Goran Despotović: Bitka na Neretvi
Biblioteka

20. januara 1943. počela je operacija Weiss - osovinski plan čišćenja "bandi" u jadranskom zaleđu i uništenja osnove njihovog postojanja. Iako je osovinska operacija završena potpunim neuspehom, iako je NOVJ uprkos izrazito nepovoljnom odnosu snaga pokrenula svoju operaciju, koju je okončala uspehom - 50-60 godina kasnije pogled na celu stvar se preokrenuo. Čak i u svesti mnogih potpuno neopterećenih površnih posmatrača, good guys i bad guys kompletno su zamenili mesta, a smisao same akcije se preokrenuo u svoju suprotnost.

Ovo je samo jedan element u velikom prevratu u svesti koji nam se dogodio. Upravo to - način širenja i usvajanja informacija, i vratolomna dinamika tog procesa, naročito opštih obrazaca - predstavlja temu koja me veoma zanima. Oboje, i tematika i procesi, očiglednu su još i danas "živi" i u stanju previranja.

(Na slici, plakat za film "Bitka na Neretvi" koji je naslikao Pablo Picasso za honorar od jednog sanduka vina)

Naravno, ništa nije toliko sveto da ne bi moglo biti podvrgnuto kritici. Ipak, prilikom toga ne bi trebalo izgubiti iz vida činjenice. Upravo stoga pokušao sam da napravim sažet i slikovit prikaz činjenica o ovom događaju.

Dakle, činjenice:
Početkom 1943. koncentrisana je značajna masa regularne osovinske vojske (5 nemačkih divizija, 3 italijanska korpusa sa 6 divizija, 4 brigade (zdruga) NDH) za operaciju protiv "Titolanda" - široke oblasti između Karlovca i Prozora kojom su gospodarili partizani. Uprkos ovakvoj koncentraciji regularne vojske, ipak se u dokumentima i operativnim zamislima operacija pretežno tretira kao čišćenje "bandi" - to jest, međusobno nepovezanih pobunjeničkih grupa. Iako su Nemci izdejstvovali na najvišem nivou da Italijani prihvate i primene razoružanje "svojih" četnika, do toga - usled otpora od strane italijanskih komandi na terenu - u praksi nije došlo. Naprotiv, italijanski V, VI i XVIII korpus su i u ovoj operaciji obilato koristili četnike u okviru svojih zadataka, štedeći na taj način svoje vojnike.

Sa stanovišta partizana, bitka je bila veliki uspeh. Onemogućena je osovinska operacija uništenja, a nametnuta je i uspešno sprovedena vlastita operacija. Naneti su teški gubici Italijanima, likvidirani njihovi garnizoni, razbijena cela jedna divizija, a i Nemcima su na nekoliko mesta (npr. u boju kod Gornjeg Vakufa) pokazani zubi, te su naterani na povlačenje. Razbijeni su četnički pomagači Osovine, epskim naporom spašena je Centralna bolnica, i prebačena na novu slobodnu teritoriju.

O ovoj epopeji snimljen je poznati film, koji se i dan-danas pominje. Kao što je logično za jedan tako važan državni projekt, scenario se prilično čvrsto držao fakata - ponekad i na štetu filmske naracije.

Ali naravno, ništa ne traje večno, pa ni slava partizana. Kad je ona počela da bledi, pojavila su se alternativna tumačenja. Po nekima od njih, sve što su partizani uradili, bilo je velika glupost - naročito legendarno rušenje mosta. Po još nekima, partizani su u stvari bili na strani Osovine, protiv pro-savezničkih četnika (i Italijana!?). Neki su čak izašli sa teorijom da su četnici pobedili u bici na Neretvi, a ne partizani.

Ima li nekog činjeničkog osnova za ovakva preispitivanja? Jedan osnov (kojeg niko ni tada, tokom rata, nije uzimao ozbiljno, i to s razlogom) je tadašnja četnička propaganda. To je zanimljivo štivo, ali nije u pravom smislu činjenički osnov (daleko od toga).

Drugi su famozni pregovori. O tome nešto šire u poglavlju o pregovorima. Ovde samo rezime:
Iako su neki stavovi izneti u razgovorima od strane delegata NOVJ prilično skandalozni, ne može se sa sigurnošću tvrditi da su predstavljali prave namere, s obzirom da su izneti u specifičnim okolnostima. Da li jesu ili nisu mišljeni ozbiljno, to nikad nećemo saznati, jer do realizacije nikad nije došlo. S druge strane, do saradnje (ili sadejstva, kako je Mihailović insistirao da se to nazove) četnika sa Italijanima je došlo, i dolazilo sistematski. A ta saradnja bila je sasvim kompatibilna sa glavnim osovinskim planom. Štaviše, tokom operacije došlo je do zajedničke bitke u kojoj su učestvovali s jedne strane NOVJ, a s druge Nemci, Italijani, ustaše i četnici zajedno, što je zabeležio i komandant Jugoistoka Löhr.

Gubici, ukratko
Tokom operacije neprekidno su vođene žestoke borbe. Nemci su priznali 1.886 izbačenih iz stroja, dok su gubici Italijana, iako ne postoje precizne cifre, očigledno znatno veći. Na primer, nakon razbijanja divizije Murge, samo da bi je zakrpili, morali su da joj pridodaju kompletan jedan pešadijski puk (311). Ozbiljne gubitke pretrpele su i snage NDH, a naročito četnici., čija je glavna operativna grupacija u tom periodu prikupljena, pa razbijena na Neretvi.

(Na slici, deo "Titolanda" koji nije zahvaćen operacijom Weiss I - stanje i raspored snaga pred Weiss II)

NOVJ je pretrpela takođe teške gubitke. Po brigadnim monografijama i knjigama sećanja postoje poimenični popisi. M. Colić se ovim bavio, i ocenio da su gubici NOVJ "preko 4.000 izbačenih iz stroja". Na osnovu nekih uzoraka, meni se čini da su gubici prilično iznad ove procenjene brojke. S druge strane, Nemci su izvestili o 11.915 ubijenih u borbi, 616 streljanih i 2.506 zarobljenih pripadnika NOVJ - što je veoma preterano. Uopšte, i u izveštajima o gubicima često ima propagande i drugih interesa. Najčešće su koliko-toliko pouzdani izveštaji o vlastitim gubicima - mada i tu ima izuzetaka.

Uglavnom:
- broj četnika izbačenih iz stroja u borbama protiv Nemaca, Italijana i ustaša = 0
- broj ustaša izbačenih iz stroja u borbama protiv Nemaca, Italijana i četnika = 0
- broj Italijana izbačenih iz stroja u borbama protiv Nemaca, četnika i ustaša = 0
- broj Nemaca izbačenih iz stroja u borbama protiv, ustaša, Italijana i četnika = 0
- broj partizana izbačenih iz stroja u borbama protiv Nemaca, Italijana, ustaša i četnika > 4.000 (možda i svih 8.000)
- broj Nemaca, Italijana, ustaša i četnika izbačenih iz stroja u borbama protiv partizana > 10.000

Operacije Weiss i Schwartz posle nje, bile su prelomne u nemačkom planiranju. Silom prilika na ratištu, Nemci su bili prinuđeni da tretiraju protivnika kao organizovanu operativnu celinu, odnosno vojsku. Komanda Jugoistoka je ovo ubrzo prihvatila, pa je komandant von Weichs 1. XI 1943. napisao:
Prema tome, nepravilno bi bilo da se i dalje govori o „gerilstvu" ili da se suzbijanje bandi smatra kao policijska stvar. Radi se o tome da se uoči da je neprijatelj stao nogom na Balkan
misleći pri tom na NOVJ.
Tokom sledećih par meseci prihvatili su je Saveznici. Glavni štab Vermahta (OKW) je međutim duže vremena odbijao da prihvati tu činjenicu. Danas je odbacuju razni. Začudo, ne samo potomci i nastavljači tradicija bradatih "antifašista". I među potomcima partizana nađe se takvih. To je valjda taj prevratnički gen "prevrednovanja vrednosti", što je često koristan instinkt.
Ali, kao što rekoh, ponekad je nije loše ni držati se činjenica.

Sadržaj:

Operacijske zamisli

Osovinski plan Weiss II:
Ideja je bila da se operacijom Weiss I od 20. januara do 5. februara očisti severozapadni deo "Titolanda" sa centrom u Bihaću, a planom Weiss II bilo je predviđeno "čišćenje" jugoistočne polovine, sa središtem u Livnu. Weiss II trebalo je da počne 10. februara, ali usled velikog kašnjenja prvog dela, odložen je za 25. februar. Glavni nosilac trebalo je da budu 4 nemačke divizije sa pomoćnim snagama NDH, a za Italijane je predviđena defanzivna uloga: blokada pravaca prema moru, i blokada doline Neretve. Generalno, trebalo je da Italijani čvrsto drže Neretvu u svojim rukama, dok bi Nemci nabacili snage NOVJ na njih, i tako ih opkolili i likvidirali. Predvideli su nastupanje u dva glavna pravca: Bosanski Petrovac - Drvar - Glamoč - Livno (glavnim snagama) i Bugojno - Kupres - Livno pomoćnim snagama. U oblasti Livna trebalo je da divizije NOVJ bude opkoljene i likvidirane. Međutim, usled ifanzive NOVJ i poraza Italijana na Neretvi, glavna borbena grupa morala je posle Livna da produži prema Mostaru i Jablanici, a sporedna je preusmerena na pravac Bugojno - Gronji Vakuf - Prozor - Jablanica.

Italijanski planovi:
U smislu izlaženja u susret planu Weiss II Italijani su teško poseli i utvrdili Neretvu sa okolinom 154. pešadijskom divizijom "Murđe" (Murge). Jedan ojačani pešadijski bataljon sa artiljerijskim i oklopnim delovima držao je utvrđeni Prozor, jedan Jablanicu, jedan Konjic, manji garnizoni bili su u Rami, Ostrošcu, Drežnici, Ivan-sedlu, i drugim važnim tačkama, dok su druge utvrđene tačke držalle snage NDH. Divizijska rezerva bila je u Mostaru.
Međutim, pored učešća u Weiss II, Italijani su imali još jedan ambiciozan plan: da samostalno izvrše koncentričan udar protiv partizana, uz pomoć četnika. Borbena grupa XVIII korpusa sa oko 3.000 četnika Petra Baćovića trebalo je da nastupi od Splita i Dinare ka Imotskom, a borbena grupa VI korpusa sa crnogorskim četnicima od Prozora ka Livnu. Ovaj drugi plan privremeno je stopiran na zahtev Nemaca i vlade NDH, koja nije želela da "tuđi" (crnogorski) četnici operišu na "njenoj" teritoriji.

Mihailovićev plan:
On se uvelike poklapao sa italijanskim. Osnovna ideja, izložena u Direktivi br. 1, bila je da se izvrši koncentričan napad: crnogorskim i hercegovačkim snagama sa istoka, dalmatinskim i hercegovačkim sa juga, ličkim sa zapada, a zapadnobosanskim sa severa. Naravno, uz učešće i asistenciju Italijana. Kad je privremeno obustavljeno prebacivanje crnogorskih četnika, Mihailović je insistirao da one krenu i bez odobrenja, odnosno "ilegalno". Međutim, njegove trupe nisu se pomerile, osim što je Đurišić izvršio pokolje u oblasti Pljevalja i Čajniča (koji su takođe bili predviđeni Mihailovićevom direktivom). Samo Lukačević je polovinom februara prešao iz Sandžaka u oblast Kalinovika.

Titov plan:
Suočen sa ofanzivom Weiss I, Tito je bio svestan da uporna odbrana ne može doneti uspeh. Partizanska taktika zahtevala je ofanzivnost i širenje područja borbe. Osim toga, postojali su i politički razlozi za ponovno podsticanje borbe u ist. Hercegovini, Crnoj Gori, Sandžaku i Srbiji.
Protivofanzivi NOVJ pogodovala je okolnost da znatne snage nisu bile zahvaćene operacijom: 1. divizija u severnoj, 3. u srednjoj, i 2. u južnoj Bosni i Dalmaciji. Tito je rešio da ove snage koncentriše u operativnu grupu pod svojom komandom, i da, dok ostale snage vode zadržavajuću odbranu u zapadnoj Bosni, sa njima prodre preko Neretve. Bez dovoljno obaveštajnih podataka, pretpostavio je da su glavne osovinske koncentracije u Sarajevu i Mostaru, pa je Prvoj diviziji dao zadatak da izoluje zonu operacija od Sarajeva, Drugoj od Mostara, a Trećoj da savlada redom italijanske garnizone od Prozora do Konjica, i obezbedi prolaz u ist. Hercegovinu.

Vremenski sled:
Tito je jedini imao slobodne snage, pa je povukao prvi potez:
- Već 7-9. II Druga divizija likvidirala je ustaške posade u Posušju i Imotskom, odakle je krenula u nastupanje ka Neretvi
- 15. II uveče otpočeo je napad 3. divizije na Prozor.
- istog dana 2. divizija likvidirala je italijansku četu u Drežnici, zatim razbila bataljon koji je intervenisao iz Mostara, i preko mosta delom prešla na levu obalu Neretve. Time je zadatak 2. divizije bio praktično rešen.
- 17. II pred zoru slomljen je otpor u Prozoru, uz mnoštvo ubijenih i zarobljenih Italijana i veliki ratni plen (između ostalog i 7 lakih tenkova).
- 21/22. II likvidiran je i garnizon Rama i Ostrožac (3. divizija), i Jablanica (4. prol. brigada 2. divizije). Tenkovska četa NOVJ porasla je na 11 tenkova.
- 22. II uveče počela je bitka koja je trebalo da bude poslednja i kruniše trijumf NOVJ: napad na Konjic.

Međutim.


Operacija Konjic

2. divizija rešila je svoj deo posla već 16. II, pa je delom snaga asistirala Trećoj kod Jablanice. Treća divizija je, uz ulaganje velikih napora, likvidirala Prozor i Ramu, i 22. II izbila pred Konjic. 5. crnogorska određena je za napad po desnoj strani Neretve, dok je 10. hercegovačka trebalo da pređe Neretvu, i izvede napad sa juga i istoka.
Prva divizija imala je najviše peripetija. Ispočetka je sve krenulo suviše lako. Prva proleterska brigada s lakoćom je likvidirala Italijane na Ivan-sedlu i ustaše u Bradini 19. februara. Ponesen ovim uspesima, štab brigade rešio je da iskoristi zabunu i kolebanje neprijatelja, i delom snaga iznenada napadne Konjic. Pod voćstvom zamenika komandanta brigade Miloja Milojevića, 4. i 6. bataljon napali su Italijane u Konjicu iz pokreta, 19. uveče. Napad je bio dobar, ali nedovoljno dobar - do zore je osvojeno nedovoljno od uporišta, tako da se u zoru moralo povlačiti iz dometa italijanskih teških oruđa.
Na rešavanju glavnog zadatka - komunikaciji prema Sarajevu, radila su samo dva crnogorska bataljona. Posle laganih početnih uspeha, verovalo se da će sledeća meta - Tarčin - biti sitnica.
Ovo se ispostavilo kao veoma velika greška.

Naime, teški porazi Italijana prethodnih dana isforsirali su reakciju. Prvo što su Italijani učinili, bilo je da zanemare protivljenje NDH i Nemaca, i počnu da dovoze crnogorske četnike u ugroženi Mostar. Drugo, poslali su Baćovićeve četnike iz Splita biokovskim zaleđem prema Imotskom. Treće, zatražili su hitnu intervenciju Nemaca kod Konjica.

Da bi im izašli u susret, Nemci su pokrenuli akciju Weiss II nešto ranije, u hodu dovršavajući prikupljanje trupa. 21. II borbena grupa "Vogel" (delovi 718. divizije i ustaški V stajaći djelatni zdrug - Crna legija) počela je nastupanje od Bugojna prema Gornjem Vakufu i Prozoru, gde su naišli na odbranu 7. banijske divizije.
Nemci su takođe napravili izvesnu izmenu u planu Weiss II: formirali su borbenu grupu "Annacker" (2 bataljona 718. divizije, 2 bataljona domobrana i 1 bat. ustaša), koju su vozom prebacili iz Donjeg Vakufa u Sarajevo, u cilju proboja od Sarajeva prema Konjicu.

Tako su crnogorski bataljoni Prve proleterske, napadajući na Tarčin 21. II, naleteli ne samo na NDH - posadu, nego i na prvi ešelon bg "Annacker", koji se upravo iskrcavao iz vozova. Napad ne samo da je odbijen, nego su Nemci, zatekavši delove 1. proleterske u plitkom ofanzivnom rasporedu, u protivnapadu otvorili sebi put i istog dana ponovo poseli Ivan-sedlo.

Ovim je stvorena kriza u položaju 1. divizije, u pogledu izvršenja njenog zadatka. Štab je reagovao naređenjem o hitnom koncentrisanju snaga i protivnapadu 1. proleterske i 3. sandžačke na nemački raspored u zahvatu Ivan-sedla.

Međutim, reakcija je zakasnila. Po veoma teškim terenskim uslovima, i po dubokom snegu, nije stvorena dovoljna koncentracija snaga za napad u zoru 22. II - neke su jedinice prispele na položaje tek tokom poslepodneva. Zahvaljujući tome, bg "Annacker" izvukla se iz zahvata i nastavila nastupanje. Njen prvi ešelon (1 bat. Nemaca, 1 bat. domobrana, 1 četa ustaša) ušao je u Konjic 22. II oko podne.

Nakon ovog propusta, 1. divizija je ponovo čvrsto zatvorila Ivan-sedlo, i odbila sve nakanadne pokušaje pojačanja koji su se gomilali.
Ipak, propust je odredio ishod ključne bitke u celoj operaciji - bitke za Konjic.

A situacija u Konjicu izgledala je ovako:
Treća divizija koncentrisala je dve svoje brigade za napad, zakazan za 22. II uveče: 5. crnogorsku i 10. hercegovačku. Treću njenu brigadu, 1. dalmatinsku, apsorbovala je odbrana Prozora. Plan komandanta Ćetkovića sastojao se u tome da 5. crnogorska napadne desnom obalom Neretve, dok bi se 10. hercegovačka prebacila na levu i napala Konjic obuhvatom sa juga i istoka.
Prilikom stvaranja plana nedostajala su dva ključna obaveštajna podatka:
- prvi, da je grupa "Annacker" prodrla u Konjic i ojačala garnizon,
- drugi, da je u zaleđe Konjica pristigla četnička grupacija Lukačevića, jačine oko 3.000 ljudi, i povezala se sa garnizonom. Tako je odnos snaga bio 1:2 na štetu napadača - oko 2.500 partizana protiv oko 5.000 Italijana, Nemaca, četnika, ustaša i domobrana.
međutim, sve i da su ovi podaci bili poznati, u tom trenutku drugog rešenja nije bilo. Uprkos velikom zalaganju, 5. crnogorska zaustavljena je u svom napadu od brojčano i tehnički jačeg utvrđenog neprijatelja. 10. hercegovačka pri svom pokušaju izbijanja na polazne položaje za napad, umesto sa manjim grupama lokalnih četnika koje su očekivane, suočila se sa veoma krupnim četničkim snagama. Izgubila je energiju na raščišćavanje i odbijanje četnika na širokom području, tako da se njeno dejstvo na Konjic jedva i osetilo.
Pritisak je međutim nastavljen. Sledećih dana napadnoj grupi pridodate su 4. crnogorska brigada i Tenkovska četa. Najintenzivnije borbe za Konjic vođene su 25/26. II. Ipak, odbrana je izdržala.

Vrhovni štab je tražio način da, u situaciji koja se zaoštravala na svim pravcima, odvoji dodatne snage ua Konjic. 3. krajiška, angažovana u odbrani Prozora, dobila je naređenje da se 25. II ujutro izvuče iz kontakta i odmaršuje na Konjic.

Međutim, samo što je njen marš počeo, došlo je do preokreta: druga predviđena divizija za napad na Prozor, 717, konačno je prikupljena, i tog jutra krenula je u nastupanje, vršeći bočni prodor prema Prozoru, i prema Šćitu, gde je bila smeštena Centralna bolnica. Stoga je naređenje Trećoj krajiškoj opozvano, i ona je hitno vraćena u borbu protiv 717. divizije.

Tadašnji komandant Jugoistoka Alexander Löhr napisao je kasnije u svojim sećanjima:

"- 117. lovačka divizija, koja je prodirala od Ivan Sedla ka severozapadu, vodila je od početka teške borbe, pa je na kraju odbijena i odbačena. Jedan njen deo morao je da se spasava u Konjicu, koji je bio utvrđen i posednut od Italijana i četnika. Ovo mesto su partizani okružili i tako je došlo do toga da su se ovde, pod pritiskom događaja, borili na istom frontu Nemci i četnici - doduše odvojeni jedni od drugih italijanskim jedinicama."


Prvi ključni trenutak

Dakle, 26. II stanje je bilo sledeće (dve slike iznad): tri brigade iscrpljivale su se neuspešnim napadima na Konjic. Pokušaj izdvajanja pojačanja za napad je propao usled otvaranja krize kod Prozora. Istovremeno, Prva proleterska je krajnjim naporima odbijala pokušaje nemačkih pojačanja iz Sarajeva da se probiju u Konjic.
Napad na Konjic - akcija od čijeg je uspeha zavisio ceo plan - postao je bezizgledan, i moralo se tražiti drugo rešenje.
A sve te komplikacije nastale su u borbama isključivo sa pomoćnom nemačkom grupom. Glavna grupa (7. SS i 369. legionarska divizija) upravo je daleko na zapadu otpočela svoje nastupanje, i 27. II zauzela Drvar.

Međutim, pomoćna nemačka kolona (717. i 718. divizija + ustaše i domobrani), ukupne snage ispod 20.000 ljudi, razvlačenjem na dva fronta (Prozor i Konjic) dosta se "istanjila". Kod Prozora je bila u nastupanju, a kod Konjica u defanzivi. Otuda Titova ideja da iznenada prebaci težište na drugi sektor ima unutrašnju logiku. Naglim manevrom kojim bi se na Neretvi ostavile samo zaštitnice, a glavnim snagama porazila nasrtljiva nemačka borbena grupa kod Prozora, dobilo bi se na vremenu i eventualno otvorile nove manevarske opcije.

I Tito donosi prvu kontroverznu taktičku odluku: obustavlja napad na Konjic, naređuje rušenje mosta u Jablanici, i koncentriše snage na sektor Prozora. Svojih 9 brigada upućuje delom u direktan napad, delom u obuhvat po krilima (slika desno).

Zaista, 4. marta Nemci su poraženi i naterani na povlačenje. Partizani ponovo ulaze u Gornji Vakuf, a sa bočnih položaja posmatraju nemačke kolone koje evakuišu trupe prema Bugojnu. U svom najambicioznijem vidu, udar kod Gornjeg Vakufa predvideo je opkoljavanje i uništenje Nemaca. Međutim, do toga nije došlo - levi i desni klin ostali su udaljeni 7 kilometara vazdušne linije dok su se između njih povlačile nemačke zaštitnice.

Ipak, udar je imao efekta. Oslobodio je bolnicu neposrednog pritiska, proširio manevarski prostor, i zadao Nemcima temu za razmišljanje. Osim toga, nanet im je poraz i gubici. U većoj grupi zarobljenika nalazio se i major Strecker, kdt III/738. Zarobljeni major i njegovi kameradi postaće motiv za najviše eksploatisanu epizodu iz cele ove operacije - čuvene pregovore.

Ali, pregovori još nisu na dnevnom redu.


Drugi ključni trenutak

Stanje 5. III izgledalo je ovako:
Glavnina Operativne grupe NOVJ dosegla je Gornji Vakuf, orijentisana ka severozapadu. Nemci i ustaše (717. div, 2 bat. 718, Crna legija) su se povlačili. Međutim, istovremeno je dolo do ključnog napredovanja glavne, južne nemačke grupe, koja je istog dana zauzela Livno. Prethodnog dana je Baćović istisnuo 4. dalmatinsku brigadu i zauzeo Imotski.
Titu je izgledalo da ga Nemci možda namerno navode da krene na severozapad, dok se, istovremeno, glavnim snagama podvlače sa juga. Nema direktinh dokaza da je tako i bilo, ali je tačno da su u tom trenutku Nemci usaglasili delovanje dve svoje grupe, usmerivši 369. diviziju prema Jablanici.
Zato je Tito doneo odluku da ne nastavi napredovanje prema Bugojnu, nego da isto tako iznenadno izvede kontramanevar, vrati snage na Neretvu i forsira je kod Jablanice. Da li je ovakav složeni plan imao u vidu već prilikom prvog kritičnog trenutka i prvog manevra, za to imamo samo jedan izvor - njegovu izjavu. A on je u tom pogledu ostao pomalo zagonetan, sugerišući da je ipak sve vreme suvereno vodio operaciju i držao sve konce u rukama, te da su rušenje mosta i protivudar kod Gornjeg Vakufa imali glavnu funkciju da obmanu Nemce.
Tu je naravno i čuveno pitanje mosta. Međutim, ono nije bilo odlučujuće za sam plan. Tito je 4. III, još u punom jeku nastupanja na severozapad, pozvao Ljuba Vučkovića, komandanta 2. dalmatinske, i naredio mu da pripremi forsiranje Neretve. Za taj zadatak dobili su četu inženjeraca, a sam zadatak nije se odnosio specifično na popravku mosta, nego na pronalaženje bilo kakvog načina za prelaženje reke - čamcima, splavovima, gazom ili na bilo koji drugi način. Doduše, ispostavilo se da su ovi drugi načini bili teško ostvarljivi, a da je, srećnim sticajem okolnosti, bilo moguće napraviti improvizovani most nadovezivanjem na krake srušenog.


Finalni udar

Dalje je sve išlo gotovo po planu. Osim što je zahtevalo natčovečanske napore. Ali, to je nekako već postalo uobičajeno. Noću 6/7. III 2. dalmatinska i 2. proleterska prebacile su se preko reke, razbile 2. durmitorsku četničku brigadu koja je držala taj sektor, i uspostavile mostobran. 3. divizija je potisla četnike i Nemce (grupu Konjic), ponovo zauzela Ostrožac i otvorila još jedan most za prelazak. Najveću prepreku predstavljala je konfiguracija terena - trebalo je preći zaleđeni Prenj, a to je bilo moguće samo uskim koridorom, koji je jednim delom bio na meti nemačke artiljerije iz Konjica. Kad je ta deonica savladana, snage NOVJ su se od Glavatičeva razvile prema Nevesinju i Kalinoviku, razbijajući četničke pokušaje organizovanja fronta i zaustavljanja. Na jugu, u oblasti Nevesinja, četnici su nastupali u okviru zajedničkih borbenih grupa sa italijanskim artiljerijskim i motorizovanim delovima, dok su na severu, kod Kalinovika, nastupali samostalno. Uglavnom, do 1. IV NOVJ je zauzela Nevesinje, Kalinovik, Gacko i izbila na Drinu, koju su posele kombinovane italijansko-četničke snage. Nemačke snage iz Bugojna su 8. III obnovile nastupanje, 12. III dosegle Prozor, a 14. III Jablanicu - ali u tom trenutku već su svi delovi NOVJ bili na drugoj strani.


Nemci i Italijani

Stavovi i planovi dve osovinske sile tokom operacije Weiss II donekle su se razlikovali. Nemačko voćstvo bilo je frustrirano čestim prekidima isporuke boksita iz rudne oblasti Mostara. Osim toga, Nemci nisu bili zadovoljni bezbednosnom perspektivom situacije u kojoj je jadranska obala posednuta italijanskim trupama. Iz ta dva razloga, imali su nameru da, pod izgovorom borbenih operacija, prodru do Mostara i tamo uspostave svoje trajno prisustvo.
Takođe iz razloga bezbednosti u slučaju iskrcavanja, imali su nameru da razoružaju i rasformiraju "italijanske četnike". Za to su uspeli da dobiju saglasnost na najvišem nivou, u Rimu, ali italijanski štabovi u Jugoslaviji su tu ideju neprekidno sabotirali i izbegavali, tako da još nije ni postojala u obliku operativnog plana.

(Na slici, oklopni delovi 7. SS divizije u Hercegovini, aprila 1943.)
Sa druge strane, morali su da vode računa o osetljivosti italijanskih saveznika, s obzirom da se radilo o njihovoj okupacionoj zoni i interesnoj sferi. Zbog toga su, međusobnim dogovorom, ograničili svoja dejstva na oblast zapadno i severno od Neretve.

Bolnica

Za vreme "Bihaćke republike" većina bolnica bile su raspoređene na skrovitim mestima po obodima Grmeča. Kako se Grmeč našao u središtu nastupanja tokom operacije Weiss I, bolnice su morale biti evakuisane na teritoriju koja nije zahvaćena operacijom. Tako su ujedinjene u jedan pokretni ešelon, pod nazivom Centralna bolnica. Tokom svakodnevnih borbi, bolnica je stalno punjena ranjenicima, tako da je početkom marta imala oko 4.000 ranjenika.
Tito je bio svestan koliko je bolnica opterećenje za mobilnost operativnih snaga, i svakodnevno je razmatrao razne opcije - od prebacivanja u istočnu Bosnu, vraćanja na teren Krajine, razdvajanja u veći broj manjih bolnica i disperzije, i slično. Međutim, operativne okolnosti koje su se pogoršavale, nisu dozvolile provođenje ni jedne od ovih ideja. K tome se 1. III, nakon pada Crnog Vrha, bolnica - tada u Šćitu - iznenada našla pod neposrednim udarom neprijatelja.
Tako je Bitka na neretvi postala Bitka za ranjenike. Na kraju je ispalo jedino moguće rešenje da se bolnica, zajedno sa operativnom grupom, prebaci preko Neretve.
7. banijska divizija, nakon teških odbrambenih borbi tokom Weiss I od Save do Bihaća, našla se 21. II u oblasti Gornjeg Vakufa, kao zaštitnica ofanzive prema Neretvi. Kako prvi udar preko Neretve nije uspeo, a 7. divizija bila potiskivana, ona je prirodno ušla u sastav Glavne operativne grupe.
Novoformirana 9. dalmatinska divizija, sasvim nekompletna i još nekompletnije naoružana, našla se pod udarom Italijana i četnika u oblasti Biokova i Imotskog. Titova zamisao bila je da se 9. divizija manevrom oslobodi pritiska i vrati u Dalmaciju, ali do toga nije došlo, pa se, prirodnim tokom operacija, i 9. divizija našla u Glavnoj operativnoj grupi.
Ove dve divizije - 7. i 9. - (zajedno sa italijanskim zarobljenicima) podnele su najveći teret prebacivanja Bolnice u nemogućim uslovima preko zaleđenog Prenja. Da stvar bude gora, u Bolnici, zbog nemogućnosti provođenja striktinih higijenskih mera, izbila je epidemija tifusa. epidemija se neminovno proširila na 7. i 9. diviziju. Time su ove dve jedinice za duže vreme u velikoj meri izbačene iz stroja, a time su prouzrokovani i kasniji teški gubici njihovog sastava na Sutjesci.
Ipak, ni jedan ranjenik ni bolesnik nije ostavljen - žrtvovanje je bilo potpuno.


Pregovori

4. III kod Gornjeg Vakufa zarobljen je major Arthur Strecker, kdt III/738. To je Tita navelo na jednu neobičnu ideju. Kao što je pomenuto, on je u toj fazi čvrsto uzeo sve konce u svoje ruke, ne upoznajući nikoga sa svojim planovima. Naredio je mnoge neobične stvari - rušenje mosta, protivudar na severozapad, zatim nagli povratak nazad, na Neretvu. Istog dana kad je naredio povratak nazad, 5. III, pokrenuo je svoju najneobičniju i najsporniju ideju. Predložio je majoru Streckeru da napiše pismo svojoj komandi, u kojem će biti Titov predlog za pregovore. Osim nastavljanja razmene zarobljenika, Tito je nudio i primirje - obustavu neprijateljstava.
Nemci su odlučili da prihvate pregovarače, pa se partizanska delegacija našla 11. III u Gornjem Vakufu, na razgovoru sa komandantom 717. divizije, generalom Dipoldom. On kao vojnik nije bio ovlašćen za pregovore, pa je o tim razgovorima sačinio je službenu belešku. U toj belešci, pored predloga za razmenu zarobljenika, navedeni su mnogi "zanimljivi" stavovi:
- o tome kako "nema razloga" da se Nemci i NOVJ sukobljavaju
- o tome da su glavni neprijatelj NOVJ četnici
- o tome kako su četnici eksponenti Engleza, koji su dakle zajednički neprijatelji
- oživljena je ideja koja se pripisuje generalu Horstenauu o dodeljivanju partizanima jedne oblasti
- i o tome kako, naravno, za vreme dok traju pregovori, treba da bude uspostavljeno primirje.
Bila je očigledna namera da se "cinkare" četnici - kako ih, naime, snabdevaju i naoružavaju Italijani, a oni održavaju veze sa Englezima. To je valjda trebalo da navede Nemce da se malo "pozabave" i četnicima, a ne samo partizanima. Ima takođe još jedan zanimljiv stav: pregovaraši su predstavili svoj pokret kao "potpuno nezavisan nacionalni oslobodilački pokret, koji nije eksponent bilo koje strane sile".
Čemu sve ovo?
Jasno je da je u pozadini bila želja da se Nemci po svaku cenu zainteresuju za pregovore, kako bi pristali na prekid vatre.
Jasno je takođe da bilo kakav separatni sporazum nije bio moguć, između ostalog, i zbog spoljašnjih odnosa. Tita je Kominterna odmah oštro prekorila zbog pregovora, iako je "priznao" samo razmenu zarobljenika.
Ili je možda Tito ocenio svoj položaj toliko očajnim da je stvarno razmišljao o tako nečem?
U svakom slučaju, iako se ove ideje ne mogu uzeti doslovno, s obzirom da su smišljene za plasiranje neprijatelju, one ipak otkrivaju neka razmišljanja.
Na primer, o Britancima. U najvišim krugovima NOP-a u tom periodu smatrano je da oni igraju dvostruku igru, javno se zalažući za jedinstvo antihitlerovske koalicije, a tajno pomažući kontrarevolucionarne kvislinge, vodeći računa o svojoj posleratnoj zoni uticaja.
Što se tiče položaja na terenu, on jeste bio kompleksan.
Naime, partizani su se probili preko Neretve, ali su u tom periodu (sredinom marta) još vodili oštre lokalne borbe štiteći pokret preko Prenja od Nemaca iz Konjica.
Osim toga, na karti je očigledno da Nemci imaju otvoren put od Sarajeva preko Kalinovika. Ukoliko bi napali tim pravcem, udarili bi u bok snaga NOVJ koje su nastupale kroz istočnu Hercegovinu.
Nemci to nisu uradili, ni u martu, ni u aprilu.
Tito je izgleda verovao da to možda ima neke veze sa idejom o pregovorima, pa je nastojao da je održi u životu. Zato je, sa nemačkim znanjem, naredio slavonskim partizanima da ne napadaju komunikaciju Beograd - Zagreb, do čega je Nemcima bilo naročito stalo.
Ipak, zašto Nemci nisu nastupili u istočnu Hercegovinu?
To nije imalo nikakve veze s pregovorima. Vojni krugovi u Zagrebu i u komandi Jugoistoka smatrali su doduše da je ponuda primirja zanimljiva, ali je priča presečena od strane civilnih vlasti. Ministar inostranih poslova Ribbentropp telegramom od 29. III energičnim tonom zabranio je bilo kakve pregovore, osim o polaganju oružja.
Razlozi su druge prirode. Sklapajući aranžmane sa Italijanima, Nemci su pred početak operacije zacrtali reku Neretvu kao svoju krajnju liniju. Nakon prodora NOVJ preko Neretve, Italijani su ih ponovo molili za pomoć, ali Nemci su to odbili. 7. SS divizija zadatkom je bila vezana za oblast Mostara, a sa drugim snagama otpočeli su realizaciju drugih planova. Četiri posadne divizije (704, 714, 717, 718) odmah nakon okončanja operacije ušle su u preformiranje po ubrzanom postupku: popunjene su regrutima, artiljerijom, motorizacijom i specijalističkim formacijama, do pune divizijske formacijske jačine. Tokom preformacije upotrebljavane su samo u ograničenom obimu. Za veliku operaciju u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori planirali su, osim postojećih ojačanih snaga, i dovođenje 1. brdske divizije sa Istočnog fronta.
Pored toga, Nemci su smatrali da im sukob NOVJ i četnika u istočnoj Hercegovini ide u prilog. Time se slabe obe strane, i izgledalo je mudro da sačekaju da se situacija razjasni, pa da na osnovu novog stanja isplaniraju operaciju.
Do sticaja svih okolnosti (preformiranje divizija, pristizanje 1. brdske divizije) došlo je sredinom maja, i tada je pokrenuta operacija Schwartz. Pregovori, odnosno razgovori o eventualnim pregovorima, nisu imali apsolutno nikakvog uticaja na njihove operacije. Na Neretvi, borbe Nemaca i NOVJ vođene su bez zastoja do 23. III, i okončane su time što su se partizani odvojili od Konjica kao krajnjeg nemačkog cilja u toj fazi. Manje nemačke antipartizanske operacije kontinuirano su se odvijale sve vreme i na drugim mestima - samo u aprilu dve u Krajini, a jedna u Slavoniji. Već krajem aprila nije više bilo nikakvih tragova ideje primirja ni na jednoj strani.



Koga zanima više o ovoj temi, preporučujem da pročita knjigu Mišo Leković: MARTOVSKI PREGOVORI 1943. (Narodna knjiga, Beograd 1985). Ovu knjigu, zbog prilaganja svih relevantnih dokumenata, opsežnih necenzurisanih citata i široke analize, jednodušno preporučuju zastupnici svih mogućih struja i gledišta.

Pitanje nacionalnog lidera

Churcill je 1941. proglasio da je glavni cilj rata rušenje Hitlera i nacističke Nemačke, te da je svako ko se protiv njih bori, dobrodošao saveznik. U slučaju Jugoslavije, Britanci su naišli na dvojicu na jednom mestu: Tita i Mihailovića. Odgovarao im je jedinstven antifašistički pokret, a Mihailović im je bio bliži politički i ideološki, pa su mu u novembru 1941. dali podršku kao svejugoslovenskom lideru. Štaviše, naveli su i Staljina da uradi isto.
Međutim, postojao je jedan uslov. Britanci nisu smatrali nerazumnim Mihailovićevu taktiku čekanja, naprotiv, ali je zahtev bio da Mihailović ostvari jedinstvo svih protivosovinskih snaga. Staljin je trebalo u tom smislu da izvrši pritisak na Tita.
Tito je Mihailoviću bio nezgodan partner - pre je bio konkurent za posleratni uticaj. U stvari, u tom trenutku Mihailović je već imao dobijenu poziciju. Nije trebalo da radi apsolutno ništa, i samim svojim postojanjem postao bi dominantna figura u posleratnoj Jugoslaviji. Jedina smetnja budućem apsolutnom uticaju bilo je postojanje Tita i partizana. Stoga je Mihailović shvatio kako bi za njega bilo dobro da neko - npr. Osovina - likvidira Tita i partizane. To je za njega bilo toliko dobro, da se upustio u direktnu akciju, pa čak i u diskretnu saradnju sa Osovinom po tom pitanju. Manje ili više diskretnu.
Britanci su bili svesni toga da glavne Mihailovićeve snage oprema, održava i naoružava Italija. Neko vreme su smatrali da su primorani da to trpe - pošto su partizani izbačeni sa istoka. Neko vreme su sebi priuštili iluziju da je to možda i dobro, jer će - ko zna - jednog dana ta oprema možda biti upotrebljena protiv Osovine.
Međutim, tok događaja i priticanje informacija oslobodili su ih ovih iluzija. "Italijanski materijal konačno se upotrebljavao protiv partizana", javio je pukovnik Bailey, šef misije kod Mihailovića, 14. III 1943.
Stepen Mihailovićeve kolaboracije već je bio dostigao tačku koju Britanci nisu mogli tolerisati, i njegova zvezda kao "nacionalnog vođe otpora" ubrzano se gasila.

Kako je Tito gledao na ovo? Na prvom mestu, on je disciplinovano sledio dogmu o antifašističkom frontu, i na svim skupovima kačio jugoslovenske, sovjetske, britanske i američke zastave. Ipak, u najužim krugovima, a na osnovu ponašanja četnika, vladalo je uverenje o britanskoj dvoličnosti - naime, smatrano je da oni neposredno stoje iza Mihailovićeve politike antifašističke retorike i imidža prema vani, a široke saradnje sa Osovinom na unutrašnjem planu.

Štaviše, postoje indicije da je upravo u ovom ključnom periodu, kad je Mihailovićeva zvezda bila na zalasku, Tito imao period zavisti prema Mihailovićevoj veštini. Naime, ovaj je uspevao da izvuče svoje ljude iz svih gužvi i da istovremeno bude dobar i sa Saveznicima i sa Osovinom, čuvajući pri tom propagandnu podršku i poziciju neprikosnovenog lidera za posle rata.
Možda je upravo ova zavist, i želja da i sam pokuša nešto tako "lukavo", bila jedan od motiva pokretanja pitanja pregovora sa Nemcima. To ga je međutim obavezalo na objašnjavanja raznim saradnicima, za koje je ideja bila krajnje iznenađenje. Tako je Uglješa Danilović, nakon što mu je Tito u aprilu "objasnio" zašto je to bilo, zapisao:
"Mi dosad nismo koristili taktiku korištenja suprotnosti neprijatelja, a to treba da se čini."

Tako je nastala paradoksalna situacija da je, u trenutku kad je Mihailović ubrzano tonuo zbog konsekvenci svoje "lukave taktike", za malo sličnu "lukavu taktiku" preuzeo Tito. Ipak, do toga nije došlo. Nakon 2-3 meseca, Tito je došao u priliku da se upozna sa originalnim Britanskim stavovima, i njihovom, u suštini ipak principijelnom, pozicijom. Istovremeno su Britanci došli do zaključka da nakon svega, ipak Tito, a ne Mihailović, i pored ideoloških razlika, najbolje odgovara foto-robotu njihovog zamišljenog "nacionalnog lidera". Tito je oberučke prihvatio ovu ideju i vrlo brzo i uspešno se samoizgradio iz partijskog u budućeg nacionalnog antifašističkog lidera. Plodovi ove saradnje i ove britanske politike postali su očigledni naročito 1948, a i u kasnijem razvoju Jugoslavije.




(Na slikama: Četnici pre Neretve (ukrcavanje u Nikšiću) i posle Neretve (zarobljenici u Dobrigošći, u istočnoj Hercegovini))

Pitanje razoružanja četnika

Draža Mihailović predložio je 1941. Nemcima primirje, pri čemu bi njemu bila dodeljena oblast zapadne Srbije, gde bi on održavao red i borio se protiv NOP-a. Na pregovorima u Divcima 11. novembra 1941. ovaj predlog potkrepio je pozivanjem na borbe koje su njegove snage povele protiv partizana. Međutim, nemci tada nisu bili spremni na komplikovana taktiritanja, pa je njegov predlog odbijen. Uprkos tome, Mihailović se nadalje pridržavao stava iznetom na pregovorima, po kojem se neće boriti protiv Nemaca, čak ni ako mu borba bude nametnuta. (v. Pregovori u Divcima)
Pošto su Nemci pokušali da ga uhvate u decembru 1941, prešao u ilegalu, a zatim se, kad su četnici sa Italijanima izborili uporište u Crnoj Gori, juna 1942. prebacio tamo.
Četnici su od septembra 1941. do februara 1942. uspostavili u italijanskoj okupacionoj zoni najširu saradnju sa okupatorom na osnovu zajedničke borbe protiv NOP-a. U delovima Bosne koji su pripadali nemačkoj okupacionoj zoni, većina četničkih odreda je tokom proleća 1942. potpisala sporazume o primirju i zajedničkoj borbi sa NDH, čime su se uključili u nemački odbrambeni sistem (v. Sporazumi sa NDH).
Jačanje četnika u italijanskoj okupacionoj zoni i pod italijanskim sponzostvom zabrinulo je nemačku vrhovnu komandu. Hitler je usled Mihailovićevih veza sa Britancima i usled srpskog antinemačkog patriotizma četnike smatrao potencijalnom opasnošću u slučajju Savezničkog iskrcavanja. Usled toga je izdejstvovao od Musolinija i centralnih italijanskih vlasti da pristanu na razoružanje i rasformiranje četnika. Takve direktive dobile su i italijanske i nemačke formacije na Balkanu.
Ipak, odluka nije bila dovoljna. Italijanski štabovi u Jugoslaviji (komanda 2. armije i komanda Crne Gore) izbegavali su da izvrše ovu odluku, pozivajući se na korist koju imaju od četnika u borbi protiv NOVJ, i nastojeći da je odlože za neodređenu budućnost, kad bude otklonjena opasnost od NOVJ. Nemački štab Jugoistoka vršio je pritisak na italijansku stranu da pokrene razoružanje četnika, ali ni oni nisu nameravali da razoružaju i rasformiraju "svoje" (istina malobrojne) četnike u Bosni, već su ih koristili kao pomoćne snage.
Tokom operacija Weiss I i Weiss II, usled snažnog otpora NOVJ koji je nametnuo krajnje angažovanje svih snaga, razoružanje četnika praktično nije došlo na dnevni red. Štaviše, i Nemci su u oblasti Konjica prihvatili lokalno sadejstvo "italijanskih" četnika.
Prilikom operacije Schwartz, Nemci su imali naređenje da razoružaju i zarobe četnike, ne obazirući se na otpor i proteste Italijana. Tokom priprema za napad na snage NOVJ, zahvaljujući poverenju koje su četnici imali u Italijane, nemci su uspeli da na prepad, na bivaku u garnizonima, u garnizonima razoružaju velike grupe četnika u Hercegovini i Crnoj Gori. Od oko 4.000 zarobljenih četnika, oko 1.200 je internirano u zarobljeničke logore, ali je znatan deo kasnije oslobođen.
Kad je tokom jeseni 1943. godine nastupila kriza nemačke odbrane usled kapitulacije Italije i naglog jačanja NOVJ, Nemci su iz praktičnih razloga bili prisiljeni da preispitaju svoj stav prema četnicima. Tokom oktobra 1943. uspostavili su sporazume sa svim četnicima u Lici, Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori, sa kojima se do kapitulacije radili i Italijani. U novembru 1943. potpisali su sporazum o zajedničkoj borbi sa četnicima Sandžaka pod komandom Lukačevića, a zatim i sa četnicima u Srbiji pod komandom Kalabića, Simića, Ljube Jovanovića, Keserovića, Račića i drugih. (v. Sporazumi četnika i Nemaca u Srbiji)
Ipak, do kraja rata, ova saradnja između četnika i Nemaca bila je oprezna i imala je uspone i padove usled četničkog razmatranja "pogodnog trenutka" kad treba konačno da krenu u akciju protiv Nemaca. Saradnja je bila intenzivna tokom opasnosti od NOVJ i operacija protiv nje, a u mirnijim periodima dolazilo je do incidenata i lokalnih manjih kaznenih ekspedicija protiv nedisciplinovanih četnika.

(Na slici: Četnički lider Uroš Drenović, komandant Bosanskokrajiškog korpusa JVuO, u Banjaluci u društvu ustaše i domobrana. Drenović je sporazum sa NDH potpisao aprila 1942.)
Na slici niže: Četnički lider kapetan 1. klase Stevan Leko Damjanović, komandant Majevičkog korpusa JVuO, aprila 1944. na Majevici sa oficirima 13. SS divizije "Handžar"

Opšti pregled bitaka tokom operacije:

1. Nastupanje NOVJ protiv Italijana 15-22. II
- Prozor 15-17. II
- Drežnica 15. II
- Rama 21. II
- Jablanica 22. II
(7 brigada NOVJ protiv divizije Murge)

2. Napad na Konjic 19-26. II
(5 brigada NOVJ protiv glavnine 718. nem. divizije, italijanskog ojačanog bataljona, tri bataljona NDH i 3.000 četnika)

3. Nemačko-ustaško nastupanje na Prozor 21. II - 2. III
(717, delovi 718. nem. divizije i Crna legija protiv 5 brigada NOVJ)

4. Borba u Glamočkom i Livanjskom polju (pokušaj opkoljavanja delova 1. bosanskog korpusa NOVJ) 1-5. III
(7. SS i 369. legionarska divizija protiv 5 brigada NOVJ iz sastava 1. bosanskog korpusa)

5. Borba u Podbiokovlju i Imotskom polju 1-5. III
(Italijani i 3.000 četnika protiv 3 brigade NOVJ)

6. Protivudar kod Gornjeg Vakufa 3-5. III
(9 brigada NOVJ protiv 717, delova 718. nem. divizije i Crne legije)

7. Protivudar kod Jablanice 6-8. III
(2 brigade NOVJ protiv četnika)

8. Nastupanje Nemaca prema Jablanici 8-14. III
(369. legionarska, 717, delovi 718. nem. divizije i Crna legija protiv zaštitnica NOVJ)

9. Odbrana prenjskog koridora od ispada Nemaca iz Konjica 8-23. III
(glavnina 718. nem. divizije protiv promenljivih snaga NOVJ)

10. Nastupanje NOVJ kroz istočnu Hercegovinu 8. III - 1. IV
(16 brigada NOVJ protiv oko 20.000 četnika i Italijana)

Literatura

ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XII - DOKUMENTI NEMAČKOG RAJHA - KNJIGA 3

ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIII - DOKUMENTI JEDINICA, KOMANDI I USTANOVA KRALJEVINE ITALIJE: KNJIGA 3 - 1943. GODINA

ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 2


- (dokumenti 1-110)

Tok operacija: OSLOBODILAČKI RAT NARODA JUGOSLAVIJE - knjiga 1

Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ

Nikola Milovanović: DRAGIŠA VASIĆ

Po jedinicama

Biblioteka