| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
U strahu da se snage NOP u svome nadiranju ne upute dolinom Neretve u pravcu Ljubuškog i dalje ka Primorju, komandant italijanske II armije general Roata još 18. februara 1943. nareduje komandantu italijanskih trupa i jedinicama "Jugoslovenske vojske u otadžbini" pod komandom pukovnika Baja Stanišića, raspoređenim u Mostaru i njegovoj okolini, da po svaku cenu zaštite pravce ka Sirokom Brijegu i rudnicima boksita. Uvidevši da su rudnici zaista ugroženi, nemački komandant Ler, iako je prethodno odbijao italijanski zahtev za nemačku intervenciju u ovome pravcu, 21. februara donosi odluku da udružene nemačke, ustaške, italijanske i četničke snage odmah krenu u ofanzivu i to jednovremeno od Bugojna, Sarajeva, Mostara i Konjica ka Jablanici. Time je počela realizacija plana "Vajs II".
Najduža borbena saradnja svih ovih neprijatelja NOP odmah je i najotvorenije došla do izražaja u borbama za Konjic, čijim bi oslobođenjem divizijama i brigadama NOP bio otvoren put za uspešan prodor u Hercegovinu i Crnu Goru. Uočavajući tu njegovu važnost, nemačka komanda ulaže naročite napore i njene trupe, uz oštre borbe i gubitke, 22. februara stižu u Konjic u pomoć italijanskom gamizonu. Sa istim ciljem u Konjic je istog dana sa Nemcima ušao i Mihailovićev komandant Vojislav Lukačević sa svojim snagama.
O svome dolasku u Konjic i o situaciji zatečenoj u njemu Lukačević sutradan, 23. februara, izveštava Ostojića:
"Dragi čika Branko!
Tek što sam bio napisao jučerašnji izveštaj iz sela Džepe, dobih hitan poziv od Vukčevića i italijanske komande u Konjicu da im priteknem u pomoć, jer su u toku 22. februara partizani probili odbrambenu liniju u Vukčevića i zauzeli Gornju i Donju Bijelu i presekli vezu između Glavatičeva i Konjica.
Ja sam hitno iz Džepe krenuo sa zagorskim bataljonom i pratnjom i spustio se na drum i drumom došao u Konjic gde sam zatekao pravu paniku...
Juče oko 10 časova stigla je u Konjic jedna nemačko-hrvatska kolona... Pored ove kolone sa pravca Pazarića — Tarčina krenula je još jedna nemačka kolona. Pravac ove druge kolone Nemaca je otprilike paralelan sa pravcem ove prve kolone. Jedna nemačka jaka kolona nastupa pravcem Donji Vakuf — Prozor — Mostar.
I prva i druga nemačka kolona imale su teške gubitke u borbama na Ivan-planini i Bradini. Nemačka druga kolona izgleda da je zadržana negde na liniji Lepovci — Bale ...
Ovog trenutka primih tvoje naređenje. Vidim da se uglavnom u ideji slažemo i da si obavešten o pokretu Nemaca...
S verom u Boga za kralja i otadžbinu!
Draža nas vodi ka veličini i slobodi!
Konjic 23. II 43. u 4,45 časa, komandant kapetan Voj. S. Lukačević."1
"Danas sam sa Nemačkim oficirima napravio sporazum da ne prelaze levu obalu Neretve, a da međusobno izbegavamo kontakt. Komunisti imaju 3 divizije 2 Prozor — Drežnica, a 1 Imotski. Dalmaciju bez Jovanovića ne mogu dati. Tetkići (Italijani — nap. autora) sa 5 bataljona idu sa Crnogorcima sa desne strane Neretve. A mi sa 800 Tetkića sa leve da unište grupu u Drežnici. Javi 700 (major Borivoje Radulović — nap. autora) šta misliš? Imamo sa ove strane 8 topova i 7 bacača. Ako odeš Baćoviću, ovde će stvar otići do đavola.
Poslao sam kurira u Split da ga odmah puste. Garantujem nema... Pošalji mi hitno 200.000 lira za hranu."2
U telegramu, takođe upućenom Ostojiću, Jevđević 2. marta javlja:
"Pantić zauzeo Glogošnicu, Grabovicu i Drežnicu, divizija Peka Dapčevića razbijena beži ka severu i izvornom delu Drežanke. Gojnić (Blažo — komandant brigade, kapetan — nap. autora) sarađivao pri zauzeću Drežnice. Naredio sam da cela leva kolona promeni pravac i krene od Čabulje preko Rosne Poljane i posedne položaje: Bijele Stijene — Rakitski Gvozd — Rujavac, Debelo Brdo — Vetrenjača i zatvori prolaz Drežankom. Pantić da uputi manji deo od Drežnice u leđa komunista a glavninom da gura ka Jablanici radi spajanja sa Vojom. Šta je po ovome urađeno još ne znam. Voja izgleda očistio levu obalu na prostoru Konjic — Jablanica. Kuburi sa hranom i municijom, jer je teško za 5.000 ljudi baciti iz vazduha, a komora putuje dva do tri dana. Inače Talijani i Nemci Voji daju sve i prvi ga pozdravljaju. Zovu ga četničkim đeneralom. Voja je stekao rano opštu popularnost, ne samo kod naših nego čak i kod okupatora. Nastojaću da ovo iskoristim za lakše jurenje komunista po Bosni. Nemci na Vojin zahtev užurbano zatvaraju pravce na frontu Ivan — Bitovnja — Prozor. Sutra od njega očekujem detaljniji izveštaj."3
<>"Nemci dali Voji hranu i municiju i bombardovali boljševike po Vojinom zahtevu."4
A sutradan Ostojić od Jevđevića prima sledeće obaveštenje:
"Nemci zauzeli Livno i Grahovo. Lukačeviću sam javio na osnovu moga sporazuma sa generalom Litersom da Nemci neće dole, a on da samo u sporazumu sa Litersom ide na Prozor. Bio sam sa Radulovićem u Širokom Brijegu. Počelo je pasivno izviđanje. Docnije ću javiti pozicije, jer juče avioni nisu izviđali."5
Istog dana kada su četničke i nemačke trupe upale u Konjic, otpočeli su uveče i prvi napadi proletera na njega, koji su se sa još većom žestinom ponovili noću 24 — 25. i 25 — 26. februara, ali bez uspeha. Usled pogoršanja situacije na frontu kod Prozora, Vrhovni štab odustaje od daljih borbi za Konjic. Međutim, na pravcu od Mostara Druga proleterska divizija je uspešno sve do 26. februara zadržavala vrlo jake italijansko-četničke snage (samo četnika bilo je oko sedam hiljada) nanevši im teške gubitke.
Težina situacije u kojoj su se našle snage NOP usled vrlo snažnog pritiska okupatora na Prozor i zatvaranja pravca preko Konjica povratila je Mihailoviću samopouzdanje. A potpuno iznenađujuće vesti, koje je primio o povlačenju partizanskih snaga na desnu obalu Neretve i rušenju svih mostova na reci, koje su te snage po svome povlačenju izvršile u vreme od 1. do 4. marta, sasvim su ga ohrabrile i ponovo kod njega stvorile čvrsto ubeđenje da će "potpuno opkoljenim" glavnim oružanim snagama NOP sada biti zadat i poslednji, smrtni udarac, posle čega će njemu još jedino ostati da ih do kraja likvidira.
Mihailoviću nije ni na kraj pameti bilo da je, u stvari, reč samo o genijalno smišljenom manevru Vrhovnog štaba NOV i POJ, kojim su izigrani svi neprijateljski planovi i koji je značio propast glavnog Hitlerovog cilja u četvrtoj ofanzivi. Kao što ćemo malo kasnije videti, uspešna realizacija ovog manevra označila je isto tako i početak poraza Mihailovićevih oružanih formacija i njegove organizacije, a samim tim i politike koju je do tada sprovodila emigrantska vlada u Londonu, sa Slobodanom Jovanovićem na čelu.
Ubeđen da je na pragu pobede, dok je, u stvari, bio na pragu svog presudnog poraza, Mihailović je 28. februara 1943. prihvatio poziv jednog domaćeg četnika iz sela Donjeg Lipova da mu krsti novorođenče. Na svečanost je Mihailović — pored svojih bližih saradnika, među kojima su bili Vasić, Žujović, Moljević i drugi — poveo i šefa britanske vojne misije pri njegovom štabu pukovnika Bejlija. Po završenom ceremonijalu počela je zakuska uz koju se popilo prilično rakije. U najoptimističnijem raspoloženju zbog pobede koju je očekivao, okružen svojim saradnicima i u prisustvu meštana, Mihailović je digao čašu i uz zdravicu održao govor u kome je oštro napao politiku britanske vlade i, po njegovom mišljenju, nedovoljnu pomoć koja mu je pružana. Rezimirajući svoje izlaganje, Mihailović je doslovce izjavio:
"Sve dok Italijani budu moj jedini izvor pomoći, saveznici neće moći nista učiniti što bi izmenilo moj stav prema njima."6
Završavajući govor, Mihailović je istakao da su njegovi glavni neprijatelji partizani, ustaše, Hrvati i Muslimani i tek pošto se sa njima bude obračunao, on će se okrenuti i prema okupatoru, Italijanima i Nemcima.
Da bi se razumeo ovaj težak, javno učinjen Mihailovićev politički ispad, treba podsetiti na ono što ga je izazvalo. Evo njegove pozadine.
U svojim planovima za uništenje oslobodilačkog pokreta sopstvenog naroda, Draža Mihailović je i te kako računao na sigurnu pomoć emigrantske vlade — čiji je član, kao ministar vojske, i on bio — ali, ne manje i na veliku pomoć zapadnih saveznika, naročito Engleza. Na obilatu pomoć računao je posebno prilikom pripremanja svog najvažnijeg plana, učešća u operacijama "Vajs I" i "Vajs II", koje je, kao što smo videli, smatrao idealnom prilikom za ispunjenje okupatorovog i njegovog zajedničkog cilja — uništenje NOP. Međutim, baš u tom periodu ova pomoć, naročito u oružju i municiji, ne samo da je bila nedovoljna, već je postala takva da na nju Mihailović nije mogao sa sigurnošću ni da računa.
Na to su uticala dva uzroka. Prvi se ogledao u tome što je istina o NOP i njegovoj borbi protiv okupatora u zemlji već bila počela da prodire u svetsku javnost, dok je u isto vreme saradnja Mihailovića i njegove organizacije sa okupatorom postajala sve opštija i sve vidnija. Drugi je uzrok proisticao iz toga što britanski saveznici, koji su na sebe primili zadatak pružanja pomoći Mihailoviću za borbu protiv okupatora, nisu tada ni uz najbolju volju bili u stanju da, s obzirom na vojnu situaciju u kojoj su se nalazili, zadovolje Mihailovićeve, u to vreme nimalo skromne zahteve.
Neispunjavanje svih njegovih zahteva veoma je ogorčilo Mihailovića. On je bio ubeđen da znatan deo odgovornosti za takvo stanje pada na novog šeta britanske vojne misije, pukovnika Bejlija, čijem se dolasku u njegovu Vrhovnu komandu bio u početku obradovao.
Mihailović je, naime, računao da će u Bejliju imati čoveka koji će ga potpuno razumeti i da će preko njega obezbediti kod britanske vlade i savezničke komande na Srednjem istoku punu podršku i pomoć za ostvarenje svojih ciljeva. Ovo utoliko pre što je verovao da će sa Bejlijem, čovekom koji je više godina boravio u Kraljevini Jugoslaviji kao jedan od direktora rudnika Trepče, lako naći zajednički jezik, naročito u odnosu na borbu protiv NOP.
Međutim, bez obzira na Bejlijev intimni stav, u kome se Mihailović verovatno nije prevario, šef britanske vojne misije se u zvaničnim razgovorima sa ministrom vojske i načelnikom štaba Vrhovne komande Kraljevine Jugoslavije čvrsto držao zvaničnog stava britanske vlade. A taj stav je, kako se to jasno vidi iz napred navedenih dokumenata, počeo krajem 1942. i prvih nedelja 1943. godlne, u odnosu na Mihailovića, osetno da se menja. Zbog takvog Bejlijevog držanja, a naročito zbog činjenice da su zahtevi upućeni za pomoć u oružju i municiji preko Bejlija ostali u ovom odsudnom periodu uglavnom glas vapijućeg u pustinji. Mihailović je, čim mu se ukazala zgodna prilika, i javno u Bejlijevom prisustvu istakao svoje nezadovoljstvo politikom britanske vlade.
Taj ispad nije šokirao samo pukovnika Bejlija, koji je prilično razumeo i govorio srpski jezik i za vreme Mihailovićevog govora stalno crveneo i bledeo. On je neprijatno iznenadio i Vasića i Žujovića, koji su se u toku tog govora nekoliko puta trgli i međusobno značajno pogledali.
Iako su, i pored svega, svi prisutni poltronski pozdravili kraj govora klicanjem kralju i njemu, Mihailović je već sutradan, posle diskusije sa Vasićem i Žujovićem, koji su osuđivali ovaj njegov ispad, pokušao da privoli pukovnika Bejlija da odustane od eventualne namere da o ovome obavesti britansku vladu. U tom cilju Žujović je, prema Mihailovićevim instrukcijama, vodio duži razgovor sa Bejlijem, ubeđujući ga da se govor ni u kom slučaju ne može tumačiti kao izraz stvarnog Mihailovićevog raspoloženja i politike koju on sprovodi i koja je potpuno na liniji saveznika.
Ubedeni da je Žujovićeva misija uspela i da je pukovnik Bejli prešao preko svega ne obaveštavajući svoju vladu, Mihailović i njegovi saradnici produžili su uporno i spokojno izdajničkim putem, kojim su već bili duboko zabrazdili. Ali ovde, na spoljnopolitičkom sektoru, relativno brzo ih je čekalo teško razočaranje. Prethodno su, međutim, imali da iskuse svu gorčinu poraza na bojnom polju.
Nailazilo je vreme kad je moralo početi plaćanje računa za dotadašnju prljavu rabotu.
Oraspoložen izveštajima i obaveštenjima koja su sa fronta stizala u Vrhovnu komandu kada su snage NOP počele svoje spektakularno povlačenje na desnu obalu Neretve, Mihailović je, čvrsto uveren u pobedu, uputio Ostojiću nove direktive za produženje započete akcije. Na osnovu ovih direktiva, procenjujući sa svoje strane da su snage NOP već prilično razbijene, Ostojić 28. februara javlja Jevdeviću:
"Dragi Jevđo, sad od tebe tražim sledeće:
1) Da se sa br. 11 i br. 22 (br. 11 Nemci, br. 22 Italijani — nap. autora) sporazumeš da se četnicima dade za čišćenje zona: Rama — Prozor — Šujica — Livno — Makarska — morska obala do ušća Neretve — desna obala Neretve — Rama, s tim da broj 11 na ovu zonu ne prelazi, već čisti ostalu zonu severnu.
2) Da broj 22 dade municiju, hranu i automatsko oruđe za 20.000 četnika za ove operacije. Sa Baćovićem ćemo imati u stvari oko 15.000, a onih 5.000 pravo je da dignemo. Obezbedi davanje topova i bacača i pomoć avijacije za bombardovanje i izviđanje.
3) Da broj 22 da svojih 5.000 ljudi i obezbedi prevozna sredstva za prebacivanje naših snaga prema operativnim potrebama. Da za svaku kolonu da radio-stanice i telefonski materijal.
4) Rezultat po ovome moram da znam za 3 dana radi priprema naređenja i promene moga komandnog mesta, negde oko Nevesinja. Ako se ovo ispuni garantujem za uspeh u najkraćem roku.
5) Major Vesković (Andrija, komandant brigade — nap. autora) sa 2.000 Vasojevića stiže danas do mraka u Glavatičevo. Odatle ću mu dirigovati prema rezultatima današnjih napada. Zato mi do mraka neizostavno javi što tačnije situaciju na celom frontu gde se nalazi Buljanova kolona. Ako Vesković ostane duže u rezervi u Glavatičevu, za njega se mora baciti hrana i municija...
6) Uloži sve snage, preti, obećavaj, pohvaljuj, podstiči sa Vojom i pokreni na najenergičniji rad sve starešine i vojnike iz srednje i leve kolone, jer od brzine njihovog rada zavisi da li ćemo potpuno uništiti boljševike u džepu Neretve ili će nam pobeći. Krivce za slab rad i kukavice kaznićemo zakonskim kaznama bez milosti... 28. II 1943. g. u 11,30 č. Pozdrav Branko"7
Međutim, posle neuspeha koje su pretrpele italijanske divizije u januarskim i februarskim operacijama, načelnik italijanskog generalštaba kopnene vojske general Vitorio Ambrozio je, prvih dana marta 1943. godine. pozvao u Rim na razgovore generala Robotija i Birolija.
"Pre podne 3. marta u 10.30 časova bio sam zajedno sa ekselencijom Pircijem primljen kod Ambrozija.
Razlozi našeg poziva u Rim:
A. Razoružanje četnika.
B. Partizanske operacije koje su u toku.
Što se tiče prve tačke Ambrozio je u vezi s tim već dovoljno poznatim spornim pitanjem stalno dolazio do zaključka istovetnog sa mojim mišljenjem:
Ni u kom slučaju ne bi smelo doći do razoružavanja četnika, a ukoliko se već ide na to, onda je potrebna krajnja obazrivost, jer četnici su se hrabro borili i još se bore s nama protiv partizana i stoga zaslužuju priznanje za svoje odvažno držanje i naše poverenje. Ali, danas Nemci ne žele više da se u to upuštaju, rekao je Ambrozio. Pogotovu Hitler, s obzirom na mogućnost eventualnog engleskog upada na Balkan, neće ni da čuje za naše razloge i na svaki način želi da se četnici, kao budući neprijatelji, razoružaju i iskorene. On bi navodno to preduzeo odmah posle operacije "Vajs", dakle kroz nekih 20 dana. Po mojoj oceni to znači 50.000 neprijatelja više, naime, 25.000 saveznika koje ćemo izgubiti i 25.000 saveznika koje će dobiti partizani.
General Ambrozio rekao mi je doslovno: "Jadni Roboti! Vidim kako si se snuždio. Verujem da ti teško pada nedovoljna sposobnost Nemaca za prilagođavanje. Cenim i prihvatam tvoje razloge. Ali, prilikom poslednjeg sastanka u Nemačkoj (Kavalero) mi smo sebi vezali ruke kad smo dali poznato obećanje."
Zatim je nastavio: "Ostaje dakle kao što je dogovoreno. Razoružanje četnika počinje po završetku operacije "Vajs", makar i uz svu obazrivost koju zahteva ceo slučaj."
Pokušao sam stvar da odložim uz sledeće obrazloženje: da će i posle operacije "Vajs" rat protiv partizana postajati sve žešći i oštriji, da Nemci, kao i obično, ne shvataju stvarne prilike, da su se partizani ponovo vratili u Slunj, da stoga razoružavanje četnika treba da se odloži do ostvarenja krajnjeg cilja, do uništenja partizana, to jest, do roka koji se ne da sagledati.
Ambrozio mi je rekao: "Strpljenja, dragi Roboti, strpljenja! S tim se mora početi čim se završi "Vajs". To se ne može više odlagati. Ali, ti si pametan! Znaš za ono: dobra stvar traži vremena. Dakle, na posao. A posle ćeš mi reći kako si ga obavio.'"
Dalje se u dokumentu govori o razmatranju istog pitanja između Amrozija i Pircija Birolija, kao i o popodnevnom nastavku sastanka na kome se raspravljalo o planu operacija protiv partizana na prostoru zapadna Bosna — Dalmacija — dolina reke Neretve, a zatlm se nastavlja:
"U 20. časova bili smo dovedeni kod šefa vlade, i to Ambrozio, Pircio Biroli i ja.
Duče je počeo s tim što nas je upoznao sa jednim dužim Hitlerovlm pismom. U pismu se iznose poznati razlozi u prilog razoružanju četnika. Hitler je opsednut strahom od eventualnog engleskog upada na Balkan i izražava uverenje da bi se "naši" četnici u slučaju takvog upada takođe našli na strani neprijatelja, a oni ionako ne kriju svoju privrženost Draži Mihailoviću.
Pircio Biroli i ja nismo isključivali takvu mogućnost. Jedino smo tražili da se razmotri: sve dok iskrcavanje ne bude stvarnost, četnici se bore s nama protiv partizana, a najveća opasnost preti zasad od komunista. Bolje je da četnike do kraja iskoristimo, nego da ih odjednom razoružamo i time ih pošaljemo u zagrljaj neprijatelja. Mi navodimo poznate činjenice, koje se ne mogu osporiti, o njihovoj lojalnosti prema nama i o našem uverenju da bi bila gruba greška njih sada baciti u more."
U nastavku dokumenta general Roboti iznosi tok razgovora kod Musolinija, Dučeove poglede na odnose sa Nemcima u vezi sa pitanjem četnika D. Mihailovića, u čemu je šef italijanske fašističke vlade bio saglasan sa svojim komandantima: da treba na vešt način izigrati nemačkog saveznika — to jest očuvati četničke jedinice, kao pomoćne snage italijanskim trupama sve do "bar približnog okončanja borbe protiv partizana".8
Kao i prethodnih desetak dana, 7. marta 1943. godine u Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi vladala je prilično smirena atmosfera. Nervoza i sumnja u pobedonosni završetak započete akcije, koje su bile zavladale u drugoj polovini proteklog meseca posle izveštaja o prvom prelasku prolctera na levu obalu Neretve, bile su kao rukom odnete vešću o povlačenju partizana na desnu obalu reke i rušenju mostova. Mihailović je sa grupom skijaša obnovio svoje omiljene izlete po još snežnlm padinama Sinjajevine. Ostali u štabu, vrlo često potpuno besposleni, u iščekivanju pobede i potpune likvidacije narodnooslobodilačkog pokreta, već su stvarali svoje lične planove za budućnost. Oni su međusobno vodili razgovore i pričali šta će ko biti i kako će, kao zaslužni i privilegovani "ravnogorci" u oslobođenoj zemlji, na visokim položajima u državnoj upravi ili vojsci, živeti u izobilju i raskoši. Besposličeći, neki od njih su često odlazili na provod u Kolašin, dok bi se drugi zadovoljavali krstarenjem po kućama Lipova i okolnih sela da bi se domogli neke žene ili rakije. U takvim prilikama oni bi ponekad objašnjavali meštanima politiku i stavove "Gorskog cara".
— Pametan je ovaj naš Čiča — govorili su. — Zna on šta radi. Zašto bismo se mi borili protiv Italijana, pa i Nemaca, i džabe ginuli, kada će kao pobednici iz ovoga rata sigurno izaći naši saveznici. Prema tome, njihova pobeda je i naša pobeda. Kada propadnu Švabe, propašće i ustaše. Sa Hrvatima i Muslimanima već smo se prilično obračunali i imamo vremena da se do kraja, pa i kasnije, potpuno obračunamo.
Ali, braćo, sa komumstima stvar stoji drugačije. Dobro naš Čiča kaže: oni su naši neprijatelji broj jedan. I, hvala svevišnjem bogu, ovo će im biti poslednja zima. Nemci i Italijani su ih opkolili i potpuno razbili, a naši ih, ovako razbijene i u paničnom bekstvu, samo dočekuju u spremljenoj mišolovci na Neretvi. Nijedan od njih neće izvući živu glavu. Mi u Vrhovnoj komandi svakoga trenutka očekujemo izveštaj da su i poslednje boljševičke grupe potpuno likvidirane. A onda će, braćo, nastati slavlje kakvo do sada niste videli, jer to ce zaista biti naša velika i stvarna pobeda. Kada budu tučeni od naših saveznika, Italijani i Nemci povući će se sami, a mi ćemo ih dokusuriti i tako će naša zemlja ponovo biti slobodna.
A sada, braćo, da nazdravimo Njegovom veličanstvu kralju i našem Gorskom caru, našem čika-Draži, koji nas vodi veličini i slobodi.
Ovakve reči su odražavale tadašnje stvarno mišljenje i ubeđenje celog Mihailovićevog štaba, sa njim na čelu. Tako su isto mislili i komandanti Mihailovićevih odreda na Neretvi, pa i znatan deo onih kojima su oni komandovali.
Zatišje, odnosno, bolje rečeno, odsustvo svake borbe tih dana na levoj obali Neretve, posednutoj Mihailovićevim četnicima, omogućilo je Mihailoviću i njegovim komandantima da prikupe i organizuju svoje snage kako bi već 6. marta krenuli u napad sa ciljem da, po njihovom mišljenju već razbijene, snage NOP definitivno dotuku.
Međutim, baš tada dolazi do odsudnog preokreta. Glavna operativna grupa NOV počinje izvođenje drugog dela velikog manevra Vrhovnog štaba. Pošto su jedinice Druge dalmatiriske brigade pod komandom Ljuba Vučkovića 4. marta ponovo oslobodile Jablanicu i izvršile pripreme za forsiranje Neretve, uveče 6. marta, kada se već dobro smračilo, jedna desetina dobrovoljaca bombaša, sa Stevom Opačićem na čelu, počela je, sa bombama u zubima, da se puže preko čelične konstrukcije porušenog železničkog mosta na Neretvi kod Jablanice, čiji su lukovi visoko štrčali iz vode.
Četničke predstraže, postavljene u bunkeru kod samog mosta na levoj obali reke, primetivši ljudske siluete koje su im se, puzeći, sve više približavale, obasuše ih kišom zrna. Pogođeni, dva bombaša padoše sa mosta u reku, ali to samo ubrza herojske napore ostalih. Ubrzo, Opačić prvi, a zatim i ostali, završavajući svoj vratolomni put, skočiše sa mosta na obalu. Njihove bombe začas dokrajčiše bunker i dva puškomitraljeza čijom su vatrom četnici pokušavali da osujete akciju hrabrih bombaša. Daljim unistavanjem i razbijanjem četničkih predstraža stvoreni su uslovi za prelazak jačih snaga. Prvo se prebacio samo jedan bataljon, a zatim, kada je oko ponoći na porušenom skeletu starog postavljen provizorni viseći most, na levu obalu reke prešla su još tri bataljona Druge dalmatinske i tri bataljona Druge proleterske brigade. Do zore, ove su jedinice, zalazeći iza četničkih položaja, svojlm napadima sa fronta i iz pozadine, uspele da u četničkim jedinicama izazovu strahovitu paniku, razbiju ih i nanoseći im ogromne gubitke, odbace ih prema istoku. Na taj način su već 7. marta uslovi za prelazak ostalih jedinica bili obezbeđeni. A sutradan, kada je Druga proleterska brigada noćnim napadima i manevrima slomila otpor četnika i potpuno razbila njihove snage u okuci Neretve, mostobran je bio definitivno učvršćen.
Paralelno sa ovom akcijom, 7. marta krenula je u protivnapad i Treća divizija NOV. Ona je, nadirući desnom obalom Neretve ka Konjicu, 9. marta prešla reku Neretvicu, razbila delove 718. nemačke divizije i četnike Voje Lukačevića i, oslobodivši Ostrožac, produžila gonjenje razbijenih neprijateljskih snaga koje su se povlačile prema Konjicu. Sutradan, 10. marta, preko mosta kod Ostrošca, a delom i gazovima preko reke, na levu obalu Neretve prebačene su dve brigade, 5. crnogorska i 10. hercegovačka.
Do 15. marta prebačene su i ostale jedinice, a noću između 15. i 16. marta preko mosta na Neretvi prebačena je i poslednja grupa ranjenika sa zaštitnicom. Manevar Vrhovnog štaba NOV i POJ potpuno je uspeo, a glavne neprijateljske snage do kraja su izigrane.
Nemačke divizije koje su 17. marta izbile na Neretvu mogle su samo da konstatuju da si izvršile prodor u prazno — na desnoj obali reke više nije bilo onih snaga NOP čije je uništenje Hitler svojim planom pripremao. Uloga nemačkih snaga u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi protiv NOP bila je time i završena.
Vest o prelasku prvih proleterskih jedinica na levu obalu Neretve i o prvim poraznim rezultatima toga prelaska, koju je Mihailoviću uputio njegov komandant Voja Lukačević, pala je u Vrhovnu komandu kao grom iz vedra neba. Umesto očekivanih izveštaja o uspešnim akcijama i pobedama četničkih napadnih kolona, koje je, prema njegovoj direktivi upućenoj nekoliko dana ranije majoru Ostojiću, već trebalo da su u ofanzivi, Mihailović je, ne razumevajući od uzbuđenja u prvi mah gotovo ništa, držao grčevito pred očima sledeći Lukačevićev izveštaj:
"Situacija današnjeg dana do 23,30 časova je sledeća:
— Komunisti stegnuti obručom uništenja odlučili su se za izvršenje proboja kod Jablanice.
U tu svrhu nekoliko odlučnih odeljenja naoružanih velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare i jakom automatskom vatrom branili uži mostobran koji se postepeno proširivao.
Usled noći i nespremnosti jedinica, nastalo je vatreno dejstvo međusobno, a potom gubljenje veze i odstupanje bez plana i komande.
U toku 7. o. m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone.
Upućena leteća brigada bila je nedovoljna da prihvati lutajuće delove kao i da zadrži navalu komunista, ali je do 22 časa držala položaj Golo Brdo k. 1217 — s. Izvori. Dalji razvoj toka borbi nepoznat.
Leva kolona noćas se prikuplja i upućuje na položaj Turija za dejstvo S. o. m. pravcem Ljubina — s. Izdbar — M. Račica — Krstac.
Jačina prebačene komunističke snage ceni se na oko 1.000 boljševika.
Kod desne kolone bez promena. Pred njome procenjena komunistička snaga oko 800 boljševika.
Kolona 11 brani Ostrožac. Danas tamo upućena pojačanja pripadnika broj 11 (Nemci — nap. autora) sa bornim kolima i topovima.
Jevđević javlja da će sutra snage iz Mostara (četnici i Italijani — nap. autora) sa linije Crni Kuk — Mala Vidova — Glogovo poći u napad ka Krstacu.
8. o. m. preduzeće se napad za povratak izgubljenog dela položaja. U ovu svrhu traženo 400 ljudi iz sastava desne kolone.
Položaj grupe za pojačanje iz Mostara još nepoznat.
Ponovo tražena municija.
Neka ovaj lokalni neuspeh bude samo pouka komandantima i jedinicama kako treba držati ljudstvo u rukama, a naročito na međusobno ukazivanje pomoći koje se ovom prilikom nije ispoljilo ...
S verom u Boga za Kralja i otadžbinu.
Draža nas vodi ka Veličini i slobodi."8
Slično obaveštenje od Lukačevića primio je i Ostojić. Da bi sprečio dalji prodor divizija NOV, on 6. marta u 13.05 časova naređuje Baćoviću:
"Majoru Baćoviću, zaprepašćen sam očajno slabim otporom trupa koje su branile prodor ka Nevesinju. Tačne podatke ne znam, ali iz Bajove depeše vidim da su njegove trupe odstupile za oko 20 kilometara ka jugu. Vi i Ilić morate ovih dana da učinite krajnje napore i što bolje pomognete pukovniku Baju kako bi se prodor ka Nevesinju po svaku cenu sprečio do dolaska Pavlova, koji sutra stiže kod mene. Stupite hitno u vezu sa pukovnikom Bajom i na osloncima: Crvenj — Crna Gora i Velež planina prema stvarnoj situaciji izaberite najpogodniju liniju na kojoj se mora po svaku cenu sprečiti dublji prodor ka Nevesinju. Tražite hitno pojačanje od Talijana. Organizujte odbranu Nevesinja. Zahtevajte što češće bombardovanje danju i noću, takođe i neprekidno izviđanje. Javljajte situaciju."10
Ne samo u trenutku kad se dovoljno sabrao da relativno mirno pročita izveštaj nego ni znatno kasnije Mihailović uopšte nije bio svestan onoga što se noću između 6. i 7. marta 1943. godine stvarno počelo da odigrava. Opijen svojim planovima o skorom uništenju slobodarskih snaga sopstvenog naroda, samouveren, zbog bezrezervne podrške i pomoći jugoslovenske kraljevske vlade, zbog savezničkog priznanja i zbog pozicija stečenih kod okupatora, Mihailović nije bio u stanju ni da pomisli, a kamoli da zaista shvati da je te noći otpočeo njegov presudni poraz. Poraz, koji će ga dve godine kasnije — posle onih tokom 1944. godine u Srbiji i 1945. u Bosni, koji su bili samo neminovna posledica ovog odlučnog — dovesti do definitivnog sloma i izvesti pred neumitni sud naroda, koga je u najtežim časovima krvavo izdao, i istorije, čiji je točak zajedno sa najcrnjim snagama svetske reakcije pokušao da zaustavi.
Zbog svega toga, on je u prvi mah verovao da je prodor izvršila neka partizanska grupa koja predstavlja deo razbijenih snaga NOP i koja, bežeći ispred nemačkih trupa, traži spas na levoj obali Neretve u pokušaju da se probije ka Hercegovini. Kod ovakvog zaključka njega je hvatao bes pri pomisli na paniku koja je ovim prodorom stvorena među njegovim trupama. On je, kao i Lukačević, verovao da za ovo priređeno iznenađenje i strahoviti metež koji je ono stvorilo među njegovim trupama, glavnu krivicu snosi komandni kadar koji se ne pridržava dovoljno naređenja dobijenih od Ostojića. Zato se, pošto je ovome uputio potrebne direktive u vezi sa novom situacijom, a da ne bi bilo nikakve sumnje ko stvarno rukovodi operacijama u ovim akcijama, kao i da bi Ostojićevim naređenjima dao maksimalan autoritet, odmah, 9. marta, obraća pismom pukovniku Baju Stanišiću, jednom od glavnih rukovodilaca četničkih akcija na Neretvi. U pismu se, pored ostalog, doslovno kaže:
Kritičnost situacije koju su njegove snage iz Crne Gore, Hercegovine, Bosne i Sandžaka preživljavale u okuci Neretve, Mihailović je shvatio tek 13. marta, kad je primio izveštaj u kome je, pored ostalog, stajalo:
"Konjička i Sarajevska brigada su u rasulu i, prema dobijenim izveštajima, ne postoje, a takođe ne postoje na terenu ni 1. ni 2. durmitorska brigada, već su u najvećem neredu pobegli kućama u Crnu Goru."12
Samo jedan sat kasnije, na Mihailovićevoj radio-stanici taster je otkucao depešu majoru Ostojiću sa novom direktivom za sređivanje i reorganizaciju trupa "Jugoslovenske vojske u otadžbini" u dolini Neretve, koju je Ostojić hitno preneo potčinjenim komandantima.
Odmah zatim Mihailović izdaje naređenje Pavlu Đurišiću da izvrši opštu mobilizaciju na teritoriji pet srezova koji su bili pod njegovom komandom.
Ostojić, sa svoje strane, pošto očigledno nije bio u stanju da prati buran razvoj situacije i shvati obim panike i rasula kod svojih trupa u okuci Neretve koje su izazivali gotovo neprestani brzi i energični napadi proletera — naređuje sutradan Raduloviću i Baćoviću da sa trupama pod svojom komandom 15. marta izvrše opšti napad na snage NOP, koje su nezadrživo napredovale.
Kako su, zbog pomenutog stanja u četničkim jedinicama, Ostojićeva naređenja mahom ostala mrtvo slovo na hartiji, on 15. marta upućuje dve depeše pukovniku Baju Stanišiću. U prvoj se, između ostalog, kaže:
"Čičino naređenje glasi: Prodor se mora sprečiti po svaku cenu do dolaska Pavlova... Vesković me izvestio da ih je noćas napala prethodnica crvenih i potisla do Čičeva. Deo njihov prebacio se na desnu obalu Neretve u blizini Glavatičeva ... Molim da grupe prikupite i još u toku noći preduzmete najenergičniji napad u duhu date direktive od juče. Prebacite dovoljno snaga na desnu obalu i uništite crvene na desnoj obali... Vi ste bar dva puta jači od boljševika i opet napad nije izvršen. Pasivan rad samo ubija moral i gubimo teren ... Formirajte jake rezerve i parirajte udarce. Pazite da ne prodru na desnu obalu i preko Prenja. Zašto ih danas nije napala leva kolona u bok, nego i ona i desna posmatraju kako odstupa srednja. Zahtevam najveće zalaganje starešina, inače ih staviti pred preki sud za neizvršenje naređenja ..."13
Druga depeša je glasila:
"Radi zadržavanja bjegunaca molim Vas da Vi lično krenete još noćas preko Hanskog polja za Glavatičevo, sa 500 dobrih boraca. Izvidite i vra'tite na položaj sve begunce.
Zavedite preki sud i kolovođe streljajte na licu mesta, kao i sve sumnjive.
Vidačić treba da radi isto, i da pohita na položaj Paklena — Gudac — Borašnica i stupi u vezu sa Lukačevićem.
Dok naši naređuju, ova panika kod Durmitoraca, a sada i Sandžaklija, rezultat je komunističke propagande u našim redovima.
Linija: Konjic — Paklena — Borašnica mora se održati po svaku cenu. Beguncima saopštite da sam već streljao 100 uhvaćenih i da isto čeka i sve ostale begunce. Moral se mora povratiti po svaku cenu.
Javite rezultat.^"
Istog dana, Ostojić je od Baćovića primio sledeći izveštaj:
"Zahtevao sam od kolone 22 (Italijani — nap. autora) da jedan bataljon uputi u reon Čepa radi pojačanja desnog krila Popovića. Jedan bataljon da zatvori liniju Dolovi — Gradina i da na taj način uhvati i održava vezu između trupa Stanišića i Popovića. Da jedna njihova baterija ojača ovaj bataljon li da bočnom vatrom u pravcu Borčića i s. Dolovi potpomaže akciju trupa Stanišića. Nasi gubici do sada su 34 mrtva i 65 ranjenih. Moral je odličan. Sve dezertere sam kaznio, pet streljanjem, ostale batinanjem i razoružavanjem pojedinaca. Od naoružanih 180 Pivljana dodeliću oružje pouzdanim borcima. Veskovićeva kolona na 850 smanjena. Njegovih 110 koje je vratio sa položaja kao bolesne uputio sam za Nevesinje. Situacija je u našim rukama. Sporazumeo sam se sa Italijanskom Vrhovnom komandom da talijanska vojska posle operacija napusti garnizone Nevesinje i Gacko. Tražili su kao uslov da ne diramo garnizone hrvatske u ta dva grada. U jednom ima 150 domobrana a u drugom 170. Pristao sam na to jer su bezopasni a i radi propagande. Kasnije sam se sporazumeo sa hrvatskim divizijarom da ne smiju pojačavati te garnizone na što je pristao. Nemci su poseli fiksirane linije i ne miču se."15
Kao što se vidi, pribegavalo se i poslednjim sredstvima — masovnom streljanju onih koji su bili silom mobilisani i nisu hteli da se krve sa sopstvenim narodom.
U stvari, situacija na glavnom pravcu nadiranja snaga NOP u to vreme, posle prvih velikih uspeha, prebacivanja jačih snaga i definitivnog učvršćenja mostobrana, razvijala se ovako: u skladu sa naredbom Vrhovnog štaba od 13. marta, ojačana Druga proleterska divizija krenula je lepezasto u tri kolone dalje u napad sa zadatkom da definitivno razbije već dobro načetu četničku odbranu i produži nadiranje u Hercegovinu preko Boraca, Čičeva i Glavatičeva, prema Ulogu, Kalinoviku i Nevesinju.
Izvršavajući zadatak, ona u noći između 14. i 15. marta lomi centar četničke odbrane kod Čičeva, koji je bio obrazovan od Zetskog odreda i Nikšićke brigade pod komandom pukovnika Baja Stanišića, a iduće noći u snažnom naletu vrši iznenadni napad na Stanišićevu rezervu, Prvu kalinovačku brigadu, razbija je potpuno i zauzima Glavatičevo.
Kakvo je dejstvo imao ovaj napad, i sve ono što mu je prethodilo posle partizanskog forsiranja Neretve, na ideološku uzdanicu takozvanog ravnogorskog pokreta, vidi se iz priče Vojina Andrića, jednog od omladinskih rukovodilaca Mihailovićeve organizacije ispričane autoru krajem maja 1943. godine:
"Prva kalinovička brigada, rezerva Bajovih trupa, nalazila se tog kritičnug 15. marta zajedno sa Propagandnim centrom u Glavatičevu ne sluteći katastrofu koja se odigrala toga dana kod Čičeva. Oko deset časova uveče mi propagandisti smo već bili pripremili poslednji broj "Vojničkih novina". One su stajale na stolu, u jednoj od učionica škole gde smo bili smešteni, spremljene za upućivanje na položaj radi rasturanja među borcima. Pošto smo završili uspešno svoj posao, većina nas omladinaca napustila je školsku zgradu u kojoj ostadoše samo nekolicina. Jedan deo ode u šetnju drumom ka Borcima, a mi drugi uputismo se na kafu i razgovor kod komandanta brigade kapetana Todorovića, u kuću u kojoj se nalazio i njegov štab. Uz kafu Todorović nam je davao podatke o situaci.ji i stanju na položajima, za sledeći sutrašnji bilten.
Odjednom svi se trgosmo. Do nas su jasno dopirali odjeci jake mitraljeske i puščane paljbe. Minut - dva kasnije sve se utišalo. Tek tada, u tišini koja je ponovo nastala, jedan od nas upita:
— Šta li je sad? Da nisu ovo partizani?
Pošto se malo pribrao, i sam u nedoumici, kapetan Todorović, uočivši strah kod prisutnih, odgovori:
— Ne brinite se ništa. Nemojte se plašiti. Napred, a i okolo nas su jake naše snage. A, pored njih, po brdima oko Glavatičeva, isturene su predstraže moje brigade. Partizani nas sigurno ne mogu iznenaditi. Oni, pre svega, neće biti u stanju da savladaju ove naše snage a, ukoliko bi im to i uspelo, njima treba prilično vremena da dođu do nas. Dotie bi mi sigurno već bili obavešteni.
Jedva što je Todorović izgovorio poslednju reč, prolomiše se sa svih strana novi, znatno zvučniji mitraljeski rafali i puščana vatra. Jedan omladinac u strahu polete iz kuće, ali još brže ponovo ulete u nju.
— Braćo — reče sav unezveren — mi smo opkoljeni! Sa svih strana mitraljeska i puščana zrna pljušte kao kiša oko nas i duž puta. Ovo je vatra iz neposredne blizine i ...
— Smiri se, mladiću! — upade Todorović očigledno i sam jako uznemiren. — To se tebi samo čini. — Zatim, u želji da, kako mi se činilo, umiri nas koliko i sebe, produži:
— Noću je odjek uvek jači, pa imaš utisak da zvuci dolaze sa znatno kraćeg odstojanja nego što je ono u stvari...
Nova, još strašnija vatra natera nas da jurnemo iz kuće, ne obzirući se na Todorovića. Potrčasmo koliko su nas noge nosile prema školi da bi se domogli svojih stvari i spreme koju smo sobom nosili, praćeni zrnima koja su fijukala oko nas.
U školi ne zatekosmo nikog od naše braće. Izgleda da su oni pravilno ocenili situaciju i na vreme pobegli. Pokupivši samo najpotrebnije, ugledasmo se na njih i trčećim korakom, koristeći koliko smo mogli mrtve uglove, pobegosmo putem koji kroz Glavatičevo vodi prema Ulogu. Preko mostića na Neretvi prebacismo se na desnu obalu reke i hitro, mestimično i četvoronoške, popesmo se na jedan ćuvik. Tek tu smo, umorni i bez daha, zastali, pošto nam očito nije više pretila neposredna opasnost.
U jednom momentu iz pravca Glavatičevo suknuo je ogroman plamen i počeo da se uzdiže k nebu. Zaključili smo, prema položaju, da to gori baš kuća u kojoj smo pre kratkog vremena sedeli i diskutovali sa kapetanom Todorovićem.
Kad smo se malo odmorili, krenusmo dalje.
Na putu ka Ulogu sreli smo ostatak naše Propagandne grupe koja je sada bila prepolovljena. Među preživelima bilo nas je i ranjenih.
Usput smo pričali o onome šta je ko od nas te noći video i preživeo.
— Strašni su ovi partizani! — reče jedan. — Šetajući drumom ka Borcima, odjednom sam opazio, na 10 — 20 koraka od nas, kako se kao koze sjuriše niz krš i stenje i, dok tako reći ne trepnusmo ni okom, sleteše na nas sa svih strana uz silnu vatru.
— Mora da su zaobišli naše trupe i predstraže, te napadoše nas u pozadini, a sada će sigurno napadati na naše položaje s leđa — govorio je drugi.
— Ne znam, braćo! Ali ja mislim da ovako treba danas ratovati. Jesu nam krvni neprijatelji, ali svaka im čast... — poče treći.
— Vi kao da ste neki njihovi simpatizeri, kad ovako govorite — prekide ovaj razgovor jedan od starijih. — Vi još ne znate šta su komunisti, kao što i oni još uvek ne znaju ko smo i šta smo mi. Naišli su oni na tvrd orah. Udario tuk na luk. Ovo što oni rade, to su samo mangupski trikovi. Ove naše operacije vodi lično Čiča preko majora Ostojića i Radulovića, a to su ti sve đeneralštapci - majstori ratne veštine. U njih, braćo, imajmo poverenja i nećemo se prevariti.
— Znam, brate. Ja da nemam u njih poverenja, ne bih ni bio danas ovde — pravdao se onaj koji je započeo priču, očigledno kajući se u sebi što je uopšte nešto rekao. Ali, sada, u strahu da ono što je rekao ne bi bilo pogrešno shvaćeno, on produži:
— Ja ovo dobronamerno govorim. Čini mi se da ovi naši đeneralštabovci upotrebljavaju neku staru, klasičnu taktiku koja nas samo dovodi dotle da se sada povlačimo kao razbijena vojska. A siguran sam da smo jači od komunista i da...
Taman htedoh da se i ja umešam u diskusiju, kad, nekako potišteno, uze reč jedan koji je takođe dotad ćutao.
— More, izgleda mi — reče — da ovi naši i neće baš mnogo da de bore. Čujem od nekih vojnika da su mobilisani sa motivacijom da idu u borbu protiv ustaša, te da su zato i krenuli, a kada su videli da su ispred njih partizani, oni ustuknuše. Nešto im se ne stupa u borbu s njima. Malo usled straha, a malo i zato što narod nije baš mnogo raspoložen da proliva bratsku krv.
Izgleda da su ove reči proizvele jednak utisak na sve nas, jer posle ovog svi ućutasmo.
Umorna koraka, oborene glave, utonuli u sopstvene misli, išli smo kroz noćnu, tamu stazom prema Ulogu, držeći se čvrsto jedan iza drugoga. Ubrzo su nas počele stizati i prestizati brojne grupice — delovi naših razbijenih trupa koji su, činilo mi se, hitali i sami ne znajući kuda."18
Uspesi kod Čičeva i Glavatičeva otvorili su glavnoj operativnoj grupi snaga NOV i POJ put za dalje prodiranje prema Kalinoviku, Ulogu i Nevesinju.
Saznavši za poraz svojih trupa kod Čičeva i Glavatičeva, Mihailović je bio formalno van sebe. Situacija je zahtevala hitno preduzimanje odlučnlh mera. Nemajući više mnogo poverenja u sposobnost svoga komandnog kadra i smatrajući da u tome leži osnovni uzrok pretrpljenih poraza, on, prvo, donosi odluku da napusti Lipovo i da lično, iz neposredne blizine, uzme u ruke komandu nad svojim razbijenim i rastrojenim trupama. Računao je da će njegovo prisustvo na položajima i pristizanje svežih snaga koje je Pavle Durišić na osnovu pomenutog naređenja o opštoj mobilizaciji trebalo da dovede, povratiti moral njegovim trupama, te da će na taj način uspeti da bar spreči prodor snaga NOP ka Hercegovini i Crnoj Gori, što mu je sada postao osnovni i jedini cilj.
O ovoj odluci Mihailović je obavestio samo najuži krug svojih saradnika, vodeći strogo računa da za šefa britanske misije, pukovnika Bejlija, ona, na svaki način, ostane tajna.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |