| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Realizacija plana "Vajs I" počela je 20. januara 1943. godine opštim napadom okupatora i njegovih pomagača na oslobođenu teritoriju sa severa, istoka i zapada.
Samo dva dana kasnije, u popodnevnoj emisiji radio-stanica "Slobodna Jugoslavija" je o ovoj, dotle najvećoj neprijateljskoj akciji protiv NOP, obavestila domaću i savezničku javnost:
"Neprijatelj je 20. januara otpočeo sa sviju strana ofanzivu na našu oslobođenu teritoriju. Iz Karlovca nastupa petnaest hiljada Nemaca, ustaša i domobrana. Iz Like od Gračaca nastupa sedam hiljada Italijana i četiri hiljade četnika Draže Mihailoviča. Iz Prijedora napad tri hiljade i pet stotina Nemaca, ustaša i domobrana. Iz Gline i Petrinje šesnaest hiljada legionara, domobrana i Nemaca. U Banjaluci je takode koncentrisano deset hiljada Nemaca, ustaša i domobrana. Od Knina su pokušali da napadaju četnici i Italijani. Protiv nas nastupa sada ukupno šezdeset i pet hiljada neprijateljskih vojnika ..."1
Iako ne potpuno, brojno stanje neprijateljskih vojnika, izneto u ovom saopštenju, bilo je uglavnom tačno.
Sutradan posle ove emisije, 23. januara, "Slobodna Jugoslavija" je objavila i notu Vrhovnog štaba i AVNOJ-a upućenu savezničkim vladama u kojoj se, pored ostaloga, govori i o činjenici da zajedno sa okupatorskim snagama, Nemcima i Italijanima, nastupaju i četnici Draže Mihailovića.
Detaljnijom razradom operacijskog plana "Vajs I" bilo je predviđeno da se, brzim prodorom motorizovanih delova dveju nemačkih divizija koji bi krenuli s oba kraja puta Karlovac — Slunj — Bihać — Bosanski Petrovac — Ključ, severozapadni deo slobodne teritorije prepolovi, a zatim da se, ostalim snagama koje će nadirati koncentrično na slobodnu teritoriju, obe polovine sistematski "pročešljaju".
Za planirane operacije nije bila stvorena jedinstvena komanda. Nemačkim trupama komandovao je zapovednik nemačkih trupa u Hrvatskoj general Liters, a italijanskim komandant Petog italijanskog korpusa general Glorija. Ali česte intervencije dolazile su i od generala Lera i Roate. Da bi ipak postojala izvesna koordinacija u operacijama, nemačka i italijanska komanda su razmenile vojne misije, ali one nisu bile u stanju da otklone nezgode dvojnog komandovanja. Za vreme izvođenja operacija ustaše, domobrani i četnici bili su pod nemačkom ili italijanskom komandom, već prema tome kojoj su okupacionoj zoni pripadali.
Istovremeno sa nemačkim, u napad je trebalo da krenu i italijanske snage, divizije "Lombardija", "Re" i "Sasari". Divizija "Re" bila je ojačana ustaškim i domobranskim bataljonima, a "Sasari" četničkim odredima iz Like, Dalmacije i Hercegovine. Njihov je zadatak bio da sa zapadnih linija slobodne teritorije koncentrično nadiru prema Bihaću. U napadu na slobodnu teritoriju učestvovalo je i 12 eskadrila.
Evo nekoliko karakterističnih delova iz izveštaja četničkih komandanata Baćovića i Radojlovića upućenih Zahariju Ostojiću sredinom januara 1943, koji najbolje ilustruju stanje u kome su se tada nalazili četnički odredi Dalmacije, Like i Hercegovine:
"Slavko Bjelajac (major, četnički komandant u Lici — nap. autora) izdvojen i bez veze sa nama. Ima široku prostoriju (3.100 četnika). Njemu komanduje samo II Italijanska armija. S nama ne sme da ima veze. Isto i Medak (350 četnika). Njihova pomoć samo po odobrenju Italijana.
U Dalmaciji ima oko 3.500 četnika. Velika prostorija. Za akciju samo 1.500. Neorganizovani, bez discipline i dobrog vođstva. Ljudi slabi i prilaze partizanima. U vođstvu intrige i podmetanja. Baćović spasao, jer bi svi prišli partizanima.
Partizani vrlo jaki. Oko 25.000. Sa ovom i ovakvom našom snagom samo poraz, nikako uspeh.
Starešine nemaju upliva na svoje četnike. Po raznim izjavama sve starešine su se uvek izvlačile. Kada je bila evakuacija Italijanske vojske iz Gračaca, oficiri — četničke starešine su prve pobegle sa svojim stvarima u Knin. Odmah posle ovoga nastalo je rasulo. Sporazumno s Italijanskom komandom prikupiću sve svoje jedinice na reonu Knina."2
Da bi, u neku ruku, sredio ovu situaciju, komandu nad četničkim odredima Dalmacije, Like, zapadne Bosne i Hercegovine, po Mihailovićevom naređenju, primio je 22. januara 1943. godine major Miodrag Palošević, jedan od istaknutijih četničkih vođa iz Srbije.
Po svemu sudeći, neprijatelj je o snagama NOP, a naročito o njegovim oružanim formacijama, imao delimično površnu, a u celini prilično nejasnu sliku. Zato je, već drugi dan po otpočinjanju ofanzive, general Liters konstatovao da mu je računica bila sasvim pogrešna.
Glasovi o predstojećoj neprijateljskoj ofanzivi počeli su da stižu u Vrhovni štab još u početku njenih priprema. U prvoj polovini januara 1943. godine Vrhovni štab je raspolagao mnogobrojnim podacima na osnovu kojih se sa sigurnošću pretpostavljalo da će neprijatelj uskoro krenuti u ofanzivu na slobodnu teritoriju. Ali, iz ovih podataka nisu se mogli prozreti zamah, koncepcija i težište ofanzive, kao ni vreme njenog otpočinjanja. Prema tome, nije bilo ozbiljnijih razloga da se prekida dotadašnja ofanzivna aktivnost oružanih formacija NOP i da se zauzima neki izrazito odbrambeni stav.
Ali, sprovodeći odluku Vrhovnog štaba — koja je, u početku neprijateljske ofanzive glasila: po svaku cenu sprečiti prodor neprijatelja na slobodnu teritoriju — jedinice Prvog hrvatskog i Prvog bosanskog korpusa NOVJ ipak su, svojim upornim borbama pod veoma teškim okolnostima, uspele da spreče neprijatelja u ostvarivanju njegovog prvobitnog plana.
Posle pet dana operacija, 24. januara 1943. uveče, čete dve neprijateljske divizije koje su imale zadatak da se drugog dana ofanzive sastanu kod Vrtoča, bile su još na međusobnoj udaljenosti od oko 150 kilometara, dok su ostale neprijateljske snage dobrim delom tapkale u mestu.
Situacija na svim frontovima bila je pod kontrolom jedinica NOV. I pored toga što je neprijatelj na pojedinim pravcima, naročito u Kordunu i Baniji, uspeo da zauzme znatne delove oslobođene teritorije, njemu nije pošlo za rukom da opkoli, a još manje da uništi i najmanje jedinice NOV.
Za ovaj neuspeh Nemci su bacili krivicu na Italijane, tvrdeći da se njihova akcija nije uopšte osetila. Zato su preko italijanske Vrhovne komande postavili zahtev da italijanske trupe energičnije i brže nadiru prema Bihaću. Međutim, o bržem nadiranju nije moglo biti ni govora, jer je plan o presecanju slobodne teritorije potpuno propao. Neprijateljska operacija "Vajs I" svela se na frontaško, koncentrično potiskivanje, ali ne sasvim kružno, jer je prostor prema jugoistoku između 7. SS i 717. divizije bio još slobodan.
Kada je 26. januara 7. SS diviziji pošlo za rukom da savlada snažan otpor jedinica NOV, da pređe reku Koranu, zauzme Drežnik Grad i dopre do Vaganca ugrožavajući sam Bihać, situacija se unekoliko izmenila.
Međutim, već sutradan, 27. januara 1943, Vrhovni štab je uspeo da u potpunosti otkrije prave neprijateljske namere. Zato on, još istoga dana, odlučuje da se delom snaga, Prvim hrvatskim i Prvim bosanskim korpusom produži odbrana slobodne teritorije i na taj način usporava neprijateljsko nadiranje, a da 1. i 2. proleterska i 3. udarna divizija obrazuju glavnu operativnu grupu i krenu i u protivofanzivu. Pravac ove protivofanzive bio je: prodor na jug ka Neretvi, a zatim dalje ka Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku.
Jednovremeno sa donošenjem odluke, Vrhovni štab je izdao i prva naređenja za protivofanzivu.
Da bi se dobilo u vremenu neophodnom za evakuaciju oko četiri hiljade ranjenika i bolesnika, kao i desetine hiljada staraca, žena i dece koji su, u opravdanom strahu od palikuća i ubica, napustili svoja ognjišta i po velikom snegu i jakoj zimi, krenuli u zbegove tražeći sklonista u slobodnim planinama, Prvom hrvatskom i Prvom bosanskom korpusu stavljeno je u zadatak da zatvore sve pravce ka Grmeču i prema putu Bihać — Bosanski Petrovac — Drvar.
Da bi se obezbedili što povoljniji uslovi za uspešno izvršenje planirane protivofanzive, vrhovni komandant NOVJ Josip Broz Tito je 7. februara 1943. izdao naređenje kojim poziva u akciju sve partizanske jedinice koje nisu bile direktno angažovane u borbama u ovoj neprijateljskoj ofanzivi. Naređenje je glasilo:
"Usled velike ofanzive koju su započeli ujedinjeni neprijatelji — Nemci, Italijani, ustaše i četnici Draže Mihailovića — na našu oslobođenu teritoriju u Bosni i Lici, naređujem svim partizanskim odredima i brigadama u Slavoniji, u Sloveniji, u Srbiji, u Crnoj Gori, u Hercegovini i istočnoj Bosni, da smesta preduzmu pojačane napade protiv oslabljenih garnizona neprijatelja, da smesta preduzmu uništavanje železničkih pruga, raznih vrsta transporta, vojnih skladišta, saobraćajnih puteva i veza, kao i svih vojnih objekata."3
U međuvremenu neprijatelj je, pojačavajući pritisak, nastavio nadiranje na oslobođenu teritoriju. Sedma SS divizija je, posle nekoliko uzastopnih bombardovanja iz vazduha, 29. januara uveče, ne nailazeći na veći otpor, ušla u napušteni Bihać.
Pokušaj Nemaca da iz Bihaća prodru prema Donjem Lapcu i da se spoje sa italijanskim snagama bio je osujećen snažnim protivnapadom Pete brigade 8. divizije na Drenovači.
Tako je dobijeno potrebno vreme i prostor za evakuaciju ranjenika, izbeglica, ustanova i materijala sa planina Grmeča i Podgrmeča.
Zahvaljujući nemačkim akcijama, prvenstveno 7. SS divizije, italijanske snage su za ovo vreme uspele da stignu do Slunja i Ličkog Petrovog Sela. Kada je, prodorom 7. SS divizije u Bihać, odbrana pojedinih terena bila već potpuno kompromitovana, italijanski delovi su prodrli i u Koreničku kotlinu i na Krbavsko polje. A diviziji "Sasari" pošlo je za rukom da stigne i do Gornjeg Lapca. Ali, snažnim napadom jedinica Prvog hrvatskog korpusa, ona je, pretrpevši ogromne gubitke, odbačena ka Gračacu, odakle je, zatim, pobegla čak u Knin. Jednovremeno i istim putem, sa divizijom "Sasari" pobegli su i četnici koji su se borili pod njenom komandom.
"Tetkići (četnički naziv za Italijane — nap. autora) su nas obavestili da napuštaju sve garnizone u Lici, od Vrhovina do Knina i svu tu teritoriju su ostavili nama na raspolaganje. Đujić i Mihić nisu u stanju da organizuju ovu teritoriju, zbog čega će se uskoro obnoviti "republika" crvenih.
Da bih koliko-toliko olakšao rad četnika ja sam sporazumno sa komandantima uputio Italijanskoj komandi predlog da se za odbranu garnizona i naselja (hrvatskim stanovništvom) upotrebe domobrani. Pošto sutra odlazim sa Baćovićem u Split, ići ću kod generala Singa i objasniću mu težak položaj. Verujem da ću uspeti u ovom, jer je i njihov interes da se ne razori Lička železnička pruga i iz Like ugrožavaju njitiovi garnizoni u Primorju."4
Izvojevanom pobedom jedinice NOV u Hrvatskoj, zapadno od reke Une, uzele su inicijativu u svoje ruke i prešle u protivofanzivu.
O akcijama i sadejstvu divizije "Sasari" i četnika u sprovođenju neprijateljskog plana "Vajs I", četnički vojvoda Đujić je, u izveštaju upućenom 28. februara 1943. svome vođi Mihailoviću, napisao i sledeće:
"Italijanska ofanziva u Lici protiv partizana sasvim je promašena. Ovo je došlo kao posledica slabih snaga koje su učestvovale u operacijama, slabosti ljudskog materijala u borbenom smislu... Njihova akcija u Ličkom polju još traje, a u pripremi je operacija u pravcu Livna, Glamoča i Bosanskog Grahova, u kojoj će uzeti učešće četnici ove oblasti.
Duh kod boraca ove oblasti ostao je na visini, dok moral kod naroda nešto pokoleban.
Pregled operacija izvedenih za vreme boravka hercegovačkih trupa na ovoj teritoriji:
25. i 26. januara o. g. izveli su uglavnom, Hercegovci i Dinarci, potpomognuti slabijim italijanskim delovima, operaciju u pravcu Vrlike. Cilj ove operacije je bio da se Mosić, Svilaja i Vrliška krajina očiste od partizana. Ova operacija nije privedena kraju, jer su komunisti, u međuvremenu, veoma jakim snagama napali i okupirali Strmicu, Golubić, Plavno i Radljevac, te je operacija morala biti prekinuta.
U ovoj operaciji stiglo se je do Vrlike. Na jači otpor naišla je samo naša leva kolona sastavljena od Hercegovaca koja se na padinama Dinare sukobila sa proleterima...
28. i 29. januara 1943. godine izvršena je operacija u pravcu Golubića i Strmice.
Ovu akciju su izvršili Hercegovci i Dinarci, potpomognuti od dva italijanska bataljona, slabijeg sastava, sa jednom baterijom.
12, 13. i 14. februara o. g. Hercegovci i Dinarci potpomognuti jednim italijanskim bataljonom i jednom baterijom topova vršili su akciju u pravcu Srbske doline.
Italijanska divizija "Sasari" dejstvovala je pravcem Gračac — Bruvno — Mazin — Lapac — Kulen Vakuf.
Naša zamisao je bila da akciju sprovedemo sve do Dobrog Sela i spojimo se sa divizijom "Sasari" i tako stvorimo neprekidan front. Na taj način bolje bismo primorali komunističke snage, zaostale u nedovoljno očišćenoj pozadini, da se predaju, a komunističke snage pred nama nabacili bi na Nemce. Najzad su pristali (Italijani — nap. autora) da jedan deo četnika ostane u Srbu a mi smo ostavili hiljadu Dinaraca. Komunisti, koji su nastupali i oni koji su zaostali u pozadini, koncentrisali su se i jačim snagama udarili naše snage u Srbu sa fronta i oba boka jednim delom, a drugim delom diviziju "Sasari".
Jednovremeno ostale partizanske snage napale su diviziju"Sasari" , presekli na tri dela i opkolili dva bataljona u Gornjem Lapcu, a jedan bataljon u šumi izmneđu Gornjeg Lapca i Mazina. Ovi bataljoni bili su opkoljeni četiri dana, sve do 21. o. m. kada su oslobođeni od 6 italijanskih bataljona i 1.000 Dinaraca.
Od 16. februara t. g. Hercegovačke jedinice nalazile su se razmeštene po selima u neposrednoj blizini Knina, ne radeći ništa, već pljačkajući srpska četnička sela.
Postupci Italijana, četnika i komunista za vreme operacije:
Italijani su, u krajevima gde su sami operisali, pljačkali i palili sve do čega su stigli. Čak su skinuli i zvona sa srpskih crkava u Bruvnu i Mazinu.
Hercegovci, u pogledu pljačke, za vreme operacije nisu ni ukoliko zaostajali za Italijanima. Ova pljačka je vršena nerazumno i divljački. Na primer, u jednoj kući se uzme brašno, ali se u drugoj naiđe na dragoceniji plen, pa se brašno prosipa, ma gde da bi se novi plen uzeo.
Komunisti, njihove boračke jedinice su se izvlačile pod jačim pritiskom, uvlačile u međuprostore i udarale u slaba mesta naših i italijanskih snaga.
Krajevi, kroz koje smo operacije vršili ostavljaju nezaboravno tužan utisak: sela su porušena, popaljena, gradovi uništeni, sve je opljačkano, stoka nestala, zemlja napuštena, neobrađena.
Vojna situacija na teritoriji ove oblasti nije povoljna, pošto je u Lici gro partizanskih domaćih snaga ostalo skoro netaknuto. Ista se može popraviti, ako Italijanska akcija ka Bosanskom Grahovu, Glamoču i Livnu donese pozitivne rezultate, ako glavne partizanske snage koje su sada na putu za Hercegovinu, budu potučene."5
"General Singo, komandant XVIII Italijanskog armiskog korpusa, u prisustvu majora Baćovića i njegovog načelnika štaba, zatim majora Paloševića, Dr Svilokosa i dva đenerala sa dva pukovnika italijanske vojske, između ostalog izjavio je danas sledeće:
1. — Četničke jedinice u Crnoj Gori, Hercegovini, Gornjoj Lici pa čak i u Slovenačkoj, vrlo su dobro organizovane i rade požrtvovano, složno i disciplinovano i na opšte zadovoljstvo. Jedina komanda gde četnici rade slabo to je sektor Dinarske oblasti.
2. — Mi smo dali za naoružanje u Dinari velike količine oružja i municije, sve na zauzimanje i reč vojvode Birčanina. Međutim, naoružani su nesigurni borci koji su postepeno prešli u partizane. Na taj način skoro 2.000 naših pušaka sa dosta automatskog oružja i municije nalazi se danas u komunističkim redovima.
3. — Danas u Dinari ima oko 4 — 5.000 naoružanih četnika koji neće da se bore van njihovih sela. Bore se i prestaju da se bore kad je njima stalo, a ne kad to narede starešine. Na te četnike mi se uopšte ne smemo osloniti, jer nas dovode u tešku situaciju, ostavljajući usred najjače borbe naše jedinice na cedilu, kao što je to bio slučaj prilikom napuštanja Srba, čime je divizija "Sasari" bila izložena bočnom udaru i pretrpela oko 600 gubitaka u dvodnevnoj borbi. Nekoliko bataljona divizije "Sasari" bili su opkoljeni i jedva smo uspeli sa novim trupama da ih oslobodimo. General Piaconi, sadanji komandant VI korpusa koji je u to vreme komandovao divizijom "Sasari" izvestio me je da u napadu od Bruvna i Mesina ka Lapcu 1.000 četnika iz Dinare niije htelo da se bori kao što treba. Jedini čovek koji je hrabro nastupio i išao napred sa jednom grupicom vojnika bio je komandant Đujić. Ostali ga nisu hteli slušati niti slediti uopšte.
4. — Između starešina u Dinari postoje nesloge. U kancelariju našeg đenerala u Kninu dolaze naizmenično vojvode i razne starešine i rade jedni protiv drugih. Vojvoda Brana Bogunović i vojvoda Mane Rokvić ne priznaju vojvodu Đujića i neće da rade sa njim uopšte niti ga slušaju.
5. — Trebalo bi da su četnici svi složni, da su mobilni tako da u borbi budu svih 4 — 5.000 a ne samo 1.500 boraca koliko jedva prikupe.
Saslušao sam pažljivo reči generala i uviđajući da uglavnom govori istinu, nisam mogao da protivrečim.
... Ja sam pokušao da ublažim donekle te konstatacije sledećom izjavom:
"Ekselencijo,
Jedini put da se brzo i energično sprovede organizacija četnika u Dinari, to je da uprava i komandovanje pređe u ruke valjanih oficira. Zbog toga su već komandanti jedinica oficiri, a komanda operativnih trupa poverena je majoru Paloševiću. Nekoliko veoma valjanih oficira već radi i uskoro ćete videti rezultate njihovih napora.
Pošto pojedine narodne starešine ometaju rad oficira i sprečavaju izvođenje organizacije, potrebno je da vi sa svoje strane podržite oficire i da samo sa njima radite, a na ostale da se ne obazirete već da im zabranite dolazak u vašu komandu."
General me je u dva maha pripitao da li je sa ovim rešenjem saglasan vojvoda Đujić, našta sam mu odgovorio da jeste. Đujić je teritorijalni komandant i nacionalno politički poverenik, dok su oficiri komandanti operativnih jedinica koje su u formiranju.
General Singo izdao je pismeno naređenje komandantu severnog sektora generalu Đanuciju da podrži i olakša rad oficira u svakom pogledu, kako bi se od dosadanje teritorijalne milicije i narodne vojske prešlo na organizovanje jedinica."6
Očigledno, italijanske i četničke snage nisu uspele da prodru na sve delove slobodne teritorije. Veliki deo planine Plješevice sa komunikacijama i selima od Donjeg Lapca do Drenovače ostao je netaknut i stalno slobodan. Ovaj prostor je odlično poslužio za bazu jedinicama NOV i za sklonište mnogih zbegova.
Mada je realizacija neprijateljskog plana "Vajs I" nanela ogromne patnje narodima Banije, Korduna, Like i Bosanske krajine, čiji su mnogi sinovi i mnoge kćeri, u zbegovima, promrzli, izgladneli, našli smrt u vejavici i bespuću, ipak je i ova neprijateljska ofanziva pretrpela pun operativni neuspeh.
Jedinice NOV koje su ostale na svojim terenima ponovo su, iza nemačkih i italijanskih kolona, otpočele snažan pritisak na komunikacije i neprijateljska uporista.
Poučena ovim iskustvom i duboko uverena da je pretrpljeni neuspeh posledica nedovoljno jakih snaga angažovanih protiv NOP, nemačka komanda naređuje da se u Jugoslaviju upute nove operativne i policijske trupe i da se domobranski i ustaški pukovi reorganizuju i ojačaju.
Kada je krajem januara Mihailović dobio prve izveštaje o borbama započetim 20. januara 1943. godine, u njemu su se probudile još čvršće nade i uverenja da je došao kraj NOP i da će on, sačuvavši dobar deo svojih snaga, posle završenih operacija okupatora, uspeti da dotuče ono što je okupatoru izmaklo. Zbog toga su prodori okupatorskih kolona sa svih strana na oslobođenu teritoriju, potpomognuti četničkim snagama, oduševljavali Mihailovića. On je u ovim početnim uspesima već zamišljao obruč koji se steže oko glavnine snaga NOP i koji će na kraju dovesti do njegove potpune likvidacije. Ovakav razvoj situacije na početku ofanzive stvarao je i kod Mihailovićevih saradnika u Vrhovnoj komandi euforično, gotovo pobedničko raspoloženje.
Mihailović se sa svojim štabom u to vreme nalazio u krševitom crnogorskom selu Gornje Lipovo, razbacanom po jugozapadnim padinama planine Sinjajevine, pod sigurnom zaštitom Pavla Đurišića, komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda, koji se sa svojim štabom tada nalazio zajedno sa italijanskom posadom u Kolašinu, udaljenom jedva desetak kilometara od Lipova.
U pomenutoj psihozi, Mihailović i njegovi najbliži saradnici provodili su dane uglavnom bezbrižno i u dobrom raspoloženju. Mihailović je sa svojim saradnicima, a često i sa raznim posetiocima koji su sa terena dolazili u Vrhovnu komandu, uz čašicu vodio razne optimističke diskusije. Pod uticajem Dragiše Vasića, koji je čak i spavao sa njim u sobi, Mihailović se oduševljavao planovima za rešavanje raznih političkih problema, a naročito onih o budućem uređenju države u kojoj će njegov ravnogorski pokret igrati glavnu ulogu i biti stub novog državnog uređenja. U diskusijama sa oficirima on je izlagao svoj program o organizaciji, formaciji i naoružanju vojne sile, kao i njenom ustrojstvu posle rata. A kada bi se zamorio ovakvim i sličnim diskusijama, Mihailović je prelazio na razne priče iz svoje prošlosti, kojima su se njegovi sabesednici servilno divili i od kojih su kasnije planski stvarali legende o "gorskom caru" i "besmrtnom Čiči".
Naročito uživanje Mihailoviću je tih zimskih dana pružalo svakodnevno skijanje u društvu svojih saradnika padinama Sinjajevine koje su bile pod debelim snežnim pokrivačem. Po povratku sa skijanja, on se obično povlačio u svoju sobu, gde mu je đeneralštabni major Mirko Lalatović, koji je vršio funkciju Mihailovićevog načelnika štaba i takođe stanovao u kući sa njim, podnosio na uvid izveštaje koji su proteklog dana stigli sa terena u Vrhovnu komandu.
Udaljen oko jedan kilometar od Mihailovića, u kući levo od puta koji se spušta ka Kolašinu, bio je smešten centar za vezu Vrhovne komande kojim je rukovodio kapetan Jože Pevec. U ovoj kući, u kojoj su se sticali radio-izveštaji iz raznih krajeva zemlje do kojih je dopirao Mihailovićev uticaj i odakle su kroz etar slate razne direktive i naređenja četničke Vrhovne komande potčinjenim starešinama, vladalo je tih dana takođe dobro raspoloženje. Radio-telegrafisti i njihov komandant Pevec, uvek puni novih vesti, s bocama rakije koje su kružile od usta do usta, već su proslavljali predstojeću pobedu nad NOP, koja im se činila bliska i neminovna. Slično raspoloženje vladalo je i u poslednjoj kući sela Lipova, koja se nalazila ispod samog sinjajevačkog krša i bila udaljena od Mihailovićeve oko tri stotine metara. U njoj su, u jednoj velikoj sobi na spratu, bili smešteni ostali Mihailovićevi saradnici. Atmosferu ove sobe stvarale su, pored ostalog, i razne fotografije filmskih glumica i nagih žena koje su bile izlepljene po njenim zidovima.
U sobi su, pored ostalih, boravili i članovi ravnogorskog "Centralnog nacionalnog komiteta" Stevan Moljević i Mladen Žujović. Iako su zbog lične surevnjivosti bili međusobno oštro zavađeni, i njih je raspoloženje koje je tih dana vladalo u Vrhovnoj komandi u nečemu zbližilo. Slagali su se potpuno u oceni da se narodnooslobodilački pokret Jugoslavije nalazi pred skorim i sigurnim uništenjem i da je došao čas i za njihovu energičnu i ozbiljnu akciju. U duhu ovoga zaključka oni donose i odluku da kao organ ravnogorskog pokreta pokrenu i list "Ravna Gora". Prvi glavni i odgovorni urednik lista bio je Dragiša Vasić, a malo kasnije na toj dužnosti ga je nasledio Stevan Moljević. Cilj lista je bio da se putem propagande pripremi teren za planirane političke akcije Mihailovićeve organizacije.
Međutim, Mihailovićevo raspoloženje i psihoza skore pobede stvorena u njegovoj Vrhovnoj komandi u toku prvog meseca četvrte ofanzive, nisu bili duga veka.
Kada se jedne februarske večeri raspoložen i veseo vratio sa skijanja i po običaju počeo da čita pristigle izveštaje, Mihailović se pred jednim telegramom sa oznakom "hitno" osetno trgao. Pošto je neko vreme ukočeno zurio u njega, naglo je skinuo naočare i užurbano počeo maramicom da im trlja stakla, a zatim ih ponovo stavio i opet zgrabio izveštaj. Bacivši najzad iz ruku ovaj zloslutni komadić hartije, uzbuđeno je uzviknuo:
— Zar je ovo moguće? Ne! To nije tačno! Ovo odmah treba proveriti!
Major Lalatović, koji je za sve ovo vreme mirno sedeo s druge strane, odvratio mu je hladno i tiho na njemu svojstven način:
— Na žalost, gospodine ministre, prema svemu izgleda da je ovaj izveštaj tačan. Ubeđen sam da nam ga čika Branko bez provere ne bi uputio. Ja lično verujem — a na osnovu dosadašnjih obaveštenja — da će crveni, ukoliko to dosad već nisu učinili, sigurno razbiti Italijane.
Mihailović se na to zamislio i posle kraće pauze, kao odgovor Lalatoviću, nekoliko puta ponovio:
— Ne, ne, to je ipak nemoguće! Na Neretvu su sigurno već stigle i naše sveže snage čiju smo mobilizaciju naredili pre četiri dana.
Posle ovoga je ponovo uzeo odbačeni izveštaj i počeo da ga glasno čita:
"16. II. U svome povlačenju ka Hercegovini, komunisti su noćas prešli na levu obalu Neretve ..."
Zatim zastade, malo se zamisli i zapovedničkim tonom obrati se Lalatoviću:
— Smesta uputite telegram majoru Ostojiću. Naredite mu da ovu vest odmah proveri i da me o rezultatu hitno izvesti. Ukoliko je vest tačna, neka odmah preduzme potrebne mere, dalje direktive će uslediti. Telegram potpišite: Čika Đoka.
Pošto mu je Mihailović izdiktirao još nekoliko naređenja, Lalatović je napustio sobu u kojoj je te noći, sve do svanuća, čkiljavo gorela petrolejka. Pored nje, i Dragiše Vasića koji je ležao u svome krevetu, ministar vojske i načelnik štaba Vrhovne komande Kraljevine Jugoslavije, nagnut nad rasprostrtim geografskim kartama, pripremao je novu direktivu svome načelniku Operativnog odeljenja i komandantu Isturenog dela Vrhovne komande majoru Zahariju Ostojiću, zvanom Čika Branko.
Ostojićev štab se u to vreme nalazio u Kalinoviku sa zadatkom da uskladi četničko-okupatorske akcije i komanduje četničkim jedinicama koje su zajedno sa okupatorom učestvovale u četvrtoj ofanzivi protiv Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.
Sledećeg dana je vest o prodoru nekih delova glavne operativne grupe Vrhovnog štaba NOV i POJ u dolinu Neretve i prelaska njenih manjih odeljenja na levu obalu reke, bila potvrđena. U pitanju su bili delovi Druge proleterske divizije, koja je već 15. februara izbila na Neretvu i u noći između 16. i 17. februara, razbivši neprijateljske jedinice, zauzela Drežnicu i Grabovicu.
Čim je vest potvrđena, Mihailović preko Ostojića naređuje mobilizaciju novih trupa u Crnoj Gori, Bosni, Hercegoviru. i Sandžaku. On je bio ubeđen da je reč o prebacivanju delova NOV koje je okupator već razbio i koje će on sa svojim jedinicama, kao lešinar, dočekati na Neretvi i završiti njihovo uništenje.
Tok koncentracije ovih mobilisanih četničkih snaga na Neretvi, mere koje su bile preduzete za obezbeđenje uspeha i izdajnička saradnja sa italijanskim okupatorom, vide se i iz sledećih nekoliko dokumenata.
"Čiča javlja: Pavlović, 2.500 ljudi, na putu ka meni. Pukovniku Baju naredio da spremi njegove za pokret. Tražio sam da Bajo dade 2.000, jednu na Gacko, a drugu na Bileće. Nezavisno od ovoga Voja Lukačević, koji je kod mene, već je uredio svojih 2.000 ljudi, od kojih pola sutra stiže u Miljevinu. Danas Vukasović stiže sa 400 u Umavane... Najhitnije uputiti ljude za raščišćavanje puta: Nevesinje — Ulog, a ja ću do Uloga. Čim se put osposobi šalji hranu hitno i municiju. Preko Talijana izradi prevoz Bajovih od Gacka i Bileća... Traži da što jače bombarduju komuniste jer ih to najviše rastrojava, naročito one prema Konjicu i Mostaru... Napiši letke sa Šantićem (Milanom — nap. autora) da dolaze Crnogorci i Bosanci i zapreti da ćemo streljati sve izdajnike i upaliti njihove kuće. Gde je Pantić? Pokreni starešine na najaktivniji rad. Podižite moral. Sigurno ćemo do nogu potući komuniste, samo izvršavajte sva naređenja i sprečite upad na levoj obali... Branko."7
Medutim, situacija se za četnike i dalje sve više pogoršavala. Razbijanje italijanskih snaga na pravcu Neretve i pomisao da bi se usamljeni i bez svojih okupatorskih saveznika mogli naći licem u lice sa snagama NOP, znatno je poljuljala moral ne samo običnih četnika već i njihovog komandnog kadra. Ali, bez obzira na ovo, Mihailović je bio čvrsto rešen da po svaku cenu sprovede svoj plan. U tome duhu su i bila sva njegova naređenja Ostojiću, na osnovu kojih je ovaj usmeravao svoje dalje akcije. Tako, na osnovu novih Mihailovićevih direktiva, Ostojić 20. februara 1943. upućuje Jevđeviću novu depešu, u kojoj kaže:
"Pantić i Radulović da napregnu sve snage za sprečavanje daljeg nadiranja komunista ka Žižlju. Traži od Tetkića (Italijana — nap. autora) teške bacače i artiljeriju da pojačaju Pantića jer će tako lakše uspeti... Neka sa izviđanjem iz vazduha utvrde tačno pravac njihovog nadiranja na celom frontu i iz pozadine, gde se pojačavaju... Javi tačnu liniju fronta; delove na levoj obali: crvenih i naše položaje. Molim te hranu i municiju šalji što pre. Mogu li baciti hranu i municiju iz vazduha; ovo će trebati Voji Lukačeviću... Da li glavne snage komunista idu levim krilom ili centrom njihovim? Kako je moglo preći preko Neretve 3.500 ljudi za kratko vreme? Koliko mostova imaju? Neka ih bombarduje avijacija. Čiča naredio da urediš hitno da Baćović krene od Grahova za udar u pozadinu. Učini sve da se ovo ostvari najhitnije i objavi narodu da je zauzet Glamoč i da Hercegovci dolaze ..."s
Ali kada je glavna operativna grupa NOV i POJ razbila u dolini Rame četničkog saveznika italijansku diviziju "Murđe" i ušla 22. februara u Jablanicu i na taj način izbila na Neretvu frontom dugim oko 80 kilometara ovladavši svim mostovima između Mostara i Konjica, u četničkim redovima na tom sektoru izbila je panika. To se vidi i iz izveštaja majora Radulovića upućenog Ostojiću, u kome, između ostalog, piše:
"Čim sam došao ovde, sa Jocom otišao sam na položaje i donekle smo uspostavili red ... U toku noći izdali smo zapovest u svrhu da se skrati front i da se izvrši preformiranje trupa jer su jedinice ubacivane u borbu bez ikakvog reda... U toku noći i danas do podne nije bilo borbe, a artiljerija stalno gađa samo se bojim kontrabatiranja, jer su komunisti zarobili italijansku bateriju dugačku od 105 mm. Prema prikupljenim podacima jačina komunista koji nas napadaju iznosi dve proleterske brigade... U borbama su odlični. Naoružani automatskim oružjem i pikavcima. Napadaju smelo, brzo i mangupski: "Hopa Miko!" i "Hopa Seko!" to su im komande koje zbunjuju naše vojnike... Izviđamo iz vazduha i Italijani kažu da ima partizana na pravcima Široki Brijeg — Mostar, Ljubuški — Mostar, ali ja se bojim upada u južnu Hercegovinu ...""
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |