| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Nagli razvoj i širenje narodnog ustanka u drugoj polovini 1942. godine, naročito u zapadnoj Bosni i u Hrvatskoj, nisu mogli da zaustave ni Draža Mihailović i Ante Pavelić sa svojim četnicima i ustašama, ni celokupni nacističko-fašistički okupatorski aparat sa svojim oružanim snagama koje su mu, razmeštene po mnogobrojnim gamizonima širom Bosne i Hrvatskc, stajale na raspolaganju. Narodnooslobodilački pokret sa svojim partizanskim odredima, brigadama, a kasnije i divizijama, sa širokom podrškom u narodu, postajao je iz dana u dan za sve njih sve ozbiljniji problem. Uviđajući političku i vojnu nemoć NDH da spreči oslobodilačku borbu naroda Bosne i Hrvatske, Hitler je u ove oblasti morao da prebacuje svoje divizije sa Istočnog fronta i to onda kada su mu tamo bile najpotrebnije. Međutim, svi pokušaji i sve mere okupatora i njegovih domaćih pomagača, među kojima Mihailovića i Pavelića, da uguše oslobodilačku borbu naroda Jugoslavije, ostale su uzaludne.
Opadanje vojne i političke moći fašističke Italije tokom 1942. godine odrazilo se i na razvoj dogadaja u samoj ustaškoj državi. S druge strane, zbog sve većih uspeha NOP, situacija u NDH je iz dana u dan postajala sve kritičnija i predstavljala ozbiljnu pretnju za opstanak ove veštačke nacističke tvorevine.
Sve većim opštim Hitlerovim teškoćama na frontovima i u oblasti političkih i ekonomskih prilika, pridruživale su se sve više i teškoće koje su bile posledica nesrećnog i haotičnog stanja u NDH. Uviđajući to, Hitler i ostale nacističke vođe su odlučili da se posebno angažuju na sređivanju prilika u NDH. Nacisti su sa sigumošću računali da će pomoću ustaša i domobrana uspeti da oslobode svoje snage angažovane u NDH, koje su im bile preko potrebne za Istočni front. I ne samo to: Hitler je bio ubeđen da će jedino konsolidovanjem prilika u NDH uspeti da od nje dobije izvesnu vojnu pomoć za glavne frontove i obezbediti potpunu eksploataciju svih bogatstava zemlje, a naročito strategijskih sirovina. Ali pokazalo se da je osnovni preduslov za ostvarenje svih tih planova, uništenje narodnooslobodilačkog pokreta. Međutim, taj pokret nije bilo moguće uništiti. On se, naprotiv, uprkos svim vojnim i drugim merama okupatora, sve više razbuktavao.
Poraz naci-fašističke ratne mašine na Istočnom frontu i u Severnoj Africi krajem 1942. godine morali su ozbiljno da zabrinu Hitlera. Na pomolu je bila i opasnost da se anglo-američke trupe, u slučaju uspešno završenog nadiranja kroz Severnu Afriku, iskrcaju na neku od južnih obala "evropske tvrdave" i na taj način otvore drugi front na evropskom kontinentu. Radi obezbedenja od ovakve savezničke akcije, nemačka Vrhovna komanda bila je prinuđena da preduzme niz mera, između ostalog, i na Balkanskom poluostrvu. Tu je glavni centar opasnosti bila Jugoslavija, u kojoj je Narodnooslobodilačka vojska potpuno kontrolisala prostranu oslobođenu teritoriju i beskompromisnom borbom angažovala znatne okupatorske snage i tako, već krajem 1942. godine, predstavljala faktor s kojim su obe zaraćene strane morale računati u svojim strategijskim planovima.
Ukoliko ne bi uspeo da likvidira NOP, Hitler je morao računati ne samo sa sve snažnijim razmahom narodnooslobodilačkog rata u Jugoslaviji već sa mogućnošću njegovog uticaja na druge balkanske zemlje, koji bi naročito mogao da dođe do izražaja u slučaju savezničkog iskrcavanja u Grčkoj. Zbog toga on odlučuje da po svaku cenu uništi narodnooslobodilački pokret Jugoslavije.
Donoseći ovu odluku, Hitler je u jesen 1942. godine rešio da organizuje novu i znatno snažniju, četvrtu po redu, ofanzivu protiv NOP. U njenom sprovođenju želeo je da, pored mnogobrojnih okupatorskih snaga, što više angažuje i oružane formacije Pavelićeve ustaške države. S obzirom na stanje u kome su se nalazile ustaške i domobranske jedinice. Hitler je bio prinuđen da preduzme izvesne mere kako bi i ove oružane formacije osposobio i iskoristio u planiranoj ofanzivi protiv NOP.
Ne upuštajnći se dublje u razloge zbog kojih narodnooslobodilački pokret nigde u Jugoslaviji, a posebno na teritoriji NDH, nije uništen, Hitler je odlučio da oružane formacije NDH potpuno uključi u sastav nemačkog Vermahta i da one budu pod njegovom neposrednom komandom.
<>Kada je posredstvom poslanika Trećeg Rajha Zigfrida Kašea, komandujućeg generala Glezea Horstenaua i ostalih svojih funkcionera i agenata u NDH, pripremio teren za realizaciju ovoga plana, Hitler je septembra 1942. godine pozvao Pavelića u posetu u svoj Glavni stan na Istočnom frontu, koji se tada nalazio maskiran u jednoj šumi severoistočno od grada Vinice. Istovremeno, Hitler je u svoj Glavni stan pozvao i nemačkog vojnog zapovednika Jugoistoka, armijskog generala Aleksandera Lera. Osnovni cilj sastanka bio je dogovor o preduzimanju mera za likvidaciju NOP, naročito na teritoriji takozvane Nezavisne Države Hrvatske, u kojoj je u to vreme i bilo težište narodnooslobodliačke borbe.
U pratnji nemačkog poslanika u NDH Kašea, komandujućeg generala Glezea Horstenaua i visokih ustaških funkcionera Ivana Perčevića, Jure Francetića i Vladimira Prebega, Pavelić je 20. septembra 1942. krenuo na put.
U Glavni Hitlerov stan stigao je tek trećeg dana oko 17 časova. Dočekali su ga ministar spoljnih poslova Trećeg Rajha Joakim fon Ribentrop i general Kajtel, koji su Pavelića odmah odveli Hitleru. Bilo je predviđeno da sastanak Hitlera sa Pavelićem u četiri oka traje samo deset minuta; umesto toga, razgovor je trajao gotovo ceo sat. Kada je, zatim, na Hitlerov poziv, ušao i general Ler, zatekao ih je vrlo dobro raspoložene, u prijatnom razgovoru.
Prema svemu sudeći, Ante Pavelić nije u razgovoru sa Hitlerom ni pokušavao da pruži bilo kakav otpor zahtevima nacističkog vođe. Učešće oružanih formacija NDH u borbi protivu NOP zajedno sa okupatorskim jedinicama, kao i uključivanje ustaša i domobrana u sastav Vermahta i stavljanje pod direktnu nemačku komandu, Pavelić je glatko prihvatio.
Međutim, Hitler se nije zadovoljio samo potpunim preuzimanjem i uključenjem oružanih snaga NDH u sklop Vermahta. On je Paveliću uputio i energičan zahtev da se u ruke nacističkih okupatora preda i ceo policijsko-upravni aparat NDH zajedno sa ustaškom nadzornom službom, motivišući to potrebom da ih u što većoj meri osposobi i angažuje za borbu protiv NOP.
Međutim, najznačajnija odluka doneta na sastanku u Vinici uz učešće generala Lera, bez sumnje, bila je da se protiv snaga narodnooslobodilačkog pokreta na teritoriji NDH planiraju operacije šireg obima i da u njima, pored nemačkih i ustaških, uzmu učešće i italijanske trupe za-jedno sa četnicima Draže Mihailovića.
Ideju za ove operacije dao je lično Hitler.
"U oktobru (septembru — nap. autora) 1942. godine" — izjavio je kasnije general Ler — "došao je Hitler do ubeđenja da se nezadovoljavajuće prilike u hrvatskoj državi mogu temeljito popraviti ako se odstrane sve oružane snage u Hrvatskoj i u ostalim oblastima zaposednutim od Italijana, ukoliko te snage nisu regulapne hrvatske ili italijanske trupe. Ovo se odnosilo na partizane na području između Karlovca — Livna — Rame — Jajca — Petrinje — s centrom u Bihaću, koje je trebalo uništiti opkoljavanjem od strane nemačko-hrvatsko-italijanskih trupa... Hitler je očekivao da će uspeh ovih operacija obezbediti konsolidovanje hrvatske države, tako da će se sve nemačke trupe moći da povuku iz ove oblasti, a sigurnost d'ržave biti obezbeđena od stpane hrvatskih trupa. Sve će ovo imati za posledicu dobijanje radne snage za nemačku ratnu privredu i mogućnosti odašiljanja hrvatskih trupa na Istočni front. U privrednom pogledu Hitler je očekivao da će se Hrvatska moći sama bar snabdevati i da će isporuke boksita, kao i železne rude (Prijedor) obavljati u punom obimu.
U novembru (septembru — nap. autora) pozvao je Hitler Poglavnika i mene u glavni stan u Vinici. On je najpre izložio svoju već skiciranu odluku. Ja sam ponovio svoja gledišta i zamolio da nemačke trupe zaposednu bar područje Zagreba. Tada je pozvan Poglavnik i upitan za mišljenje. On je povoljno ocenio Hitlerov plan i bio je, štaviše, optimista u pogledu unutrašnjih prilika u Hrvatskoj. On je predložio uspostavljanje jedne nemačke komande za sve akcije, izdašnu potporu u oružju i snabdevanje domobrana od strane Nemaca. Hitler se saglasio sa predlozima i obećao sprovođenje ovog sporazuma zajedno s Italijanima. O tadašnjem neprijatelju znao sam, odnosno dopunio sam svoje znanje.
U zapadnoj Bosni, kojom su potpuno vladali, partizani su imali dva težista vojničkog karaktera i politički glavni grad Bihać. U njemu je postojalo veće pod vođstvom dr Ribara. Borbene snage su se nalazile pre svega oko baza za snabdevanje na Petrovoj gori i Grmeč planini. Sve se to nalazilo pod vrhovnim Titovim rukovodstvom, koji je pretežno boravio na Grmeč planini."1
Na osnovu odluke donete na sastanku Hitlera i Pavelića u Vinici, pod Hitlerovim rukovodstvom održan je 18. i 19. decembra 1942. godine i sastanak u Rastenburgu na kome su učestvovali predstavnici generalštabova i ministri inostranih poslova Nemačke i Italije. I pored toga što su italijanski predstavnici smatrali da eventualne zimske operacije neće biti dovoljno efikasne, na sastanku je, pored ostalog, ipak rešeno da se što pre, još u toku zime, preduzmu zajedničke operacije širokog obima koje bi dovele do uništenja Narodnooslobodilačke vojske i "Titove države" Izvođenje operacija povereno je generalu Leru, a na sastancima predstavnika nemačke i italijanske komande u Rimu 3. januara i u Zagrebu 9. januara 1943. godine, utvrđeni su i detalji operacijskog plana koji je dobio naziv "Vajs I". Kako realizacija ovog plana na terenu nije donela zadovoljavajuće rezultate, on je 8. februara — u toku operacije — na sastanku u Beogradu, održanom takođe između predstavnika nemačke i italijanske komande, proširen novim operacijskim planom pod imenom "Vajs II".
Suština operacijskih planova "Vajs I" i "Vajs II" bila je da se izvrši potpuno opkoljavanje slobodne teritorije i koncentričnim napadima uništi glavnina snaga NOP, zajedno sa Vrhovnim štabom.
Mada je prvobitno bilo zamišljeno da se na sastanku u Beogradu razradi i operacijski plan "Vajs III", koji bi predviđao detaljnije čišćenje okupirane teritorije i razoružavanje i četničkih jedinica na njoj, jer je u početku Hitler strahovao da bi se u slučaju savezničkog iskrcavanja i one mogle da im se pridruže — na beogradskom sastanku je ovaj plan odbačen. Razlozi za to bili su dvojaki: Narodnooslobodilačka vojska pružala je sve žešći otpor, a u toku izvođenja operacija "Vajs I" "jugoslovenska vojska u otadžbini", kao i ranije, tako i tada, pokazala se kao veran saveznik i koristan saradnik okupatora u borbi protiv NOP.
U duhu Hitlerove odluke u Vinici, Vrhovna komanda Vermahta uputila je u Hrvatsku poseban štab. To je bio štab generala Rudolfa Litersa, koga je Hitler postavio za zapovednika nemačkih trupa u Hrvatskoj. Litersov štab počeo je, prema Hitlerovom naređenju, da se formira još u oktobru, ali tek krajem 1942. godine on je bio definitivno spreman za operacije.
Dolaskom u Hrvatsku, Liters je za sedište svoga štaba izabrao Slavonski Brod. Pod njegovom komandom bile su: 369. "Vražja", 714. i 718. pešadijska divizija, zatim 187. rezervna i 7. SS dobrovoljačka brdska divizija "Princ Eugen". Sve ove snage, ojačane 717. nemačkom divizijom i ustaškim i domobranskim formacijama stavljenim pod direktnu nemačku komandu, počele su krajem decembra 1942. i početkom januara 1943. godine da se, zajedno sa tri italijanske divizije i četničkim odredima Draže Mihailovića, koncentrišu oko oslobođene teritorije koja je bila oivičena, grubo rečeno, linijom: Karlovac — Ogulin — Vrhovine — Gospić — Lovinac — Gračac — Knin — Ključ — Sanski Most — Bosanski Novi — Kostajnica — Petrinja — Karlovac.
U toku priprema za predstojeću ofanzivu formirana je pri Litersovom štabu i "Specijalna komanda Sipo" (policija bezbednosti) i SD (nacistička partijska obaveštajna služba). Na čelu ove komande nalazio se SS major dr Alfred Hanjrih. Kada su otpočele neprijateljske operacije, Hajnrih se priključio štabu 7. SS divizije "Princ Eugen", a svoja dva službenika dodelio je štabu 369. "Vražje" divizije. I dok su ova dvojica imala zadatak da prikupljaju sve, uglavnom opšte podatke i informacije o NOP, Narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima, dotle je Hajnrih uporno radio na proveravanju raspoloživih i prikupljanju novih podataka koji su se odnosili isključivo na ličnost vrhovnog komandanta Tita.
Saznavši za odluku okupatora da još u toku zime 1942 — 1943. godine po svaku cenu uništi "Titovu državu", Draža Mlhailović je smatrao da je sada definitivno nastupio njegov davno očekivani trenutak. On je stoga oduševljeno pohitao da doprinese likvidaciji oslobodilačkog pokreta sopstvenog naroda i tako obezbedi odlučujući preduslov u ostvarenju svog glavnog cilja — očuvanju buržoaskih pozicija u zemlji.
U okviru prvih priprema za akcije, Mihailović već 2. januara 1943. godine donosi operativnu direktavu br. 1, koju je nešto kasnije, novim naređenjem, potpuno saobrazio operacijskim planovima okupatora "Vajs I" i "Vajs II".
U direktivi br. 1, Mihailović, pored ostalog, naglašava:
"Komutiistički delovi drže prostoriju Bihać — Korenica — Udbina — Bosansko Grahovo — Livno — Jezero — Mrkonjić-Grad (isključno) — Ključ (isključno) — Stari Majdan — Bihać ...
Naše snage prikupiće se u oblasti Otočca, Gračaca, Knina i Drniša, Jablanice, Jajca i Manjače planine ...
Naša namera je, da iz obuhvatnog položaja koga imaju naše snage izvrše koncentričan napad na komuniste na označenoj prostoriji, komuniste unište i time oslobode ovu srpsku teritoriju komunističkog terora ...
Glavnim snagama iz oblasti Knina i Gračaca izvršiti frontalni napad u cilju proboja i razdvajanja komunističkih snaga.
Snagama iz oblasti Jablanice i Otočca izvršiti duboko obuhvatanje komunističkih snaga i dejstvovati u njihov bok i pozadinu i time olakšati napad naših glavnih snaga.
Snagama iz oblasti Jajca i Manjače planine izvršiti napad s leđa u cilju opkoljavanja i razdvajanja komunističkih snaga, a potom njihovog uništenja... Nastojati da se pripreme što pre izvrše. Početak akcije ću naknadno odrediti."2
U duhu ove direktive, Mihailović je još pre otpočmjanja okupatorskih akcija izdao naređenje svojim komandantima u Sandžaku, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini da otpočnu sa svojim "akcijama čišćenja terena". Cilj ovih akcija nije bio samo da se likvidiraju simpatizeri NOP i obezbedi pozadina četničkih jedinica već da se ove teritorije, koje su prema Mihailovićevim planovima o budućoj državi ulazile u sastav njegove zamišljene Velike Srbije, očiste od domaćeg življa muslimanske veroispovesti. To je dovelo do novih strahovitih četničkih pokolja, uglavnom žena, staraca i dece, u oblasti Pljevalja, Čajniča i Foče.
Da je Mihailović posredstvom svojih komandanata Pavla Đurišića, Voje Lukačevića i Petra Baćovića lično rukovodio ovim zločinačkim akcijama, vidi se i iz depeše koju je 2. januara 1943. godine uputio Baćoviću. a u kojoj, pored ostalog, stoji i sledeće:
O strahotama koje je Mihailovićeva "jugoslovenska vojska u otadžbini" počinila u ovim akcijama dovoljno nam govori sledeći
"Načelniku štaba Vrhovne komande. — Akcija u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protivu muslimana izvršena je.
<>Operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti. Napad je počeo u određeno vreme. Svi komandanti i jedinice izvršili su dobijene zadatke na opšte zadovoljstvo. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena da nijedan njihov dom nije ostao čitav.
Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena. Naređeno je i predviđeno prikupljanje ljudske i stočne hrane u određenim mestima, za stvaranje magacina rezervne hrane i ishranu jedinica koje su ostale na terenu radi čišćenja i pretresanja terena i šumovitih predela, kao i radi sprovođenja i učvršćivanja organizacije na slobodnoj teritoriji.
Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.
Žrtve. — Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesrećnim slučajem i 32 ranjena.
Kod muslimana oko 1.200 boraca (čitaj: muškaraca, uglavnom civila — nap. autora) i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.
Za vreme početnih operacija, muslimani su se dali u bekstvo ka Metaljci, Čajniču i r. Drini. Na Metaljci je našao sklonište mali deo stanovništva. U Čajniču se računa da ima do 2.000 izbeglica, a jedan deo je uspeo da umakne preko Drine pre nego što su određene jedinice izvršile presecanje mogućih otstupnih pravaca na tom sektoru. Sve ostalo stanovništvo je uništeno.
Moral kod muslimana bio je takoreći srušen. Zavladala je epidemija straha od naših četnika, tako da su bili prosto izgubljeni..."4
Po završetku Đurišićeve akcije, Mihailović je 20. januara 1943. uputio pismo Baji Stanišiću upozoravajući ga da prema partizanima bude nemilosrdan:
"Izvešten sam da na teritoriji stare Crne Gore vlada kerenština u pogledu uništavanja komunista i zelenaša, a naročito na teritoriji nikšićkog sreza...
Sem toga iz svih srezova stare Crne Gore traže da se stave pod komandu Pavla Đurišića navodeći da se tamo suviše blago postupa sa komunistima i da bi on vrlo brzo rasčistio sa kerenštinom ...
Samo molim vas, da jedno uvek imate u vidu, da se mi nalazimo ne samo u ratu nego preživljujemo i revoluciju pod najtežim okolnostima — pod okupatorom. Sem toga komunisti stalno i mnogo računaju na našu 'buržoasku sentimentalnost'. Zato i mi moramo stegnuti srce i nemilice uništavati narodne krvoloke..."5
Istovremeno, Mihailović je, radi ostvarivanja što tešnje saradnje između četničkih i italijanskih snaga za planiranu akciju protiv NOP, angažovao svoga istaknutog "vojvodu", poznatog saradnika okupatora Dobrosava Jevđevića.
"Pitanje unutrašnjih odnosa četnika prema Vojnim italijanskim vlastima. Prema sporazumu sa Vašom ekselencijom utvrđeno je, da se sve naredbe italijanske vojske našim jedinicama imaju isključivo preneti preko naših oficira. Tako isto odobreno nam je, da u jedinicama možemo kultivisati nacionalne naše ideale jer se inače ne može zamisliti ideološka borba protiv komunizma. Ranije je naša organizacija spadala direktno pod komandu korpusa, a sada je to preneto na divizije od kojih svaka na svom teritoriju sarađuje sa našim jedinicama istoga teritorija. Usled toga se neke divizije tačno pridržavaju sporazuma, dok druge vrše neugovorene snage presije. Na primer, divizija Mesina u Pribilovićima naredila je da četnici skinu svoje orlove sa mrtvačkim glavama, dala im štambilj sa isključivo talijanskim natpisom, prisilila ih da se služe legitimacijama sa čisto hrvatskom terminologijom i ja sam sa teškom mukom prisilio četnike da se tome privremeno pokore, dok stvar ne izvidim sa Vašom Ekselencijom... Konačno mi imamo u Hercegovini preko trideset bataljona od kojih je samo trećina legalizovana... Radi toga je apsolutno potrebno da se saopšti šestom korpusu da ćemo mi prijaviti oko dvadeset oficira, koji su na raznim položajima i da oni moraju biti smatrani legalizovanim, kao i ostali... U vezi sa ovim treba ispitati pitanje plata vojnicima i oficirima. Mi ni u kom slučaju radi prestiža ne možemo pristati da italijanski oficiri direktno vrše isplatu novca vojnicima, nego smo tražili da se novac plaća našim komandantima, a ovi da isplaćuju vojsci, jer mi dajemo novac i onima koji nisu legalizovani a u istoj jedinici služe sa legalizovanima. Neke su divizije uvidele da je naše traženje opravdano i tako postupile... Molim da se i ovo pitanje reši. Ovde se postavlja i pitanje komunista koje uhvatimo i zarobimo u borbi. Vrlo neugodno deluje na narod, ako ih predajemo Italiji i to komunisti iskorišćavaju i mi želimo da takve zlikovce mi sami streljamo, pa molimo da se u tom smislu izdaju potrebna naređenja.
Pitanje opreme naših bataljona.
Za sad je najpotrebnije, da nam se bar za legalizovane trupe dade zimski šinjeli četiri hiljade. Isto tako nam se treba odobriti potreban broj cipela za vojsku ... sto hiljada metaka... Tako isto za naših osam bacača 81 m/m po 50 granata i za četiri mala bacača po sto granata...
Pitanje naše pomoći četničkim odredima u Dinari.
Ekselenciji je poznato kakve gubitke i neprilike nanose i nama i italijanskoj armiji skoncentrisane partizanske bande u zoni Like i severne Dalmacije, te Primorja. Naš je vitalni interes da definitivno uništimo te razbojnike... U tu svrhu mi smo voljni da pošaljemo u Dinaru dve hiljade naših najboljih boraca, koji bi im zadali smrtni udarac. Te trupe bi trebalo transportovati železnicom do Metkovića a brodom do Splita i opet železnicom do Knina. Za njih bi tražili samo svi da dobiju cipele, šinjele i dovoljno municije... Za ovo su Vam se obraćali odredi vojvode pukovnika Trifunovića, a i mi činimo to sa naše strane..."r
Evo i tog zahteva koji su četnički odredi vojvode Trifunovića Birčanina uputili italijanskoj komandi:
"Situacija četništva na zoni Otočac za vreme boravka italijanskih trupa:
Život, rad i delovanje četnistva imalo je najjači oslonac u prisutnosti italijanskih trupa — jedinica na ovoj zoni. Bez obzira da li ovaj fakat konvenira ili ne bilo kome, on je istinit i na njemu je počivala četnička organizacija.
— Drugo, partizani su u ovim krajevima sada najjači... sada se prikupljaju za udar na slabe i ugrožene četnike ove zone.
Udar ovaj biće upravljen baš protiv četnika, jer su oni jedini protivnici, odnosno bolje reći najveći protivnici partizana ...
Sad dolazi momenat napuštanja ove zone. Tim momentom četnici gube jedini oslonac. I to oslonac u najtežem periodu vremena... Oslonac baš u vremenu kad je partizanska neman otvorila svoja strahovita usta da guta po ovoj zoni sve na što naiđe ...
Skupljene četničke starešine, saznav za namere italijanske vojske, nalaze se pobuđenima da izraze svoje negodovanje i da ukažu sledeće:
— Po odlasku Italijana sve stanovništvo odlazi automatski u partizane. A da bi se ovo sprečilo, četničke starešine smatraju da će to biti onda ako bi se ovoj zoni dale, još dok su italijanske trupe na njoj:
— Najmanje 4.000 — 5.000 četnika iz Crne Gore i Hercegovine dobro naoružanih sa dovoljnim brojem automatskih oruđa, i sa potrebnim brojem bacača i artiljerije.
— Najmanje za 4-mesečnu borbu municije.
— Rezervne hrane za bar dva meseca...
— Obuća, odeća i oprema za sve četnike.
Kada bi se ovi uslovi ispunili, tada bi trupe italijanske mogle da napuste ovu zonu ..."7Obavešten da će se u Rimu 3. januara 1943. godine održati sastanak predstavnika nemačke, italijanske i ustaške komande na kome će se doneti plan akcije protiv snaga NOP na oslobođenoj tertoriji, Jevđević je pohitao u Rim. On je preko komandanta Druge italijanske armije, predstavnika italijanske Vrhovne komande na ovom sastanku, general Roate, zahtevao da se u planu predstojećih operacija protiv NOP predvidi i učešće četničkih jedinica. Polazeći isključivo od sopstvenih interesa, Italijani su usvojili Jevđevićev zahtev, te je italijanska Vrhovna komanda, a prema zahtevu i Musolinija lično, na sastanku predložila da u operacijama učestvuju i četnici Draže Mihailovića. Nemački i ustaški predstavnici nisu se usprotivili ovome zahtevu. Oni su samo odgovorili da po ovom pitanju ne mogu ništa odlučiti bez konsultovanja sa svojim komandama.
"Nisam još primio vest o stavu O. K. V. (nemačke Vrhovne komande — prim. autora) prema poznatoj operaciji četnika protiv partizana predloženoj u Rimu generalu fon Leru. Međutim, nedavna promena jugoslovenskog ministarstva u Londonu, pogotovu radi ulaska četničkih vođa, znači pojačani pokušaj da se uskladi i složi akcija Draže Mihailovića s partizanima. To nas upućuje na još jaču akciju četnika o kojoj je reč u uvodu telegrama, kako bi produbili postojeći jaz između dvaju pokreta. O poznatim formacijama Crnogoraca, koje bi trebalo da učestvuju u pomenutoj akciji, govorio sam s Poglavnikom. On je konačno pristao, ako je to vojnički potrebno i ako se pomenute formacije ne smatraju četničkim, nego kao dobrovoljački odredi u sastavu italijanskih snaga, da se za kratko vreme upotrebe, a po svršenim operacijama vrate u Crnu Goru. Molim da mi se izvoli saopštiti da li mogu u tom pravcu raditi."8
"1) Partizane iz zone Dinara — Sinj — Solin — Kozja — Prgošet — Drniš, sterati, opkoliti i tući na prostoru između Svilaje i Moseća.
2) Po pacifikaciji ove zone uspostaviti četničke garnizone i zatvoriti puteve sa Dinare ka Primorju i obratno ...
Čišćenjem ove zone od komunista, uništava se glavni komunistički oslonac za celu Dalmaciju; onemogućava se svaka njihova akcija i propaganda ne samo na ovoj teritori, nego na teritoriji cele Dalmacije ...
3) Presecaju se partizanima sve veze između Dalmacije i Bosne... Nije dovoljno da se ova zona samo očisti od partizana, nego je neophodno potrebno da se na njoj uspostavi i vlast koja će se sigurno održati.
Četnička komanda se obavezuje da tu vlast uspostavi u srpskim selima i da obezbeđuje puteve i veze Knin — Vrlika — Sinj, kao i da partizanima preseče sve veze između Dalmacije i Bosne na toj zoni, ali pod uslovom da se ovoj komandi za tu svrhu dodeli odmah (pre početka operacije):
1) 10 automatskih oružja, sa po 3.000 metaka i dovoljnom količinom maziva.
2) 3.000 ručnih bombi.
3) 1.000 pušaka sa po 150 metaka na svaku. Prema napred iznetom došlo se do zaključka, da bi akcija najbolje uspela, ako bi se izvodila po sledećem planu:
A. Snage koje bi učestvovale u akciji:
a) četničke:
— 1.000 četnika iz dinarske divizijske oblasti
— 2.000 četnika iz Hercegovine i Bosne
b) italijansko-hrvatske:
— 1 bataljon iz Drniša
— 1 brdska (tovarna) baterija iz Knina
— 3 radio-stanice sa italijanskim osobljem (za četnike)
— 4 bacača 81 mm sa poslugom
— 4 kamiona od po 3 tone
— ostale italijanske snage, za drugu fazu rada prema proračunu talijanskih vojnih vlasti.
B. Početak akcije
Odrediće se naknadno po odobrenju plana od strane nadležnih italijanskih vojnih vlasti."10
Dalje je planom predviđeno da se operacije izvode u dve faze, i to u prvoj fazi da četničke, hrvatske i italijanske snage nastupaju u tri kolone prema Vrliki i da krilnim kolonama opkole rejon Vrlike radi sprečavanja njihovog bekstva i konačnog uništenja. U drugoj fazi predviđa se postupak na uništavanju i čišćenju od partizana oblasti Vrlika — Sinj — S. Muć — Moseć — Planina Perković — Drniš. Ideja manevra je opkoljavanje partizana na ovoj prostoriji radi njihovog uništenja ...
"Molim da se po ovom planu" — kaže se na kraju izlaganja — "donese rešenje i izdaju potrebna naređenja najhitaije. Akcijom bi trebalo što pre otpočeti, što je u zajedničkom interesu (četnika i okupatora — nap. autora) a pored ostalog i zbog toga, što se partizani u rejonu Vrlike — Sinj koncentrišu radi odlučujućih akcija u pravcu Dalmacije o čemu imamo tačno proverene podatke."11
Tih dana i Birčanin je uputio telegram generalu Roati u kome traži pomoć u oružju za borbu protiv partizana:
"S pojačanjima iz Hercegovine imao bih nameru da ponovo zauzmem Bosansko Grahovo, Glamoč, Srb i Lapac. Tražim hitno obaveštenje:
1) Koliko pušaka mi se može staviti na raspolaganje da se naoružaju četnici na iteritoriji koju ćemo zauzeti pošto snage, angažovane u borbi 1 u manevru, neće smeti da se oslabe radi čvrstog posedanja zauzetog zemljista.
2) Je li za ove operacije osigurano dovoljno municije i je li obezbeđena služba snabdevanja (ishrana).
3) Da li Vasa Ekselencija može da mi stavi na raspoloženje za ove operacije 12 bacača od 81 mm i 24 teška mitraljeza s vašom poslugom."12
Da bi obezbedio učešće što većeg broja četnika, zajedno sa italijanskim divizijama, u planiranim operacijama protivu NOP, Roata se i ovom prilikom pokazao "velikim četničkim prijateljem". Birčaninu je dao "dve hiljade pušaka za Dinaru i 1.000 pušaka za Liku", uz obećanje da će mu, u najskorije vreme, poslati još "6.000 pušaka za Dinaru i 3.000 za Liku".13
O postignutom sporazumu sa italijariskim okupatorima Jevđević 18. januara 1943. obaveštava Mihailovića.
"Danas stiglo odobrenje iz Rima da Crnogorci idu preko Hercegovine. Našim trupama odobren pokret kad Crnogorci krenu od Prozora. Naš pravac Grahovo — Glamoč. Talijani daju hranu, osoblje radiostanice, snabdevanje i sanitet. Bjelajca zadržavaju za posebnu akciju koju oni vrše sa njim za čišćenje Like. Nemci i Italijani zatvaraju odstupne pravce. Za naše ljudstvo daju 100 metaka vojniku, 1.000 puškomitraljescu, 10 teških bacača sa 3.000 granata. Komandant armije izjavio je da se divi našoj vojsci i daje joj sve. Organizaciju oslobođene zone prepuštaju nama. Putujem danas u Hercegovinu. Regulisao sam pasoš i vodim sa sobom radio-telegrafistu sa podmornice."14
Prema sporazumu između Mihailovićevih delegata i okupatora, četničke snage u oblasti Like i Knina bile su pojačane i sa 2.700 hercegovačkih četnika pod komandom Petra Baćovića. One su početkom januara 1943. godine prebačene iz Hercegovine italijanskim brodovima do Splita, a zatim vozom u Knin. I ove četničke snage okupator je svrstao u svoje kolone i zajedno sa njima krenuo u ofanzivu na slobodnu teritoriju.
Međutim, i pored značajnih primedbi britanskih funkcionera na četničke stavove prema NOP i okupatoru, emigrantska vlada je preduzimala niz mera sa ciljem da spreči prodor istine o četničkom pokretu u savezničku javnost i da četničkom pokretu u zemlji pruži što efikasniju moralnu i materijalnu pomoć iako je, sa sigumošću, bila svesna činjenice da će ova pomoć biti isključivo iskorišćena u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije.
Ne obzirući se na napomene britanskih funkcionera, predsednik emigratnske vlade u Londonu, Slobodan Jovanović, 11. januara 1943. godine posećuje britanskog mimstra spoljnih poslova Idna i predaje mu ed-memoar u kome, pored ostalog, piše i sledeće:
"Bilo bi od neocenjive koristi da se đeneralu Mihailoviću dostavi što pre sledeće:
— 30.000 pari odela, obuće, rublja, da bi đeneral mogao da odene svoje četnike za zimu.
— Koncentrisanu hranu ...
— Što veći broj ručnih bombi i lakog automatskog naoružanja sa što više municije.""
Ovaj zahtev Jovanović upućuje Idnu u vreme kada su četnici već uveliko završili pripreme za ofanzivu na oslobođenu teritoriju NOP i očekivali naređenje okupatora da zajedno sa njim krenu u akciju.
Samo dva dana kasnije, 13. januara, Jovanović predaje Idnu nov ed-memoar, u kome se predsednik emigrantske vlade žali na pisanje jednog dela britanske štampe:
Ponekad se ide i tako daleko da se on otvoreno optužuje za saradnju sa zajedničkim neprijateljem. Nastoji se da se ceo motor jugoslovenskog naroda svede na borbu koju vode komunisti.
Predsednik jugoslovenske vlade, zastupnik Ministra inostranih poslova... potpuno shvata da je britanska štampa slobodna u izlaganju svoga stava po svim pitanjima. Ipak, s obzirom na štete po opšte savezničke interese koje mogu proisteći iz ovakvog pisanja britanske štampe, on bi bio veoma zahvalan ako bi se uticalo u cilju obustavljanja nepovoljnog pisanja o đeneralu Mihailoviću."18
Pored ovih i drugih mera, sračunatih na pružanje pomoći četničkom pokretu u zemlji u periodu njegovih priprema za učešće u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, emigrantska vlada je preko londonske radio-stanice upućivala narodima Jugoslavije mnogobrojne apele kojima ih je pozivala da se okupe oko Mihailovića i da izvršavaju samo njegova naređenja.
Tako u svome govoru, održanom 1. decembra 1942. godine na londonskoj radio-stanici, kralj Petar II je, pored ostalog, rekao:
"Moj ministar đeneral Draža, naš ponos i heroj kome se divi ceo svet, neka Vam bude stožer oko koga se trebate svi prikupiti u čvrste redove bez obzira na političku pripadnost. Slušajte svi njegova naređenja, jer on vam naređuje u moje ime, kao i moje vlade u Londonu."17
Nekoliko dana kasnije, 7. decembra 1942, u emisiji na srpskohrvatskom jeziku u 12 časova, emigrantska vlada, preko londonske radio-stanice poručuje:
"Svi oko đenerala Draže... U vašoj sredini nalazi se Vrhovna komanda pod komandom đenerala Draže, koji će blagovremeno narediti, preko svojih komandanata, sve što je potrebno i u određeni čas... Rad đenerala Draže dovodi se u saglasnost sa opštim savezničkim strategiskim planom ..."18
U poruci emigrantske vlade čitanoj na BBC 24. decembra u 19 časova i 45 minuta bilo je i ovo:
"Svi oni koji hoće da idu mudro i da ne poginu ludo... neka se okupe oko jugoslovenske vojske u otadžbini... đeneral Mihailović vodi beskompromisnu borbu protiv Nemaca, ustaša, Italijana i njihovih najamnika. Dražini odredi jugoslovenske vojske predstavljaju zborna mesta za sve rodoljube...
— U okupiranoj Jugoslaviji, svi pokreti, sve borbene jedinice, sve narodne organizacije, sve narodne snage u ovoj borbi moraju da budu potčinjene samo jednoj volji — Vrhovnoj komandi kralja Petra II... vojska može da se bori: "S verom u Boga za kralja i otadžbinu."1
Takve i slične poruke slala je emigrantska vlada narodima Jugoslavije u vreme kada su Mihailović i njegovi četnici imali već mnogobrojne pismene i usmene sporazume sa okupatorima i kada su se grozničavo pripremali da zajedno sa njima uzmu učešća u do tada najzamašnijoj ofanzivi protiv narodnooslobodilačkog pokreta, koji se istinski borio protiv nacističko-fašističkih zavojevača i njihovih najamnika.
Međutim, u strahu da u ovim kritičnim trenucima ne izazove bilo kakav poremećaj u odnosima između četnika i okupatora, emigrantska vlada se postarala da preko BBC, 7. januara 1943. godine, u emisiji u 19 časova i 45 minuta, ponovo objasni i podvuče svoj stav u odnosu na ustanak u zemlji, a samim tim i na borbu protiv okupatora.
"U svom govoru od 22. decembra" — kaže se u poruci emigrantske vlade — "Milan Nedić tvrdi da vas mi već sada pozivamo na ustanak. Cela zemlja nam je svedok: da je i u govoru predsednika vlade Slobodana Jovanovića i u vojnim emisijama stalno podvlačeno: da ne prenaglite preuranjenim akcijama, da niko ne radi na svoju ruku, da čekate otsudni čas... Vrhovna komanda Kralja Petra II i đenerala Mihailovića daće znak našem narodu kad bude došao otsudni čas ..."20
Ovakav stav jugoslovenske prozapadno orijentisane buržoaske vrhuške, kako one u zemlji, tako i one van nje, nije bio nimalo nov. To je bio onaj isti kapitulantski i izdajnički stav koji je ona zauzela neposredno posle saznanja da se u zemlji narod, sa Komunističkom partijom na čelu, digao na ustanak protiv okupatora i njegovih pomagača. Jugoslovenska buržoazija je s razlogom verovala da ustanak u zemlji lako može da ugrozi njene pozicije. Zbog toga je i izabrala baš ovakav stav koji je bio sračunat na gušenje ustanka, a samim tim i na očuvanje njenih pozicija.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |