Nagli razvoj i širenje narodnog ustanka u drugoj polovina 1942. godine, naročito u zapadnoj Bosmi i u Hrvatskoj, nisu mogli da zaustave ni Draža Mihailović ni Ante Pavelić sa svorjim četnicima i ustašama, ni celokupni nacističko-fašistički okupatorski aparat sa svojim oružanim snagama, koje su mu razmeštene po mnogobrojnim garnizonima širom Bosne, Hercegovine i Hrvatske, stajale na raspolaganju. Narodnooslobodilački pokret sa svojim partizanskim odredima, brigadama, a kasnije i divizijama, sa širokom podrškom u narodu, postajao je iz dana u dan za sve njih sve ozbiljniji problem. Uviđajući političku i vojnu nemoć NDH da spreči oslobodilačku borbu naroda Bosne, Hercegovine i Hrvatske, Hitler je u ove oblasti morao da prebacuje svoje divizije sa Istočnog fronta i to onda kada su mu tamo bile najpotrebnajje. Međutim, svi pokušaji i sve mere okupatora i njegovih domaćih pomagača, među kojima Mihailovića i Pavelića, da uguše oslobodilačku borbu naroda Jugoslavije, ostale su uzaludne.

Opadanje vojne i političke moći fašističke Italije tokom 1942. godine odrazilo se i na razvoj događaja u samoj ustaškoj državi. S druge strane, zbog sve većih uspeha NOP, situacija u NDH je iz dana u dan postajala sve kritičnija i predstavljala ozbiljnu prestaju za opstanak ove veštačke nacističke tvorevine.

Sve većim opštim Hitlerovim teškoćama na frontoviima i u oblasti političkih i ekonomskih prilika, pridruživale su se sve više i teškoće koje su bile posledica nesređenog i haotičnog stanja u NDH. Uviđajući to, Hitler i ostale nacističke vođe su odlučile da se posebno angažuju na sređivanju prilika u NDH. Nacisti su sa sigurnošću računali da će poanoću ustaša i domobrana uspeli da oslobode svoje snage angažovane u NDH koje su im bile preko potrebne za Istočni front. I ne samo to: Hitler je bio ubeđen da će jedino konsolidovanjeim prilika u NDH uspeti da od nje dobije izvesnu vojnu pomoć za glavne frontove i da će obezbediti potpunu eksploataciju svih bogatstava zemlje, a naročito strategijskih sirovina. Ali, pokazalo se da je osnovni preduslov za ostvarenje svih tih planova, uništenje narodnooslobodilačkog pokreta. Međutim, taj pokret nije bilo moguće uništiti. On se, naprotiv, uprkos svih vojnih i drugih mera okupatora., sve više razbuktavao.

Porazi naci-fašističke ratne mašine na Istočnom frontu i u Severnoj Africi krajem 1942. godine morali su ozbiljno da zabrinu Hitlera. Na pomolu je bila i opasnost da se angloameričke trupe, u slučaju uspešno završenog nadiranja kroz Severnu Afriku, iskrcaju na neku od južnih obala »evropske tvrđave« i na taj način otvore drugi front na evropskom kontinentu. U cilju obezbeđenja od ovakve savezničke akcije, nemačka Vrhovna komanda bila je prinuđena da preduzme niz mera, između ostalog i na Balkanskom poluostrvu. Tu je glavni centar opasnosti bila Jugoslavija u kojoj je Narodnoosloibodiiačfea vojska potpuno kontrolisala prostranu oslobođenu teritoriju i beskompromisnom borbom angažovala znatne okupatorske snage, i tako, već krajem 1942. godlihe, predstavljala faktor s kojim su obe zaraćene strane morale računati u svojim strategijskim planovima.

Ukoliko ne bi uspeo da likvidira NOP, Hitler je morao računati ne samo sa sve snažnijim razmahom narodnooslobodliilačkog rata u Jugoslaviji, već sa mogućnošću njegovog uticaja na druge balkanske zemlje, koji bi naročito mogao da dođe do izražaja u slučaju siavezničkog iskrcavanja u Grčkoj. Zbog toga on odlučuje da po svaku cenu uništi narodnooslobodiilački pokret Jugoslavije.

Donoseći ovu odluku, Hitler je u jesen 1942. godine rešio da organizuje novu i znatno snažniju, četvrtu po redu, ofanzivu protivu NOP. U njenom sprovođenju želeo je da, pored mnogobrojnih okupatorskih snaga, što više angažuje i oružane formacije Pavelićeve ustaške države. S obzirom na stanje u kome su se nailazile ustaške i domobranske jedinice, Hitler je bio prinuđen da preuzme izvesne mere kako bi i ove oružane formacije osposobio i iskoristio u planiranoj ofanzvi protiv NOP.

Ne upuštajući se dublje u razloge zbog kojih narodnooslobodilački pokret nigde u Jugoslaviji, a posebno na teritoriji NDH, nije uništen, Hitler je odlučio da oružane formacije NDH potpuno uključi u sastav nemačkog Vermahta i da one budu pod njegovom neposrednom komandom.

Kada je posredstvom poslanika Trećeg Rajha Zigfrida Kašea, komandujućeg generala Glaisea Horstenaua i ostalih svojih funkcionera i agenata u NDH, pripremio teren za realizaciju ovoga plana, Hiitler je septembra 1942. godine pozvao Pavelića u posetu u svoj Glavni stan na Istočnom frontu, koji se tada nalazio maskiran u jednoj šumi, severoistočno od grada Vinice. Istovremeno, Hitler je u svoj Glavni stan pozvao i nemačkog vojnog zapovednika Jugoistoka, armijskog generala Aleksandra Lera. Osnovni cilj sastanka bio je dogovor o preduzimanju mera za likvidaciju NOP, naročito na teritoriji takozvane Nezavisne Države Hrvatske u kojoj je u to vreme bilo težište narodnooslobodilačke borbe.

U pratnji nemačkog poslanika u NDH Kašea, komandujućeg generala Glaisea Horstenaua i visokih ustaških funkcionara Ivana Perčevića, Jure Francetića i Vladimira Prebega, Pavelić je 20. septembra 1942. godine krenuo na put.

U Glavni Hitlerov stan stigao je tek trećeg dana oko 17 časova. Dočekali su ga ministar spoljnih poslova Trećeg rajha Joakim fon Ribentrop i načelnik Štaba Vermahta general Kajtel, koji su Pavelića odmah odveli Hitleru. Bilo je predviđeno da sastanak Hitlera sa Pavelćem u četiri oka traje samo deset minuta; umesito toga, razgovor je trajao gotovo ceo sat. Kada je, zatim, na Hitlerov poziv, ušao i general Ler, zatekao ih je vrlo dobro raspoložene, u prijatnom razgovoru.

Prema svemu sudeći, Ante Pavelć nije u razgovoru sa Hitlerom ni pokušavao da pruži bilo kakav otpor zahtevima nacističkog vođe. Učešće oružanih formacija NDH u borbi protivu NOP zajedno sa okupatorskim jedinicama, kao i uključivanje ustaša i domobrana u sastav Vermahta i stavljanje pod direktnu nernačku komandu, Pavelić je glatko prihvatio.

Međutim, Hitler se nije zadovoljio samo potpunim preuzimanjem i uključenjem oružanih snaga NDH u sklop Vermahta. On je Paveliću uputio i energični zahtev da se u ruke nacističkih okupatora preda i ceo policijsko-upravni aparat NDH, zajedno sa ustaškom nadzornom službom, motivišući to potrebom da ih u što većoj meri osposobi i angažuje za borbu protiv NOP.

Međutim, najznačajnija odluka doneta na sastanku u Vinici uz učešće generala Lera, bez sumnje, bila je da se protiv snaga narodnooslobodilačkog pokreta na teritoriji NDH planiraju operacije šireg obima i da u njima, pored nemačkih i ustaških, uzmu učešće i italijanske trupe zajedno sa četnicima Draže Mihailovića.

Plašeći se savezničkog iskrcavanja na Balkansko poluostrvo, ideju za ove operacije dao je lično Hitler.

»U oktobru (septembru — nap. autora) 1942. godine« — izjavio je kasnije general Ler — »došao je Hitler do ubeđenja da se nezadovoljavajuće prilike u hrvatskoj državi mogu temeljito popraviti ako se odstrane sve oružane snage u Hrvatskoj i u ostalim oblastima zaposednutim od Italijana, ukoliko te snage nisu regularne hrvatske ih iitalijanske trupe. Ovo se odnosilo na partizane na području između Karlovca-Livna-Rame-Jajca-Petrinje — s centrom u Bihaću, koje je trebalo uništiti opkoljavanjem od strane nemačko-hrvatsko-italijianskih trupa... Hitler je očekivao da će uspeh ovih operacija obezbediti konsoldotvanje hrvatske države, tako da će se sve nemačke trupe moći da povuku iz ove oblasti, a sigurnost države biti obezbeđena od strane hrvatskih trupa. Sve će ovo imati za poslediou dobijanje radne snage za nemačku ratnu privredu i mogućnosti odašiljanja hrvatskih trupa na Istočni front. U privrednom pogledu Hitler je očekivao da će se Hrvatska moći sama bar snabdevati i da će isporuke boksitne, kao i železne rude (Prijedor) obavljati u punom obimu.

U novembru (septembru — nap. autora) pozvao je Hitler Poglavnika i mene u glavni stan u Vinici. On je najpre izložio svoju već skiciranu odluku. Ja sam ponovio svoja gledišta i zamolio da nemačke trupe zaposednu barem područje Zagreba. Tada je pozvan Poglavnik i upitan za mišljenje. On je povoljno ocenio Hitlerov plan i bio je, štaviše, optimista u pogledu unutrašnjih prilika u Hrvatskoj. On je predložio uspostavljanje jedne nemačke komande za sve akcije, izdašnu potporna u oružju i snabdevanje domobrana od strane Nemaca. Hitler se saglasio sa predlozima i obećao sprovođenje ovog sporazuma zajedno s Italijanima. O tadašnjem neprijatelju znao sam, odnosno dopunio sam svoje znanje.

U zapadnoj Bosni, kojom su potpuno vladali, partizani su imali dva težišta vojničkog karaktera i politički glavni grad Bihać. U njemu je postojalo Veće pod vodstvom dr Ribara. Borbene snage su se nalazile pre svega oko baza za snabdevanje na Petrovoj gori i Grmeč planini. Sve se to nalazilo pod vrhovnim Titovim rukovodstvom, koji je pretežno boravilo na Grmeč planini.«1

Na osnovu odluke donete na sastanku Hitlelra i Pavelića u Vinici, pod Hitlerovim rukovodstvom održan je 18. i 19. decembra 1942. godine i sastanak u Rastenburgu na kome su učestvovali predstavnici generalštabova i ministri inostranih poslova Nemačke i Italije. I pored toga što su italijanski predstavnici smatrali da eventualne zimske operacije neće biti dovoljno efikasne, na sastanku je, pored ostalog, ipak rešeno da se što pre, još u toku zime, preduzmu zajedničke operacije širokog obima koje bi dovele do uništenja Narodnooslobodilačke vojske i »Titove države«. Izvođenje operacija povereno je generalu Leru, a na sastancima predstavnika nemačke i italijanske komande u Rimu 3. januara i u Zagrebu 9. januara 1943. godine, utvrđeni su i detalji operacijskog plana koji je dobio naziv »Vajs I«. Kako realizacija ovog plana na terenu nije donela zadovoljavajuće rezultate, on je 8. februara — u toku operacije — na sastanku u Beogradu, održanom takođe između predstavnika nemačke i italijanske komande, proširen novim operacijskim planom pod imenom »Vajs II«.

Suština operacijskih planova »Vajs I« i »Vajs II« bila je da se izvrši potpuno opkoljavanje slobodne teritorije i koncentričnim napadima uništi glavnina snaga NOP, zajedno sa Vrhovnim štabom.

Da bi na oslobođenoj teritoriji onemogućili opstanak oružanim formacijama NOP, neprijatelja su planirali i totalno uništenje svih zaliha ljudske i stočne hrane1, kao i odvođenje u logore sveg muškog življa iznad 15 godina starosti.

Mada je prvobitno bilo zamišljeno da se na sastanku u Beogradu razradi i operacijski plan »Vajs III«, koji bi predviđao detaljnije čišćenje okuplirane teritorije i razoružavanje i četničkih jedinica na njoj, jer je u početku Hitler strahovao da bi se u slučaju savezničkog iskrcavanja i one mogle da im se pridruže — na beogradskom sastanku je ovaj plan odbačen. Razlozi za to bili su dvojaki: Narodnooslobodilačka vojska pružala je sve žešći otpor, a u toku izvođenja operacija »Vajs I« jugoslovenska vojska u otadžbini, kao i ranije, tako se i tada pokazala kao veran saveznik i koristan saradnik okupatora u borbama protiv NOP.

U duhu Hitlerove odluke u Vinici, Vrhovna komanda Vermahta uputila je u Hrvatsku poseban štab. To je bio štab generala Rudolfa Litersa koga je Hitler postavio za zapovednika nemačkih trupa u Hrvatskoj. Litersov štab počeo je, prema Hitlerovom naređenju, da se formira još u oktobru, ali tek krajem 1942. godine on je bio definitivno spreman za operacije.

Dolaskom u Hrvatsku, Liters je za sedište svoga štaba izabrao Slavonski Brod. Pod njegovom komandom bile su: 369 »Vražja«, 714. i 718. pešadijska divizija, zatim 187. rezervna i 7. SS dobrovoljačka brdska divizija »Princ Eugen«. Sve ove snage, ojačane 717. nemačkom divizijom i ustaškim i domobranskim formacijamastav-ljenim pod direktnu nemačku komandu, počele su krajem decembra 1942. godine i početkom januara 1943. godine da se, zajedno sa tri italijanske divizije i četničkim odredima Draže Mihailovića koncen-trišu oko oslobođene" teritorije koja je bila oivičena, grubo rečeno, linijom: Karlovac—Ogulin—Vrhovine—Gospić—Lovinac—Gračac— Knin—Ključ—Sanski Most—Bosanski Novi—Kostajnica—Petrinja— Karlovac.

U toku priprema za predstojeću ofanzivu formirana je pri Litersovom štabu i »Specijalna komanda Sipo« (policija bezbadnosti) i SD (nacistička partijska obaveštajna služba). Na čelu ove komande nalazio se SS major dr Alfred Hajnrih. Kada su otpočele neprijateljske operacije Hajnirih se priključio štabu 7. SS divizije »Princ Eugan«, a svoja dva službenika dodelio je štabu 369. »Vražije« divizije. I dok su ova dvojica imala zadatak da prikupljaju sve, uglavnom opšte podatke i informacije o NOP, Narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima, dotle je Hajnrih uporno radio na proveravanju raspoloživih i prikupljanju novih podataka koji su se odnosili isključivo na ličnost vrhovnog komandanta Tita.

Saznavši za odluku okupatora da još u toku zime 1942. — 1943. godine po svaku cenu uništi »Titovu državu«, Draža Mihailović je smatrao da je sada definitivno nastupio njegov davno očekivani inomenat. On je stoga oduševljeno pohitao da doprinese likvidaciji oslobodilačkog pokreta sopstvenog naroda i tako oibezbeđi odlučujući preduislov u ostvarenju svog glavnog cilja — očuvanju buržoaskih pozicija u zemlji.

U cilju ostvarivanja što tešnje saradnje između četničkih i ita-Mljaniskih snaga za planiranu 'akciju protiv NOP, MihaSiloivić je anga-žovao svoga istaknutog »vojvodu« poznatog saradnika okupatora Dobrosava JevđeVića.

Sledeći instrukcije svoga ministra vojske, Jevđevlić je još krajem novembra 1942. godine predao komandantu Druge italiijanske armije, svoju »promemoriju« u kojoj pored ostalog piše:

»Pitanje unutrašnjih odnosa četnika prema Vojnim italijanskim vlastima.

Prema sporazumu sa Vašom ekselencijom, utvrđeno je, da se sve naredbe italijanske vojske našim jedinicama imaju isključivo preneti .preko naših oficira. Tako isto, odobreno nam je, da u jedinicama možemo kultivisati nacionalne naše ideale jer se inače ne može zamisliti ideološka borba protiv komunizma. Ranije je naša organizacija spadala direktno pod komandu korpusa, a sada je to preneto na divizije od kojih svaka na svom teritoriju sarađuje sa našim jedinicama istoga teritorija. Usled toga se neke divizije tačno pridržavaju sporazuma, dok druge vrše neugovorene snage presije. Na primer, divizija Mesina u Pribilovičima naredila je da četnici skinu svoje orlove sa mrtvačkim glavama, dala im štambilj sa isključivo talijanskim natpisom, prisilila ih da se služe1 legitimacijama sa čisto hrvatskom terminologijom i ja sam sa teškom mukom prisilio četnike da se tome privremeno pokore, dok stvar ne izvidim sa Vašom Ekselencijom ... Konačno rni imamo u Hercegovini preko trideset bataljona od kojih je samo trećina legalizovana... Radi toga je apsolutno potrebno da se saopšti šestom korpusu da ćemo mi prijaviti oko dvadeset oficira, koji su na raznim položajima i da oni moraju biti smatrani legalizovanim, kao i ostali... U vezi sa ovim treba ispitati pitanje plata vojnicima i oficirima. Mi ni u kom slučaju radi prestiža ne možemo pristati da italijanski oficiri direktno vrše isplatu novca vojnicima, nego smo tražili da se novac plaća našim komandantima, a ovi da isplaćuju vojsci, jer mi dajemo novac i onima koji nisu legalizovani, a u istoj jedinici služe sa legalizovanima. Neke su divizije uvidele1 da je naše traženje opravdano i tako postupile... Molim da se i ovo pitanje reši. Ovde se postavlja i pitanje komunista koje uhvaitimo i zarobimo u borbi. Vrlo neugodno deluje na narod, ako ih predajemo Italiji i to komunisti iskorištavaju i mi želimo da takve zlikovce mi sami streljamo, pa molimo da se u tom smislu izdaju potrebna naređenja.

Pitanje opreme naših bataljona.

Za sada je najpotrebnije, da nam se bar za legalizovane trupe dadu zimski šinjeli, četiri hiljade. Isto tako nam se treba odobriti potreban broj cipela za vojsku... Sto hiljada metaka... Tako isto za naših osam bacača 81 m/m po 50 granata i za četiri mala bacača po sto granata ...

Pitanje naše pomoći četničkim odredima u Dinari.

Ekselenciji je poznato kakve gubitke i neprilike nanose i nama i itajlijanskoj armi|ji skoncenitrisane partizanske bande u zoni Like i severne Dalmacije, te Primorja. Naš je vitalni interes da definitivno uništimo te razbojnike... U tu svrhu mi smo voljni da pošaljemo u Dinaru dve hiljade naših najboljih boraca, koji bi im zadali smrtni udarac. Te trupe bi trebalo transportovati železnicom do Metkovića, a brodom do Splita i opet železnicom do Knina. Za njih bi smo tražili da svi dobiju cipele, šinjele i dovoljno municije... Za ovo su Vam se obraćali odredi vojvode pukovnika Trifunovića, a i mi činimo to sa naše strane... «2

Evo i zahteva koji su četnički odredi vojvode Trifunovića Birčanina uputila italijainskoj komandi:

»Situacija četništva na zoni Otočac za vreme boravka italijanskih trupa:

Život, rad i delovanje četništva imalo je najjači oslonac u prisutnosti italijanskih trupa — jedinica na ovoj zoni. Bez obzira da li ovaj fakat konvenira ili ne bilo kome, on je istinit i na njemu je počivala četnička organizacija.

— Drugo, partizani su u ovim krajevima sada najjači... sada se prikupljaju za udar na slabe i ugrožene četnike ove zone.

Udar ovaj biće upravljen baš protiv četnika, jer su oni jedini protivnici, odnosno bolje reći najveći protivnici partizana...

Sada dolazi momenat napuštanja ove zone. Tim momentom četnici gube jedini oslonac. I to oslonac u najtežem periodu vremena... Oslonac baš u vremenu kad je partizanska neman otvorila svoja strahovita usta da guta po ovoj zorni sve na šta naiđe...

Skupljene četničke starešine, saznav za namere italijanske vojske, nalaze se pobuđenima da izraze svoje negodovanje i da ukazu sledeće:

— Po odlasku Itaijana sve stanovištvo odlazi automatski u partizane;

A, da bi se ovo sprečilo, četničke starešine smatraju da će to biti onda ako bi se ovoj zoni dale, još dok su italijanske trupe na njoj;

—Najmanje 4.000 — 5.000 četnika iz Crne Gore i Hercegovine dobro naoružanih sa dovoljnim brojem automatskih oruđa, i sa potrebnim brojem bacača i artiljerije.

—Najmanje za 4-mesečnu borbu municije.

—Rezervne hrane za bar dva meseca... I

—Obuća, odeea i oprema za sve četnike.

Kada bi se ovi uslovi ispunili, tada bi trupe1 italijanske mogle da napuste ovu zonu... «3

Na osnovu Jevđevićeve, »promemorije« i Birčaninovog zahteva, Supersloda (2. armija) pod komandom generala Roate, sa četnicima je preko njihovog delegata Jevđevića, sklopila sledeći sporazum:

»1) Talijanska armija sporazumna je uzakoniti i snabdeti još tri hiljade četnika u Hercegovini i istočnoj Bosni, i to u trebinjskom kotaru 500, u bilećkom 400, u Gackom 400, u Ljubinjskom 400, u javorskom 600, u nevesinjskom 400, dok će 600 ljudi poslati kao pojačanje bosanskom bataljonu.

2)Talijanska armija sporazumna je da pošalje četnicima 5000 ljudi, da pojača dinarsku diviziju artiljerijom, bacačima, minama, hranom i odelom, da o svom trošku i svojim sredstvima prebaci ljude sa municijom u srezove Metkovića, Split i Knin.

3)Talijanska armija sporazumna je da oslobodi uhvaćene četnike iz Hercegovine i izvestan broj uhvaćenih iz logora, na temelju popisa, koje je dostavio Jevđević.

4) Talijanska armija sporazumna je da uzakoni 250 žandarma, 4 žand. oficira na području Hercegovine.

5)Talijanska armija sporazumna je izručiti 25 hiljada uniformi za sve četnike, koji se nalaze pod komandom vojvode Birčanina.-

6)Talijanska armija sporazumna je da Jevđeviću za četničke bataljone da 2 bacača, 200 mina, 800 pušaka i 70 hiljada metaka.

7)Talijanska armija sporazumna je da oslobodi dra. Niku Svilokosa i Vidaka Kovačevića i preda ih na razpolaganje vojvodi Birčaninu.

8)Talijanska armija sporazumna je da preda 300 pari skija četničkoj planinskoj diviziji.

9)Talijanska armija sporazumna je ukloniti hrvatski tekst sa četničkih legitimacija i ostao bi samo talijanski.

10)Talijanska armija sporazumna je da plaće za četnike predaje lično Komandantu, koji će zatim podelti četnicima.

11)Talijanska armija sporazunina je i obavezuje se kupovati četnicima suvo voće i marmeladu u Italiji, s tim da se plaćanje vrši u talijanskim lirama.

12)Talijanska armija neće tražiti da četnici zamene svoje kape i uniforme.

13)Na temelju ugovora utvrđuje se da se četnička zona ima. graničiti s linijom Split—Nevesinje—Ulog—Kalinovik. Zbog toga u ovu zonu ne mogu ulaziti ustaše i domobrani.

14)Četnicima će se povećati dnevni obrok i izjednačiti s obrokom talijanskih vojnika. Ovde se razumijeva i duvan, marmelada i konjak.«

Na sastanku sa svojim istaknutijiim saradnicima održanom početkom decembra 1942. godine u selu Lipovu, nedaleko od Kolašina, Mihailović donosi definitivnu odluku da svoje četničke snage,. rasute po Lici, Kninskoj krajini, Bosni, Hercegovini, i Crnoj Gori prikupi i zajedno sa itahjanskim divizijama krenu u akciju protiv NOP. Da bi realizovao ovu svoju odluku, Mihailović je odmah preduzeo i konkretne mere. Majora Zaharija Ostojića, »čika Branka«, 11. decembra 1942. godine, određuje za komandanta istaknutog dela štaba Vrhovne komande. Njemu stavlja u zadatak da na prostoru Kalinovika formira svoj štab i da odatle rukovodi četničkim operacijama u Bosni i Hercegovini. Za komandanta četničkih operacija u oblasti Like, Kninske krajine i zapadne Bosne, Mihailović određuje majora Miodraga Paloševića. I jedan i drugi su sredinom decembra 1942. godine napustili četnički štab u Lipovu: Ostojić je krenuo ka Kalinoviku, a Palošević u Kninsku krajinu.

Prema sporazumu iizmeđu Mihailovićevdh delegata i okupatora bilo je predviđeno da, četničke snage u oblasti like i Kniina, budu pojačane sa 2.700 hercegovačkih četnika pod komandom Petra Baćovića. Međutim, Mihaililović je smatrao da hercegovačke jedinice treba pojačali i četničkim odredima iz Crne Gore.

O svojim odlukama Mihalilović je 10. decembra 1942. godine, radiogramom obavestio Baćovića sledeće:

»Kretanje crnogorskih snaga po utvrđenom planu. (Reč je o Zetskom letećem odredu i Nikšićkoj brigadi pod komandom pukovnika Baja Stanišića i o jedinicama Limsko-sandžačkih četničkih odreda pod komandom kapetana Pavla Đurišića. Te su četničke snage u operaciji protiv jedinica NOV i POJ u zapadnoj Bosni bile predviđene da dejstvuju kao 4. korpus. Njihovo prebacivanje u zapadnu Bosnu nije realiizovano — nap. autora). Kad pođu javićemo. Ostojić polazi 11. ali preko Durmitora. Molim da sve ide hladno i sračunato. Ostojić nosi našu dopunu plana za rad. Vaših 25000 možete postepeno prebacivati. (Reč je o jedinicama pod komandom Komande operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine, koje su u pomenutoj operaciji trebalo da dejstvuju kao 3. korpus — nap. autora)... Važno je da se kod vaših i propagandom utiče, ali da se ne umanji elan prema komunistima. Sto se tiče domobrana dobro bi bilo pridobiti ih i odmah uputiti u borbu protftvu ustaša i komunista u istočnoj Bosni ili ako je zgodno u srez imotski i ljubuški...«5

Sutradan Mihailović šalje Baćoviću nov radiogram u kome, pored ostalog kaže:

»Jevđević neka preduzme sve da izdejstvuje kod Italiljana prolaz suvom zonom Jablanica — Livno — Glamoč za 15000 Crnogoraca, ovo neka pravda vojničkim razlozima, a neka slobodno da garanciju da četnici neće nikoga da diraju na svom putu.

Pavle će izdejstvovati od guvernera C. Gore da se njegovi prebace autokolonama do Nikšića a odatle vozom do Jablanice. Ovo neka i Jevđević traži od Italijana radi dobijanja vozova. Sa prvom ešalonom Vašim prebaciti jednu r. stanicu za Dinarce, i odmah uhvatiti vezu sa Vašom stanicom.

Akcijom će rukovoditi major Ostojić. On polazi na put 12. om. preko Šavnika na Avtovac gde da ga sačeka Baćević sa autom 15. om...«6

Na oba ova radiograma Baćović je, 14. decembra, odgovorio Mihailoviću:

»Plan koji smo stvorili jedino je izvodljiv. Put preko Jablanice ne može se ostvariti. Tamo se nalaze jake formacije Nemaca i ustaša. Talijani ne dozvoljavaju ovaj put. Ako Pavle može da izdejstvuje talijanske kamione. Neka nas voze, pored mora.

Prvd naš transport od 1.100 ljudi otišao je u potpunom redu za Metković. Svi dobili oipele i šinjele. Drugi transport polazi 15-tog. Mi najbolje poznajemo ovdašnju situaciju. Nezgodno je da se menja plan bez naše saglasnosti, pošto mnogobrojni razlozi zahtevaju da se usvoji prvi plan.

I Pavlovi odredi mogu ići sa nama kuda i naši...«7 Mihailovićev odgovor Baćoviću, upućen 17. decembra je glasio: »Danas je bio Pavle kod mene. Pavle je bio na Cetinju. Nikakve smetnje ne postoje za put do Jablanice i to vozom od Nikšića. Pavlov plan za dejstvo preko Jablanice tamo je primljen kao vrlo pametan. Na Cetinju su mu rekli da sem Italijana u Mostaru tamo nema ni ustaša ni Nemaca. Pavle tražio oružje. U toku 17. i 18. najdalje dobiće odgovor. Ma kakav bio odgovor posle toga krenuće. Pošto se Pavlovi kreću automobilima do Nikšića a dalje vozom vreme se neće izgubiti. Bajo Stanišić bi vodio sve Crnogorce... Pavlove će voditi Vesković. (Andrija, vazduhoplovni major — nap. autora).«8

Na ovaj Mihailovićev radiogram Baćović je, 22. decembra 1942. godine, odgovorio:

»2.200 ljudi koje sam uputio, nalaze se kod Knina već 10 dana. Crnogorci koje je obećao Pavle i Bajo, nikaiko ne dolaze. Sumnjam da će i doći. Naši ljudi pristali su bez pogovora da idu morem, ali pod uslovom da ću i ja ići s njima. Ostao sam da sa restom naših ljudi otputujem, kad dođu Crnogorci. Ovako čekanje daje našim neprijateljima mogućnosti širenja raznih glasova. Ja ne mogu čekati ni jedan dan više u ovakvoj neizvesnosti. Molim Vas naredite hitno da se ovome čekanju učini kraj.«9

A, 23. decembra, Ostojić obaveštava Mihailovića: »Jevđa (Jevđević — nap. autora) sada stigao i javlja: Kdt VI. Korpusa (odnosi se na italijanski VI korpus — nap. autora), dao je juče pristanak da se Crnogorci upute preko Prozora za Glamoč i učinio pitanje Rimu, od koga treba sutra da se dobije odgovor... Talijani zamolili da naši prime Nevesinje, jer oni sve sem 50 ljudi šalju na Široki Breg protiv komunista. Komunisti juče javili da su zauzeli Udbinu u Lici, a sa kolonama od Tomislavgrada produžili ka Prozoru i Širokom Bregu. Talijani sutra očekuju napad na Prozor. Ovo je odlično jer će tako sigurno dozvoliti prolaz. Ištvan sa sledećim transportima kreće 28-mog o.m. iz Bileća. Ukupno će imati 3000 svojih na Dinari kad ovi stignu. Bajovih 4 bataljona stigla na 4 sata od Bileća i tu čekaju. Molim da se hitno upute i Pavlovi u Bileće. Dobro bi bilo da bude ukupno 3000 Crnogoraca, jer ćemo tako brže i sigurnije svršiti posao. Molim hitno izveštaj šta će biti sa dolaskom Pavlovih...«10

Odgovarajući na ovaj radiogram, Mihailović 31. decembra, oba-veštava Ostojića:

»Bajo Stanišić je već prikupio 1200 ljudi. Pavle Đurlšić je već prikupio 3000 ljudi. Bajovi su u Ostrogu, a Pavlovi u Kolašinu. Tetkići (četnički naziv za italijane — nap. autora) kažu da 2. januara pada odluka. Dozvoljavaju za sad pokrete do Nikšića. Ne bi ih Pavle ni pitao ali je još u toku pitanje hrane, jedan i po milion metaka, obuća, oružje. Naročito je obuća u bednom stanju. Kod mene proveli celu noć u radu Pavle, Ivanišević, Rakočević. Milo Rakočević danas garantuje da dobije hranu i odeću. On je ubeđen da će dobiti. Dobili ili ne, Pavle će krenuti samo je bolje u obući nego bos. Uređujte veze i sve ostalo da bi se pripreme završile.«11

U međuvremenu, 15. decembra 1942. godine, Jevđević je obavestio komandanta Mostarske i Konjičke brigade, sledeće:

»Konačno mi je uspelo da Italijani izvrše legalizaciju četničkih odreda u Mostarskom i Konjičkom Srezu.

Komandant Mostarske brigade sakupiće u Blagaju u prvu nedelju u 10 časova prije podne 390 naoružanih četnika. U to vreme doći će tamo delegacija Talijanske divizije, koja će popisati ljude i izdati im hranu. Komandant brigade će se sa Talijanima sporazumeti na kom mestu će ubuduće primati hranu. Komandant brigade formalno će sebe legalizovati kao komandanta bataljona, a eventualne oficire kao komandire četa. Pošto će se hrana izdavati počevši od 15. decembra, t.j. dana legalizacije, ovih 1500 obroka do nedelje komandant brigade u sporazumu sa komandantom sreza podeliće najsiromašnijim porodicama u srezu. Komandant brigade će pripraviti u dva primerka, latinicom na mašini napisane, spiskove ljudstva sa sledećim rubrikama: ime i prezime, datum i mesto rođenja, ime oca, čin u Jugoslovenskoj vojsci i sadanji položaj u bataljonu, kao i broj puške, odnosno automatskog oružja.

Komandant Konjičke brigade postupiće' u svemu za isti dan na isti način, sa razlikom da svoje ljudstvo ima prikupiti u Bijeloj.

Nakon legalizacije naoružano ljudstvo irnaće slobodu kretanja, a prvenstveno držaće položaje prema zapadu za slučaj invazije partizana, bilo od pravca Čapljine za Mostarsku brigadu, ili pravca Prozora za Konjičku brigadu.

Sa verom u Boga za Kralja i Otadžbinu!

Naređenje izvršiti u svemu tačno i na vreme.«12

Završavajući pripreme za planiranu akciju, Mihailović 2. januara 1943. godine donosi operativnu direktivu br. 1 koju je nešto kasnije, novim naređenjem, potpuno saobrazio operacijskim planovima okupatora »Vajs I« i Vajs II«.

U direktivi br. 1, Mihailović, pored ostalog, naglašava:

»Komunistički delovi drže prostoriju Bihać—Korenica—Udbina—Bosansko Grahovo—Livno—Jezero—Mrkonjić Grad (isključeno) —Stari Majdan—Bihać...

Naše snage prikupiće se u oblasti Otočca, Gračaca, Knina i Drniša, Jablanice, Jajca i Manjače planine...

Naša namera je, da iz obuhvatnog položaja koga imaju naše snage izvrše koncentričan napad na komuniste na označenoj prostoriji, komuniste unište i time' oslobode ovu srpsku teritoriju komunističkog terora...

Glavnim snagama iz oblasti Knina i Gračaca izvršiti frontalni napad u cilju proboja i razdvajanja komunističkih snaga.

Snagama iz oblasti Jablanice i Otočca izvršiti duboko obuhvatanje komunističkih snaga i dejstvovati u njihov bok i pozadinu i time olakšati napad naših glavnih snaga.

Snagama iz oblasti Jajca i Manjače planine, izvršiti napad s leđa u cilju opkoljavanja i razdvajanja komunističkih snaga, a potom njihovog uništenja...

Nastojati da se pripreme što pre izvrše.

Početak akcije ću naknadno odrediti.«13

U duhu ove direktive Mihailović je još pre otpočinjanja okupatorskih akcija izdao naređenje svojim komandantima u Sandžaku, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini da otpočnu sa svojim »akcijama čišćenja terena«. Cilj ovih akcija nije bio samo da se likvidiraju simpatizeri NOP i obezbedi pozadina četničkih jedinica, već da se ove teritorije, koje su prema Mihailovićevim planovima o budućoj državi ulazile u sastav njegove zamišljene Velike Srbije, očiste od domaćeg življa muslimanske veroispovesti. To je dovelo do novih strahovitih četničkih pokolja, uglavnom žena, staraca i dece, u oblasti Plječalja, Čajniča i Foče.

Da je Mihailović posredstvom svojih komandanata Pavla Đurišića, Voje Lukačevića i Petra Baćovića lično rukovodio ovim zločinačkim akcijama, vidi se i iz depeše koju je 2. januara 1943. godine uputio Baćoviću, a u kojoj pored ostalog stoji i sledeće:

»Povodom projekta za raščišćavanje Turske u oblastli Čajničauredio sam Pavlu da sa Vojom izvrši potrebne pripreme za polovinu januara... Voji sam naredio da uhvati direktnu vezu sa Vama.. Vojin pozivni znak je RO, ponavljam RO. Naredio, sam i da stanica koja ide sa Crnogorcima odmah hvata vezu sa Vama. Njen pozivni znak javiću Vam čim ga dobijem od Peveca. Napad na oblast Čajniče kazao sam Pavlu da pripremi preko Voje. Napad bi išao od 4 pravca. Od Priboja, Ustiprače, Foče i Čelebića...«14'

O strahotama koje je Mihailovićeva »jugoslavenska vojska u otadžbini« počinila u ovim akcijama dovoljno nam govori sledeći Đurišićev izveštaj Mihailoviću:

»Načelniku štaba Vrhovne komande. — Akcija u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskorn srezu protivu muslimana izvršena je.

Operacije su izvedene tačio po naređenju i izdatoj zapovesti. Napad je počeo u određeno vreme. Svi komandanti i jedinice izvršili su dobijene zadatke na opšte zadovoljstvo. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena da nijedan njihov dom nije ostao čitav.

Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena. Naređeno je i predviđeno prikupljanje ljudske i stočne hrane u određenim mestima, za stvaranje magacina rezervne hrane i ishranu jedinica koje su ostale na terenu radi čišćenja i pretresanja terena i šumovitih predela, kao i radi sprovođenja i učvršćivanja organizacije na slobodnoj teritoriji.

Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.

Žrtve. — Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesrećnim slučajem i 32 ranjena.

Kod muslimana oko 1.200 boraca (čitaj: muškaraca, uglavnom civila — nap. autora) i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.

Za vreme početnih operacija, muslimani su se dali u bekstvo ka Metaljci, Čajniču i r. Drini. Na Metaljci je našao sklonište mali deo stanovništva. U Čajniču se računa da ima do 2.000 izbeglica, a jedan deo je uspeo da umakne preko Drine pre nego što su određene jedinice izvršile presecanje mogućih odstupnih pravaca na tom sektoru. Sve ostalo stanovništvo je uništeno.

Moral kod muslimana bio je takoreći srušen. Zavladala je epidemija straha od naših četnika, tako da su bili prosto izgubljeni."

Po završetku Đurišićeve akcije, Mahailović je 20. januara 1943. godine uputio pismo Baji Stanišiću upozoravajući ga da prema partizanima bude nemilosrdan:

»Izvešten sam da na teritoriji stare Crne Gore vlada kerenština u pogledu uništavanja komunista i zelenaša, a naročito na teritoriji nikšićkog sreza...

Sem toga iz svih srezova stare Crne Gore traže da se stave pod komandu Pavlu Đurišića navodeći da se tamo suviše blago postupa sa komunistima i da bi on vrlo brzo raščistio sa kerenštinom...

Samo molim vas, da jedno uvek imate u vidu, da se mi nalazimo ne samo u ratu nego preživljavamo i revoluciju pod najtežim okolnostima — pod okupatorom. Sem toga komunisti stalno i mnogo računaju na našu buržoasku sentimentalnost. Zato i mi moramo stegnutli srce i nemilice uništavati narodne krvoloke...«16

Obavešten da će se u Rimu 3. januara 1943. godine održati sastanak predstavnika nemačke, italijanske i ustaške komande na kome će se doneti plan akcije protiv snaga NOP na oslobođenoj teritoiriji, Jevđević je pohitao u Rim. On je preko komandanta Druge italijanske armije, predstavnika italijanske Vrhovne komande na ovom sastanku generala Roate zahtevao da se u planu, predstojećih operacija protiv NOP predvidi i učešće četničkih jedinica. Polazeći isključivo od sopstvenih interesa Itialijani su usvojili Jevđevićev zahtev, te je italijanska Vrhovna komanda, a prema zahtevu i Musolinijja lično, na sastanku predložila da u operacijama učestvuju i četnici Draže Mihailovića. Nemački i ustaški predstavnci nisu se usprotivili ovome zahtevu. Ona su samo odgovorili da po ovom pitanju ne mogu ništa odlučiti bez konsultovanja sa svojim komandama.

Osam dana posle sastanka održanog u Rimu, komandant Više komande oružane sile »Slovenija — Dalmacija« (2. armije), armijski general Mario Roata izdao je, pod Pov. br. 550, 11. januara 1943. godine, prvo naređenje za »Zimske operacije« u kome, pored ostaloga piše i sledeće:

»U vezi sa usmenim naređenjima koja su već data, ne izdajući još neposredna naređenja za izvršenje, izložiću ovde u glavnim linijama predstojeće zimske operacije koje će se pređuzeti.

I. Od 20. om stupiće u akciju nemačke trupe jednovremeno sa severa i sa juga, duž linije Karlovac—Slunj—Bihać—Bosanski Petrovac, koji će se uzeti za osnovne tačke.

U toj će akciji učestvovati, krećući se prema naznačenoj liniji:

— sa istoka, druge nemačke trupe i hrvatske trupe.

Cilj operacije: očistiti čitavu zonu koja zahteva »veliki čvor« između železničke pruge Karlovac—Ogulin—Knin i druma Glina— Bosanski Novi-—Ključ od partizanskih formacija koje su se tu ugnezdile.

II. Italijanske trupe koje će učestvovati u operacijama biće pod komandom generala Gloria, komandanta V armijskog korpusa.

Biće podcijene u tri skupine:

III. Na severu divizija »Lombardia« neka predvidi...

g) Uzastopnu akciju, sa linije Brinje — Novi — Delnice — Vrbovsko — Ogulin — Plaški — Vrhovlne — Otočac, protiv partizanskih bandi, smešteniih u pređelu Kapele.

IV. Za vreme pomenutih operacija divizija mora da drži čvrsto u rukama predeo oko Karlovaca i da osigura redovno funkcionisanje železnica, voideći naročito računa o prilaznima sa severa (Gorjanci) i zapada (Bosiljevo).

—General Scipione biće komandant Karlovca i italijansko-hrvatskih trupa, određenih za odbranu predela i P.F.

—General Fabi biće komandant trupa koje dobiju zadatke o kojima se govori pod a) i g) ...

—u operacijama o kojima se govori pod g) učestvovaće, pored svih lokalnih formacija dobrovoljne antikomunističke milicije (odnosi se na četničke jedinice — nap. autora) i dela naših jedinica koje će u početku biti angažovane u pređelu Slunja...

VIII. Imati za sada na umu:

—godišnje doba i teren, a to znači sve potrebne pripreme, da bi se izbegle teškoće zimskih operacija u planinskoj zoni

—potrebu da operacije budu apsolutna tajna ne samo za stanovništvo nego i za vojne i građanske hrvatske vlasti i za jedinice dobrovoljne antikomunističke milicije. Kako se koncentracija snaga ne može da izbegne, navoditi kao pravce napada suprotne od onih koje stvarno nameravamo da izvedemo,

—apsolutnu zabranu da se formacije Dobrovoljne antikomunističke milicije upotrebe na našem boku, osim u operacijama o kojima se govori pod g) glava III. Ovo ne isključuje da se pojedini elementi koji su naročito pouzdani mogu upotrebiti za vodiče...

X. Naknadno će se dati saopštenje o operacijama koje će istovremeno sa gore izloženim, ali nezavisno od njih, voditi formacije Dobrovoljne antikomunističke milicije Hercegovaca i eventualno one koji dejstvuju pod komandom popa Đujića u predelu Bosansko Grahovo—Glamoč.«17

Istog dana Jevđević je predao talijanskoj komandi četnički »Plan operacija za čišćenje Podinarske oblasti od komunista«, sastavljen u duhu Mihailovićeve direktive. U planu pored ostalog stoji:

»1) Partizani iz zone Dinara—Sinj—Solin—Kozja—Prgošet— Drniš, sterati, opkoliti i tući na prostoru između Svilaje i Moseća.

2) Po pacifikaciji ove zone uspostaviti četničke garnizone i zatvoriti puteve sa Dinare ka Primorju i obratno...

Čišćenjem ove zone od komunista, uništava se glavni komunistički oslonac za celu Dalmaciju, onemogućava se svaka njihova akcija i propaganda ne samo na ovoj teritoriji, nego na teritoriji cele Dalmacije...

3) Presecaju se partizanima sve veze između Dalmacije i Bosne...

Nije dovoljno da se ova zona samo očisti od partizana, nego je neophodno potrebno da se na njoj uspostavi i vlast koja će se sigurno održati.

Četnička komanda se obavezuje da tu vlast uspostavi u srpskim selima i da obezbeđuje puteve i veze Knin—Vrlika—Sinj, kao i da partizanima preseče sve veze između Dalmacije i Bosne na toj zoni, ali pod uslovom da se ovoj komandi za tu svrhu dodeli odmah (pre početka operacije):

1)10 automatskih oružja, sa po 3.000 metaka i dovoljnom količinom maziva.

2)3.000 ručnih bombi.

3)1.000 pušaka sa po 150 metaka na svaku.

A. Snage koje bi učestvovale u akciji:

a) četničke:

—1.000 četnika iz dinarske divizijske oblasti

—2.000 četnika iz Hercegovine i Bosne

b) Italijansko-hrvatske:

—1 bataljon dz Drniša

—1 brdska (tovarna) baterija iz Knina

—3 radio-stanice sa italijansikim osobljem (za četnike)

—4 bacača 81 mm sa poslugom

—4 kamiona od po 3 tone

—ostale italijanske snage, za drugu fazu rada prema proračunu talijanskih vojnih vlasti.

B. Početak akcije

Odrediće se naknadno po odobrenju plana, od strane nadležnih italijanskih vojnih vlasti.«18

Dalje je planom predviđeno da se operacije izvode u dve faze i to u prvoj fazi da četničke, hrvatske i italijamske snage nastupaju u tri kolone prema Vrliki i da krilnim kolonama opkole rejon Vrlike u cilju sprečavanja njihovog bekstva i konačnog uništenja. U drugoj fazi predviđa se postupak na uništavanju i čišćenju od partizana Oblasti Vrlika — Sinj — S. Muć — Moseč- Planina — Perković — Drniš. Ideja manevra je opkoljavanje partizana na ovoj prostoriji, u cilju njihovog uništenja...

»Molim da se po ovom planu — kaže se na kraju izlaganja — donese rešenje i izdaju potrebna naređenja najhitnije. Akcijom bi trebalo što pre otpočeti, što je u zajedničkom interesu (četnika i okupatora — nap. autora) a pored ostalog i zbog toga, što se partizani u reonu Vrlike — Sinj koncentrišu radi odlučujućih akcija u pravcu Dalmacije o čemu imamo tačno proverene podatke.«19

A evo i nekoliko dokumenata italijanske okupacione Supersoide — komande 2. armije i iitalijanske Vrhovne komande, koja daju nedvosmislen odgovor na pitanje: pod čijom su komandom bile jedinice Draže Mihailovića u toku realizacije okupatorskih planova »Vajs I« i »Vajs II«, poznatih kao IV neprijateljska ofanziva protiv Narodnoosloibodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.

General Roata, komandant Supersloda — 2. italijanske Armije, upućuje 12. januara 1943. godine, šifrovani teleskript Vrhovnoj komandi u kome kaže:

<>»Nisam još primio vest o stavu O. K. V. prema poznatoj Operaciji četnika protiv partizana predloženoj u Rimu generalu Leru. Međutim nedavna promena jugoslavenskog ministarstva u Londonu pogotovu radi pristupa četničkih vođa, znači pojačani pokušaj da se uskladi i složi akcija Draže Mihailovića sa partizanima. To nas upućuje na još jaču akciju četnika o kojoj je uvodno reč, kako bi produbili jaz postojeći između dvaju pokreta. O poznatim formacijama Crnogoraca, koje bi trebale učestvovati u spomenutoj akciji, govorio sam sa Poglavnikom. On je konačno pristao da, ako je to vojnički potrebno i ako se spomenute formacije ne smatraju četničkim, nego kao dobrovoljački odredi u sastavu italijanskih snaga, da se na kratko vreme upotrebe, a po svršenim operacijama vrate u Crnu Goru. Molim da mi se izvoli saopštiti da li mogu u tom pravcu raditi.«21

Načelnik italijanskog generalštaba, general Ugo Kavalero, 15. januara odgovara generalu Roati:

»Odobravam privremenu upotrebu za VAJS crnogorskih dobrovoljačkih odreda uključenih u sastavu italijanskih snaga u smislu sporazuma između Ekselencije Roate i Poglavnika.

Neka se u tom pogledu izravno sporazumeju Supersloda i vlada. Crne Gore i o tom molim izveštaj.

Ti dobrovoljački odreda moraće se vratiti natrag u Crnu Goru netom se završe operacije.«22

O ovoj odluci general Roata, istoga dana obaveštava iitalijansku Komandu u Zagrebu:

»Prema odobrenju koje je dao Poglavnik, 3000 Crnogoraca uskoro će dejstvovati iz Prozora u pravcu Glamoča, jednovremeno sa akcijom isto tolikog broja po prilici Hercegovaca iz Knina, u pravcu istoga mesta. Pošto ne raspolažemo sa dovoljno pogodnih brodova, .prebacivanje Crnogoraca izvršiće se železnicom umesto morem. Biće preduzete sve mere u cilju da se spreče incidenti za vreme putovanja. Po završetku operacija, i Crnogorci i Hercegovci vratiće se natrag u svoje zemlje.«23

Istovremeno general Roaita šalje i šifrovani teleskript 771. komandi XVIII i VI. Armijskog korpusa u kome, pored ostalog piše i sledeće:

»Nezavisno od operacija koje će biilti izvedene na teritoriji VI i XVIII A K. od strane naših trupa u saradnji sa nemačkim i hrvatskim trupama prema aktu 550 ođ 11. t. m. ove Komande, hercegovačke i crnogorske formacije M. V. A. C. (tako se u italijanskim dokumentima označavaju četničke jedinice Crne Gore, Hercegovine i Dalmacije — nap. autora) koje su pod našom komandom razviće svoju delatooist između XVIII i VI A., K., i to:

Prvo: Operativni cilj: očistiti od partizanskih formacija centralne delove, a posebice zonu Glamoč, Livno i Tomislavgrad (Duvno).

Drugo: Vodiće operacije: sa zapada, hercegovačke formacije sa pravcem Knin—Glamoč; sa istoka crnogorske formacije, sa pravcem Prozor—Glamoč. Dostigavši zajednički cilj, gore navedene formacije očistiće okolni teren. Postepeno, putem i načinom koji ću naknadno označiti, povratiće se isti u Hercegovinu odnosno u Crnu Goru.

Treće: Ne (ponavljam: Ne) srne se dogoditi da gornje formacije za vreme i posle operacije dođu u dodir sa nemačkim i hrvatskim trupama. Isto tako ne (ponavljam: Ne) sme se dogoditi da se formacije M. V. A. C., koje su krive za ranije izgrede na štetu muslimana i katolika, pridruže crnogorskim trupama koje nastupaju od Prozora.

Peto: Pridodavanje naših formacija tim formacijama treba da je što u većem broju i nadzor vršen od stane energičnih ljudi, sposobnih i vičnih dobrim i irđavim običajima M. V. A. C., da bi se bezuslovno izbegli incidenti -i ispadi prema katoličkom nekomunističkom stanovništvu; time sačuvati naš autoritet i prestiž. U istom cilju sporazumeti se sa odgovornim četničkim vođama, upozorivši ih da prekršaji u tom pogledu neće biti toleriiisani i da će to naškoditi budućim uzajamnim odnosima.

Šesto: Potrebno je da formacije Dinara popa Đujića ostanu kao posada u polaznim bazama Gračac — Otrić — Knin, uz pripomoć naših trupa. Dozvoljavam, međutim, eventualno učešće dela tih formacija u operacijama vođenim od strane Hercegovaca, s tim da se po završetku operacija dotični delovi imaju vratiti u svoju zonu.

Sedmo: Početak operacija zavisi od transporta crnogorskih trupa za Prozor, koji će, kako se može predvideti, biti dovršeni tek krajem meseca. Tok operacija neće premašiti 15—20 dana. Na dan 20. februara crnogorske formacije morale bi se već nalaziti istočno od Neretve. Obezbediti.«24

A zatim, 16. januara 1943. godine, Viša komanda oružane sile »Slovenija — Dalmacija« (2. italijanska armija) upućuje potčinjenim komandantima izmene i dopune naređenja za »Zimske operacije«, izdato 11. januara. U ovom dokumentu, pored ostaloga piše:

I) Dostavljam operativno naređenje komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj br. 243 od 12 om.

II) U vezi sa njegovim (Sadržajem potvrđujem ono što je izloženo u aktu br. 550 od 11. o. m.

III)O naknadnom donošenju odluke o kojoj se govori u glavi X pomenutog akta br. 550 postoji depeša ove komande br. 771 od 15 o. m.

IV)Potreba obezbeđenja saobraćaja između fronta i pozadine i, naročito, osiguranja redovnog železničkog saobraćaja zahteva, bar u početku, t. j. dok se ne isključi mogućnost jakog neprijateljskog otpora koji naročito dolazi do izraza između Kupe i linije Sušak—Ogulin i na unutrašnjem delu Kapele, da se od 10—12 pokretnih bataljona (podrazumevajući tu i II. hrvatski bataljon, smešten u Oštarijama, i mesne odrede Dobrovoljne antikomunističke milicije (M. V. A. C.) kao podršku jedinica smeštenih na P. F. između Liča i Ličkog Lešća. Naročito treba utvrditi predeo Ogulina i Ličkog Lešća : Otočca ...

O akcijama za pomaganje operacija koje su poverene hercegovačkim i crnogorskim formacijama, a o kojima se govori u pomenutoj depeši br. 771. Neposredan sporazum sa XVIII. i VI. armijskim korpusom ...

VIII) U postupanju prema stanovništvu i vlasništvu, treba se držati sledećih načela:

<>— svi oni koji budu zarobljeni sa oružjem u rukama, ili koji budu zatečeni, pa i bez oružja, u zoni borbe i u vreme borbe neka se bez daljega streljaju;

— svi sposobni muškarci, od 15 godina naviše, neka se interniraju, bez obzira na rasu ili veroispovest, funkciju i službu. Izvesni izuzeci u prilog pouzdanih elemenata, primeniće se naknadno;

—sve kuće iz kojih se vrše napada na naše trupe i u kojima se pronađe municija neka se poruše;

—neka se obezbedi apsolutno poštovanje drugih kuća i vlasništva, pribegavajući gde ustreba i upotrebi oružja;

IX) Internirana lica, na gore pomenuti način, od kolona koje operišu, sakupiće se u mesta koja odrede komande V. i XVIII. armijskog korpusa (prema teritorijalnoj nadležnosti) i postepeno slati u sabirne logore koje odredi Intendantura.

O tome će se ona neposredno siporazumeti sa zainteresovanim armijskim korpusom.

X) Operacije će početi izjutra 20. o. m. u času koji odredi Ko manda V armijskog korpusa... «25

A zatim general Roata, 19. januara, dan pre otpočinjanja ofanzive, obaveštava Komandu nemačkih trupa u Hrvatskoj, sledeće:

<>»Prema ovlašćenju Vrhovne komande saopštavam, da će prvih dana narednog meseca započeti četnička operacija projektovana na sastanku u Rimu. Operaciju, sa kojom će upravljati komandant XVIII armijskog korpusa, izvešće hercegovačke formacije sa polaznom tačkom iz Prozora sa zajedničkim ciljem u Glamoču. Po završetku operacije, čije se trajanje predviđa 15—20 dana, Hercegovca i Crnogorci, prema izraženoj želji poglavniikovoj, vratiće se u svoje zemlje.«26

Pozivajući se na šifrovani teleskript general Roate br. 771, komandant VI. italijanskog armijskog korpusa general Spigo, obaveštava, 18. januara 1943. godine, Komandu Superslode (2. armiju) sledeće:

Operacija treba da ima kao prvi cilj Bos. Grahovo i Tomislav-grad, drugi zajednički cilj Livno i zatim čišćenje okolnih zona do Glamoča; postoji znatna teškoća prolaza Prozor : Tomislav-grad.

Zone koje se imaju preći sve su katoličke i muslimanske, postojeće sigurno jaka opozicija i od strane nepartizanskog stanovništva prema pravoslavnima.

Iz ovoga razloga operativna korist je veoma sporna, osdim toga treba uzeti u obzir da je prema poslednjim iskustvima, sposobnost Hercegovaca da se za dugo vreme bore udaljeni od naših snaga, ograničena. Crnogorce ne poznajem.

Ne sme se istoga isključiti mogućnost neuspeha tih operacija, koje bi nemoguće bilo popraviti snagama ovog armijskog korpusa, budući da su upletene na drugoj strani u borbu; pravoslavni bi nas okrivili zbog neuspeha, i naši protivnici izvukli bi velike prednosti na našu štetu.

Naprotiv, smatram mogućnom i korisnom izolovanu akciju samih Hercegovaca ka Bos. Grahovu, stvarajući od istog bazu za prodor prema Drvaru, Livnu, Srbu, i stvarajući posredno zaštitu desnog boka divizije Sasari.

Isto bi tako Crnogorci iz Prozora mogli dejstvovati prema Ravnu, stvarajući time baze za napad na Šujicu i Tomislavgrad; na taj način imala bi se najveća kontrola nad hercegovačkim i crnogorskim akcijama.

Hercegovcima bi komandovao general Đanuci, kome bi bio pridodat hercegovački komandni element.

Naredbe će tim elementima biti izdavane putem šifre i putem radio emisija sa radnom R4 hercegovačkim komandama; u Kninu će biti hercegovačka baza za snabdevanje koja će postepeno biti premeštena od istih hercegovačkih trupa u Boe. Grahovo; slična organizacija treba da bude ostvarena u Prozoru od strane VI arm. korpusa kome će ova komanda, kada ta Komanda bude odobrila, predati kopiju šifre.«27

U međuvremenu, Petar Baćović je, 15. januara, uputio Mihailoviću opširniji izveštaj o situaciji u Dinarskoj oblasti, iz koga ćemo ovde navesti samo sledeće:

»Situacija u ovim krajevima mnogo je teža i mnogo kritičnija nego što smo mogli da pretpostavimo iz izveštaja koji su nam bili stavljeni na raspoloženje. Ona je nastala, uglavnom zbog toga što kod ovdašnjeg naroda nije dovoljno razvijena nacionalna svest, te su komunističke ideje naišle na plodno zemljište. Dosta veliki broj ljudi ovde nije načisto ko će pobediti: četnici ili komunisti i zbog toga pokušavaju, na sve moguće načine, da budu u dobrim odnosima i sa jednima i sa drugima. Ta kolebljivost koja se opaža na svakom koraku, stvorila je veliku pometnju i u redovima ovdašnjih četnika, tako da čovek nije siguran da neka jedinica, u toku borbe, ne pređe na protivnu stranu. Prema podacima, koje isam ovde dobio već je oko 1.500 ljudi prebeglo na stranu komunista, tek što su primili puške. Postoji opasnost da se u ovome pravcu ne nastavi paranje ...

U ovom međuvremenu mi smo sa našim trupama preduzeli izvesne mere. <>Bilo je prilično streljanja i batinjanja. Međutim, moja je želja da se meštani jedanput odluče i sami sprovedu ove mere. Oni koji su se opredelilli za četnike moraju da poruše sve mostove i da više nikada ne mogu da sarađuju sa komunistima. U tom smislu mi smo sproveli usmenu i pismenu propagandu...

Pokušali smo da dejstvujemo da se ime našeg Kralja i Vaše, kao nosioca nacionalnih stremljenja što više spominju pred narodom, jer smo stekli utisak da pojedinci nastoje da sebe što više popularišu smatrajući da se oni i izvor i utoka srpstva...«28

Tri dana kasnije, 18. januara, i Dobroisav Jevđević, pored ostalog, obaveštava Mihailovića:

»Dinarska divizija odnosno Severna Dalmacija stoji najsilabije. Srpske mase duboko infiltrirane komunizmom. Nesigurni dobrim delom i naoružani četnici. Najpouzdanija snaga izbjeglice iz po partizanima osvojenih delova Like i Zapadne Bosne. Strahovit antagonizam između pokrajinskih vođa Like i Bosne s jedne i Dalmacije s druge strane. Kod šefova puno otsustvo širokih pogleda. Svim akcijama dominiraju lični prestiž, lokalni interes i kaprici. Na primer, danas kad vam pišem ovaj izveštaj vojvoda Đujić došao u sukob sa Italijanima. Istakao je srpsku zastavu na crkvu. Talijani su je skinuli. On je ponovo istakao i naredio straži da puca u svakoga ko je skine. Talijani na to mobilisali vojsku i borna kola i skinuli zastavu. Vojvoda i Palošević (odnosi se na Momčila Đujića i Miodraga Paloševića : nap. autora) na to izjasnili se da su u ratnom stanju sa Italijom i napustili Knin, te otišli u obližnje selo. To se dešava u času kad se Baćović nalazi u Kninu sa štabom, kada su oko Knina naše trupe na položajima, kada smo tek dobili topove a bacači treba da stignu ktroz dva dana (od Italijana — nap. pisca) kada još nismo primili municiju za pokret, kada treba da nam talijanska armija odobri pokret prema Vrlici i saradnju svojiih trupa, kada su hrvatska pojačanja u pokretu i kada treba od Italijana isforsirati rešenje crnogorskog dolaska. Pozvao sam ga dva puta da se okane arlekinade i da se sa Palošem vrati, ali do ovoga časa nije stigao. U takvoj situaciji ja ne mogu jamčiti za uspeh ni jedne vojnopolitčke akcije kod Italijana, tim pre što su oni apsolutno obavešteni o njegovoj slabosti. Prilažem vam ovde mnjenje majora Radojlovića, koje je dostavio majoru Ostojiću, da se Bjelajac ne može maći bez Italijana i njegovo mnjenje o brojnoj snazi Dinaraca. Ponavljam da je netačno Brankovo tvrđenje da ima svega pet hiljada partizana, na osnovu naših obaveštenja, podataka italijanskog generalštaba i hrvatske vojske ima ih barem dvadeset do dvadeset i pet hiljada ...«

Dalje Jevđević piše o lošim međusobnim odnosima četničkih komandanata i nastavlja:

»Kod Italijana su se onemogućili i ne uzimaju ih ozbiljno, ja sam sad regulisao za njihove redovne obroke hrane, koje mi imamo odavno. U Spilitu su svi protiv vojvode i njegova su okolina svega tri čoveka. U Lici Mihić (Ilija, potpukovnik, četnički komandant u Lici — nap. autora) radi što hoće i sad uživa najpunije vojvodino poverenje iako ga je gonio pre tri meseca, samo zato što je po nesreći prijatelj sa Grđićem. O slučaju Radmila (Grđić) neću više da pišem. Za sve ovo trebalo bi postupiti kako sam vas molio u telegramu, da pošaljete gospodina Vasića (odnosi se na Dragišu Vasić — nap. autora) da pregleda sve što se radi i da vam podnese pravilan izveštaj. Ja bih mu dao lažne dokumente i garantujem životom za njegovu sigurnost. Gospodin Vasić ima veliko literarno ime i njegov dolazak bi naši ljudi a i Hrvati sjajno primili...

Baš kad vam pišem ovaj izveštaj došao je definitivni odgovor Đujića i Paloša da kidaju sa Italijanima i stavljaju uslov koji vam u prilogu dostavljam. Motivacija je da smo mi i Italjani dva sveta i da ne možemo sarađivati. Praktično to znači da se naše trupe ostavljaju na milost i nemilost i da se ljudi ostavkama ili odlaskom u šumu izvlače odgovornosti za krivo predstavljanje stvari...

Po pitanju dolaska Crnogoraca saopštavam, da sam ja prema najranijem planu bio izradio, da se oni pod vidom Baćovićevih divljih četnika prebace sa nama preko mora. Kad je vrhovna komanda odbila da to odobri nego je tražila da im se izradi prolaz preko Prozora, pokušao sam sve u Rimu i na Sušaku. Do danas osim načelnog pristanka nisam postigao ništa, međutim Branko javlja da je Pavle dobio dozvolu da ide sa pet hiljada vozom do Rame. O tom ne zna ništa ni šesti korpus ni osamnaesti (talijanski — nap. autora) kao ni armija u Sušaku. Da bi to bilo tačno potrebno je pripremiti bazu i hranu u Bileću i konake za pet dana, jer sa obzirom na stanje hrvatskih željeznica za jedan dan ne može biti više od hiljadu ljudi transportovano. Danas sam krenuo za Hercegovinu i sa moje strane sve ću učiniti da olakšam taj transport ako bude odobren. Napominjem da su se svi moji izveštaji o kretanju nemačkih divizija kao i hrvatskih obistinili, to sad potvrđuje i partizanska radio stanica.

Ujedno vas izveštavam, da mi je danas saopštila vrhovna talijanska komanda, da je dovršen veliki plan o generalnom napadu na partizane u kom će da učestvuju talijanske, nemačke, hrvatske trupe i naše snage u saradnji sa talijanskim. Na moje pitanje potvrdili su mi, da ima izgleda da u toj operaciji uzmu učešće i crnogorske trupe. O ovom sam vas izvestio i depešom. Na osnovu ovog sve više dolazi u pitanje da se ostvari naš plan o akciji, a mi da budemo samo jedan deo trupa u opštem planu italo-nemačkom za uništenje partizana. Da se ne može ostvariti naš plan nezavisno od njihove akcije, ja sam uvek naglašavao vojvodi Birčaninu, a to sam pominjao i u mojim izveštajiima vama, tim pre, što su pravci nastupanja italo-nemačkih snaga od Banja Luke i od Like podudarni sa pravcima, koje smo mi namenili našim trupama. O ovom se mora voditi računa, da se kasnije ne bi doživelo razočarenje bez vaše krivice, jer ste krojili plan na osnovu vama dostavljenih netačnih izveštaja, ne samo netačnih u pogledu brojeva, nego što je još važnije u pogledu samostalnosti ovdašnjih naših odreda. Ja lično bih voleo da oni unište partizane bez naše pomoći kako i izgleda da će ih uništiti sa obzirom na zamašnost snaga sa kojima raspolažu a mi bi se sačuvali od (toga) da uništavamo srpske krajeve. No sa druge strane ako se okupatorske trupe kreću bez naših, a zona je operacija etnografski pretežno srpska, oni će da unište sva srpska sela i sav srpski živalj pod izlikom da je partizanski i u tom smislu sam danas uputio pretstavku armiji da se ni u kom slučaju operacije protiv partizana u srpskim zonama ne izvode nego sa našim trupama. Sačekaću vaše dalje naredbe. Pre odlaska posetio sam vojvodu Birčanina. Naredio je Đujiću i Paloševiću da se u roku od dvadeset i četiri časa vrate na svoja mesta i uspostave odnose sa Talijanima pod pretnjom da će ih lišiti položaja...

<>U Dinari su počeli sa kažnjavanjem nesigurnih elemenata. Jučer su streljali osam lica, šest četnika iz štaba i dve žene, kojii su održavali veze sa partizanima. Svi su umrli sa povikom: Živeo kralj Petar! Talijani su krenuli sami bez naših snaga danas u čišćenje zone ispod Velebita. Bojim se da će nastradati i neka čisto četnička sela kao na primer Vrebac, jer njihova vojska na pohodima nemilosrdno pljačka i uništava ... «29

Istoga dana Jevđević je uputio MihaSloViću i sledeće obaveštenje:

»Danas stiglo odobrenje iz Rima da Crnogorci idu preko Hercegovine. Našim trupama odobren pokret kad Crnogorci krenu od Prozora. Naš pravac Grahovo — Glamoč. Talijani daju hramu, osoblje radiostanice, snabdevanje i sanitet. Bjelajca zadržavaju za posebnu akciju koju oni vrše sa njima za čišćenje Like. Nemci i Italijani zatvaraju odstupne pravce. Za naše ljudstvo daju 100 metaka vojniku, 1.000 puškomitraljescu, 10 teških bacača sa 3.000 granata. Komandant armije izjavio je da se divi našoj vojsci i daje joj sve. Organizaciju oslobođene zone prepuštaju nama. Putujem danas u Hercegovinu. Regulisao sam pasoš i vodim sa sobom radio-telegrafistu sa podmornice.«30

A samo 24 časa posle početka neprijateljske ofanzive, obaveštajni oficir Superslode (2. armije) pukovnik Grinjolo obaveštava 21. januara generala Roatu, sledeće:

»Stigavši u Split 16. tek. mes. stupio sam u kontakt sa komandom XVIII Korpusa i sa kapetanom Bergincom, a povodom telefonske vijesti pukovnika Zanusiia, premjesitio sam se 18. tek. mj. u Dubrovnik da bi sakupio odnosne podatke u pogledu potreba glede oružja, municije i materijala za crnogorske formacije i da bi dao izvesna saopštenja komandi VI korpusa za potrebe pukovnika Barbera, s obzirom na operacije koje će se izvršiti. Avion nije mogao da se spusti u Dubrovniku i iskrcao me je u Kotoru odakle sam kopnenim putem stigao u Dubrovnik 19. ov. m.

Pregledavši odluke upućene od Intendanture Superslodi za direktno upućivanje u Kotor materijala potrebnog Crnogorcima, ponovo sam putovao za Split dana 21. ov. m.

Ciklus operacija četničko-crnogorskli razmatra se sa mnogo ozbiljnosti od strane Komande VI korpusa, koji je poduzeo racionalne i shodne odluke, da bi osigurao uspjeh operacije. To isto se ne bi moglo reći za komandu XVIII Korpusa koja gleda na operacije sa mnogo skepse, bilo zato što je angažovana u drugim operacijama te smatra da nema dovoljno sredstava da eventualno podupre akciju grupe Baćović, bilo zato što nema mnogo poverenja u snagu ove grupe, ako bude angažovana u akciji na većem prostoru. Komanda XVIII Korpusa smatra da bi uputila grupu Baćović bez naših oficira za vezu i bez sigurnih sredstava za vezu. Jedina podesna odluka, koja je do danas poduzeta je ona da se poveri komanda formaciji M. V. A. C. generalu Đanuci, za koga mi kažu da je vrlo energičan i sposoban.

Komanda VI Korpusa je preduzela — u koliko to odobri komanda XVIII Korpusa sledeće odluke:

a) Formacije koje će učestvovati u operaciijama: Komandant: Pukovnik Bajo Stanišić (opisali mi da je kao čovek vrlo podesan).

la grupa bataljona od 4 bataljona naoružanih 2550 2a grupa bataljona od 3 bataljona naoružanih 1650

1 bataljon M. V. A. C. (bosanski) potreban, jer su odlični poznavaoci terena.

b) Priključiti:

kod crnogorske komande:

potpukovnik Konsole — komandant M. V. A. C. VI. Korpusa

2 oficira tumača

1 oficir R. T. (radio-telegrafista)

1 oficir liječnik

Kod formacija:

1 oficir za vezu kod svake grupe bataljona

1 oficir za vezu kad svakog bataljona

c) Pomoćna artiljerija:

2 brdske baterije pod direktnom komandom potpukovnika Konsole

d) Pravac operacija:

U prvo vrijeme: Jablanica—Prozor, a poslije: Mostar—Posušje —Tomislavgrad (kada formacije budu stigle do ovog posilednjeg mjesta).

f) Snabdjevanje:

VI Korpus ne može dati komoru i obavijestilo je o tome crnogorsko guvernerstvo, osigurače međutim snabdevanje pomoću auto kolona duž operacijskih pravaca.

g) Početak prebacivanja željeznicom:

Dne 25. ov. meseca: koncentracija svih formacija u Jablanici predviđena je do 28. januara.

Komanda VI Korpusa smatra za podesno da izvrši operacije po slijedećem planu:

a)razvijanje od Prozora prema Tomislavgradu (Duvno)

b)početak pokreta na Livno istom kada Hercegovci budu u mogućnosti da krenu iz Bos. Grahova na Livno.

Jutros je u jednom razgovoru, koji sam imao sa generalom Spigom, generalom Piaconi i generalom Đanuci, koji je došao na nekoliko sati iz Knina, stekao sam utisak, da je gledište komande armijskog korpusa radikalno izmenjeno. Određeno je da ustupi stanovitii deo .potrebnog materijala grupi Baćovdić, među ostalim 10 bacača kal. 81 i 2 topa kal. 75; govorilo se o eventualnom dodeljivanju oficira za vezu, lekova i radio aparata. Sa oružjem i municijom, kojima se na mestu raspolaže, moguće je da se osigura grupi Baćović odgovarajuća vatrena moć. U sporazumu sa generalom Đanuci, koji poznaje vrlo dobro situaciju, preporučio sam mu da se trebamo držati prilično uzdržano prema lokalnim četnicima popa Đujfiića, koji barem za sada, dok ne budu reorganizovani i pročišćeni, ne ulivaju mnogo poverenje. Baćović ne traži prevozna sredstva, zađovoljiće se sa komorom i kolima koje će sakupiti rejoni Knina.

U komandi armijskog korpusa postoji stanovita skepsa u pogledu mogućnosti da se u celosti izvrši operativni ciklus koji je projektovan; smatra se da će grupa Baćović naići na snažan otpor i da neće moći stići do Livna. Četnici naprotiv pokazuju veliko samopouzdanje. U stvari, kako mi je takođe .potvrdio i general Đanuci, radi se o ljudima solidnim, dobro izvežbanim i dobro komandovanim. U drugoj fazi nedavne akcije u Gračacu oko ponovnog zauzimanja toga mesta, koje su partizani na prepad bili osvojili Hercegovci su se borili vrlo dobro zajedno sa jednim našim bataljonom crnih košulja.

Generalna proba stvarnih mogućnosti grupe Bačović vodeće se ovih dana u akciji na Vrliku, koju četnici tako živo žele.

Sutrašnji dolazak pukovnika Zanusi u Split ima se upravo zahvaliti providnosti, jer će poslužiti da se ukloni i poslednje nepovjerenje i na definitivan način utvrditi operativni plan, koji za sada nije potpuno jasan. Jedna od najvećih poteškoća je u tome, što je određeno da se ne dozvoli susret grupe Baćović sa grupom Crnogoraca, iako treba obadvije uputiti prema Hercegovini.

Na osnovu utisaka, koje sam punio iz kontakta sa komandom armijskog korpusa i sa četničkim vođama Jevđevićem, Baćovićem i Katanićem, smatram za shodno da rezimiram situaciju ovako:

Četničko-crnogorska situacija može uspeti vrlo dobro ako komanda XVIII Korpusa, koja upravlja operacijama, bude u kontaktu sa dvema grupama osiguravajući radio vezu a naročito sa grupom Baćovića.

Trebaće se pomiriti sa neizbežnim pritužbama od strane Hrvata radi ubistva i pljačke, jer će biti stvarno nemoguće, pa i uz prisustvo oficira za vezu, sprečiti da četnici nastave uobičajene postupke, koje su vršili i u ranijim slučajevima. Lojalni četnici, kako se u ostalom već znalo, vrdjjede malo; osim ako general Đanuci ne uspe da ih za kratko vreme reorganizuje izbacivši sumnjive elemente. Biće dobro da se na njih previše ne oslanjamo u pogledu okupacije zone Gračac—Otrić—Zrmanja. Prava je šteta što se Hercegovci ne mogu zadržati u zoni, praveći tako jaki zaštitni pojas ispred naših posada u Dalmaciji. U tom pogledu ništa se ne može učiniti, Hercegovci žele da se što prije vrate u svoju zonu.

Sa parobrodom koji sutra polazi šaljem na Sušak kapetana Berginca. Kao što sam već znao, Berginc je prvoklasni element, koji je mnogo koristio u ovom periodu. Daću precizne upute potporučniku Galenu preporučivši mu naročito da stoji, sluša i gleda a malo govori: danas je siituacijja prornenjena jer M. V. A. C. (četničke jedinice — nap. autora) čitavog XVIII Korpusa povjerena odličnom generalu, a najveća pitanja su već rešena... «31

Tako su, najzad, jedinice Draže Mihailovića, pod neposrednom komandom komandanta okupatorskih trupa, krenule u ofanzivu protiv narodnooslobodlilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.