| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
PROCENA KOMANDANTA JUGOISTOKA FELDMARŠALA VAJKSA OD 1. NOVEMBRA 1943. VOJNO-POLITIČKE SITUACIJE NA PODRUČJU JUGOSLAVIJE KRAJEM OKTOBRA 1943. GODINE[1] Strogo poverljivo. Samo za načelnika! Samo po oficiru. Prilog uz op. br. 075/43. Štab 1 11 1943 KOMANDANT JUGOISTOKA Str. pov. op. br. 075/43. PROCENA SITUACIJE NA PODRUČJU JUGOISTOKA KRAJEM OKTOBRA 1943. Za iskrcavanje neprijatelja na kopno jugoistočne Evrope, koje bi trebalo uskoro da usledi, nema dovoljno znakova. Tok borbi na Dodekanezu ukazuje da se zasad ne radi o uvodu u ofanzivu, nego o pokušaju da se sa novostvorenih pomorskih i vazdušnih baza blokiraju Rodos i Krit. Protiv mere koje su usledile odmah posle našeg uspeha iznenadnom akcijom na Kos, otkrile su nadmoćnost neprijatelja na moru i u vazduhu, koja će duže vremena ozbiljno uticati na snabdevanje naših snaga, angažovanih u egejskoj zaprečnoj zoni a time i na otpornost egejskog fronta. Zbog toga je od naročitog značaja akcija radi zauzimanja Lerosa i Samosa, koja je u toku priprema. Razlozi koji govore protiv iskrcavanja neprijatelja na Peloponez ili zapadnu obalu Grčke, zadržavaju i dalje nesmanjenu važnost. Pregrupisavanjem snaga, koje je većim delom završeno, vođeno je računa o njima u dovoljnoj meri. Međutim, sigurno je da će neprijatelj nastaviti sa napadima na aerodrome koji se nalaze na kopnu Grčke, a možda će upućivati i komandose radi prepada na važne objekte kao što je, npr., Korintski kanal. U Albaniji predstoji kišni period, te se smatra da nema verovatnoće za iskrcavanje na širem frontu, kao i zima, koja znatno pogoršava prohodnost na visokoplaninskom zemljištu. Baza koja je dosad zadobijena u Italiji, još nije dovoljna za invaziju u Dalmaciji. Ukoliko Moskovska konferencija[2] ili neočekivani uspesi neprijatelja u južnoj Italiji ne dovedu do potpuno novih odluka, operacija prema području Jugoistoka mogla bi se očekivati tek u proleće 1944. g. To vreme mora se iskoristiti za izgradnju odbrane obale i raščišćavanje unutrašnje situacije. II Situacija u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, u neposrednoj vezi sa zamišljenim, odnosno stvarnim tokom događaja na području Sredozemnog mora, znatno se zaoštrila. U očekivanju, da će kombinovani vojno-politički udar od 8. 9. [43.][3] dovesti do brzog sloma nemačkog južnog i jugoistočnog fronta, ustanički pokreti prerasli su u aktivna borbena dejstva. Delimično su vršene pripreme da bi se pružila ruka anglo-američkom iskrcavanju. Borbene akcije, koje su se otuda razvile izgubile su karakter gerilskog rata. U stvarnosti, u borbama sa posadnim trupama na odlučujućim mestima pojavljuju se brojno jake, planski vođene i — bar za planinsko ratovanje — dobro naoružane i opremljene jedinice. U sadejstvu sa anglo-američkim vazduhoplovstvom, koje ponovo napada železnička čvorišta i sa neprijateljskim lakim pomorskim snagama koje nastoje da parališu pomorski saobraćaj i na Jadranu, one otežavaju dotur u zabrinjavajućim razmerama. Osim toga, one sprečavaju privredno iskorišćavanje zemlje tako što drže u rukama važne industrijske oblasti i područja sa poljoprivrednim viškovima ili ih drže u šahu.. Prema tome, nepravilno bi bilo da se i dalje govori o „gerilstvu" ili da se suzbijanje bandi smatra kao policijska stvar. Radi se o tome da se uoči da je neprijatelj stao nogom na Balkan i da ga treba uništiti pre nego što će veći deo trupa biti prisiljen da krene u odbranu obale. III Pretpostavka za organizaciju i održavanje velikih jedinica bandi leži u dobrovoljnoj saradnji stanovništva, dakle u duhovnoj predispoziciji unutar stanovništva okupiranih zemalja. Šta se je u tom pogledu odigralo na Balkanu i šta će se odigrati, može se shvatiti i pravilno oceniti samo onim što je u zaleđu celokupne ratne situacije. Novi poredak na jugoistočnom području pod nemačkim rukovodstvom nailazi na teškoće kod velikog dela stanovništva. Vešta engleska propaganda i komunistička i nacionalna ideologija poklapaju se sa nezadovoljstvom zbog materijalnih nevolja, izazvanih dugim ratovanjem. Prema tome, masovan odlazak bandama, tajno potporna-, ganje bandi, često i zbog straha od ovih, potrajaće sve dotle dok jugoistočni Evropljani vide spas u iskrcavanju Engleza ili pobedi Sovjeta. Ova konstatacija mora da igra važnu ulogu pri procenjivanju neprijatelja i svih domorodačkih snaga koje se bore u našim redovima. IV Pored iste ove osnove, ustanički pokreti u pojedinim zemljama pokazuju velike razlike u pogledu ciljeva, organizacije i udarne snage. 1.) U Grčkoj uporedo postoje nacionalne grčke i komunističke bande. Ukupna jačina od 12—15.000 naoružanih lica verovatno je preuveličana. U oba lagera prisutni su britanski savetnici, ali do ujedinjenja, kome su oni težili, dosad nije došlo. Razoružavanjem Italijana, nacionalnim delovima mnogo je oduzeto od njihovog unutrašnjeg podstreka. I političke razlike u mišljenjima u pogledu saradnje sa Engleskom znatno su oslabile međusobnu vezu. Komunistima još nedostaje stroža organizacija, ali ne može se poreći, da će sve veće osiromašenje i oskudica u životnim namirnicama postepeno znatno doprineti povećanju njihove moći. Saobrazno tome, može se reći da je značaj grčkih bandi još uvek srazmerno mali. Uz pojačanu kontrolu za život važnih objekata, jedva bi se primećivala njihova razbojništva i pokušaji uznemiravanja. Prilikom rušenja železničke pruge Solun — Atina, koje je istovremeno izvedeno na 130 mesta, prvi put se pokazalo jedinstveno rukovođenje, koje se nalazi verovatno izvan Grčke. Mora se računati sa stavljanjem svih komunističkih snaga pod komandu Tita. Postoje znaci za takav razvoj. Time će ove snage i u Grčkoj dobiti veći značaj. 2.)U Albaniji razlikuju se tri glavne grupe: a) Plemenske i rodbinske jedinice, koje na svoju ruku sprovode nasilničku politiku, koja je u običaju u ovoj zemlji; ostaju u svom zavičaju, njihov vojni značaj je neznatan. b) Grupe bandi seljačkog porekla, dobro naoružane, sa kojima rukovode engleski oficiri. Sposobne za vođenje žilavog gerilskog rata. c) Komunističke bande, koje su u stalnom, porastu, usudile su se da 18. 10, sa udaljenja od 5 km, artiljerijom gađaju Narodnu skupštinu koja je zasedala u Tirani. Držanje nacionalno orijentisanih Albanaca može se okategorisati kao da je u stavu iščekivanja. Izgleda da niko neće da se kompromituje lojalnim sarađivanjem sa nemač-kim komandama i ustanovama. U pogledu milicije, koja je u toku formiranja, iz istih razloga ne treba mnogo očekivati ako se upotrebi izvan njihovog mesta formiranja. Situacija se može dalje odvijati na potpuno sličan način kao u Hrvatskoj, ukoliko jače nemačke policijske snage blagovremeno ne zavedu red. Tito je već uspostavio vezu sa komunističkim bandama Albanije i sada se radi na jedinstvenom delovanju.[4] Takođe i u graničnoj Makedoniji pre kraćeg vremena Tito deluje u smislu boljševičkih odluka. Njegove pristalice ovde su ga priznale za svog vrhovnog komandanta. 3.) Situaciju u Crnoj Gori karakteriše gotovo potpuno proterivanje srpskih ustanika u sev. Crnoj Gori od strane komunističkih bandi. 4.) U Srbiji Draža Mihailović pokušava da mobilizacijom ubrza izgradnju nacionalne srpske armije. U tom smislu apeluje na Srbe koji su ostali verni kralju i na iskonsku nacionalnu svest Srba. Sa aktivnim činovni-štvom vežu ga mnogi stari i novi odnosi. Otuda bi se moglo predvideti da bi u slučaju neprijateljskog napada koji bi imao sigurnog izgleda na uspeh državna moć prešla u njegove ruke. Dosad postoje: u Srbiji kadrovi i štabovi za 22 potvrđena korpusa i 13 verovatnih; u Bosni kadrovi i štabovi za 7 potvrđenih i 2 verovatna korpusa. U poređenju sa ovako visokim brojevima, bande D. M. retko se pojavljuju, pošto korpus raspolaže samo sa 500— 1.000 pušaka i nešto automatskog oružja. Zato im je naređeno da se uzdržavaju od akcija. Sem toga, Mihailoviću je pre svega stalo samo da zadrži u rukama područja koja su mu potrebna za regrutovanje i snadbevanje i da u povoljnim prilikama zapleni što više oružja itd., ali da se izbegavaju mere odmazde. Inicijativu za prelaz na dela, on očekuje spolja. Pošto preti opasnost da do toga neće doći ove godine, to se pokret približava krizi. Jakog udela u tome ima sve veća zabrinutost zbog boljševičke opasnosti i saznanja da sa engleske strane ne treba očekivati ni spoljno-političku ni unutarpolitičku podršku. Nasuprot tome, komunizam u Srbiji ima sve veći uticaj. Veliki deo sabotaža pada na njihov teret. Propusti organizacijske prirode, a pre svega nedostatak vojne organizacije komandovanja potčinjenim jedinicama, još ne dopuštaju ispoljavanje u većem obimu. Prema pouzdanom izvoru, u toku su mere koje treba da doprinesu poboljšanju stanja. Krvava obračunavanja izmedu grupa, DM. i komunističkih bandi sve su češća i žešća, naročito u istočnoj i centralnoj Srbiji. U ovom trenutku glavna opasnost preti iz Hrvatske.[5] Crvene snage nameravaju da prodru u Srbiju preko Drine.[6] Mihailović vrši pripreme da ih odbije. On verovatno precenjuje borbenu sposobnost i gotovost svoje trupe isto onako kao i životnu snagu konzervativne ideje nasuprot revolucionarnim elementima. Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.[7] Pri tome igra ulogu takođe i nada da se njegove jedinice održe do „dana oslobođenja". Cilj uspostavljanja veze sa D.M. mora u prvom redu da bude u tome da se on u svojoj daljoj borbi odvrati od borbi protiv nemačkih trupa. Borba D.M. na nemačkoj strani protiv Tita krije u sebi veliku opasnost od metoda ucenjivanja, kakve su primenjivane prema Ita-lijanima. Sem toga, pod velikim znakom pitanja je pouzdanost njegovih starešina i boraca u antikomunističkom smislu. Komunizam u velikoj meri unosi rastrojstvo u njegove redove. Pripadnici D.M. i pojedini dobrovoljci možda bi se mogli korisno upotrebiti za mesnu odbranu. 5.) U Hrvatskoj trenutno postoje četiri delokruga vlasti: a) područje posednuto nemačkim trupama, b) područje na kome je hrvatska državna vlast, c) područje srpske autonomije, d) područje sa vladavinom komunista, kojim rukovodi Tito. Pod a) Nemačke trupe nalaze se u otpornim tačkama duž morske obale i najvažnijih puteva i železničkih pruga. Njihove bočne i pozadnje veze stalno su ugrožavane. Sva kretanja trupa su pod kontrolom i registruju se. Na udaljenijim područjima Hrvatske nema nemačkih trupa. Pod b) Izuzev u Zagrebu, gde su se pod zaštitom Poglavnikove tjelesne garde povukle hrvatske državne ustanove, ne postoji više nikakav hrvatski državni autoritet, čak ni na onim delovima zemlje koje još drže hrvatske trupe. Narod i vojska, a u poslednje vreme i ustaška milicija, nezadrživo popuštaju pred zahtevima ustanika za hranom, odećom, oružjem, informacijama itd. Pod c) Ovde se radi o grupama srpskog naroda, koje su se posle preuzimanja vlasti od strane ustaša, na područjima na kojima žive, zabarikadirale u obliku ježa. Obrazovane tim područjem, utoliko više što u Srbiji ima veoma malo ideologa komunista. su samozaštite osrednje jačine, koje ne dozvoljavaju prilaz ni organima hrvatske države ni bandama i održavaju red u unutrašnjosti. Prema D. Mihailoviću ne postoji postojan odnos. Prema Nemcima, već prema vremenu i prilikama, smenjuje se neprijateljska uzdržljivost sa spremnošću za pomaganjem. Pod d) Vođa bandi Tito, koji radi po uputstvima Staljina,, stvorio je sovjetsku državu unutar Hrvatske i raspolaže sa dobrom civilnom upravom.[8] Ceni se da su oružane snage jačine 100.000 ljudi i da su zasad formirane u 20 divizija i 14 samostalnih brigada. U pogledu naoružanja, iako se ono sastoji uglavnom iz lakog pešad. oružja, smatra se da zadovoljava, s obzirom na planinski karakter bojišta. Preuzimanjem materijalne opreme iz najmanje 2 italijanske divizije i delova razbijenih hrvatskih jedinca, te su oružane snage sve više upotpunjavane teškim naoružanjem, motornim vozilima itd. Organizacija i komandovanje leži u rukama ruskih oficira.[9] Britanski oficiri, koji su takođe prisutni, prema njima imaju samo savetodavnu ulogu. Snadbevanje se vrši sa terena na licu mesta. Specijalno naoružanje i specijalna oprema, zatim novac, le-kovi i skupe životne namirnice već mesecima dopremaju se vazdušnim putem. U toku je ubrzana isporuka prekomorskim putem; s obzirom na velike potrebe, ovaj način postao je nezamenjiv. Može se pretpostaviti da će pitanje snadbevanja imati odlučujući uticaj i na vođenje zimskih operacija Titovih snaga, pošto se taj problem može resiti samo u slučaju ako one budu preko zime razmeštene u ekonomski bogate predele ili ako budu imale prilaz ka moru. Operacijski ciljevi do kraja septembra nalazili su se na obali. Posle pada Splita[10] a naročito od kada je postalo jasno da anglo-američka invazija u Italiji nije napredovala kako se to očekivalo, težište je očito premesteno u unutrašnjost zemlje. Izveštajima koji govore o namerama da se izvrši napad na Srbiju treba pokloniti veru. Pokušaji da se drže neka ostrva (Brač i Pelješac) i plansko zauzimanje puta Livno — Travnik, ukazuju na docnije namere, odnosno na potrebu da se obezbedi snadbevanje s mora. Činjenica da Tito želi lično da rukovodi operacijama u istočnoj Bosni pokazuje kolika se važnost istima pridaje. Verovatno se radi o odluci: ko treba da zauzme Srbiju? Tito ili Mihailović? Time bi borba Rusije protiv Engleske za prevlast i ovde ušla u vidljiv stadijum. V U celini uzevši, nacionalne snage su u opadanju a komunistički pokret u usponu. Otuda proizilazi i pravac angažovanja naših snaga i formulisanje zadataka, kao što sledi: Najopasniji neprijatelj je Tito. Ako se u predstojećim mesecima ne uspe da se odlučno oslabe njegove snage dobijene usled propasti hrvatske države, onda će: a)doći do organskog spajanja svih komunističkih ustanika na celokupnom području Jugoistoka; b)odbrana jadranske obale od napada velikog stila, koji se očekuje spolja, biti neizvodljiva. U narednim zimskim mesecima neće se više raditi o opstanku: Hrvatske, Crne Gore i Albanije, nego o stvaranju ili sprečavanju stvaranja boljševičkog bojišta na celokupnom području Jugoistoka, u neposrednoj blizini granice Rajha. Polazna tačka ove opasnosti, koja je presudna: za rat a time i polazna tačka za angažovanje protivmera, bila je i ostaje — Hrvatska. Samo političkim sredstvima ova se opasnost više ne može savladati. Vojne mere same po sebi sa sadašnjim snagama neće dovesu do rešenja, one bi donele samo prolazna i ograničena olakšanja. Jedini spas leži u saradnji oba sredstva u obliku uticaja nemačke moći na Hrvatsku. Ako se ova mogućnost u toku zime 1943/44. ne bude iskoristila, onda u proleće 1944. g. neće biti spreman za odbranu ni front na morskoj obali ni u pozadini, koji. bi omogućavao snabdevanje obalskog fronta i dovođenje pojačanja. Za takav uticaj nemačke moći potrebne su energične i radikalne političke mere sa ciljem da se stvori nova državna struktura. Ovo bi se možda moglo još uvek postići u obliku nemačkog sistema kontrole. Ali pretpostavka za to leži u uništenju Titovih snaga obimnim vojnim sredstvima i privremeno posedanje cele zemlje nemačkim trupama. Čišćenje, ukoliko se ne nadoveže na njega trajno posedanje, ne bi dovelo do konacnog uspeha. Pregled potrebnih snaga vidi se iz odeljka VIII. Hrvatsku armiju[11] ne uzimati u obzir, jer se sve više raspada. Ovaj raspad ne može se više zadržati ni organizacijskim merama ni obećanjima. Hrvatski vojnik više nema vere u hrvatsku državu. Poboljšanje situacije može se očekivati tek onda kada se uspostavi nov hrvatski državni autoritet, tj. kada se slomi Titova vladavina i stvori novi poredak pod nemačkom zaštitom. Komunističkim bandama koje se pojavljuju u Grčkoj i Albaniji, u vezi sa napred iznetim, treba da se posveti veća pažnja. Dokle god one operišu bez uzajamne veze i bez veze sa Titom, dovoljno je ako se prema njima upotrebe u aktivnoj odbrani i teritorijalne posadne jedinice. Ako ih uzme Tito, predstavljaće pojačanje opšte boljševičke opasnosti na području Jugoistoka. VII Nezavisno od daljih odluka Vrhovne komande Vermahta, Komanda Jugoistoka ima 1.) nameru da očisti ostrva, koja se nalaze ispred dalmatinske obale.[12] To je već izvršeno zapadno od Šibenika (Lupac, Prvić, Tijat, Logorun, Zlarin, Zmajan, Kaprije, Zirje). Borbe na Pelješcu još su u toku i, goneći neprijatelja koji je u povlačenju, dovešće do čišćenja Korčule. Dalje mere zavisiće od smene 114. peš. div. jedinicama 264. peš. div. Tek kada se na taj način oslobode dovoljne snage i kada stigne 2. i 3. grupa obalskog lov. puka „Brandenburg", moći će da se sprovede čišćenje ostalih ostrva. Trajno posedanje svih navedenih ostrva, koje je inače nužno, nije moguće. Većina ovih moći će se povremeno kontrolisati samo krstarećim odeljenjima; 2.) nameru da povede borbu protiv Tita u velikom stilu angažovanjem svih raspoloživih rezervi. Planirane su: a)akcija „Kugelblic" [Kugelblitz] ;[13] cilj:, uništenje Titovih snaga koje se bore u istočnoj Bosni, pošto će biti oslabljene posle borbi sa četnicima; b)akcija „Adler";[14] cilj: zauzimanje obalskog pojasa Rijeka — Zadar i razbijanje tamošnjih jakih komunističkih snaga; c)2—3 akcije da bi se razbile komunističke jedinice koje se nalaze severno od Save; d)akcija sa ciljem da se oslobodi deonica puta Split — Livno — Travnik, a u najmanju ruku da se na tom delu neprijatelju onemogući snabdevanje; 3.) nameru da se obala izgradi po sistemu poljske fortifikacije a deli-mično i stalne fortifikacije. Usled odlaska jakih delova divizija, predviđenih za odbranu obale, izgradnja će biti znatno usporena. VIII Uspeh akcije zavisi uglavnom od raspoloživih snaga. Već sada može se sagledati da će, pored krajnjeg naprezanja trupa i iscrpljenja svih materijalnih sredstava, ipak biti nepotpun ako se ne dodele nove snage, pomoću kojih bi se omogićilo posedanje očišćenih područja. Otuda, rezimirajući i dopunjujući dosadašnje predloge molimo: a)da se III SS-okl. korpus ostavi do proleća 1944. god. kao i njegova materijalna oprema; b)da se potčini 162. turkmenska divizija po završetku akcije koja je u toku; c)da se što pre dodeli popuna za 1. okl. div., koja je predviđena, a u danom slučaju i za III SS-okl. armijski korpus; e)da se pojačaju nemačke polacijske snage u Hrvatskoj; radi obezbeđenja i organizovanja hrvatske žandarmerije; f)da se dodele najmanje 3 divizije radi posedanja očišćenih područja, a u danom slučaju osvežene istočne divizije. IX Molim da se ova procena situacije podnese fireru. Situacija na području Jugoistoka nije više stvar neke „okupirane teritorije". Njena procena i zaključci koji se otuda mogu izvući dobijaju značaj koji je odlučujući za rat, s obzirom na operativne namere neprijatelja koje se očekuju u proleće, zatim s obzirom na držanje saveznika Mađarske, Bugarske i Rumunije i dobi-janje sirovina važnih za vođenje rata. Potrebne su brze i potpune odluke. Potpisao general-feldmaršal Vajks
Prilog br. 1: prostorno poređenje (saobrazno posebnoj podeli). Prilog br. 2: karta sa ucrtanim bandama (samo za Vrh. komandu Vermahta i poslanika Nojbahera). Napomena: nemački specijalni opunomoćenik za Jugoistok, poslanik Nojbaher, upoznat je sa ovom procenom situacije i, na osnovu njegovih političkih posma-tranja, slaže se sa istom. Za tačnost: Zelmajr [Selmayr] generalštabni pukovnik 1 Snimak originala (pisanog na mašini) u AVII, NAV-T-313, r. 189, s. 7449011—24. 2 U Moskvi je 19. oktobra 1943. otpočela konferencija ministara spoljnih poslova SAD, Velike Britanije i SSSR-a. Na njoj je zaključeno da se uspostavi nezavisna Austrija, demokratizuje Italija, ukinu sve fašističke organizacije u svetu i kazne ratni zločinci, kao i da se sporna pitanja pojedinih državnih granica rese posle rata. Posle završetka konferencije, 30. oktobra, izdato je zajedničko zvanično saopštenje, tzv. „Moskovska deklaracija" (Hronologija, str. 569). 3 Reč je o kapitulaciji Kraljevine Italije. 4 U Tirani je 8. novembra 1941. održana partijska konferencija na kojoj je osnovana KP Albanije i formiran privremeni CK. U pripremi i radu konferencije učestvovali su delegati CK KPJ Miladin Popović i Dušan Mugoša. U martu 1943, u sedište CK KP Albanije u s. Labino-tu (kod Elbasana u Albaniji) stigao je delegat CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ Svetozar Vukmanović Tempo. On je 25. jula 1943. pismom obavestio CK KP Makedonije da je sa Glavnim štabom NOV Albanije postigao saglasnost o koordinaciji dejstava u borbi protiv okupatora i kolaboracionista (tom II, knj. 10, dok. br. 52 i 53; Hronologija, str. 145, 436 i 569). 5 Misli se na teritoriju NDH. 6 Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito uputio, je 9. oktobra 1943. direktive GS NOV i PO Srbije (o daljem vojno-poli-tičkom radu) i Štabu 2. udarnog korpusa NOVJ, u kojoj je, pored ostalog, iznet i plan o prenošenju težišta dejstava NOVJ u Srbiju i Makedoniju (tom II, knj. 10, dok. br. 173). 7 Vidi dok. br. 74, 160 i 166. Prvi pregovori Draže Mihailovića sa predstavnicima! Vermahta održani su u s. Divcima (kod Valjeva) 11. novembra 1941. Sastanak je održan u gostionici preko puta železničke stanice s. Divci u 19,15 č, a završio se u 20.35 č. U zapisniku sa tog sastanka, između ostalog, piše: „Gospodine pukovniče! Imam zadatak od najviše [nemačke] komande u Srbiji da izjavim: Vi ste nam pre 2 sedmice saopštili preko svojih poverenika u Beograda da je Vaša namera ,da više ne prolivate uludo srpsku krv i da ne dozvolite da se dalje uništava srpska narodna imovina. Istovremeno ste ponudili da se sa nemačkim oružanim snagama i organima Nedićeve vlade borite protiv komunista [... ] Pukovnik Draža Mihailović je odgovorio: ,Ja nisam zastupnik ni Londona ni ma koje druge zemlje. Zato me ne brinu ni vaše dosadašnje ni vaše buduće namere. Međutim, u Srbiji se preduzimaju mere zbog kojih prolivaju krv oni koji nisu krivi. Komunisti će i dalje izazivati nezgode da bi ubijali nedužne. Nedić nije mogao prodreti jer nije mogao raditi na otvoren način. Srpski narod voli slobodu i bez obzira što ju je izgubio on se nada da će je dobiti. Nedićeva vlada je nastupala potpuno otvoreno i stavila se na stranu okupatora, a to je bila greška. Nije moja namera da se borim protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obe strane. Ja nisam ni komunista, niti radim za njih. Ja sam, međutim, pokušao da ublažim i sprečim vaš teror. Sami Nemci su predali Uzice, a time je počela trka između mene i komunista. Pošto su Nemci povukli svoje slabe garnizone, komunisti su izvršili napad na Gor. Milanovac, a to sam morao i ja da učinim. Oni su pošli na Čačak, morao sam i ja. Krenuli su na Kraljevo, morao sam i ja. Napad na Krupanj nije moje delo nego ljudi poručnika Martino-vića [Ratka] koji se odcepio od mene. Moji su ljudi, međutim, krenuli na Loznicu da je ne bi zauzeli komunisti [. . .] Pretpostavljam da biste mi posle moje izjave mogli pokloniti više ptoverenja što se tiče moje ispravnosti i mojih namera i da bi mi mogli pružiti pomoć. Molim da tako shvatite situaciju, kako bi bilo korisno za obe strane. Još jedanput molim da mi se ove noći da određena količina municije. Razumljivo da bi obe strane morale da garantuju punu tajnost. Molio bih da mi, ako je moguće, još ove noći date odgovor u pogledu pomoći u municiji. Sve moje snage su prikupljene za borbu protiv komunizma [...] D[raža] M[ihailović]: Mi se nećemo boriti protiv Nemaca, pa ni tada kada nam nametnu borbu. K[ogard] [Ruđolf]: U Čačku sam lično doživeo takvu borbu. A[leksandar] M[išić]: Mi smo samo želeli da prikupimo naše snage, jer smo strahovali da će se odatle jednoga dana Nemci evakuisati. Tada bismo svi dospeli pod krvavi nož komunista. D. M.: Znam da su za Nemce važne doline Morave i Dunava i zato sam pretpostavljao da preti opasnost da se napuste pojedini gradovi i mesta u istočnoj Srbiji i da to područje nije interesantno za nemačke oružane snage. Zato se nije moglo dozvoliti da komunisti zavladaju K.: Završio sam moju izjavu, kada želite gospodine pukovniče, da Vas vratimo na obezbeđeno mesto? D. M.: Odmah ... A. M.: Da li se zna nešto o borbi koju mi trenutno vodimo protiv komunista? K.: Mi nemamo potvrđenih vesti. A. M.: Mi idemo tako daleko da Vas molimo da do nas uputite oficire za vezu da biste se, uz punu garantiju, mogli uveriti u našu borbu protiv komunista. K.: Izvestiću o tome generala. Zašto, međutim, vodite tu borbu tako kasno? D. M.: Borba je uvek vođena, ali sa taktikom da se pridobije narod. P.: Aktivna borba je počela tako kasno jer smo mi tačno znali da je većina naroda nastrojena rusofilski. Komunisti su prvi počeli borbu, dok je Mihailović stajao potpuno po strani i pripremao se za borbu u pravcu Bosne i Sandžaka. On je želeo da izvrši odmazdu nad ustašama koje su pobile stotine hiljada Srba. Komunisti su svoje akcije postavili na nacionalnu bazu i time su privukli na svoju stranu široke narodne mase. Narod je verovao da je počela oslobodilačka borba, a nije video da je krajnji cilj komunista bio politički a ne nacionalni. Trebalo je da prođu 3 meseca pa da narodne mase uvide kuda ih vodi komunizam i da to nije bila borba na nacionalnoj osnovi. Kada je to saznanje došlo zajedno sa kaznenim ekspedicijama, većina naroda je videla da je zavedena. U velikom broju prilazili su od komunista pokretu pukovnika Mihailovića koji je bio nacionalni i koji nikada ni u kom slučaju nije nameravao da se bori protiv nemačkih oružanih snaga. D. M.: Veoma je teško da se u ovom momentu obustavi borba, jer bi komunisti pobili sve moje pristalice. Oko Užica, Čačka i Požege vode se borbe i sada se čisti taj kraj izuzev oko Valjeva, a u vojnom i ideološkom pogledu vodim završnu fazu borbe sa komunistima..." (AVII, NAV-T-314, r. 1457, s.1314-22). 8 Reč je o slobodnoj teritoriji pod kontrolom NOV i PO na kojoj su organizovani narodnooslobodilački odbori od najnižih do najviših. 9 Tek 23. februara 1944, na aerodrom kod Bos. Petrovca stigla je avionom iz Barija (u Italiji) sovjetska vojna misija pri VŠ NOV i POJ sa generalom Kornejevom na čelu (Vladimir Dedijer, Dnevnik, knj. III, Državni izdavački zavod, Beograd, 1950, str. 165—166 dr Leon Ger-šković: Dokumenti o razvoju narodne vlasti, Prosveta, Beograd, 1948, str. 388). 10 Vidi dok. br. 135 i 138. 11 Misli se na ustaško-đomobranske snage NDH. 12 Vidi dok. br. 157 i 176. 13 O tome vidi dok. br. 173 i 178. 14Vidi dok. br. 153, 156, 180 i 183.
|