Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Oskar Davičo - Zrenjanin (poema)
(odlomci)
Sećanje na prvomajski miting u Izbištu 1929.
Bila je tada dvaest deveta,
godina mukla.
Svud štrče stražare
i šiljboci;
iznad čoveka.
Pa ipak,
i kad krvare, borci
su budni
i traže leka.
Bila je tada dvaest deveta.
Znaš vreme pendreka?
Za zidom. tavne
rani oci.
O, robijo,
znaš plač deteta
pred zidom što je
zavojem crnim
zemlju ovio?
Znaš zemlju leleka?
Od petog sprata
do podruma
pljušte udarci.
Ulicom, noću - brzi koraci
i brži blesak - plotun
kraj druma.
I tek
kad legneš uvom na zemlju,
kroz tajac ćeš čuti,
još tih i zelen
tutanj
što se sprema.
I tek
kad svrneš oči na snove,
nazrećeš iznad košljive tame
srčano sunce preokreta
i žarke vrhove.
Bila je tada dvaest deveta.
Osmeh su samo borci
još znali
da istaknu ko steg na lice.
I po tom smehu lučiš na svetu
onog ko jeste
od onog ko nije
gost bez korena u životu
il' drug koji diže sve smelije
um hrabrosti bez razgovora,
mah ljubavi
i borbu nikad na dopustu
i volju nikad na ugaru,
i pogled širi negoli mora
zvezdama što su ogledala;
drug - noći lepšoj
neg u avgustu
nebesa,
mlekom zvezda
umivana.
Bila je tada dvaest deveta .. ,
Ej, bezemljašu, Savo Lađaru,
što ti se srdit lemeš zariva
u dimljivi busen netvoje njive?
Da l' su to iskre
sa tvog nakovnja
pale na oranja?
Il' ti se čini
da pod crtalom što odriva
brazdu
već vidiš, mesto gliste nadvoje,
među koprive, već
zgaženog gazdu?
Ej, bezemljašu za tuđim plugom,
vreme se sprema!
Pitaj kovača
da li ne snuje
ljudima
zemlju svu da otkuje?
Pitaj bravara
što s tolko mržnje
u gvožđe udara
sve tvrđe,
silni je,
da l' se to otkov
pod maljem pretvara
u buržuje?
Ej, druže, ne časi!
U bajti crnoj potraži kovača.
On će da sniva
i korača
sa svakim drugom ...
O, muklo leto,
dvaes' deveto,
što s jednom školom
briznu iz sećanja
dok kao kroz niti
najtanjeg beza
ja vidim niz maglen vidik u zoru
kako se drug moj vraća kući.
A gde je još juni?
Pod knjigom - leci.
Isteran?
Svejedno. Vrije
srce što znanjem se puni.
Drugu se žuri
ljude da uči,
sreći, da uči-
buni.
Ja vidim druga ko barjak razvijen
pod jednim tremom u paviti
i laste nad ječmom,
kraj klena paore
brkate, plećate, mrke, neme.
I čujem, posle, za njim govore:
»Još jedan se ore,
a sutra - bije.«
Vidim razdanje
na letećem zboru
što u čvor jedne snage skupi
sto kubikaša u imeniku
i druga što priča radost i borbu,
za njom - slobodu,
već na pomolu.
I vidim osmeha ptice što slete
na usne, dve kriške lubenice.
O, prvi osmesi, otkad ko dete
gonim niz plavog gvožđa
varnice.
I vidim duše
i pesnice
ko suncokrete kraj crne bajte.
I vidim: svi kreću za suncem reči,
svi kreću sa jednom pesmom:
- Sužnji, ustajte,
nesretni na svetu,
ustajte,
ustajte,
na godinu muklu,
dvaest devetu.
»U stajte ... «
O, kakvu čežnju proročku vidim
u njegovoj mržnji
i kakvu veru
u ljude, što će
svi protiv poretka,
do slobode
da se proderu
grudima golim
kroz nedohode,
i fijuke metka.
O, kakvu smelu lepotu vidim
u još zelenoj toj ljubavi
za ljude što sreći
stisnutih pesti
kreću sa pesmom,
i s pesmom: "Ustajte ... «,
idu kroz drač, bol, korov, muke,
kroz trnje, ropstvo, čkaJo, divizmu,
kroz krv, aluge, smrt, bespute,
kroz smrt za život,
za žive i mrtve
u jednom naletu,
ka
komunizmu,
da tu podignu ambare vite,
vrlo visoke,
vrlo velike,
ambar jedini
za sve gladi sveta,
da ljudi se zbrate
i grljenje slije
sve žito,
sve ljude,
i srdžbu Azije
i gnev Afrike
sa srcem Srbije.
»Jer šta će život pod nebom sinjim
ako se drugu ne radujete?
Život je zato
slobodu da čini,
iz negvi i smrti da je
oživi
i stalno otkriva
i pronalazi
ko ženu
kad se snažno voli,
ko zemlju
kad se za nju bori,
da krv prestane crno da cveta
pod zavitlanom senkom
pendreka.«
Bila je tada godina smela,
dvaest deveta.
U kolibama
ne gore svetla,
iako je
tama.
Al' sviće od reči
što romore
u snu koji ljude melja,
svet izbavlja:
»Ustani, druže:
silaze k nama
iz velikog, belog aviona
tri mlada druga sa svih strana,
tri iz Bombaja,
tri iz Kantona;
pred svima,
tri druga iz Lenjinrrada
sa zvezdom na stegu i na čelu,
s rukom i umom sve većim od rada,
s dušom
da grle zemlju celu;
dolaze k nama trista. tri druga,
trista tri dobra vojnika slobode,
trista tri zatočnika bratstva
što liju mladost neprestanu,
padaju mrtvi,
da živi,
iznova,
još jačim jurišima planu.
i ginu -
i plamte svom snagom života
da čovek bude
lepota,
lepota,
da svi se prse ko kraj brdovit,
svakom da svetle sva žarilišta,
a ne ko dosad: dlan glavu - probit,
a ne ko dosad: život - ništa.«
Sa stelje ustaje da jutra radosti ugriju
Sava Lađar zemlju slobode i ljude jednake,
i kroz mark sluša svoja pitanja.
Jedno su želje, iz svih zemalja,
al' ako noćas bude preleta sa svih megdana-
i dok se sanja
drugovi stignu
pobedi nek se vesele
drugovi stignu, s nama.
trista tri druga iz celog sveta,
šta da im damo?
Mrak?
Suze?
Kosti?
Šta da im damo?,
Kako da braću dočekamo?
Kako da ovaj bol se prosti, cokulama
ta noć pretvori
u slap svetlosti?
Kako da ova nesloboda
postane
so i hleb i voda?
-Kog imaš?
-Druga.
Ja s drugom mogu
noć i bol
i smrt - pod nogu. prav
U ruke
urutke, rogulje
pa s drugom
na istoj strani,
Zapali buni sve žarulje
i dušom stalom uz junake,
Još noćas, Lađaru,
zamegdani
da jutra radosti ugriju
zemlju slobode i ljude jednake,
pa kad nam doću drugovi strani,
iz svih zemalja,
sa svih megdana-
pobedi nek se vesele
s nama.
Bila je tada dvaest deveta.
Jedno su snovi ...
O, drugovi,
u cik su zore
cokulama
žandari stali na san vrući,
u cik su zore konopima
crvenozelenim od krvi u bući,
druga vezali
namršteni:
žandari, uvek naoštreni,
ljudima tući.
Ah, još ga vidim: niz strništa.
izmeđ žandara,
prav
korača
na čelu vremena
izbijajući
iz Izbišta,
kao da ljubavnik je
nade i rose, kao da
žuri na sastanak svih pod nebom
kolhoznih kosača.
I drugo- ništa.
I samo mu je osmeh vreo
tvrđe od noža na puški
goreo,
kad su snom kosci
širom svih polja
stali da kose.
Dolazak u skupnu sobu
Da l ste ga dobro znali,
drugovi? Ja jesam.
U vreme bivšeg mraka
zajedno smo robijali.
Tog dana
preko brida
zida
nadimala se jesen seljačka
i đuleci su rujali u polju bez lišća,
a u skupnoj sobi komunista
zaoštrila se tačka:
diskusija o štrajku glađu.
Ja neću da sudim
O tom štrajku iz triđesetitreće.
Istoriji pružam svoga srca građu
s plavilom fruškogorskim
gledanim kroz rešetke.
Ali reći su padale teške.
Pola je drugova glasalo za akciju,
druga je polovina neće.
»Postoji i drugo, a ne, samo: —
ispucaj u prazno
sve metke.«
Oštro su letele reči
odapete kao s tetiva
iz srca govornika
i misli su se šiljkom
zarivale u meke
duše osuđenika.
Tad pandurski ključ
škrgutnu u bravi
i tamničar gurnu vrata.
Za njim
plaho
stupi u sobu
samičar mali
u najodrpanijem odelu
kažnjenika.
To je bio on —
prvi put.
Neko objasni sve
cuvaksu i zaključi:
»Pola je drugova protiv štrajka,
za borbu — tačno polovina druga.
Samičare,
odluči.«
On diže i zaturi glavu
bez krvi pod senkom obraza,
još modar od betona
i plav ispod trulog šajka,
sav posan i žut — ikona —
posle tri meseca gladi
bez leka i bez druga,
posle tri meseca duga,
on šapnu: »Za borbu,
zna se!«
Ali se naglo povede,
pobledi i zaljulja se.
No brzo stisnu zube
da sebi dođe —
ojača.
Tad su mu oči kose
najednom blisnule rosno
od viđenog sjaja
pobede.
On reče: »Zakunimo se,«
tiho i sasvim čedno,
»do kraja da izdržimo.«
I ponovi još jednom:
»Zakunimo se.«
Bio je mali,
okrugle glave,
masti i tamnožute.
Ah, nije važno kako izgleda borac
u borbi duše
nesmrknute.
I nisu važni, ni boja glasa,
širina pleća,
kose ošišane,
i nije važno kako izgleda čovek
duše komunom
obasjane
da od svih bolje
i svih više
on svet taj shvati
i zavoli
i noć i sene
i jesen ranu
i devojku tanku,
razigranu
i sunce vrh brega
u jutro vlažno
leti...
ali slobodu iznad svega
da čovek može svoj ljudski život
već jednom
ko čovek
početi.
Ja pevam svetu
istinu vitešku.
Stih je lozinka.
Odziv — drugovi.
Odvimo tešku
ranu za'ravljenu,
izdajom otetu
vidajmo skupa bitku izgubljenu,
pobedu iz ruke.
Ja pevam lepotu.
Znam bič u mesu,
druže, znaš tuge?
Znaš lance i tame
i gladi duge?
Ja pevam lepotu
koju ne mogu
ni gladi ni lanci
ni tame tvrde
strahom i bolom
da nagrde.
Ja pevam lepotu
spremnu da daje
aortu krvi,
sva vrela smeha
za kap uspeha
protiv izdaje.
O lep je samo čovek pravi
voleći sve što voli voleti
iz petnih žila svesti podignute
do vrha ljubavi.
I lep je borac
i kad krvari,
a svom se strašću partijnom bije,
da sve što valja voleti
bude —
jednoga dana
hleb podeljeni
jednako
svugde.
O lep je borac neminovni...
Borci ne gube.
Poraz je njima preko rane — gaza.
S metkom u telu
izvlače
pouke
za napad ponovni
iz srca poraza.
Bez odmena
bdiju da uhvate
u rudoj travi nevremena
između tisuću sati bez lika,
čas reski
dan pravi,
što će u bezdan
da obezdani
protivnika.
U štrajku gladi
Već petnaest dana traju gladi
i gluho se telom glase slabosti
i trista šeset gladnih sati
borci se bore da ne popuste:
— Još izdržati, kože i kosti,
još izdržati,
još izdržati, svom voljom svesti.
Borci se bore sa svoga ruba
napetih žila
protiv te gladi što sunovrata
i uvek budna
na njih napada
urlikom:
— Jesti.
Glad je taj gnev
što drži i jede,
taj bol koji mrvi
sve što pod zub
doće.
— Druže, izdrži!
... i drobi nade,
siše vita rebra
i misli već blede
gloće.
— Druže, izdrži!
I još izdrži
protiv te gladi
što bridi do srži,
te gladi što je usnama rahlim
na runje prsa
mutna polegla
i rije
od zgloba
na nozi — do čela
i muči,
drukčija u svakoj pori,
od gorkog droba
do očiju što je
gvintom svojim
na lozice
stegla
u ćeliji crnjoj od modre tuči,
gde su busije
zvezde bola
i krv gde kaplje, bez kolebanja
u reke smrti
uvirući,
dok drug se bori,
drug gorući,
da izdrži
za pobedu,
za sanjanja.
Plovni parku mašte,
raskrili jedrila žudna
i s ćelijom zaplovi
obali gde izviru
hlebovi topli na tekućoj traci,
da svakom drugu uzmogneš slati
beli hleb svesti i zalogaj sjaja. A ako je
malo nafte snova,
još im dobaci
tri tone mašte,
da strast ispuni
i još ostrasti
dušu drugova
do kraja
što će
sve izdržati,
i sebe će, sve će
dati.
daće,
a, neće,
al neće
i neće
da popuste,
mada ih hrapavi sunćeri gladi
brišu ko kredu s table života.
Daj snage guste,
daj svetla rudna i nepoznata
da borci odole smrtnome viru,
u borbi borci dnom kazamata,
gde teško se bore da ne poginu
iako umiru.
Daj javu, daj snove
i sve pomešaj,
taj med i buter raskaši i maži
nakriš kezore
i daj ih usni
gde krv se kori.
Daj hleb, med, buter, san i javu
da lakše drugovi koji se bore
mogu umore
izdržati
u ćeliji, crnjoj od ponoći.
gde trista šeset sati gladi
izmeć dva grča,
dva bolna seva,
izmeć dve tame
u po
dneva
valu nesvesti
odoleva
voljom što blešti
ko opggrica mača,
Zrenjanin Žarko, skupa sa svima,
Zrenjanin Žarko, najmršaviji
od svih štrajkača.
Sad više ništa nevažno nije
za komunista.
Učiti njegov pogled uporni,
srce što ničeg se ne boji
i nad teškoćom svakom
zablista
uvek,
drugovi moji.
Učiti, učiti njegovu volju,
taj bol što steže od bola jače,
učiti radost gnevnu u boju,
i osmeh strm inače.
Taj osmeh, taj pogled do zemlje buduće
bez danas, bez juče.
Tajne poluge
nek svi mu uče,
to srce što toči, i umiruće,
slobodu,
slobodu,
krv svoju
za druge,
i neće da klone sva krv da pline
niz sat poslednji kad valja umreti,
srce od svega ponosnije
kad već prestaje željno da tuče
za draže od svega,
drugove buduće.
Učiti, učiti, ja znam, sve se uči,
i kako sve hrabriji da se postane
i kako slobodom da ključajući
izliješ
celog sebe
u tane.
I kad nevolje sklešte naj jače,
nema zadaće što repšo ne bi.
Gledaj: krv baca,
a s priče ustaje
ko da ne brine da l' je i šta je
i šta s njim može da bude i biva.
Pogledaj: svu noć
suv vrat kvaseći
i oči crvene,
on prevodi
poslednju glavu: »Dožine bune«
kao sa smrću sporazum da je:
ne prevede li knjigu do jutra,
drug neće sunce dočekati
bez usijane
puntarske krune
i neće do kraja
izdržati,
još izdržati.
Nek ma ko rekne:
»Da znam stran jezik,
ja bih to čitao«.
Il’ ni toliko.
Zrenjanin spremno
na posao se baca:
— Prevesti — hitno!
Pogledaj:
— reko bi — ide mu lako
misliš, u njemu snažniji neko
ruku mu vodi
i vidi unapred
kako će sutra
sve muke preći.
A nije tako.
Pod kožom se skriva
napor najveći
i traje
unutra.
Ponovni susret u jutro
Već sviće
za radiše
i majke iz avlije,
za fuzbal koji pikaju
deca iz grada,
za malog golmana
kog i sunce
nežnije
ljubi u vrat topli,
tamo gde kiša
ne pada.
Skoro će u školu,
pomislio sam, biće
šta hoće – radnik!
šta treba – kapetan broda!
a možda
učitelj kao Zrenjanin, i decu ·
učiće…
Tad ga ugledah:
prav stoji,
lep
kao sloboda.
Mislima mnogim osuta,
a pamtim
i pirgav lik
i glas kurira iz Preka,
taj glas nadvoje prelomljen
od smrti
i od puta.
Al’ ne verujem kuriru,
ni bombi o kaišu,
ni dlanu u boju probitom,
ni čelu kog brazde dve pruge,
ni naprslom glasu kad reče:
»Ostao je u Pavlišu«.
Ne. Zrenjanin hoda gradom
u kom
sve manje je tuge.
Svom snagom sloboda tu diše
i kad se nebo šukutri
i ždrali kad u jesen padnu
sred vresa i troskota.
Živ je,
na boj on podseća
dok svom širinom jutri
u srcu i polju bez ključa
za stas
najvećeg života.
I tu si, lepota junaštva
što smrću nije prestalo,
na poljani, tu, gde se švrća
zareko –
gol
da ne prima.
Pitaj: da li će tako
da brani
i sve ostalo
uvek,
obični dečak
iz mesta Zrenjanina.
Ugledah ga:
odjednom,
iziđe
iz svih daljina.
Pune se njim ulice
i on je svaki prolaznik,
on zadata reč časna
i ljubav dvoje mladih,
on – zvezda na zastavi
što vijori
pred praznik,
on – svet koji sav se vidi
pod rukom
što ga još
gradi.
Na juriše podseća
dubina tog jutra rana.
Pun je ptica u zraku
i lisnatog zamaha,
a sreća, ko tihi osmeh,
produžuje radost
u nama.
Tad osetih
žar reski
njegovog živog
daha.
Peče.
A pamtim,
u Bosni sam, posle Pete,
od sremskog kurira,
dečaka
pirgava lika,
čuo smrt Zrenjanina.
Gnevno je plakalo dete
kroz noć
u kamenom selu
pustinjom Jadovnika.
Pa ipak,
Zrenjanin diše,
korača korakom čoveka
i zamišljena mu glava.
