Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Slobodan Marković - Zemlji
Nekad pomislim i krv je mala
da kaže ljubav što me rodi,
mada je vrela svuda prokapala,
na svakoj stazi, na brani, na vodi.
Iz kog korena ja se vijem sada
i granam kao hrašće zavičaja...
Odakle rujam, iz kog vinograda,
kada sam plako prvi put iz staja.
U tim stajama gde se stoka hrani
i gde su polja pokošena mnoga
bili su, kažu, moji prvi dani
i prvi put mi zakorači noga.
O, otad samo trnje me je srelo
i nigde ravne staze niti druma...
Svejedno da li beše grad il' selo
život je bio neprohodna šuma.
Goru zapali, nema krčevina!
I na zgarištu zasej hlebno zrnje!
I zbilja eto nasta paljevina
i mnogo teže pod nogama trnje.
I hajd' po trnju, samo napred gazi.
Pred tobom oganj u krovove juri.
I gde su ceste? Gde su putokazi?
Ne treba ništa borcima u buri!
Planuše puške, tu, zemljo, po tebi.
Ustaše vatre! Niko da pogasi!
I znam, voljena, niko baš i ne bi
kada sve bitke ljubav prava krasi.
I da se gine, zar baš mora znati
svako kad daješ život za te zore,
i sužanj samac nepoznati pati
i žudi borbe što gorama gore.
I poginuću, uvek poginuću...
Ne mora niko videti ni čuti.
Možda baš jednom, u nekom svanuću
Kad polje jesen neobranu sluti.
Pa čak ni majka videti me neće,
ni drug moj dragi sa kojim sam večno
išo u polja, brao prvo cveće
i dugo gledo u dno belo rečno.
Ne žalim zato! Nit' će ikad biti
da suze teku, da me bole rane.
I u krvi ja ću domovinu sniti
i želeti joj pune sunca dane!