U crkvi Gospe od škrijela, na ostrvcu pred Perastom, neki je Njemac 1944. urezao ovaj distih:
- Wie oft dass ich hier gestanden und gedacht dass mich der Teufel nach Montenegro gebracht.
(Koliko sam puta ovđe stajao i razmišljao koji me u Crnu Goru donese đavo).
O, ko me dovede u taj kamen siv
đe se i val morski izubija živ,
a ni paklu ovđe nije sličan trag,
po kome skapava i sam ljuti vrag!
Ove mračne zemlje, đe si nezvan gost,
staze su – zasjede, prelaz – srušen most.
Ni kost moju neće iznijeti vran
iz te Gore Crne, crnji sviće dan.
I ko ovđe uđe, susilan i jak,
ne vraća se više, poniće ga mrak.
Bezdano mu more – otpočinak crn,
a postelja – škriljci i otrovni trn.
I vrisak mi majke biće žalan pjev
mome pustom glasu, kad padnem pod gnjev
podmukloga krša, đe kopamo rov,
đe i krik divljači nemušti je zov,
od koga se zebe – trudi su mi led –
i sve tu što soči samo toči jed,
samo je osveta i buntovnik sam:
ovđe ugušimo – tamo bukne plam!
Ah u noći mojoj, u beznadan čas,
bdim, daleki dragi, misleći na vas.
I gledam zloslutnih ovih brda zub
kako mi zakida na vidiku rub.
Đe ja kruto stadoh – žme mi srce strah.
Nek sto živih munja raznesu i prah
toga ko me spremi ovom kraju zlom,
iz kog nikad više neću viđet dom!