Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Desanka Maksimović - Vukov utuk
Jesam seljak i oko mene blista
varnica kao nad nakovnjem kovača.
Ja govorim iz srca, ne sa lista.
Govori i ti – pa ko nadjača!
Jesam seljak i mogu da uzmem u dlane
i reči što kao žeravica prže.
Ja sam se igrao lilom kada plane
i od svih čobana bacao je brže.
Seljak sam, seljak, pa zato i ne mogu
da volim jezik mucavi, nemušti.
U svakoj mojoj reči, svakom slogu,
svežina kao letnja kiša pljušti.
Bio sam čobanin i znao belutke
najlepše da nađem na dnu rečnog vira,
zbog pruta zovinog sve da prođem kute.
Seljak sam pa umem i reč da probiram.
Mrzim vaš mrtvi govor crkvenjaka,
učmao, ubundan u mantiju crnu.
Kad govorim, volim da mi zubi trnu,
da zamiriše na travu s pašnjaka.
Volim pravo ime da dam smetenjaku,
nadriknjizi, glupom i lažovu,
reč kao seljak da odrežem smelu.
Neka se iste stvari isto zovu
u gradu kao u šumi i selu.
Govor čobana u vaš jezik šturi
ja ću uneti i kapom i šakom,
slaba pesnika zvaću stihoklepcem.
Ja kad što kažem, biće jasno svakom
pod Durmitorom, Romanijom i Jastrepcem.
Zašto bi reči knjiške bile preče,
od reči čobana, svinjara i kovača?
Zašto da ne govorim kao drvoseče?
Govori i ti – pa ko nadjača!
Kad mi se ljutina u podgrlac popne,
što reči ne bih ošinuo bičem?
Bio sam čobanin i umem da kličem,
i psujem, da ti prsnu bubne opne.
Jezik ovaj prosti, reči vama grube,
od propovedi s oltara volim više.
U steni hteo bih britvom da ga pišem
gde večnost duboko svoje reči dube.
(1947)
