Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Dušan Matić - Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina
Spavaj,
Ko nijedno dete živo što ne spava,
U zagrljaju zemlje, s krticom i s korenjem trava.
Dvadeset godina jedva milo si gledao svetlost,
I više te nema
Dvadeset godina!...
A ja te video nisam nikada,
Ni stisnuo ti ruku nikada.
Žalim, nećeš mi verovati.
Jedanput makar da si me ljutito pogledao
Ko prolaznika nepoznatog koji se drsko ponaša:
Živa nit vezivala bi me za tebe.
Ovako?... Ostaje mi da te prizivam
Za stolom ko duhovi što se prizivaju,
Mada znam da su to obmane puste.
Nije potrebno da zamračujem sobu,
Krv i mrak pali su nam na oči.
Ispisana je azbuka cela u mom srcu. Govori!
I čašu sam stavio da se po njoj šeta. Govori!
Ruke sam svoje naslonio na suvo drvo stola.
Govori!
Toplote svoje da predam tebi koji si zanavek
odsutan. Govori!
Transfuzija krvi kad bi mogla da postoji
I za mrtve, evo, neka otvore moje vene,
Nek krv zastruji u tvom nepoznatom avetu
Govori! Govori! Govori!
Milioni vas, a samo dvadeset godina života.
Dvadeset godina života, a milioni leševa,
Ni gavrana nema dovoljno da nad vama kruže,
Ni suza dovoljno,
I bol je uzaludan,
I reč je svaka otrcana i štura.