Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Radivoj Koparec - Umiranje osamnaestogodišnjaka
Majko, ja umirem
a ti si po ikonom
na kolenima
i o bogu vapiješ bez reči;
majko, ja umirem
i molitva tvoja
boljku moju već ne izleči.
Vreme je već
da ti iskažem
sve što mi je na duši;
vihori vitlaju
i svet nov raste
i ide proleće
što ga ne oglašuju laste -
a u meni grad jedan se ruši.
Vidiš li, majko:
peć nam je hladna
i sleđeni su nam prozori,
ja dahćem
i hteo bih da te zamolim:
"otvori ih, otvori,
da gledam krovove snežne
i ceste i oblake",
no ćutim, -
jer znam
da će ove budžake
studen da pohodi
iz daljina
i da te zagrli
umesto sina.
Zar i ti, majko, u postelju da padneš?
Ne, ja to ne dam -
i zato neću te krovove snežne
i ceste i oblake
da gledam;
umreću tiho, bez njih
svenuću kao pozni cvet,
ugasiću se kao plamičak -
a znaš li, majko, znaš li
da raste nov rujni svet?
Juče su bili mi drugovi -
goluba bela tri -
i dugo su mi pričali
da listaju već novi lugovi,
da rastinje novo već zri
i da će ceo naš san
postati java
penušava
i svetao majski dan.
Radosno sve će da živi
i slavi trenute plamne,
a ja ću u grob sivi
i neću čak ni da tugujem, -
a ja ću u noći tamne.
Majko, ja evo umirem
a ti ne kleči
pod ikonom,
iz potaja boga ne dozivaj
i molitvom me ne leči.
Peć nam je hladna, ugasla,
i sleđeni su nam prozori,
no takvi jedini nismo, -
pa kada me smrt već poseti
širom joj vrata otvori -
gostoljubivi mi smo.
Hej, mojih osamnaest leta,
osamnaest rumenih sanja!
Nije to, nije to bog
što me sa sveta
ganja,
i ne moli ga, majko, ne moli,
ne kleči, majko, ne kleči,
jer preko svih granica već
ognjene čuju se reči.
Ne, neće više dečaci
da umiru kraj studenih peći;
jer čemu taj život pseći
kad se ni mrkli oblaci
ne daju
da se kroz prozor gledaju?
(1937)