U logoru boljševika
Kažu da je moja dika;
Tri mjeseca ima više,
Ne dolazi niti piše.
Ja sam s njima juče bila
Na planini Durmitoru.
Sedela sam kraj logora
I gledala boljševike,
Partizane bez razlike.
Što najljepše viđeh to je:
Kod njih ima discipline
I drugarski oni žive.
Slušala sam čas čitanja,
Lenjinova vaspitanja,
I gledala drugaricu
Kako zbori za pravicu.
I još viđeh na barjaku:
Srp i čekić, petokraku.
Ispod toga dva tri slova,
Ime druga Molotova.
Iznad svega Staljin piše:
Robovanja nema više!
Sunce granu zora sinu,
Ja odlećeh niz planinu.
I ostavih boljševike,
Staljinove udarnike.
U planini Durmitora
sedela sam kraj logora.
Gledala sam boljševike —
partizane bez razlike.
Oni kažu sve je naše
pa se meni dopadaše.
Slušala sam sa čitanja,
Lenjinova vaspitanja.
u logoru boljševika
nalazi se moja dika
tri godine – ima više
nit dolazi – nit mi piše.
b’jela vilo sa planine
znaš li gde su baze njine
kliče vila sa planina
ja sam sinoć kod njih bila
gledala sam ustanike,
partizane osvetnike
ne veruju u čudesa,
već u marksa i engelsa.
slušala sam čas čitanja
lenjinova vaspitanja,
videla sam kako žive
u drugarske kolektive,
samo čuješ riječ – naše
to se meni dopadaše,
a najlepše kod njih to je
što nemaju riječ – moje !
drugarice iz mog sela
što si tako nevesela
nevesela moram biti
od drugova neću kriti
sinoć me je moja mati
za đilkana htela dati
a ja neću za đilkana
već za mladog partizana
đilkani su kratkog veka
ja sam mlada proleterka
nije Staljin vezo mašnu
pa pod ruku metno tašnu
uzo seme u desnicu
seje ječam i pšenicu.
