Tri godine već
ptice slušaju metke
i misle ne leteći: Jedina
srpska reč.
Otvaram strmu javu što krili nad nestalima:
u svakom poginulom pun rečnik reči ima.
I, kad na mrtvoj straži gvožđe zabrani zene,
rečima palih vide oči mi nastanjene.
Tri godine već
ptice svetlećim kljunom
kljuju život misleći: Jedina
srpska reč.
U desno kunem se oko, dok gleda niz cev, crnje:
nek mi iscuri, vatri nabodeno na trnje,
ako sva zemlja ne bi vrlo postala mala
za reči što podižu vrt snova bez obala.
Tri godine već
zviždeći legu suncu
ljuske s cvrkutom smrti: Jedina
srpska reč.
Otvorite okrugle oči letovima: krv reči
niz brda se spira u kovrdžast pokret dečji
što, truljenju nedosežnim korakom svetlosti,
stupa niz stazu cvetanja bez milosti,
tri godine već
za jednu samo: još jednu
liptavu reč.