Biblioteka Znaci

Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB

Jovan Popović - Proleće 1942.

Kao i svake godine,
i ove,
proleće pobedonosno nastupa.
O, proleće, kojim neki čovečanstvo plaše,
o, proleće, koje mnogima ulivaš novu snagu,
ti si naše!

Svu noć šuma ječi kao harfe i violine,
uzdiše, preti i jeca.
Topli vetrovi s juga kidaju pokrov snežni,
a ujutro, sunce kad sine,
na ranjavo staro telo zemlje što štreca
spušta se magleni veo nežni.

A kad se i on digne u prozračne visine,
otkriva se golo telo bez krznenih prnja.
A stare, stare planine gledaju u daljine,
sa sedim pramenjem kose iznad čela krnja.

Ceo je vidokrug svetlošću obasut,
bele pahulje oblaka putuju plavim prostranstvom,
kao da se ne zbiva ništa,
kao da smrt ne daždi odasvud,
kao da ne znaju za leševe i zgarišta,
za sudbinsku kušnju što vitla čovečanstvom.

Zamišljeno, sneno,
gledaju sandžačka brda
na svet koji se menja.
Trava se hvata već u brazdama tvrdog stenja,
riđe kose boje se već zeleno,
pitomo, strpljivo pasu dugoruna krda.

Ubogo staro telo zemlje
čeka da ga Mag Podmlađivač
u novo ruho obuče.
U njenom krilu buduća raskoš dremlje.
Oslobođeni okova, planinski potoci huče.

Kroz poslednje prnje snega
radoznalo viri kaćun
kraj izvora što žubori
pesmu večnog obnavljanja,
a prvi kos u gori
budi pupoljke granja.

Beli oblaci,
kao da niste poneli senke smrti,
topli vetre, kao da nisi poneo miris raspadanja,
melodični potoče, kao da nisi poneo uzdahe umiranja,
a ti, sneže beli,
jesi li nestao bez traga,
čisti i celi?

Ne, ništa ne nestaje bez traga!
Ne nestaje bez traga ni lanjski sneg!
Trag krvi i požara,
iščezla lica draga,
ostaju na zemlji,
u nama,
u dnu sveg.

No čarobno proleće pokriva zemlju novim ruhom,
a čarobna revolucija nadahnuće svet novim duhom,
trag svih strahota biće uspomene,
opomene,
kroz jauk i krik već se jasno čuju
buduće pesme zanesene.

Pucnjevi cepaju nežnu svilu neba,
prolećni vazduh ispunjava dim.
Mutne reke se valjaju s leševima.
Dižu se brda s golim krvavim telima,
ohladnelim,
iznakaženim.

Iza brda već mame rumenoljubičasti
sunčevi zaranci,
reka u dolini plavi se bojom opala,
senke šuma se rišu toplo smeđe,
u meni pevaju mnogi sastanci i rastanci.

Vi draga bića kojih više nema,
vi ruke koje više nikad neću stisnuti,
vi oči iz kojih više nikad neću piti prisnosti,
vi usne koje nikad više usnom neću dodirnuti,
vi srca u koja više nikad neću zavirnuti
da mi srce od sreće zadrhti –
prošli ste u stravi, u metežnom užasu,
iščezli u jednom jezovitom času
i gledali čvrsto u lice svirepe smrti.

Mržnja me prži kao požar što plamti.
Krivci će svoja nedela da plate!
Srce će moje doveka da pamti!
Ali ni tisuću života ne mogu život da vam vrate.
Tek mogu da se napajam snagom za nova pregnuća,
da se obistini ono što je bila vaša vera goruća,
da svetla i radosna,
da čovečna budu
proleća buduća.