Otkad me sine, ovdje muče skoti
I zatvaraju u trnje od žice,
Srce gnjev muti, krv se u njem roti,
Zubi se stišću i kameni lice –
Jedino blista suzom radosnice
Utjeha draga: moj se jablan viti
Sad puškom bori, sloboda ga kiti.
Ove će patnje osvećene biti!
I govore mi da ja, stara mati,
Poručim sinu da se natrag vrati,
Slobodu će mi, kažu, darovati.
A tebi mati živom krvlju piše:
Nemoj, sine, ne vraćaj se više!
Kad na vas, sine, budu jurišali,
Tad će nas kažu, pred puškama slati,
Ne biste l` rad nas srcem zadrhtali,
Ne biste l` tugo, u jurišu stali,
A tebi, evo, poručuje mati!
Pucaj sine, nemoj zadrhtati!
Učila sam te dok si malen bio,
Da nježan budeš, da blag budeš, mio,
I da ne mrziš, ne zgaziš ni mrava.
Al` danas, eto, smračilo se vrijeme:
Za grotlo krvi nema zaborava!
Mrzi, sine, zgazi zmijsko sjeme!
Sutra će rukom novo zlatno sunce
Milovat djecu, šume i vrhunce,
Oživjet polja kad se ševa vine…
Al` nemoj, sine, nemoj nikad, sine,
Zaboraviti da smo i mi pali
Ovdje pod maljem, sjekirom i vodom!
Svu ovu mržnju usisaj u grudi,
Ne smetni s uma da smo život dali
U ljutoj žeđi za istom slobodom,
Bori se, sine, bori! Junak budi.