Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Tanasije Mladenović - Poema za nas
„Radimo kao da će sto ili pet stotina godina biti mir...“ (Tito)
Kao da će sto,
kao da će petsto godina
biti mira —
mladići naši rade
i devojke,
naš divni mladi
kolektiv.
Pogledaj te glave,
kose lepršave;
u tamnilu veđa
pogled bistar, živ;
u očima iskru
koja gori, sja.
I ne pitaj više:
da l’ to šumi vetar
il’ je radilištem
novi talas kren’o?
I ne pitaj više:
da l’ posteji metar,
metar kojim sve to
izmerit se da?
Smelim, brzim tokom
naš je život skren’o
kolosekom novim,
kolosekom tim,
na kome se vatra
pretvara u plamen,
na kome postaje
sve spomen i znamen;
spomen naših sila,
znamen naših moći,
naših radnih dana,
naših radnih noći.
I ne pitaj više:
otkud snaga ona
koja novo gradi,
staro ruši, briše;
snaga naših snaga,
snaga miliona?
Otkud mnoge ruke,
ruke goloruke,
o koje se slama
čelik i beton;
ruke koje grle,
ruke koje zovu,
ruke koje hrle
kroz tminu, u rovu,
kroz noć i kroz dan?
Otkud volja voljna,
jaka, dobrovoljna, —
otkuda elan?
I ne pitaj všie:
da li me privlači,
da li me privlači
zvuk jesenje kiše
ili zveket orme,
kad u besnom trku,
usred zimske bure,
tanke sanke jure
i ledi se dah?
Da li volim dragu
ili nove norme;
da li rada buku
i oluje huku;
il’ tišinu blagu;
il’ jedno i drugo,
i u isti mah?
O, ne pitaj više!
Kroz Železnik sada
svi vozovi hukte,
svi vozovi slaze
iz detinjstva moga,
iz snova, iz mašte.
Pogledaj! Prolaze!
Kraj puta, kraj gloga,
kroz polja, kroz bašte
farovi im bukte!
Simfonija to je,
poema života;
rujna zora moja
i najlešpi zov.
Simfonija boja,
zanosa i zvuka,
simfonija rada,
radosti i muka
iz kojih se rađa
život pun i nov.
I zato ne pitaj:
zašto volim sve to?
Svežinu proleća
i nebo jesenje;
tanan miris cveća,
žarko, toplo leto;
buru i mećavu,
vijavice ljute;
sumaglicu plavu,
zavejane pute;
tamne naše rope
i oštro kamenje;
i sutone modre
i blistave zore.
Ne pitaj, već prođi
otadžbinom celom:
malo ćeš gde bodre
i snažne lepote
kao kod nas naći
ti u svetu belom!
Zato — volim vode
kad s proleća grunu;
uskipelo more,
brodove kad brode;
tišinu nad poljem
kada se zaljulja;
iz seoskih badža
dim kada pokulja;
sakriveno sunce
u oblaka runu;
glas ovčarskih zvona,
oštrinu ozona.
Volim kada zvezde
po nebu se ospu;
kada lipe cvetne
miris meki prospu;
zavičajem kada
konji laki jezde.
Volim mladu vrbu
kada puca, soči;
dugu kad razapne
svoj natgeti luk.
Volim tamne oči,
tamne oči drage
i njen viti struk.
Volim kad se žito
poljem zatalasa;
oštrih, britkih kosa
reski, britki zvek;
pesmu zavičajnu,
pesmu u pô glasa,
harmonike jek.
Volim naše jutro,
naše podne, veče;
i noć kada padne
i kada je dan;
reku kad široko,
široko poteče; —
volim zemlje moje
ostvareni san.
Ne pitaj, već prođi
otadžbinom celom:
gde ćeš jošte naći
ti u svetu belom, —
kad se pogled skrene
od Volge, od Lene —
takav burni polet
i takav elan?
I gde takve ljude,
i gde tahav sklad?
Ljude prave, cele,
odvažne i smele;
ljude koji rade,
ljude koji grade
mostove, tunele;
prugu jednu, drugu —
Nikšić—Titograd.
Zato — volim nebo
čađu preliveno;
čelo snažno, tvrdo,
znojem obliveno.
Volim glas sirena
i fabrika dim;
potok ljudi, žena,
kad poteče gradom,
kad poteče gradom
i majskom paradom;
potok koji viče,
žubori i kliče;
potok s kojim živim,
i umirem s njim.
Volim sjajnu traku
žeženog metala;
stas visoke peći,
zvezdu petokraku
što blista na njoj.
Volim kad rudari
u okna se krenu;
lampe njine mrke
kad u mraku senu;
i „napad“ na prugu,
udarnički boj.
Volim rad turbina
i lupu mašina;
radilištem kada
leti vagonet;
teški tutanj mina
kad grmi k’o grom;
i tunele sive,
dah lokomotive —
njen hod i njen lom.
Volim buku, klike —
iskru elektrike!
I zato ne pitaj:
otkud ljubav ta?
Ne pitaj, već prođi
od sela do sela;
prođi grad no grad:
sad u zemlji mojoj
grmi, šumi rad;
sad se zemlja moja
preporađa sva.
I koliko snage
tu se sada krije!
I kada se radi
i kada se bije —
k’o da munja sene,
k’o da požar plane;
i kad se omrkne
i kad se osvane —
život teče burno,
gromoglasno, žurno;
k’o košnica bruji
i klikće i huji —
viče na sav glas.
Poemu nam peva,
najlepšu poemu —
poemu o nama,
poemu za nas!