Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Desanka Maksimović - Otadžbino, tu sam
Posvećeno Dušici Stefanović
mladoj naučnoj radnici, streljanoj pod
nemačkom okupacijom u oktobru 1941. godine
Ćutite trenutak, grmuše i laste,
čija srca prva jesen tugom puni,
neka tišina duboka naraste
tu gde prostrane otvoriše jame
nemci, najamnici njini i špijuni.
Utišaj se, vetre, dva jutarnja trena,
vetre oktobarski u granama zova,
u krčevini brestova i klena,
u ovaj čas je smrtno pogođena
ona na strelištu s dvadeset drugova.
Pala je prve jeseni ustanka,
kada je jasno oktobarsko zlato
poprskalo goru,
kad se uveliko brala loza ranka,
i žene s decom spremale da oru.
Ostavi igru, mali čobanine,
zastani ovde dva kratka trenutka,
posmatraj kako žuti prvo granje, –
ovakvo jesenje bilo je svitanje
kad ona, čobane, zanavek zaćuta.
I vi, ljudi, čiji domovi se dime
pokraj jajinačkog krvavog stratišta
koji ste čuli poslednje reči njine,
ćutite, ćutite trenutak u ime
cele domovine.
Možda ćete začuti pesmu, reči:
brda u jesen ponavljaju jeku,
čuje se davni mitraljeski pucanj
i glas jedan mladi u tome odjeku:
„Otadžbino, tu sam!“
....................................
Pred univerzu konjica dotopta,
zveknu kao gvozdena lesa,
i u sjaj prozora odakle studenti
nasilju prete
za opomenu pucanj skresa,
diže se dima bela lopta.
A mladost prkosi, peva, lupa,
kao da skida sebi s vrata
vremena loša.
oj, što su jake ruke studenata!
oj, što su gromka grla u brucoša!
Na jednom prozoru po stotinu glava,
po sto smelosti u prkosu.
I pucanj u dimnjake opet osu,
i buka slična nepogodi
opet se diže
kao da u srce najdražeg druga
metak zgodi.
Na prozoru prirodnjačkog seminara
omalena devojka crnpurasta
niče tada.
podiže pramen što na čelo pada
i časom kao da zatreperi, zasta.
I konjica se stiša iznebuha.
Devojka gleda: znana lica naša,
mogla bi poslednji komad kruha
da ti pruže,
da krišom odvežu robijaša,
da se rastuže
kad zamiriše odnekud paša.
Da je samo otadžbine što bi znala
od svakog čoveka da stvori druga,
u kojoj srce okrilati;
otadžbine koja ne bi mogla
s metkom i psovkom
pred školu stati.
Da je samo slobode one lepe
gde ni pred kim ljudi ne drhte od straha,
niti gone druge da od njih strepe,
gde misli beže iz okova,
gde ima snova;
da je da se svačije ropstvo
ukine smesta, iz zamaha.
„Slobode!“ ona gotovo zavapi,
svetla, krilata od poleta.
I svak oseti
u tom času:
za sve što kaže ona će mreti,
dati se do poslednje kapi.
kako je drugovi pogledaše toplo!
kako je psovka vojnička zasu!
A tamo opet zveket i fijuci,
topot kopita,
ptičja piska;
policija drži puške u ruci,
građanin uplašen hita,
uz plot se tiska.
Padaju knjige na glavu konjanika,
lenjiri, u špiritus potopljeni raci,
polipi, zmije;
neko kutiju krede, globus neko
kroz prozore baci;
iz boce neko mastilo lije.
Uz bujicu psovki i pogrda
policija juri pravo na školu;
trgla kamdžiju,
sablju golu,
kopita konjska o prag biju,
lome se ulazna vrata tvrda.
A reka studenata nadolazi stalno,
kao vodopad huči sa sprata,
obara klupe, lomi šarke,
s policijom se goloruka hvata:
čini joj se ruši vekovne nepravde,
nasilja i varke.
I devojka crnpurasta ide
pravo onamo gde se policija
sa studentima rve, boči,
gde se kundakom lome ljudske kosti,
u ime slobode, mržnje protiv sila,
u susret ko zna kojoj opasnosti.
S policijom je sad oči u oči.
„Kakvu to slobodu ona još zahteva!
Veži jezik curi!“
Dva obnevidela mržnjom policajca,
usred kratkog tajca,
pesnicama joj zatvoriše usta.
kako uskipe gomila od gneva
i na policiju sa mržnjom pojuri!
Zveket oružja zagluši ljudske reči,
izmešaše se s rukama noževi goli,
nasta jauk, trka.
Zid oružan, suri, devojku opkoli,
vidi joj se samo zamršena kosa,
ko žbun gusta, mrka.
Tamnička česma učmalo kaplje,
a njoj se čini još čuje buku
kao juče,
nju strašne, bunovne slike muče:
policija naoružana
juri na školu s hiljadu ruku.
U knjige zabada bajonete,
epruvetice lomi lake,
na pastrvice juriša s kamom,
diže kundake
na zverke i ptice punjene slamom.
Razasuli se milioni
slova sličnih vojskama mravi,
ispred surovih gonilaca
u pukotine beže poda;
otržu se leptiri sa čioda
i drhte u stravi.
Kad se jednom ostvare njeni snovi,
misli malena studentkinja,
iz sna bunovnog kad se trže,
umesto šume bajoneta
oko škole će nići borovi,
čak do pragova školskih će doći
mirisi cveta.
Neće studente goniti žbiri,
neće ih satirati tamnice, tuče;
zemlja će ići na prstima
dok oni uče,
da ih ne omete, ne uznemiri.
Tiho će po moru gaziti lađe,
razboji će lupati tiše,
da naučnik mogne misao pravu,
željenu da nađe,
da mogne u miru da je zapiše.
Kad otadžbina njena jednom bude
zemlja o kakvoj sada sanja,
sve će straže,
sve vojske od noći do razdanja
bdeti nad onima koji do istine
puteve traže.
Gle, neki stvorak sićušni, živi,
na dlan joj pade,
ogrtač tanki srebrnosivi,
tu raširi
i lepršati njime stade.
Prekide joj te tople misli,
na tamnicu opet opomenu;
spazi osam malih, modrih kvadrata,
zidove što se oko nje stisli,
ču hod stražarev iza vrata.
(...)
(1951)
Streljani rodoljubi u Jajincima kod Beograda, oktobra 1941.