Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Desanka Maksimović - Otadžbina u prvomajskoj povorci
Promače konjanik na zelenku,
pa drugi, pa treći na konju belu.
nose na čelu
sunca čelenku,
sunca kite
udaraju ih po plećima.
Idu za njima devojke vite,
sišle s Romanije, sa Triglava,
sa Jastrepca i Durmitora,
nose ivanjske rukoveti,
miriše gradom polje i gora.
Hiljadu mladih nogu stupa,
čini ti se, nije stopa,
nego snažna poletna ruka
kamen kopa.
Čuješ udar čekića, pijuka,
zamahuju što igda mogu,
čuješ hiljade mladih nogu
kao jedna sve korače.
Slušaj, slušaj našu slogu,
njeno srce tako bije,
i još snažnije i još jače.
Gde su nad čovekom sad nasilja,
životi ljudski slični robiji,
u čelo uperene cevi puške?
Trešti domovina od snage muške,
od devojačkog peva milja,
radost hoće srce da probije.
Sloboda domovinu blagosilja.
Gde su sad nemačke teške stope,
gde zemlja njima ugažena,
gde pogled njihov što truje i sikće
i srca ledi?
onde gde si padala puna rana
svakog trena,
omladino, sad kolo povedi!
Promače s pesmom devojka borac
kroz vetar i miris majskog bilja,
kao kad je pošla u bitke,
na Đurđevdan, uz razvigorac,
uz dva brata, dva okrilja.
Čini ti se, vidiš ranjena pada
i za srce se rukom hvata
ko sna da je teškog na njemu mora.
kroz vatru, ispod puščanog gr┬da,
juriša vojska snagom vihora.
Stid je junaku ne poginuti
za zemlju za koju u jutro rano
i devojka mlada uz pesmu gine.
postoj, u detinjstvu još zgledano,
devojačko lice otadžbine!
Prolaze sa živima poginuli –
mnogo ih ima: jezde, jezde.
Mogu li do kraja dana proći?
prolaze redom planinske noći
kad su mrtve oči gledale zvezde.
Ko bi mogao ne voleti
zemlju čiji je svaki kutak
i čas: borba, stradanje teško.
postoj, postoj, još koji trenutak,
ti, otadžbine lice viteško!
Stara čobanska pesma je ovo,
balkanskih brda poklič stari.
Dolaze Metohija i Kosovo,
dolaze Srbi i Šiptari.
Poslušaj, poslušaj kosmetovce!
Zajedno oni su u borbu išli,
zajedno čuvaju kosovom ovce
i zemlju oru,
iz istih zahvataju kladenaca,
isti oblak rosi njihove njive,
ista se pšenica u zemlju baca.
Eno otvara narcis na Šari
milione belih okaca,
a tebi se čini,
pasu na planini
stada ovaca.
Čuju se daleki glasovi trube,
a tebi se stvara
blaga bleka
po planinama rasutih jaganjaca,
prolećna balkanska pesma meka.
Počuj pokliče starinske sada:
idu mladići da se rvu,
da se bacaju kamena s ramena,
da skaču kao u doba stara
preko vatara.
Idu devojke da zahvate
još nenačetu vodu prvu.
Devojke pozdravljaju bele dane,
nebo i sunce i livade.
Devojke s Kosova i Majevice
otkrivaju suncu čelo i lice.
Po drugi put se rađaju one,
gledaju zadivljeno zemlju Bosnu,
vodu Sitnicu i hučnu Drinu,
gledaju zadivljeno domovinu
okupanu u jutru rosnu.
Gledaju one domovinu
prvi put bez mrene preko oka.
Domovina stotine ima gora,
stotine gora Majevica
i bezbroj reka i potoka,
krotkih Sitnica, hučnih Drina,
i svuda stada, i svuda ptica,
i svuda žbunja
kao u gustim šumama Bosne.
Gledaju one domovinu,
gradove, kuće inokosne,
spletove staza, gustih živica,
livade majske što se zlate.
Devojke skidaju velove s lica,
bacaju niz vetar, u nepovrate.
Kao da sad prvi put čuju,
slušaju one domovinu:
onde vetar kroz klanac prodre,
onde slap se u ponor slama,
i svuda šume planine modre,
pune priča i pesama,
ko Kosovo i Romanije klanci.
Devojke skidaju veo s lica,
pružaju vetru da ga baci.
Preko pašnjaka i preko žita
Soča se izliva iz korita
i peva, peva,
čuje se do Rudnika i Sarajeva.
Gde si, Simone Gregorčiču,
da čuješ Soču punu smeha,
da čuješ govor slovenački!
Zvoni slobodno uz reč rusku,
uz govor Hrvata i Srbina,
uz govor poljaka, Bugara i Čeha.
Narod u našoj otadžbini,
i da je majušan kao roj pčela,
iz duba stara,
kao čvoraka u često jato,
na svom jeziku ima prava
da knjige piše, razgovara,
da zavičajne pesme peva.
Gde si, pohorski bataljone,
da čuješ pesme svojih krajeva
kako Beogradom radosno zvone!
Zemlja može malena biti
kao kupa šumskih mrava,
kao ptičje gnezdo na grani,
u otadžbini našoj ima prava
da svojim se opaše granicama.
Gde ste, izginuli partizani,
gde si sada, heroju Stane,
da u slobodi živiš sa nama!
Pevaju Makedonci jezikom onim
kojim dovikuju ovce na Šari,
kojim upravljaju i bude dete;
knjigu na svome jeziku uče
Mađari, Šiptari, –
kod nas reč ničija se ne sme da goni.
Gde ste, svi zemlje slobodari,
gde ste, izginuli milioni!
Evo Srbije i majskih uranaka
po šumarcima pokraj reka;
evo barjaka
crvenih kao krunice maka.
Evo Šumadije i čobana:
jaganjci, goveda, noge bose,
jagorčevine prve klice;
ušne školjke, krune kukureka
pune rose,
rosa se niže na trepavice.
Evo rakova ispod belutaka,
vodenog kruga iznad virova,
pod brdom vitla vodenica.
na med miriše mlada zova,
u voćnjaku gnezdo senica.
Evo Srbije mrkoga lika,
evo njezinih vajata, gunja,
i uza stranu tankog puteljka;
evo njezinih uzdanika.
Sve ti se čini,
hajduk Veljko do hajduk Veljka
uz nove junake ulicom korača,
Tanasko Rajić na ruskom topu,
uskoci, hajduci.
Gde si, Vuče,
da čuješ ovu odsečnu stopu,
da vidiš konjanike u galopu,
da vidiš barjak bukti u ruci,
da vidiš novih barjaktara,
novih heroja, sa Drvara,
sa Jablanice, sa prozora,
nema im broja, nema im broja!
Posle tolikih patnji i mena,
i okršaja,
zajedno evo Južnih Slovena,
neprobojnome slični zidu.
o Rusiji se opet pevaju pesme
nepevane godinama.
Gde ste sada, Stane, Šolaja,
Kovačević Savo,
da ih zapevate i vi s nama!
Gde ste, po tamnicama pomrli sužnji,
za dostojanstvo, jednakost ljudi,
gde ste redom, borci Sloveni Južni,
da vidite naroda i veselja:
idu pesnici pokraj orača,
pripovedačice pokraj prelja,
pokraj pisara vojnik korača.
povorka duga,
ko da se protegla
od prvog na njivi drvenog pluga
pa do plugova teških mašina;
od prvog žiška,
prvih razvoja i vretena
do fabrike, do sunca električnoga,
od srednjovekovnih pepeljuga
do vojnika-žena,
do žene-druga.
Podiže devojka svetli rubac,
prvi, drugi – drugi, treći.
Možda galeb povrh rečnog sjaja
na suncu blesnu
i proteče potok žuboreći.
I zato je poginuo Matija Gubec,
da seoska devojka posred grada
prođe ponosno dignute glave
ko preko livada
i kroz šljivike plave.
I zato su poginule devojke junaci,
da seoska devojka bude jednaka
sa svima devojkama u domovini,
da može puna dostojanstva
stati pred državnika, pred junaka,
proći kroz otadžbine sva prostranstva.
Devojko mila,
kada se budeš udomila
i rodila sina,
u suton zimski, u Zagorju,
zapevaj njemu:
kako je lepa domovina,
kako je lepa i prebogata,
puna mladosti, puna krila,
puna zlata
što na njivama plodnim rodi
od zemlje Bugara do Hrvata.
Kad s njime sa njive pođeš kući
posred seoskog mirisnog mraka
i žuborenja,
zapevaj mu o borbi junaka
sa pohorja i sa prenja,
s planine Tare i kozare,
omrzni mu izdajice i ustaše.
Opevaj, opevaj sve naše borbe,
pobede naše.
Zapevaj mu o majkama
što su kroz tamničku prošle memlu,
pomrle na strelištima,
da svako dete radosti ima,
da zla se zatru u svetu klice.
opevaj, opevaj svu našu zemlju,
junakinje pomrle na mukama,
sve njive smrti i tamnice.
Jesmo li to blago zakopano
u zemlji duboko deset hvati
iznenada jutros iskopali,
te nas radost ova goni luda?
nose li to Srbi i Hrvati
u očima jutros mesto zenica
po nekoliko sunčevih gruda?
Čini ti se, iz samoga srca rastu
ta jata belih morskih ptica,
ta bela nedra,
ta sunčana krila jedrilica,
ta jedra, jedra.
Čini ti se, sunce iz kabla pljušti,
miriše i kopno na dno mora,
na jod, na buru, na krljušti,
i taj je miris sladak i krepi
i sve do severnog mora plavi;
mirišu pelen i žutilovka.
korača ulicom naraštaj lepi,
naraštaj zdravi,
kupa se u suncu otadžbina.
Gde je sad nemački bes i psovka,
i naduvena sila njina,
gde je lukavost Italijana!
Gde izdajstvo, potvora, otimačina,
gde je sad mora ropskih dana!
Gde je grob prostran ko lug kraj reke,
gde su vešala i strelišta
i nasilnik što se obešću paše,
gde njime nadahnute naše svađe!
Gde ropstvo siromaha bogatima,
gde zelenaške zakonske krađe!
Ništa, ništa,
nema ništa od svega toga.
nebo naše
nikada nije bilo mlađe
ni tako puno zvezdanih toka,
i teče sloga
i milione ima pritoka.
Talasaju na vetru Vojvodine
mora zlatna,
visoka čoveku preko pasa,
nedogledna mora zlatnih talasa.
Vojvodino rodna, blagodatna,
ti se kao julsko nebo svetlucaš
kad padne veče,
u tebi svaka sunčana zraka
po hleb peče.
Čujte točkove vodenične,
gledajte mliva vejavice,
kao u zimskoj planinskoj noći.
Gledajte u šakama svake žene
hlebove zlatne, hlebove pšenične,
kao na suncu ispečene.
Zauvek su iščezli gladni dani,
kad su polja naša stajala pusta,
pod nebom sinjim,
kad su nam nemci, Italijani,
otimali zalogaj s usta,
jedan jedini.
Gde su sad oni;
gde tutorstvo velikih sila
nad malim, ugnjetenim narodima,
gde njihov lokot na našem domu,
rudniku, moru, kamenolomu,
gde njina pljačka!
Gde je gramzivost bogataša,
gde su sad poniženi ljudi bez rada!
Čuje se pesma žetelačka
niz polja naša,
snoplje pada,
pada snoplje povrh ravnica,
i tebi se čini Vojvodina
svetla, ogromna hlebarnica.
Gledajte, otadžbina je opet puna
mladosti, snage, poleta bez kraja.
Stupaju nizovi graditelja,
zemlje vajara.
Svaki što tu ide ponešto zida,
ponešto stvara,
svaki je po jedan od temelja.
Svaki što tu ide po jedna je nada,
svaki po jedna uzdanica.
Svaki prepreku, otpor svlada,
zemlji poklanja zanos mladi.
Svakome bije svetlost s lica
kao da sunčeve dvore gradi.
Mravinjaci će izrasti u dvore
pune vatara,
pune zvezdanih odblesaka.
Svaki što tu ide čvrsta koraka
od krovinjara gradove stvara.
Kalemi svuda će nići pitomi
ukraj puta mesto divljaka.
Svaki što tu ide nakalemiće
po sto čokota, sto vinograda
sto voćnjaka.
Svaki što tu ide jedna je nada.
Svi što tu idu znaće da pretvore
rečne matice u ruke diva,
u krila jaka,
u žive volje.
Svetlošću i ljubavlju obasjaće
sve do poslednjih zaselaka.
I biće svakog dana sve bolje.
(1949)
Rumuni Banatskog Novog Sela na proslavi 1. maja 1945.