Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Desanka Maksimović - Oslobođenje Cvete Andrić
1
Niz neodređenih imena
nosila je ona do ovog časa:
nadničarka, prelja, bogoljubova žena;
sada Cveta Andrić, iz Brankovine,
Srpkinja, jugoslovenskog podanstva,
ide u opštinu da glasa
i čini joj se da su njena
sveg sela široka prostranstva.
Svaki kome se htelo do sada
menjao je sudbinu ovoga stvorenja,
manjeg za svakog nego trunka siva;
sad Cveta Andrić može
sudbinu zemlje da menja
i ponosito gazi preko njiva.
Mislili su
da je prelja ispod kičera
stvorena samo vunu da prede,
i stada da tera,
da meša pregršt uzavrelog graha,
i pred svakim da stoji
puna poniženja i straha.
Mislili su da Andrić Cveta
stvorena je samo da sluša,
da tuđe želje uslužno pogađa,
kao ženska glava,
da njoj su zauvek ovde oduzeta
sva ljudska prava
sem prava da ćuti, radi i rađa.
Sad uspravno korača ona
preko crnice natopljene kišom,
kao krilima nošena hita sada
i sećanje kao kudeljne ispreda žice:
živela je na dnu mnogog ljudskog jada;
a sad oseća se od svih višom,
porasla do široke
neba šarenice.
Čini joj se da gledaju je sa svih strana
šume jesenju orošene,
pozdravlja je sa suvara jato vrana
dižući graju,
stado kmetovo zadivljeno u nju blene;
sve mrtvo i živo
raduje se njenom doživljaju.
2
Progovoriće, progovoriće ona
posle toliko nemih leta,
i zato kao na krilima hita,
progovoriće Andrić Cveta.
niko joj više neće reći:
„Ćuti, ko tebe pita.“
A mogla je od požrtvovanja da se satre,
da pruža svugde ruke što blaže,
da krotka bude kao bubica skrita,
da gori ognjem ma koje ljudske vatre
i ma šta pametno da kaže;
kao bič joj je fijukalo nad dušom:
„Ćuti, ko tebe pita.“
Bila je devojka što čezne i sanja,
bogata miloštom
kao rosom jutarnja trava,
nevina kao duboki kutovi luga;
a nije imala ni prava
da sama izabere druga
kome će pokloniti prva milovanja.
I onaj kome je decu dala,
i sve bogatstvo mladoga života
kao nekošeno polje,
ni pogledom joj nije kad rekao hvala
ni potražio za što odobrenja.
Tu zaplaka se njeno sećanje,
kao da je nož pod srcem kolje.
Sad Cveta Andrić stazom hita
puna brige
u odgovoru da ne pogreši.
Cela sad zemlja je za savet pita,
i to što rekne
pisano biće u velike, važne knjige.
3
Na prvo glasanje ide Cveta
i čini joj se kako već vidi
niz kovčežića od drveta
i na svakom imena nejasne šare,
i kraj njih svečane odbornike
i opštinare.
I tuga je ponovo obrvava,
stidljiva tuga seoskih žena:
nijednoga više slova
ne može sada da se seti,
i neće pogoditi imena prava
dole u četi
brojki, ljudi i imena.
A čini joj se, ako zgreši za dlaku,
zlo neko će na zemlju da se dovalja,
i njoj odnese prava stečena,
slobodu svaku;
biće opet samo nadničarka, pralja,
bogoljubova žena.
Korača i misli bez predaha,
puna dotle joj neznane brige,
neznanog straha:
čini joj se, ako pogreši ona jedina,
propašće sve selo i ta zemlja,
kojoj je rodila tri kćeri i sina.
Kidisaće na zemlju vojske tuđe,
kao rojevi iz osinjaka,
dogodiće se strašne pometnje;
satrće domovinu kakva sila jaka
kao grad junski useve letnje.
Kao da je na njoj ostao zavet,
prikuplja svu duše iskonsku snagu:
sačuvati mora zemlju dragu,
za koju je toliko seoskih mladića
palo, za koju su u grob legli
Dragomir Sovrin i Jovanin Mića;
za koju su devojke izginule mnoge,
i tolike teške mučene muke,
za koju su dali oba oka
mnogi i ostali bez desnice ruke,
kojom su pošli da je svete.
Čini joj se samo njenoj brizi ostavljena
sva zemlja široka,
kao da je njeno u kolevci dete.
Puna brige korača Andrić Cveta,
htela bi da se ne postidi
sada kada nju nadničarku
iz sela zabita,
koju niko za mišljenje pitao nije,
cela zemlja na savet zove
i za mišljenje sada pita.
4
U opštinu se sleglo more sveta
kao nijednog dotle dana.
Stigla je, lica obasjana
i srca odlukom primirena,
na glasanje i Andrić Cveta
i stala pokraj drugih žena.
Brinula se ona puta cela,
i sad se više ne brine, ne strepi:
odluku je ona davno donela
da se ni pred kim ne postidi:
kovčežiću će onom i ona prići
kome budu prišli invalidi,
što su sebe deo zemlji dali,
kome budu prišli najhrabriji
u selu mladići.
Glasaće, glasaće s onima što su
kao zmije se grozili tuđina,
što dali su decu za rodnu grudu,
glasaće gde majke
glasale budu
što zemlji su dale jedinog sina.
Krenuće onom kovčežiću gde krene
niz prvih ljudi iz njenog sela
koji su išli zemlju da brane,
kojim je preko sedam bregova,
sedam dolina
uz druge žene
i ona nosila rublja i hrane.
Glasaće s duševnim, nju ubogu
koji su smatrali za čoveka,
koji pred svaku pravdu mogu
mirno stati
čija je duša bila u boju
kao mač ljuta,
a u miru kao melem meka.
Glasaće, glasaće ona gde budu
glasali ubogi i argati,
gde budu ustalci glasali najbolji.
Sutra već cela zemlja će znati
šta je srcu njinome u volji.
Lice joj je sad mirno i sjajno
kao kad sa duše se teret svali:
glasaće s onima što su o Rusiji
pričali potajno,
i u pobedu njenu verovali.
Cveta Andrić se oseća jednaka
sa najboljim ljudima zemlje svoje
i odgovorna kao da je
njoj samo ona na staranje data;
prvi put u životu ličnost prava
i velika kao da sama rešava
sudbinu ljudi i kontinenata.
(1945)
Mensura Šaćiri za vreme govora na mitingu Antifašističkog fronta žena povodom 8. marta 1945.