U tami ćuti selo moje drago,
ćuti selo moje i Srbija ćuti,
ćuti moje blago,
ljubavi moje ponajlepši dar.
U srcima tinja, u mraku plaminja
nove bune žar.
Šušte kukuruzi. Nova žita zru.
Sa brega, proplanka,
u noći ovoj,
u noći ustanka,
jasen igra lišćem, jasen me pozdravlja
šumeć tihu setu.
I prošlosti mojoj koja me ostavlja,
i životu bivšem, i mom bivšem svetu,
ne poklanjam više,
ljubav toplu, svu.
Ljubav moja odsad biće cvet u cvetu –
ljudi koji sa mnom
pate, ginu, mru.
Srbija je ljubav i ljubav Srbija,
koja suncu pruža svoje ruke bele;
njene šume, polja,
hrastovi i jele;
njene noći divne i njen divni dan;
čežnja snažna, vrela,
i njen vreli san.
Odlazim... I nikad,
nikad neće više
tenkovi mi tuđi kroz tišinu proći
polja mojih plodnih,
njiva mojih rodnih –
kroz tišinu dana il tišinu noći!
Kao mlado vino,
kao plahe kiše,
kao more kad se uzgiba,
zapeni –
noćas seme bune rađa se u meni:
Srbija se neće
umiriti više!