Najednom je banula glad s velikim očima
- al' kako je samo prošla kroz straže i žice guste? -
pa je naredila sofre u snovima našim i noćima,
a ostavila dane oglodane i puste.
U logoru je zinula glad
i sad, mesto nas, svaku hranu proguta.
Zaboravila je za sobom samo kost i jad
da smrt za njom ne luta.
Kad je stigla, sve kapije širom morale su da se otvore,
za tren oka sav je logor pomela,
i sad, sem peska dole i neba gore,
ničeg drugog i nije do praznih naših tela.
Kroz logor je prošla glad
i sve je zdele probušila,
Vrela se supa otad
u njima nije pušila.
Mesecima već gajim ja, iza barake, dva klasa žita,
dva klasa pod mrežom razapetih žica.
A noćas je i njih pojela Nesita.
Ko da ih drugi pozoblje kad ovde nema ptica!
U logor je upala glad
da nam prozirnim svrdlom tela provrti.
Korak nam je postao kraći sad.
ali nas brže nosi smrti.
Glad je logorom minula i ništa ostavila nije:
ni mrva u džepu od nje ne može da se skrije.
Jer u gladi su velike oči koje sve i svakoga vide,
jer u gladi je kosa crna i lice belo,
jer u gladi su uši koje se provide.
Glad ima grdna usta i zapaljeno telo.
Staze kojima stiže uvek su iste:
ona za ratom, za vojskama i logorima ide.
A ruke su joj prazne.
I Čiste.