Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
August Cesarec - Monolog s kuglom zemaljskom
Kuglo, zemaljska kuglo,
za sve blize i daleke planete
što ubeskraj lete,
ti, što bi morala biti nedokučiva meta
zvezdano svetla i nedostiživo sveta,
kuglo, grbava kuglo,
za nas si ruglo, tek ruglo,
za polete naše tek ptičarsko razapeto pruglo!
Ko ludnica
ti sve naše ludosti i igrarije,
i ratišta i crkve i kasarne i kancelarije,
podnosiš bez prosveda ko bludnica
i još ipak krošnjama svežim i zelenim listaš
i za svemir blistaš
i kružiš oko sunca
poput prljavog čistunca!
O, lažne li tišine tvoga večnoga obrtanja!
O, lažne li dobrote tvoga večnog davanja!
Surovi su tragovi tvoga divljega posrtanja,
svirepi su znakovi tvoga bučnog iživljavanja!
Gušeć' se u znoju, žuči, suzama i krvi
još uvek poslednji nisu prvi,
još uvek tvoja ponajbolja deca
otrovom svoje kidaju rane
i od većeg još zla da se obrane
sakrivaju bodež pod mantijom sveca.
Pukla je tvoja osovina,
vrdaš u krugu sa hiljadu osi,
a mi tvoja lovina,
bez radosti bez mladosti
po žaru paleža tvoga trčeći bosi,
vapimo za smirenim i tihim ležištem,
za tvojim i svojim težištem,
ko piramide da se ponosno i snažno smirimo
i da više zarazu ne širimo
i ne vampirimo, ne vetropirimo!
Pomerili su se tvoji polovi,
i mi od teturanja tvoga klecamo i padamo
i još se uvek tešimo i nadamo
da sve su to tek porođajni bolovi
nekog boljeg sveta,
neke nove vere,
nekog lepšeg leta
kroz pročištćene i osvežene sfere.
I čemu sva ta zla,
bajagi što su nužna,
kad šuplja su naša dna,
minirana naša tla
i iskustva tako ružna
tako zlopatna i tužna?
Ili zar samo u golgotskom pijanstvu
duh Sreće
pobedu može da iznese čovečanstvu
i nađe nešto Treće?
Dobro, ja se opijam
i sat svog strpljenja navijam.
O, sve je tako čudno skrovito,
a oko naše slepo, nevidovito!
Ja verujem konačno ipak u tebe, maćuho i mati,
jer znam da ne mogu ništa znati,
kuda nas vodi tvoje lutanje
što znači prgavo tvoje ćutanje.
Kroz sve ove gužve, nerede i smutnje
šapću u nama tarnovite slutnje,
da sve su naše kletve kleveta i obeda
i duši da se našoj smeje bliza pobeda,
blizo ostvarenje njenom nadanju,
blizi završetak njenom jadanju.
O, ja bih hteo videti te čistu,
a ne vazda blatnu, vazda istu, istu;
ko Bruto ja bih se po tebi prućio
i pozdrave ti sunčane izručio
i dahom zanosa u tebe dunuo
i ko sin te pokorni vernički celunuo.
Kuglo, zemaljska kuglo!