Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Oskar Davičo - Monolog fratra
„U samostanskom podrumu zatekao sam tog fratra naoružanog kamom i revolverom, u času kada je, gazeći, udarao gvozdenom šipkom leš partizanke za koju se utvrdilo da je pripadala Livanjskom odredu. Fratar je vikao, govorio nerazumljive reči, mešao psovke i molitve, i trudio se i posle da ostavi utisak ludog čoveka. Šaljem vam na detaljnije ispitivanje tog ovejanog neprijatelja dijalektike i naše NOB.” (Iz pisma jednog komandira čete, 1943)
O, milosti puna, štite očenaša,
ustavi taj korak krenuo iz pakla,
razbij staklen brod… Nek se lomi čaša
oka koje milost još nije dotakla.
Zarij joj u oči šrtcaljku strihnina,
u glib koji ljubi, međ ženske joj rašlje…
S njom nek tone sablast mesa na živima,
mrak kog se i sitne zvezde jave plaše.
Zubi mi se grče u tami… O, kandže,
muljajte mošt mesa, kacu strašnog grožđa…
Strasno je kad krca kost ispod bakandže
i prst liže oštru krv jezikom gvožđa.
Vraća l’ se bol onom koji ga daje? Makar
me pržile lopte žara, daj požare!
Makar nesto ko grom kad udari bakar,
nek joj krv poškropi nebo i oltare!
Al’ s munjom na čelu, s anđelskim krmilom,
ruke joj zarasle slomiću iznova…
O, zvizni talasav skok, udari žilom
plač u grlu mora, gipko telo snova,
taj nemir u glavi, zublju u potkuplju
misli koje luče mreže ko pauci…
Iskopaj joj oči i hrakni u duplju,
kroz uši joj varku zenice izvuci.
Trudnicu pripreglu, njenu kotnost zimi
sagnaj u virove, dok joj ne pomete
mraz vretenom leda dete u mutnini,
gde sneg povoj plete za sve nedonete.
Šta mi je svet? Rod? Kruh? Podlanica brata?
Kruh moj vapi: Strasti, boli nepoznate
urij joj gde creva lepe se za krsta
rađajući snove iz noge kosmate.
Veži joj za prednji papak šapu stražnju
i provuci proštac kroz spletene članke.
Vrti: igraj, smrti, sa njom na vals na ražnju.
Tra-la-la! Za stare i nove ustanke.
Teraj sanke, bole stari, goni snažno!
Šibajte anđeli, gađajte joj leće,
tvrdi sjaj gnječite, dok ne počnu vlažno
šeniti od krvi mekše oči pseće.
Bole, pamtiš? Ti si povest. Povest – kosti!
Iseci joj meso varavo na kriške,
probuši joj nokte, pošlji je večnosti
s usijanim jajem ispod svake miške.
Nek zatrube, bole, Strašnog suda trube!
O, znamo slobodu, majku Lucifera,
inoču Sotone, sestru Belzebuba,
priležnicu pakla sviju proletera.
Ej, slobodu znamo! Frajla i po, koja
s noći u noć lovi sve grđe švalere.
Nisi ti Gospoja: „Hvala za kap znoja!”
već slamnjača bluda za krvnike vere.
Ovamo! I mi smo nekakvi ajgiri.
Gospođo slobodo, jakome pomozi.
Nozdrva se moja kao ruka širi,
a oko mi seva u zvezdanoj grozi.
Vrcaće varnice kad te stisnem. Hodi!
Svanućeš mlekulja, radodajko troma.
O, iz našeg sprega ima da se rodi
pod ponorom neba mir za sne bez doma.
Bežiš? Kud bi, blude? Optužujem! Ta je
na zidove – bunom udarala, šuta
i kozjim nogama, ženski, nagnala je
momke dah da stave na koske barbuta.
Čuvaj se nje, bože, koji čuvaš kapiju!
Za njenim vimenom ni suze ne prolij.
Bolesno je sunce ljudi. Zgazi zmiju
što lavinu bune kotrlja u doli.
Neka je svet boli. Gazi! Gazi jače! –
Pucaj u nju, ubij, kroz prozor je skoči…
Inače ustaće, ustaće, ustaće…
Ko plače? Kuš! Streljaj dan u meke oči.
To su njene oči. Od njih kljča luda
buna ispod peći paklenog pogleda.
Streljaj, neka provri izmeđ nogu bluda
da je svuda kako anđeo zapoveda.
Streljaj, beli jugo s glavoboljom tigra,
strma brda gladi, streljaj um i voće,
dimnjak propet na prst, more što se igra
misleći da sme da vali kako hoće.
Nema više žmurke algi s jatom skuša!
Po zvezdi puteve. Streljaj! U kloaku
srca! Streljaj, velim, streljaj, da se zgruša
krv, babica snova u svom muklom mraku.
Stenjete li, mrtvi? Pod kožom je lako…
Ko ne bi nadživeo crve, sebe željan?
A ko si? Čin? Zločin? Zato, ćut! Jer ako
pisneš, ako mrdneš, bćeš opet streljan,
ako šapneš, ako ćutiš… Šta je? Slšaš? Zašto
ne ustaješ? Čekaš? Dočekaćeš vuke…
Nadaš li se? Kome, kome, mrtva mašto?
Kad ašov grob kopa, ne dižu se kuke…
Buncaš li to, hladna? Toplometar laže!
Pod tvojim pazuhom pakao loži vatru…
Što ne puže živa lestvom? Gde su straže?
O, straže nebeske, u vašu je šatru
jedan leš ušao. Zubom, na spavanju
da prikolje anđele mi. Priznaj, živo
iza stakla? Je li tako? Da na ranju
mrtav danju gledam sunce u sečivo?
Trula gljivo, znam ti meru kad je bila
milimetar i još manja, kap i ništa!
Zar je čudo što bi bombu sad bacila
na put muka koji vodi u svetišta?
Vežite je! Hoće uho da zaroni
u slap tajni iza zida svih ćutanja.
Ja vidim… O, streljaj pre no stignu oni
koji nadolaze niz reke svitanja.
Ne dajte! Zatvori prozor! Ko je zove?
Je l’ prkos? Je l’ prkos, prkosno nasmejan?
Al’ sa kog joj sunca svetlost nade nove?…
Vidim! Ah, sve vidim, lešu dvaput streljan!
Triput streljaj svetlost dve jame bezglasne.
Streljaj s povećalom, krv je kratkovida.
Svud neprijatelji neba koje gasne…
Pribij je o slepo oko gnevnog zida,
neka plesan mljeska, mljeska meso presno!
Vrh istalasao huk tišinom seje.
Jedna kosa beži levo, druga desno…
Al’ ja s Ocem stojim, tamo koštac gde je.
Ruke uvis! Istok nek klekne pred zapad;
sever neka napne praćke neizmerne
i zavitla amen, ko kamen, ko napad
na sve njive Ocu postale neverne.
Mržnjo, ralom brazdi, raskidaj, razgradi!
Daj ralo da orem smrt im! Jer sam seljan
smrti, što vrat rubi i ježi livadi
kožu trava. Streljaj! Streljaj, velim! – Streljam
dok strujom ne struknu reke i razdoblja.
– Nek rak nevremena vikne noći: – Delaj!
Nestani, devojko! Ustajte sva groblja
da mrtve još streljam! Ko ćuti? Kuš! Ne laj…
Opuštam dizgine, krvi se ne libim.
Muljam sok maslini srca, davim kucaj
duša nad humkama, cepam krov kolibi
da streljam dok smrti bude. Smrti, pucaj!
Fratar Miroslav Filipović, poznat kao Fra Sotona, komandant logora u Jasenovcu i Staroj Gradiški.