Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Jovan Popović - Mladići na zvonicima
U mraku noći, u samoći, mladić je govorio,
otvorivši u prostor prozore duše širom.
Dah njegov je toplo, široko kroz svet žuborio,
sa njim je pošlo sve kao poneto prolećnim virom.
Govor njegov je disanje mnogih mladića na raznim stranama,
što nastupaju, što će tek biti, i što su nestali sred mraka —
beskrajna povorka s plamenim jezicima, mačevima
i maslinovim granama:
hladnih mislilaca, prkosnih bundžija, sanjara i zanesenjaka.
Tako su već mnogi govorili i mnogi će još govoriti.
I da l’ će se reći njihove ikada ostvariti?
Svet čiste čovečnosti stvoriti, ma postojeći razoriti?
Da l' će sanjano sunce sjajem svet zaista ozariti?
Bunca tople reči kao iskre u prostor hladni,
pruža ruke na stvaranje, veruje i sluti.
Da l’ će se jednom zgrejati smrzli, zasititi gladni?
Nagnuto čeka znak. A bešćutni prostor ćuti!
Na bledom licu je pečat tamničkih ćelija,
u srcu nosi teret bezbroj tuđih sudbina;
od strave dana je l’ mesečarska noć veselija,
sa snovima, idejama i poljupcem svetlih tišina?
»Ja sam rođen zato da plaćam i ravnam račune!
Ako nemam ničeg, svojom krvlju i delom.«
I da li da udara u sva panična zvona bune
ili od očajanja u bešćutni kamen čelom?
Tako rasuti u noći mladići na zvonicima
bacaju u noć varnice budućeg svetla;
iz daljina i doba dodiruju se rukama-kricima;
i slute sve jači pred zoru pozdrav petla.
»Nemam ništa da čekam ni od boga ni od ljudi,
al’ neću se nikada odreći poniženoga čovečanstva.
Ako nigde, u mom duhu jedna večna zora rudi
i sejaću krepko seme budućeg drugarskog pjanstva«.
O, progutaće ih, progutaće ih stihija goloruke!
Al’ umirući baciće ipak u život svoje poruke.
Svejedno da li ih čeka pobeda ili pakao.
Pre polaska svaki je uzbuđeno srce takao,
i čekao odgovor. I nije zastao, iako je plakao.
A odgovor, da li se čuo, ili sve okolo ćuti?
Odgovor nije čujan, al’ on se u sebi sluti,
i neće biti pusti, o, neće biti pusti puti.