Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Jovan Popović - Mesija bez portfelja
Taj putnik što krade iz sviju očiju mir,
šta traži, i ko je, šta krije njegovo ćutanje2
Oči su mu mirne, kao jezera s odblescima,
Nit prete kao klopka niti kao tajni vir,
ali on seje Nepoznato nevidljivim pokretima
i kao ogromna senka nad nama je njegovo lutanje.
Tad otvori usta. Reči obične, beznačajne.
Iskao je hleba i variva, čašu vode.
Bio je tužno običan, ali ipak, kakav zapah tajne,
i koraci njegovi kao da u nešto daleko vode.
On je jeo i pio. Svratio u skrovitu odaju
A kada je video gomilu što vreba zinula od čuda,
on umorno reče: "Nisam opsenar, nit' imam šta na
prodaju,
nisam ni mesija, ni milionar, ni filmski glumac, ni
luda."
I skinuo je masku. Začudiše se svi
od njegova sakrivenoga lika.
Bio je bolno izranjen, da zaskičaše kao psi.
Tad skide i ovu masku, i drugu i hiljadu, sve masku za
maskom
kod poslednje stade, kao pred jednom jezivom skaskom,
kao pod senkom neznane groze i zavika:
"Ja nemam lika. Ja nisam ja. Ja sam hiljadu tuđih bića.
Ja sam uvek drugo, uvek tuđe, kroz nestalnost grem kao
hadžija Samom Sebi
U naslućenoj daljini je moja suština, kroz bezbroj
bolnih otkrića,
kroz traženja bez ploda, da stignem tom sebi — Tebi.
Ja sam podlac, lažov i zločinac.
Ja sam slabić, poltron i umišljeni bog.
Pred zbivanjem celim ja sam za sve krivac.
Al' ni pred kim od vas. Sam sebi sam sudija strog
Jer sam borac duha. Jer sam istiniti.
Jer tražim uvek suštinu.
Anđeo svirepe ljubavi, kroz mržnju vašu što me neće
izviniti,
ronim u svaku neznanu visinu, u svaku majku dubinu.
Ovde sam. Suštinski čist i go i sam.
I osećate l': treba me ubiti, ubiti me kao jedinog krivog
ako će nekoga spasti to. Dobro. Svejedno. Ja sam taj što
znam.
Ja nemam moći da činim, al dajem snagu drugima,
ja nosim svetlost, a oči su mi izbodene od svetla živog,
ja sam sagradio hram nad nemoći ljudskom, sa smelim
lukovima,
nad đubretom naših života on se diže u plavet neba.
U njemu, što svemir približuje, približiće se svaki
svom bogu,
samo ja niti verovati, nit' moliti se, nit' ući mogu.
Umreću gladan i žedan, a delo moje daje mnogima vina i
hleba.
Moj mozak je stanica na pulsu sveg što se zbiva,
kroz koju svakog trenutka hukti bezbroj lokomotiva,
U meni je Fabrika, ogromna, prljava, bučna,
tu su štropot, škripa i krici, tu svetli svodovu i
podrumi mračni,
i svugde se nešto sprema, radi, kao porođaj, užurbanost
mučna,
da se iz mnogo komadića duša stvore kristali
prozračni,
da se iz vrtloga besmisla nastluti jasni i čisti smisao.
Ovo sam živeo, ovo sam pisao, kao što sam i disao."
Ućutao je. Čekao. Slegnuo ramenima.
Stajali su sa strahom, sa mržnjom, sa ljubavlju, s hlebom
i kamenima.
Još izusti: "Niko ne treba da me voli,
jer ja nisam za voljenje rođen,
svejedno je da li sam srećan ili me život boli,
ja sam otpadnik, sam, jednom strašnom silom vođen.
Ja moram ubiti sebe da bih došao do sebe.
Ja moram biti daleko da bih mogao doći blizu.
Vi me morate mrzeti da bi vas ljubav moja posle povela
sobom.
Ja sam bezimeni. Hiljaduliki. Ja sam u beskrajnom nizu,
i odlazim sada da bih vas našao. Zbogom."
Išao je. Svestan uvek svega (a nije se skruštio),
svih patnji celog sveta, sveg besmisla.
Išao je, i osećao sve radosti sveta i pevušio,
mada mu je duša već tako mnogo puta presvisla.
Vodoskok uspomena zari
tu zemlju dalekog sna.
Skriveno srce krvari.
Kad se malo može kad se mnogo zna.
Kako se gubi u magli cilj lutanja.
Ja sam nigde, ja sam svugde, ja sam tu.
Razumete li rečitost ćutanja?
Daleke zvezde u mome nečujnom plaču zru.