Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Radoje Radovanović - Kragujevac
O, nikada vi to nećete shvatiti,
jer vi se plašite smrti, a mi u njoj tražimo spas!
Čudi vas, zar ne:
stojimo i mirno gledamo u vas
i nema straha u našem nepokretnom oku
već samo prezir krije i mržnju svetu i duboku
njihov čudesni sjaj!
Vama je neshvatljivo:
mi, odrpani, iscepanih laktova,
mi, za koje su vam vaši govorili
da smo pogana dripačka rasa —
stojimo uzdignute glave i uspravnoga stasa!
I ne drhte nam vezane ruke,
i ne tresu nam se obnažena ramena,
i gledamo vas, gledamo i vidimo —
da vaša klecaju kolena
pred snagom pogleda naših!
Šire se zgranuto vaše razbojničke oči,
grče se u čudu vaša bezizrazna lica
i postajete šaka preplašenih ubica!
A znate li da olovnim, plamenim kuglicama
u bezumlju straha
sad sebe ubija sama svaki od vas!
Znate li da neće biti mira
vašoj otupeloj svesti
i od naših pogleda
da se više ne možete skriti!
Znate li da će vam noći,
užasne noći mučenja biti
i da više ne možete uteći,
nikuda uteći,
i da smo od vas jači,
i da smo od vas veći —
za srce veći!
Znate li da ćete ludeti od straha
kad god se jesenja kiša
sa mrakom ledenim
spusti vrh naših zaspalih glava
i da će i zemlja, i kamen, i drvo,
i cigla, i trava
očima gledati našim,
grudima disati našim,
da neće biti mira plašljivim srcima vašim,
čas ovaj da ćete kleti!
Vidite l’ ovu decu što rafal čekaju vreo?
Kad đačke torbice njine
iz ruku nedužnih padnu,
a knjige, olovke i gume
na zemlju prospu se hladnu,
kad mlade, nezrele voćke prerano otpadnu s’ grana
— sa vas će u blato spasti
na kostur namolovana maska ljudskoga lika!
Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima —
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra prstom da pokazuju na me!
To vi ne razumete,
to mi, divljaci znamo
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Moj razred kuršume čeka.
A ja im predajem sada —
ne šta je pisao Držić,
već šta je herojska smrt!
Umesto školskoga zvona
zvoniće bolan i krt —
kašalj oružja vašeg.
Tad ćemo na odmor poći
i zagrljeni, hladni i nemi
bezbrojne dane i noći
san ćemo večiti sniti.
Moj razred kuršume čeka.
I niko ne šapće nikom!
Svi, do mališana zadnjeg,
napamet lekciju znaju!
Njihove detinje oči
zadnji put svetlucaju.
Ovde dvojkaša nema,
jer mi smo sinovi roda
u kome i najmanje dete
čim nauči samo da hoda —
već zna kako se mre!
Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima,
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra
prstom da pokazuju na me!
To vi ne osećate,
to mi, divljaci znamo —
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Pucajte,
ja držim čas!
(Posvećeno uspomeni na Miloja Pavlovića, profesora direktora Učiteljske škole u Kragujevcu, streljanog od Nemaca 21. oktobra 1941.g.)
Streljani taoci u Kragujevcu oktobra 1941.