Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Slavko Vukosavljević - Kadinjača
(poema)
Kraj novembra 1941. godine.
Pred zgradom partizanskog štaba u Užicu postrojio se bataljon užičkih radnika...
I
Na srce sada položi ruku,
tu je bataljon
i zavičaj...
Neka daljinom topovi tuku...
Partija pita,
odgovor daj.
Sad će komesar da ti kaže
drugarsku reč, toplu i blagu...
Tvoje će misli on da slaže —
ti srce svoje uzmi za vagu:
Izmeri cenu životu
i reci —
vredi li
umirati,
i znaš li veću lepotu
do sebe drugu dati.
A drug su gladna i bosa deca,
i san o sreći ljudskoga roda,
a drug je žena,
majka što jeca,
a drug je zemlja,
drug je sloboda,
i drug je borac u tvome stroju,
tvoj brat po muci
i brat po znoju,
i svemu tome,
svemu dug —
i to je drug,
i to je drug!
Stišaj se, stišaj, ti pesmo srca
Užice, često se ovoga seti...
O, kako ljubav u grlu grca
dok reč sa usne još ne sleti!
I da l se to samo čini
il zbilja čuje svako,
pred burom u tišini —
komesar govori tako:
Eto gledam vas.
Sve lica znana,
znam svaki pogled
šta vam znači.
Mili drugovi_
iz ovih dana,
metalci,
pekari,
tkači...
Ne zna se
ko će se vratiti...
Nekog će zalud
čekati strugovi,
nekom će zalud
prijatelj svratiti -—
sloboda kad dođe,
drugovi.
Borci hrabri!
Mili ljudi...
Kako se volimo,
kako se znamo!
Visoko glave,
napred grudi,
da srca sada
izmenjamo.
Zdravo, druže,
ti stari
iz prvog reda!
Kao da tražiš
pred sobom
dečaka svojih
lica bleda?...
Tu su dečaci,
pred tobom.
Pogledaj, druže,
njihove oči.
Te oči traže,
ištu,
ne mole,
za drugu decu
i za sebe,
dane koje će
moći da vole
kao što vole
tebe.
Takve, druže, pogledaj dane
kroz nišane!
A ti mladiću?
Tebe znam,
znam kao malog dečaka.
Korpe sa hlebom
vuko si sam
od ranog jutra
do mraka...
Na stid tog sveta,
i zemlje
i neba,
gladan si nosio
hleb do gospode.
Sada si ovde,
jer tako treba
...zbog hleba
i slobode.
Sa bataljonom
treba da krećeš.
A znaš li —
bojevi
svi će proći...
Je li ti žao
što možda nećeš
zagrljen s pobedom
natrag doći?
Je li ti žao
za devojačkim glasom
koji si samo
osluškivao,
je li ti žao
za nekim stasom
koji si samo.
snivao7
Opevaće tebe
devojke
i mladići,
do kraja tvoj će
odužiti dug...
Ovom ćeš zemljom
bez korpe ići —
i s celim svetom
bićeš drug.
A ja te gledam
sada u stroju:
običan borac
naših četa...
Zdravo,
zdravo,
druže po boju,
lepoto čoveka,
lepoto sveta!
Al ne!
Komesar ništa rekao nije.
Komesar ćuti, tišina toči...
Kad srce s drugim počne da bije
dovoljno kažu i oči.
Tu sada jedne oči postoje
i jedno srce, milionsko,
koliko moje, toliko tvoje,
srce narodno, bataljonsko!
I ko je sebe ko gvožđe kovo,
a još mu treba vatre i žara,
nek pruži ruku, nek uzme ovo
plameno srce komesara!
...On je polako pružio ruku,
sve mu je krovove nadrasto stas.
Daljinom muklo topovi tuku...
Ti ovde slušaj
drugi glas.
- Drugovi,
daljina tutnji,
hladna
i siva,
dolazi izdaja,
dolazi glad,
valja se čelik preko njiva
...i možda sutra
pašće grad.
Sve čete
u Sandžak će stići
da nove vatre
razgore...
Sve do slobode
one će ići,
a mi,
a mi...
možda do zore...
Mi ćemo biti
poslednja brana
dok zadnji naši
u Sandžak odu.
mi,
zaštitnica
budućih dana
i staza
za slobodu.
Komesar ućuta iznenada.
Kao da nema reči više.
zagledan preko krovova grada,
dodade tiše:
- Tako će
budući
da nas vide,
ko nema snage,
..........
nek ide...
I onda lagano obori glavu
da vidi koji su spremni da mru.
Ćuti komesar...
U istom stavu
ceo bataljon stoji tu.
Sivo je nebo.
Sneg tek što nije.
Bledi sunce, ko da je lansko
Al gore oči
i bije, bije
srce Užica
partizansko.
II
Novembar oblake odmotava,
nagnut nad zemljom,
tmuran
i bled.
Sedi se inje u kosi trava,
a grudi drveća slute led.
Užice prati bataljone,
crvene zastave... ko zadnje ruže.
Pošle su jugu
prve kolone,
a prst na orozu
novembar struže.
Topovska vatra puteve briše
vetrovi ko da uzbunu zvone...
Nemački obruč
steže sve više,
al novi prostor
grabe kolone...
Te su kolone živa opruga,
i sada idu iz grada,
da skupe snagu drumom put juga,
da opet udare
iznenada.
Smrt i glad se kriju za drumom
i nebu rastu goleti sure...
Samo će jaki srcem i umom
preći zasede i proći bure!
Na jug,
u Sandžak,
odlaze čete,
tonu
i niču
za humovima...
Umorna tela,
puške zapete,
i šapat s njima
po drumovima:
Jeseni nekad
na april sete,
slute na jutra
sve tamne noći...
Ne tuguj, grade,
što idu čete,
kuda god pođu
tebi će doći...
Užice-Zlatibor-Kokin Brod -
to je sad put
u novi svet;
poziv slobode -
istrajan hod;
i zakon rata -
pokret,
pokret!
...I idu čete,
odlaze čete,
tonu
i niču
za humovima,
umorna tela,
puške zapete,
i šapat s njima
po drumovima...
Čuješ li, Srbijo, tom tvrdom džadom,
kako se prašta vojska sa gradom?
To nije vojska, to nisu čete
što stalno niču za humovima...
Ti živi ljudi
i puške zapete -
to je sloboda
na drumovima!
...............
Užice...
Zlatibor...
Kokin Brod...
Ali u ovom danu
ima još jedan veliki hod,
i teži hod,
na drugu stranu:
...Od grada vijugav put na zapad,
četrnes hiljada metara ima...
Dvesta je ljudi pošlo u napad
i nemi oproštaj grada s njima.
Pognule greze glave od studi,
a možda zbog tuge ili plača...
Neravnoj borbi pošli su ljudi
i sve je bliže
...Kadinjača.
III
Dižu se nebu ta brda sura,
ko da pitaju:
da l sunca ima?...
Oblaci sivi, vesnici bura,
stali su ćutke nad njima.
...Teško je danas poći na zapad:
krovovi grada još se vide,
zadnji je možda i put i napad,
a čovek ne može
da ne ide.
I nije čudna ta pesma tiha,
al danas čujna za milione,
pesma od jedva dva tri stiha
staroga druga s kraja kolone...
Dečaku koji do njega ide
ni tugu svoju nije skrio:
- Mladiću, da l mi
sinove vide?
Nisam se s njima
ni pzodravio...
A dečak ćutke dalje korača,
ej, život jedan ide po drumu,
u oku pliva Kadinjača,
al nešto drugo na umu.
I možda ni to nije čudno,
dokle od grada odmiču oni,
što srce mlado, za sve budno,
muči i njega u koloni:
Voleo bih
do kraja stići,
a put u Sandžak -
do kraja vodi...
O, posle rata
ovuda ići
i biti čovek
u slobodi!
Sigurno lepši
biće ljudi...
A da l će znati
moje sne?
Ja sanjam pekaru,
svetlu,
bez studi,
s brdima rumenog
hleba - za sve...
...i nije čudno, nije čudno
što samo napred idu oni,
pa makar sre za sve budno
muči ponekog u koloni.
I nije čudno što nebo plače,
i što je srce milionsko
od sveg na svetu,
od svega jače -
srce narodno,
bataljonsko.
Jer ako čovek ponešto skriva,
sećanje neko, kao medaljon,
sad krajni smisao sve to dobiva
u jednoj reči:
bataljon!
Bataljon evo napred korača...
Ka-
di-
nja-
ča...
Ka-
di-
nja-
ča...
Pognule breze glave od studi,
praminja
lepršav
prvi
sneg...
Na pustom drumu dvesta ljudi
useca trag u breg.
Cokule stare,
al šta to mari,
koraci...
koraci...
nek steže led!
Šljapne cokula
po mutnoj bari -
ali je čovek
odmako napred.
Malo pognuti digli su jake,
svaki sa nekom mišlju na licu,
i ko bi sada brojo korake
brojo bi same pesme Užicu.
Ko te, Užice,
ne bi voleo?!
I bol
i radost
bio si, grade...
I ko bi tebe
sad preboleo,
bunom zasejan
crveni sade!
Neko će pasti,
neko će doći,
ej, grade-druže,
ej, grade-rode,
biće još patnje,
al sve će proći,
i bićeš rumen
od slobode!
A sad ni reči
ne progovoriti,
trpeti ćutke
misli sev,
u ime ljudskog
sebe pretvoriti
u bombu,
u oroz,
u cev!
Na Kadinjaču
junački stati,
i tu ostati
dugo
dugo...
Kad Nemci priđu,
samo to znati
i više
ništa drugo!
...I ništa drugo do trag na drumu,
a kako mnogo sve to znači!
Rođena zemljo, imaj na umu:
metalci,
pekari,
tkači...
Pognule breze glave od studi,
praminja
lepršav
prvi sneg...
Na pustom drumu dvesta ljudi
useca trag u breg...
Dok mnogi veliki danas mukom
ropski puštaju da ih gaze,
ovaj bataljon kao rukom
stopama piše putokaze:
U tmini srcem paliti plam,
tu ljudsku glavu pred silom dići!
Nikada nećeš biti sam,
ako naučiš ići, ići...
...Ide bataljon, kosom korača,
za tragom - daljine plave.
A napred raste Kadinjača
i ljudi
podižu glave.
IV
Komandantovu pogledaj ruku:
pod njom bataljon
i ceo breg...
Sve jače sve bliže topovi tuku
i tiho
tiho
pada sneg...
– Prva četa
tamo kod breze...
Druga levo
na prevoj,
niže...
Prateći vod
šumi polako,
pozadi desno
mitraljeze...
Dobro je, drugovi,
tako..
tako!
On je polako spustio ruku,
Namah je zamuko breg.
Samo što napred topovi tuku
i tiho,
tiho
pada sneg...
I napred upro bataljon oči,
tako se gleda s burom sve jačom,
ko da će sada ćutke da kroči
zajedno s brdom, s Kadinjačom!
A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi...
I s čudnim mirom reče neko:
– Pazi, tenkovi!
I ko da tiho niz polja bela,
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:
Veruj, zemljo,
taj dan će doći...
Ako padnemo,
ipak s nama
niz ove staze
čete će proći
s osmehom pobede
na usnama...
Rođena zemljo! Da nije tako,
kako bi stali vojnici njini!
O, dobro vide
da nije lako
ići po našoj domovini!
Drum se propinje
da prkosi...
To mine gneva zemlju dižu!
Ognjeni vetre,
kosi,
pokosi
sve koji gaze
i koji gmižu!
Jednog proleća,
jednoga dana,
biće ti drukči
i let
i hod,
bićeš razvigor između grana
i beli cvet
i rumen plod...
Da nije tako,
kako bi sivi,
kako bi strašni
tenkovi njini
postalil mrtvi
plamen u njivi
i crni kostur
na ledini!
Kako bi drukče
juriše njine,
ko nalet besnih,
zverinjih krda,
tek dvesta ljudi
sa padine
kršilo natrag
u dno brda!
Kako bi drukče
tih dvesta grudi
grejalo danas
vidike sive,
kako bi drukče
obični ljudi
mirno ginuli
da drugi žive!
.......................
Kako bi drukče drumom na jug
narodna vojska mogla da ode...
kola do kola...
uz druga drug...
kao putokaz
do slobode...
.......................
Kako da drukče za trećim bregom,
po hodu dalje od tri sata,
na maloj kolibi zasutoj snegom
nezabravljena budu vrata...
I dugo jedan starac u njima
ko pred olujom zamišljen stoji,
i sedom glavom brižno klima
kad tutanj od tutnja ne odvoji...
Al eto tiho,
sve tiše,
tiše,
grmljava presta
...utonu jeka.
Starac rukavom oči obriše,
pa opet stoji
i još čeka...
Pred njim,
kraj praga,
sasvim blizu,
tanana breza
ko da plače.
O, plaču breze u dugom nizu
od sedog starca
...do Kadinjače
A na Kadinjači breze su vitke,
ko borci,
ranjene,
legle
uz breg.
Tišina... tišina.
Zatišje bitke.
Na suve usne
kaplje
sneg...
Skoro opkoljen bataljon pazi
iz male šume sa vrha brega
kad će se opet dole na stazi
jurišem Nemci dići iz snega.
Vreme je odavno sasvim stalo.
Bataljon leži licem na zapad.
U torbi metaka još samo malo,
a to će biti otsudni napad.
Poslednji možda napad će biti
i onda... onda... Nemci će proći...
i onda da l će se iko vratiti
da kaže:
"Bataljon...
neće doći!"
Bataljon, proređen, još uvek čeka...
Kraj četri mrtva jedan živi,
a ipak pogled svakog čoveka
kroz žbunje klizi napred po njivi...
Tad se najednom, dole, na drumu,
opet zacrni tenkova red...
Cevi su pošle pravo na šumu
i malo uzdrhta dečak bled.
I nije čudno, nije čudno
(običan taster za to je malo!)
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:
Eto... ja ovde,
drug u blizini,
i ovo brdo,
i tišina,
da li je tako
il mi se čini -
sve je to sada
domovina!
Znam da čete
Sandžaku žure,
a nama
ko zna
šta se sprema...
Evo Nemaca...
tenkovi jure...
A bombi nema!
O, čujte
čete
u daljini,
budući ljudi,
zemljo nova,
da li je tako
il mi se čini -
svi ste
kraj našeg rova.
Kažite: tu smo,
kažite: jesmo!
Kažite, budući,
kažite živi,
dižite pesti,
poleti pesmo,
pođite, sunca,
na oblak sivi,
vadite, ljudi,
srca iz grudi!
Oh, kaži i ti,
bar šapni, mama:
svi smo
sa vama...
Al stroj se ceo diže i krenu,
pognu se,
jurnu
i dečak bled,
jer komesarov krik ga prenu:
napreeed,
napreeed!
I sve
najednom
promeni lik,
poče da tamni,
da čili dan,
i sve se stopi
u zov,
u krik,
prigušen,
dalek,
ko tuđ
a znan:
Za nove dane,
da svima svane,
da naše staze
pošteni gaze,
da više nema
groba do groba,
ni gladi pokraj
kućnoga plota
...................
da nema tame
...................
da nema roba
...................
da bude toplo
od života
...................
u cevi ljubav!
mržnju!
i jed!
napreeed,
napred!...
V
Rođena zemljo, jesi li znala?
Tu je pogino bataljon ceo...
Crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov hladan i beo.
Noću je i to zavejo vetar.
Ipak na jugu... vojska korača...
Pao je četrnaesti kilometar,
al nikad neće
Kadinjača.
(digitalizovano prema Slavko Vukosavljević - Kadinjača, Savez boraca Srbije, Beograd, 1950.)
