Prošao sam skroz, kroz kaznu, zemlju našu
dragu i kada je svojom snagom kostiš.
Seljaci, pred zidom, vele robijašu:
– I bol je, moj brate, Srbija, da prostiš.
Ej, brate, Srbija! Ko pastuv zarže,
a ruku ti stado šume lišćem liže...
– Sad nogu pred nogu, ponajlak ćeš brže,
uzbrdo – noć kraća, okolo – smrt bliže.
Za rešetkom gnev me u oblak oblači,
a glas mi je prepun istrinjenih kosti;
rebra – raboš gladi; oči... – Druže, plači,
i mržnja je nekad Srbija, da prosti.
– Ej, brate, znaš senke kad ih podne žanje,
pa sunce-žir legne brazdi međ povije?
– Skrij okno ljubavi dlanom ko nemanje
i prsa planinom. Ustaće robije.
– Gole su mi oči kao vrapci pokisli...
– Stresi suze s krila, vetar perjem sanja
skok! – O, ja uvek letim iz srca i misli
Srbiji sve crnjoj od krvoliptanja.
Ej, brate, planina, rođena ko tuga,
meni je devojka sa cvetom u kosi;
u njene osoje, svijen lukom duga,
puštam strele ptica, do grla u rosi.
Dragano, Srbijo, krvav od sanjanja,
hteo bih crninu izmeđ nas probosti
pre no smrt procveta s vešala bez granja!
– i krv je, moj brate, Srbija, da prosti.