Belo i sivo. Golija je pred nama svučena
U ritama svojih kržljavih šumaraka,
Do kamena ogoljena,
Do bola pretučena.
Zamrli pejzaž pogled nam stalno pustoši
I u dušu nam golotinju uvlači.
S daleke usijane zvezde
Vrelina svest nam mrači.
Ha Goliji još samo vukova i ljutog trnja ima,
I seljaka nevernih i crnih duša,
U kojima vetrovi stanuju
I nemilosrdna zima.
Ako bi leto krenulo u pravcu neznanog puta
Ko putnik neki namernik,
Dobro bi bilo –
Da u duše njihove zaluta.
Jer, nama treba malo dobrote
I nešto malo odmora, i nešto hleba i mleka:
Gladi našoj golemoj
Još nigde nema leka.
Al kamen ništa ne daje.
On samo noge spodbija.
Ha nebu belom ko krečnjak
Užareni kotur se nija.