Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Tanasije Mladenović - Cveće rata
Sunce je uprlo svoje veliko užareno oko
I sipa tečni, beli sjaj i vatru jarosnu sipa
po meni.
Huče velike vode, veliki vodopadi, negde daleko
i duboko,
Na dnu zapaljene kotline, na dnu usijanog
zemljinog lonca
Koji se dimi, rumeni.
Gladna me žeđ mori. Glad i žeđ, udružene,
složne,
I Maglić se, ko u bunilu, sve više magli i mrači.
Ko olovo su mi sopstveni kilogrami pali na
mišiće nožne.
Pa igra planina gola, surova i sura,
I sive koprene navlači.
Igraju kamenjari suludi svoj tanac ko na dnu
samog pakla,
Grotla se šire i grče i ko da podnožje slazi.
Na belom podnevnom svetlu, ko da je sama smrt
takla,
I zadnja umire travka na tvrdoj kamenoj ploči,
Na glatkoj, skliskoj stazi.
Mori me glad. A miris mesa i voća se čuje. Miris
putuje
Preko svih kontinenata, preko svih dužina
i širina, i brana.
I misao podmuklo radi i mašta potajno snuje
Velika korita rečna, široke pučine morske
Kojima dolazi hrana.
Mori me glad. I nju zajaziti neće ni sva
razvučena testa,
Ni sve ispružene kašike, ni razapete čengele.
Ona sad ide sa mnom preko svih šuma i cesta,
Za grkljan goli me hvata, kostur mi tela mri
I baca u čvrste mengele.
Glad i žeđ, ko dve sestre, ljube me i grle, lepojke,
I niko takvih dragana pod kapom nebeskom nema.
Jedna mi nudi lišće bukovo, druga presahle dojke,
Jedna mi kameni ležaj tužnom prostire,
A druga grob mi sprema.
Sunce se samo smeši na muke moje ljubavne
I lije beli, tečni sjaj i če, neprestano če
tanano usijanje.
Snevam goleme kriške hleba i reke škroba
životodavne,
I vode izvorske i bunarske sveži šum,
I pijenje, umivanje i pranje...
I ko da me namah vetar zapahne i mirisni dah
oaza dalekih,
Palme se čudne zanjišu, kokosovi orasi mlečni,
naranče i banane.
Usnuli vidici se probude i topli zvuk
gitara mekih
Odjekne odjednom u meni, ko neki zaboravljeni
život davni,
Na valu fatamorgane...
Upijam u se sva bunila redom, ispružen na vrelom
kamu ko na odru,
I žvačem lišće i gutam travu, planinsku travu
i planinsko cveće.
Još nešto snage struji u meni, još silu tajnu
i bodru
Osećam na dnu poslednjeg nerva,
I umreti mi se neće.
Dragane me tetoše toplo, šapću mi reći strasne
i nežne,
I ja im uzvraćam istom ljubavlju i istim žarom
strasnim.
Naša je ljubav kao smrt jaka. Od nje bi presahle
lavine snežne.
Od nje bi zamrli potoci i vrela, fauna i flora,
U večerima ovim kasnim.
Naša je ljubav kao smrt jaka. I zato se grizemo
kao zveri.
Na izvoru strasti, panterski se bacamo — ja na
njih i one na mene.
Najbolje svoje noći i dani provodim u društvu
ovih greha kćeri,
Pa vcnem od čežnje lude, bezumne, jer srce i mozak
mi piju
Te dve pomahnitale žene ...
Gladna me žeđ mori. Zalud se Volujkom belasaju
zamamni snegovi.
Zalud snežice ledene struje niz padine i škrape
kamena siva.
Daleko su još uvijek belogorice, daleko su travni
bregovi,
Daleko Morava, pod suncem obilja,
Pšeničnim poljima sniva.
I samo tutanj topova i samo odjeci kratkih rafala
Kažu mi da sam živ, da zaludu vatra
lije se po meni.
Dižem se i bauljam ka visovima čarobnim,
nebesima od kristala,
Što nagnuta se smeše u plavom jezeru zore,
U cveću koje se rumeni.