Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
August Cesarec - Čoveku što puže na trgu
Čoveče,
ti kljasti, samotni čoveče što pognut si ko svetove da na leđima
nosiš!
Čoveče,
ti sakati, bedni čoveče što posred kovitlaca vašarskog trga
pužeš na kolenima i na rukama ko dete nemoćno, ko izubijan
pokajnik.
Oko tebe vrti se svet, ti grozna si os gorućeg, varoškog pakla.
Gori oko tebe vrtlog tramvaja, auta, nad tobom zuji aeroplan,
a ti se nemoćno hrveš na dnu vrtloga ko bespomoćna prelomljena
slamčica.
I s bledim kolutima brige u očima za ostatke ruševina tela svog
ti gviriš u varoški kovitlac, i sve ti je neprijatelj, sve ti je smrt.
Kola, auto, tramvaj! Pazi, o pazi, čoveče!
O što si došao amo, robe biblijskih nada?
Ovo je grad u poslu, ovo je bezumni metež kuća, mašina, ljudi!
Ovo crkva nije, i nije taman kut, i nije bolnica tiha!
Ovo je kaos gradski i nema u njemu čudotvorca mitskog
da rekne božansku reč i isceli ruševine tvoje!
O što si došao amo?
Kola, auto, tramvaj! Pazi, o čoveče, pazi!
Nad tobom je pao azura plavi zaves
i nema boga iza njeg, tek zvezde glume nemu glumu večnosti!
U plavoj kuglani tociljaju se svetovi iz beskraja u beskraj,
a ti na parčetu gradskog pločnika kamen si i ljuska zgažena
lopta i crv i točka neznatna,
vašarsko čudo za decu i za pse,
o nakaza si, jesi li svestan, čoveče, da si za njih nakaza?
Pokraj tebe proleću belonoge srne kosa mirisnih,
a ti plašljivo pužeš i mrtav je smisao tvoj za srne belonoge!
Ti plašljivo pužeš, sve je oko tebe živo i preživo,
a ti u šarene vrtloge buljiš i bojiš se točka smrtnoga,
u uspravne ljude zuriš i zavist je možda tvoja misao!
O možda si došao amo da osetiš milost noge surove
i očajno se podaš smrtnome besu točka vrtložnog!
Možda crni te nagoni ništavila gone ovamo da bezimeno propadneš!
A ako se varam, oprosti mi, čoveče!
O što ja znam iz kojeg ti kaleža piješ vino svoje utehe!
Možda hostija je telo kojim ruševine tela svog popunjuješ!
Možda- o svaka bol ima svoju laž koja je melem njen!
Možda si ti u tesnacu granica svojih od mene sretniji,
od mene što prstima se kačim krvavim za granice bezgraničja
neuhvativog,
i u naporu se grčim prokletom da zaves sa tajne moje i tvoje
raskinem!
Možda, ja ne znam, i ne pitam te, čoveče!
Prelomljeno je telo tvoje ko nad Izraelom štap Gospodnji,
(ja slutim neman koja je telo tvoje u dvoje rasekla),
prelomljeno je telo tvoje,
ali duša je tvoja ko cvet pod staklom valjda čitava,
a u mene?
Čoveče,
bedni, sakati čoveče i robe biblijskih nada!
Ja u duši sam svojoj omerio težinu tvoje i moje nesreće,
no ne pitaj za ono što sam saznao, ne pitaj!
Svi krikovi svesti moje dozivaju iz dubina mojih i tvojih
penjača veselog, zazivaju novog čoveka,
no zar ti i ja smo oni što hodaju po svetlim dugama?
Ti, što gmižeš po pločniku prašnom ko zmija nagrbljena,
ja, čija je duša razbacana po svim raskršćima .livota!
O nema velikog vrača da isceli rupe tvoje ranjave!
A moje? Ja ne znam, ja ne znam još. Ja hoću da verujem u njega.
Čoveče!
ja sam ti brat. Brat sam ti.
Mi lice smo i naličje jednog istog nakaženog života.
Još starih se boli nismo rešili, pa već tražimo nove.
No čitav je život možda lov za novim bolima da se zaborave stare.
Pa ništa, čoveče.
Budimo mirni. I mirno sazivajmo dugu za srećniju našu braću.
Vrh i dno, iznad i ispod sreće gdekada su jednako bolni.
Za nas. Svejedno. Mi žrtva smo onih što penju se na vrh.
Mi dno smo njihovo. Lestve. No ne penjemo li se i mi sami?
Mi pepeo smo u kojem će veseliji prsti pisati veselije saznaje.
No ne pišemo li i mi sami u pepelu svojih pređa saznaje nada?
Mi pužemo još oba pred kaležom veće sreće.
O kad ćemo osovi t se ko stub i pogledat na kalež taj odozgo?
I zaigrati na vrhu
-i ti što nogu nemaš i ja sa svojom raskidanom dušom!
Čoveče,
nad glavama našim pognutim gore nebesa plavim plamenom azura.
Gomilaju se u duši mojoj beli dimni oblaci ko tamjan.
Tvoje i moje duše bog viče iz njihovog nimbusa:
U sreći naše braće naš je lek, naš vrač, naš vrh!
Kola, auto, tramvaj! Pazi, o čoveče, pazi!
I živi! I živi!