Neretva… i ranjenici…
sneg fijuče… Svi smo stali.
Bosi, goli.. jauk, krici,
a nose ih posustali.
Iza leđa zlotvor goni,
preko vode zlotvor vreba.
Avioni… avioni…
seju pomor s belog neba.
Nigde puta, a sneg veje,
na kamenu mrtvo dete.
- Zemljo, reci, pravda gde je?
- Tamo, kuda vi idete.
Vihor moćni… tifusari,
nosilima nema broja,
a u Mlinu budan Stari,
oj, Neretvo, tugo moja,
most čuvaju jake straže,
nepremostiv. Preko Prenja
liticama sneg se slaže,
led postaje od kamenja.
- Mi moramo, plaha vodo,
umreti il´ preko preći,
mi moramo… za slobodom,
oj, Neretvo, ti ćeš teći.
Sve je crno. Budan Stari.
nad kanjonom bdi u noći,
misli brižan i stražari..
iz obruča kako proći?
Nov most! Mi na drugoj strani.
Srušićemo stari, reko,
neka misle: partizani
beže natrag, neće preko.
Tresak. Most se ruši stari,
a novi nad rekom puže,
ranjenici, tifusari,
ječu: - Nosi dalje druže.
Nemoguće – nemoj reći,
nemoguće – reč se briše,
preko ćemo noćas preci
brže samo, samo tiše.
Ako padneš po sto puta,
druže, mi smo opkoljeni,
malaksale reka guta,
diži se i dalje kreni,
jer noć ova život vredi…
Svi da prođu, Stari čeka,
od brige mu kosa sedi.
Pobeđena huči reka.
Život se od smrti deli.
Svi su prošli… noge bose
Gaze sneg sa prenja beli,
k´o Titove bele kose…