Dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima
◀ Poezija NOB
Oskar Davičo - Balada o robu
Ako se od gneva dimim, suv od tame,
prsa moja vatra davno već ne zgreja,
ako sam tužio, posle suza za me
nikad nije bilo ni mrvice smeja.
Ako rano ranim, ja bdim u tri smeme,
kraj mene prolaze osmesi ko duge,
ako se s proleća višnje zarumene,
ja ću ih želeti — za druge, za druge.
Ako sam s brnjicom brao preko lica
tamničaru grožđe, a jeseni — dunju,
jamu dublju kopam no što je grobnica
tešku jamu kopam, a tuga će u nju.
Ako sam kroz prste pušto dan i bure,
ja nisam kotvio na nedrima luke,
ako sam žurio kao da me jure,
zadržale nisu ništa moje ruke.
Ako mi je lik crn, pogled križni,
ja ne vidim, braćo, sleme dušosklona.
Znam, spori će stići, a ja, nedostižni,
pod suncem u cvetu ostaću sii’oma.
Ako ne dočeko smeh koji je bol reko,
spalite mi telo i u njemu sumnju.
Jamu dublju kopam, ići je daleko,
tešku jamu kopam, a suze će u nju.
Ako nisam nikad ležao na mekom,
ja sam sa pticama slobodom letio,
ako znam gospoje da se peru mlekom,
otkad srpski zborim, ja ga nisam pio.
Ako noćas umrem, neće me crv grobar
upitati: — Druže, čemu tebi lanci?
Crv će me zglodati, crv, podzemni sobar,
Pomešće me: šta će u podzemlju stranci?
Braćo, šta ću dati? Ašov kosti stare?
A duša bi htjela da zagrli munju.
Jamu iskopajte, o ruke krvave!
— Dublju jamu kopam, a lanci će u nju.
Ako su mi živom zapalili sveće,
nek sad sunce spali smrt u mome trunju,
jamu sam iskopo, nije bilo veće...
Tamnu jamu kopam, a užas će u nju.
