DNEVNI JURIŠ NA GRAD Poslije uspješnih borbi koje smo vodili na prostoru planine Bukulje, Drugi bataljon se 19. septembra 1944. godine, zajedno sa ostalim bataljonima naše i Četvrte krajiške brigade, svom žestinom sručio na Aranđelovac. Već pri kraju prvog dana bitke bataljoni su zauzeli skoro čitav grad. Okruženi četnici su davali ogorčen otpor, na kraju su bili prisiljeni da se povuku u dvije najveće zgrade, dva hotela u samoj Bukovičkoj banji - "Staro zdanje" i "Šumadija". Iako su to bili elitni dijelovi tzv. korpusa Draže Mihailovića, koji su po svojim zločinima bili dobro poznati srpskom narodu, kao i nekejedinice "Srpske državne straže", oni su, pod naletom Krajišnika, morali da se povlaće i sklanjaju iza debelih hotelskih zidova. Tako se sve ono što nije uspjelo da umakne sa svojim gospodarima Nijemcima i sabraćom nedićevcima našlo opkoljeno u ova dva hotela. Tu su se dobro zabarikadirali, postavili mitraljeze na prozore na sve četiri strane, znajući koliko su se ogriješili o sopstveni narod i da će sada za to morati da polažu računa. Da bi za koji sat produžili život, organizovali su žilav otpor. Koristili su se preimućstvom što su zauzeli spratove i krovove zgrada koje su nadvišavale ostala zdanja u gradiću pa je samim tim situacija za četnike bila povoljnija. Uz to, i mnogobrojni prozori na zgradama su im išli naruku, jer su mogli da osmatraju naše kretanje i iza zidova gađaju naše borce. Još prvog dana borbe četnici su, onako sabijeni u dvije zgrade, bili opkoljeni sa svih strana od naših četa. Druga četa Drugog bataljona držalaje u blokadi zgrade sa pravca ceste, dok je Treća četa držala okruženje na nišanu od parka, a do nje je bila Prva četa. Cim je zatvoren obruč oko navedenih hotela, četnicima je ponuđeno da se predaju i tako više džabe ne ginu, jerje bilo očigledno da odatle neće izaći nekažnjeni. Onima koji se nisu ogrešili o narod, rečenoje, neće se ništa desiti, a oni koji su napravili zločine odgovaraće pred narodnim sudom. Odbili su ponudu i produžili otpor. Mi smo onda izvršili nekoliko juriša, ali objekte nismo mogli zauzeti. U tim jurišima izgubili smo nekoliko drugova, među kojima Branka Inđića, komandira Prve desetine Prvog voda Treće čete, puškomitraljesca Milorada Rakića i nekoliko drugova iz Prve čete. Više drugova bilo je ranjeno. Komandant brigade Stevo Rauš donio je odluku da se uporište zauzme na najpogodniji način. Iskusni krajiški komandant je, upotrebivši svoje vojničko znanje i vještinu, odlučio: minirati zgradu i kroz provaljeni zid ubaciti unutra jedinice, te tako likvidirati četnike. Odluka je bila sjajna, ali je teško bilo ma sa koje strane prići zidu i postaviti eksploziv. Četnici su i igrali na kartu da ne dozvole našim borcima da priđu zgradama ni sa koje strane. Tukli su doslovno svaku stopu zemljišta oko zgrada sa spratova i prozora. No i tome je iskusni komandant doskočio: naredio je da se tačno izbroje prozori na zgradama koji su okrenuti prema parku, a zatim je grupi za miniranje izdao naredenje da pripremi eksploziv i sve ostalo što je potrebno. Potom je naredio da se skoncentriše mitraljeska vatra na svaki od prozora, a pod nadzor boraca stavljenaje čitava krovna konstrukcija da nas ne bi tukli sa krovova. Svaki mitraljezje imao da tuće neprekidno određeni prozor, i to onoliko vremena koliko bude potrebno da mineri postave eksploziv i aktiviraju ga. Tome se četnici nisu nadali. Za upravljanje vatrom određen je komandir Treće čete Milan Bucalo. Za prenošenje eksplozivnog materijala do zgrade javilo se dobrovoljno nekoliko drugova, među kojima sam bio ija. Međutim, toje komandant odbio i naredio da eksploziv nose iskljućivo mineri, a da ih mi efikasno štitimo na tom opasnom zadatku. Pošto su izvršene sve pripreme za miniranje, komandant Drugog bataljona Dane Raca prekontrolisao je da li je obezbijeđeno da svaki prozor na zgradama bude tučen sa naše strane, tj. da li se zna koji će mitraljez da tuče određeni prozor. Na dati znak otpočeoje odlučujući juriš. Sve je funkcionisalo po već unaprijed određenom planu. Jednovremeno je otvorena mitraljeska vatra na svaki prozor, a za to vrijeme mineri su se prebacili i postavili eksploziv uza zid. Odmah je izdata komanda "Pali!" Tadaje miner Dušan Vujnović izvršio paljenje. Eksplozija je bila tako snažna da se potresao čitav Aranđelovac, Eksplozijom je napravljen otvor u zidu, a zatim je uslijedila komanda: "Juriš!" Za tren oka borci Treće čete su se ubacili u samu zgradu, tako da je nastala borba za svaku sobu i svaki sprat. Iskusni i prekaljeni Krajišnici uspjeli su da četnike likvidiraju ili zarobe. Dok smo ih razoružavali i slali pred zgradu, pojedinci su tražili spas u podrumima i nužnicima, sami sebi guleći bradu i kosu noževima, misleći da će na taj način spasiti svoju kožu. To im nije pomoglo, već smo nekoliko stotina zarobili i poslati su nadležnima - da im sude za učinjena nedjela. Tu se našlo i nekoliko stotina građana koji su lično poznavali te "elitne" Dražine koljače. Čak je bilo da su među zarobljenim djevojke i žene prepoznavale ubice svojih najbližih i zahtijevale od nas da im sudimo na licu mjesta. Aranđelovac je oslobođen, a Krajišnici su nastavili dalji prodor prema Beogradu, zajedno sa našim drugovima koji su došli u brigadu sa ovog terena da je popune za nove juriše. Gojko Ličina Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka