PLOTUN IZ ZASJEDE Poslije neuspjelog napada na Kuršumliju, Treći bataljonje 15. avgusta 1944. godine razmješten u šumi nedaleko od te varoši. Tu smo se cijelog dana odmarali u hladovini. Vrijemeje bilo lijepo i toplo. Tamo negdje prema Kopaoniku skoro ćitav dan se čula borba. Pored pušćane i mitraljeske paljbe, oglašavali su se topovi i minobacači. Po samoj vatri moglo se ocijeniti da su u pitanju neke veće jedinice, jer se borba, očevidno, vodila na širem prostoru. Biloje ugodno ležati u hladovini i slušati kako tamo negdje u daljini sve odjekuje od topovske i minobacačke vatre, a što se mitraljeza tiče sticao se utisak da ne prestaju. Cudilo me je to što cijeli dan odmaramo i slušamo odjeke borbe, a nema naređenja da priteknemo u pumoć našim jedinicama. Međutim, negdje poslije 15 časova dođe u štab bataljona kurir iz štaba brigade. Dugugodišnja praksa nasje već naućila: čim vidimo kurira - možemo da se spremamo za pokret. Tako sam i ovog puta oćekivao da će nam sigurno narediti pokret, iako sam tog momenta i samu tu pomisao mrzio. Nije prošlo ni desetak minuta, kod dođe kurir iz štaba bataljona. Obraća mi se: - Druže komandire, zove Vas komandant bataljona! Pomislih: "Nazdravlje mu bilo! Ništa više od ležanja u hladovini". Krenusmo politički komesar Kecman i ja u štab bataljona, koji i nije bio daleko od nas. Još sa vrata obrati nam se komandant: - Dobili smo naređenje da jednu četu uputimo u štab Druge proleterske divizije. Treba da vidi kakva je tamo situacija i da donese izvještaj od štaba divizije o situaciji na njenom terenu. Možda će trebati dajoj se uputi i nekajedinica u pomoć, jer i sami čujete da se tamo dobro zakuvalo. Mi smo odlučili da onamo ide vaša Treća četa i da taj zadatak izvrši. Cujete tamo borbu, osluškujte i idite u tom pravcu, ali budite oprezni da ne biste naišli na neprijatelja. Pomislih u sebi: "Pa šta ako naiđemo na neprijatelja, možemo da se tučemo, a možemo, vala, i da pobjegnemo. lonako nam ne bi bilo prvi put da se sretnemo sa neprijateljem, pa nas evo živih!" - A sada, drugovi, možete ići u četu i krenite što prije. Srećan vam put i da nam se brzo vratite - reče nam komandant bataljona. Borci su se, po navici, brzo opremili i mi smo odmah krenuli na marš. Borcima nismo ni saopštavali zadatak, već samo vodnicima vodova. Išli smo brzo. Trebalo je vezu sa štabom Druge divizije uhvatiti u toku dana, jer ukoliko nas uhvati noć i prestane borba - nećemo se moći orijentisati gdje su naši a gdje je neprijatelj. Razmišljajući onako u hodu kako nam sada ne bi bilo zgodno da se sukobimo sa neprijateljem, mogao bi da nas odbaci od pravca, da izgubimo orijentaciju, a šta onda da radimo. Teren po kome smo se kretali najprije je bio pošumljen i ispresijecan, a zatim izrazito okomit. Kretali smo se niz neki potočić na kome se nalazila i pokoja potočara. Išli smo dosta dugo niz tu stranu obraslu visokom hrastovom šumom. Kadaje čelo kolone već sišlo u podnožje brda očekivalo nasje iznenađenje. Ispred nas su se nalazili kukuruzi, nešto dalje jedan potok a po strani potoka cesta od nas udaljena oko 200 m. Cestom se kretala jedna bugarska jedinica, u koloni po dva. Na čelu kolone jahalo je nekoliko oficira, a na začelju se vukla komora. To je, najvjerovatnije, bila neka jedinica koja se povlačila iz one borbe čije smo odjeke slušali cijelog dana. Kada smo dvogledom dobro osmotrili situaciju i položaj neprijatelja, dao sam znak rukom da četa "zalomi" u desnu stranu ("Zalomi!" bila je naša komanda koja je znaćila: prestrojiti jedinicu iz kolone u desnu ili lijevu stranu, u streljačkom stroju). Borci su dobro znali šta znači taj moj pokret rukom. Brzo su se prestrojili i zauzeli položaj iza nekog plota oko kukuruza. Bioje to položaj kakav smo mogli samo poželjeti. Bili smo maskirani, a imali smo i dobar naslon za oruzje. Cestaje od nas bila udaljena oko 200 m. Bugari još nisu stigli ispred naše zasjede, a nijesu nas ni opazili. Dao sam naredenje da niko ne otvara vatru prije mene. A kako sam u toku marša bio na čelu kolone, sada sam se našao na lijevom, a politički komesar Kecman na desnom krilu čete. Cekali smo da kolona Bugara stigne tačno ispred naših cijevi kako bismo je vatrom uhvatili po cijeloj dužini. Kada je četa bila negdje na pola zadatog puta, štab brigade je - ko zna iz kojih razloga, a najvjerovatnije zbog toga štoje vidio ovu bugarsku kolonu i pretpostavio da ćemo se sa njom sukobiti negdje u toj dolini pod najnepovoljnijim okolnostima - odmah poslao kurira u štab Trećeg bataljona, sa naređenjem da se četa koja je krenula za vezu vrati nazad. Po dobijenom naređenju, štab našeg bataljona je, sa istim naređenjem, poslao za nama kurira. Ocijenivši da je neprijateljska kolona stigla ispred same čete, otvorio sam vatru iz automata po oficirima koji su jahali konje. Istog momenta je cijela četa otvorila takvu vatru daje sva dolina jačala od rafala, a imali smo 13 puškomitraljeza i nekoliko automata. Iznenađeni takvom plotunskom vatrom, Bugari su bezglavo trčali ne bi li negdje našli kakav-takav zaklon. Razbježali su se sa jedne i druge strane ceste, u kukuruze, pa počeli grabiti što dalje od naše vatre. Tako su ostali bez komande, a nikome od njih ni na pamet nije palo da pruži neki otpor. Svako je za sebe, kako oficiri tako i vojnici, tražio spasa, mada ga je teško negdje mogao naći, pošto se sa našeg položaja moglo sve vidjeti. Vidjevši da je neprijatelj u panici i da tako reći i ne daje neki otpor, četa je krenula na juriš, i to bez moje komande. A kada je već bila zašla u kukuruze, stigao je kurir iz štaba Trećeg bataljona, sa naređenjem da se četa odmah povuče. - Kakvo sada povlaćenje kad smo već nadomak pobjede!? Ne dolazi uopšte u obzir - rekao sam. Mi smo nastavljali da jurišamo i pretražujemo kukuruze. Bugari su trčali tamo-amo kroz njih da bi nekako izbjegli zarobljavanje. Međutim, kada su vidjeli da im nema spasa - počeli su da ustaju, sa rukama podignutim uvis. Još prije rata sam slušao priče nekih starih ratnika koji su učestvovali u prvom svjetskom ratu u sastavu srpske vojske i borili se protiv Bugara. Pripovijedali su da su Bugari vrlo lukavi vojnici, da ih je teško istjerati iz rova, da noću znaju mučki da upadnu u srpske redove i noževima na pušci ubijaju i kolju tako da se borba i ne čuje. Međutim, ovoga puta to nisu pokazali, ili nisu imali vremena, već su se predstavili kao vojska slabog morala. Brzo smo pretresli kukuruze i izašli na cestu, što je značilo daje borba okončana, s tim što se mogao čuti još samo pokoji pucanj. Međutim, iz pravca našeg dolaska začu se neka galama. Pogledao sam u tom pravcu i ugledao kako nam naše Prva i Druga četa, sa štabom našeg bataljona, trče u pomoć. Sa njima nam se približavao i komandant brigade Stevo Rauš. Shvatili smo to kao divan znak odgovornosti, drugarstva i solidarnosti, čiju veličinu nije mogla umanjiti ni činjenica da su stigli kad je akcija već bila završena. Zapravo, čula se samo još poneka puška. U toj akciji nismo imali gubitaka. Stevo Đaković Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka