Zečević i ja nismo gubili vreme. Održali smo sastanak sa drugovima iz Podrinskog (mačvanskog) odreda, Jerkovićem i Lekićem. Više nije bilo govora o zajedničkoj borbi, već ko će koji zadatak izvršiti i kako posesti položaje da bismo sprečili prodor Nemaca.

Zečević nas je obavestio da ima zadatak da se poveže sa Glavnim štabom za Bosnu i Hercegovinu, da bi se organizovao zajednički napad na Zvornik. Time bi se povezala slobodna teritorija u Srbiji sa slobodnom teritorijom u istočnoj Bosni.

Ostao sam sa štabom Podrinskog odreda da bismo se dogovorili o posedanju položaja. Nije bilo mogućnosti da se u kratkom vremenu rasporede na jedan položaj četa Rajka Markovića i kombinovana četa Miloša Vučkovića. Stoga je četa Miloša Vučkovića ostala na položaju na desnom krilu, do Kolubarske čete Valjevskog odreda, koja je još bila pod komandom štaba Podrinskog partizanskog odreda. Četa Rajka Markovića se našla između čete Vuka Cvijanovića i čete Lale Stankovića, obe iz Podrinskog odreda, u selu Korenita.

Govoreći o tome posle rata, neki drugovi su ovu četu zamenili, misleći da je to bila četa kapetana Račića pod mojom komandom. Međutim, ja nisam nikad imao nikakvu Račićevu četu pod svojom komandom.

O borbama koje su vođene u to vreme ima dosta dokumentacije, naročito nemačke. Stoga ću samo u najkraćem govoriti o njima.

Posle izbijanja na drum Loznica — Valjevo i u rejon sela Draginca Nemci su u dva maha pokušali prodor prema Krupnju. U prvom pokušaju učestvovali su: 3. bataljon 698. puka, jedna četa 342. pionirskog bataljona, 3. divizion 342. artiljerijskog puka, 3. četa 202. tenkovskog puka, jedan oklopni lovački vod i jedan bataljon 699. puka. Dakle, svega dva pešadijska bataljona ojačana artiljerijom, tenkovima i inženjerijom. Grupom je rukovodio jedan operativni štab. Ovu formaciju Nemci su nazvali "Grupa Krupanj".

Interesantna je zapovest za dejstvo na Krupanj, upravo njen uvodni deo:

"U Krupnju je pre nekoliko nedelja izvršen prepad na nemačke trupe od strane daleko nadmoćnijih ustanika. Divizija je dobila naređenje da sa svom strogošću osveti ovaj prepad ... Nikakva terenska prepreka i nikakav otpor neprijatelja ne sme nikako zadržati trupu. Prepreke se moraju odmah obići, usled čega će se neprijatelj sam povući, ukoliko je prisutan. Sve vojnike i civilna lica koja se uz put sretnu, treba streljati... Krupanj opkoliti, sve muškarce koji se tamo nađu streljati, a samo mesto spaliti. Tamošnje nemačke zarobljenike osloboditi" (sve podvukao R. M.).

Ujutro 14. oktobra, posle jake artiljerijske vatre, "Grupa Krupanj" je prešla u napad. Podelili su se u dve kolone. Jedna je napadala na položaje koje smo držali mi, tj. Mačvani i čete Rajka Markovića, a druga kolona je krenula na istok prema Zavlaci. Položaje prema Zavlaci držali su delovi Valjevskog odreda: četa Dobrosava Trndže i 11. četa, obe su pripadale Rađevskom bataljonu. Sem njih je bio i Bombaški vod kod samog mosta na Jadru. Na pravcu prema Zavlaci trebalo je da položaje drže i čete kapetana Račića. Kažem trebalo je, jer su četnici bili raspoređeni u rezervi, pa su pri prvoj artiljerijskoj vatri pobegli. Uzaludna su bila nastojanja partizanskih komandira da Račićeve četnike vrate na položaje. Račić je svojim komandirima izdao druga naređenja, što se docnije i saznalo.

Borbe su vođene celog tog dana i u krajnjem ishodu Nemci nisu postigli nikakav uspeh. Bili su pred mrak prinuđeni da obustave nastupanje. Komandant "Grupe Krupanj" u 17 časova je morao obavestiti svoju diviziju:

"Brojno jači protivnik opkolio me sa svih strana; ja sam sa svoja dva bataljona suviše slab i ne mogu odgovarati za održanje preko noći dostignutih položaja. Povlačim se u rejon Draginca, vodeći borbu na sve strane."

Tako je bilo i sledećih dana. Nemci su često morali svoje ranjenike i mrtve izvlačiti pod zaštitom tenkova.

Partizan iz 11. rađevske čete, Srećković, opevao je ove borbe u pesmi "Boj na Zavlaci", u kojoj je opisao junaštvo partizana.

Druge brige su morile partizansko rukovodstvo. To je i mene zabrinjavalo. Ne jačina neprijatelja. Ta jedna divizija razvučena na toliki prostor nije ni mogla predstavljati odlučujući faktor. I Nemci su dobro znali da nemaju dovoljno snaga. Bio im je potreban saveznik, i oni su ga našli u Draži Mihailoviću.

Teror koji su Nemci primenjivali paleći sela i streljajući civilna lica koja su tih dana pohvatala, svakako da je delimično mogao uticati na kolebljivije elemente da napuste borbu. Međutim, to je počelo da deluje i u drugom pravcu. Javila se u narodu još veća mržnja i želja za osvetom. Kakav bi ishod bio, teško je predvideti i može se samo nagađati, jer je nešto drugo znatno uticalo na ove događaje. Bilo je to držanje četnika koji su priznavali komandu Draže Mihailovića, bilo onih koji su, kao major Pantelić i poručnik Mika Komarčević, direktno vodili pregovore s Nemcima i nudili se da prihvate njihovu komandu, ili onih koji su, kao kapetan Račić, vešto i lukavo manevrisali sve do onog dana kada su, po naređenju pukovnika Draže, izveli opšti napad na partizane.

Uostalom, u to vreme, mada se za to onda nije znalo, i sam Draža Mihailović je pregovarao preko nemačkih obaveštajnih oficira i tražio pomoć za napad na partizane.

Bežanje Račićevih četnika i neprihvatanje borbe, uz to širenje vesti da Nemci neće ništa onima koji odlože oružje, demoralisalo je partizane i uticalo na njihovu borbenost. To se još teže odrazilo na borce kojima sam ja komandovao, naročito u četi Rajka Markovića.

Nisam pomenuo da je još u borbama u Mačvi bilo nekih neslaganja sa Rajkom Markovićem. On je sebi uzeo pravo da sam pušta borce kućama, tako da je smanjivao brojno stanje čete. Dok smo se mi povlačili preko Iverka, Rajko je našao mogućnost da sa manjom grupom boraca ode u Loznicu. Došao je posle toga u četu na Koreniti, ali se čulo da govori kako bi trebalo prekinuti saradnju s partizanima. Mi nismo imali nikakvih uslova da Rajka sprečimo da preko svojih komandira vodova, koji su bili i njegovi poznanici, među borcima širi razne glasine.

Dok smo bili na položajima kod Valjeva, dešavalo se da po dan-dva uveče, zajedno sa partizanskim četama, prisustvujemo političkim predavanjima ili priredbama. To je tada bio jedini politički rad u četi.

Međutim, tada sam, mada sa zebnjom i nevericom, počeo osećati da se događa nešto slično kao kada smo odstupali u aprilskom ratu. Kao da je i ovde počela da deluje nekakva "peta kolona". Samo sam sada bio u drugoj situaciji, i to mi je padalo sve teže. Bio sam ponosan što smo borbom protiv Nemaca oprali ljagu sa našeg obraza, pa me je ova nova izdaja još više i direktnije pogađala. Ipak sam se nadao da će uticaj partizana biti takav da će se izbeći ono najgore.

Tako smo se nekoliko dana uspešno borili sa Nemcima, a i sa stanjem u četi. Onda je došao drugi pokušaj prodora Nemaca u Krupanj. Devetnaestog oktobra uveče cela 342. nemačka divizija posela je polazne položaje, da bi ujutro, 20. oktobra, prešla u napad.

Direktan napad su izvršili 699. i 698. puk, ojačani tenkovima, artiljerijom i inženjerijskim jedinicama, dok su ostale snage vršile bočna obezbeđenja i demonstracije na drugim pravcima.

Na pravcu Draginac—Dvorska, da bi brže prodrli, Nemci su se poslužili sredstvima kakva su mogli da primene samo fašistički razbojnici. Na pravcu od Draginca preko Dvorske, ispred streljačkog stroja svoje napadne kolone terali su žene, decu i starce, koje su pokupili po selima.

Pred nadmoćnijim nemačkim snagama naše jedinice su se u borbi povlačile. Prema Stolicama su odstupale čete: Vuka Cvijanovića, Lale Stankovića, Dimitrija Bajalice i Rajka Markovića.

Ostale jedinice su odstupale istočno od Krupnja. Kod Stolica sam pokušao da zaustavim četu Rajka Markovića i da bočno posednemo položaje iznad puta koji je preko Stolica vodio za Krupanj. Međutim, Rajko Marković mi je rekao da on komanduje svojom četom i da će posesti položaje južno od Krupnja da zaštiti selo Banjevac. To je bilo njegovo selo i ja osetih da i ta četa koju on vodi, nije pod našim uticajem.

Nisam mogao ništa drugo učiniti sem da ostanem sa partizanima Podrinskog (mačvanskog) odreda.

Sutradan smo sa položaja iznad Stolica osmotrili jednu od kolona koje su odstupale iz Krupnja. Nadali smo se da će se Nemci povlačiti preko Stolica. Međutim, oni to nisu učinili i tako su izbegli da budu pri povratku napadnuti. Krupanj je do temelja spaljen, sem jedne kuće koja je pripadala apotekaru koji je bio Nemac.

Preko kurira sam ponovo naredio Rajku Markoviću da se vrati na položaje kod Stolica, ali sam dobio izveštaj da je Rajko sa četom iz Banjevca otišao čak na Drinu, u selo Radalj. Savetovao sam se sa drugovima Mačvanima šta da radim i neko mi je predložio da odem u Radalj i da pokušam da četu vratim. Tako smo Boško policajac i ja krenuli u Radalj.

Slučaj je hteo da se tada Rajko mimoišao sa Zečevićem, koga je o prodoru Nemaca u Krupanj obavestio komandir bombaškog odeljenja Bogosav Mitrović Šumar, a mimoišao sam se i ja kada sam pošao za Radalj. Dok je Zečević išao za Pecku i imao muke sa kapetanom Račićem, ja sam pokušao da četu koja se doskora dobro borila i izvršavala naređenja, vratim na položaje u borbu protiv Nemaca. Bilo mi je još važnije da ne potpadnu pod uticaj Draže Mihailovića.

Kada sam došao u Radalj, iznenadila me je promena stanja u četi. Komandir se već više puta sastajao sa oficirima majora Pantelića i otvoreno mi je rekao da će sa ljudstvom preći pod njegovu komandu. U četi je bilo nekoliko agitatora koji su po Rajkovoj dozvoli govorili protiv partizana i borbe protiv Nemaca. Sa četom sam održao zbor i obrazložio sve sto sam znao i umeo da bih četu vratio sa stranputice.

Bilo je i nekoliko bukača koji su pokušali da neke greške komandira Azbukovačke čete Nikole Božovića iskoriste za raspirivanje mržnje protiv partizana. Takvima sam ubedljivo rekao da se svačije greške, pa i Nikoline, mogu ispitati i, ako je kriv, da će ga partizani kazniti strože nego što bismo ga mi kaznili. Nisam razmišljao da li sam ja u opasnosti ili nisam i ostao sam s njima dva dana i jednu noć, pokušavajući da ih vratim na pravi put. Jedan deo boraca se opredelio da se vrati kućama, i niko ih nije mogao zaustaviti. To su bili oni koji su videli da će Rajko u najskorije vreme poći putem izdaje, a oni su hteli da to izbegnu.

Osećao sam da se ova četa ne raspada pod udarima nemačke snage, niti se ovi ljudi plaše neprijatelja i borbe. Gledajući kako raste uticaj onih koji su propagirali naređenja Draže Mihailovića da treba prekinuti borbu protiv Nemaca, osetio sam da to nije obična izdaja, već i zabadanje noža u leda, baš sada kada je jedinstvo bilo najpotrebnije.

Prisećao sam se svih borbi i nastojao da jasnije sagledam lik Rajka Markovića. Prisustvovao sam svim borbama koje je vodila njegova četa, i nisam se mogao setiti da sam video Rajka da on lično nišani i gađa kojeg Nemca. Mogao je Rajko mirno stati pred Nemce i reći da nije na njih ni metka opalio, a za sve drugo okriviti poručnika Martinovića, ili Zečevića, ili partizane.

Ovde u Radalju, na sva moja ubeđivanja, kada bi se morao izjasniti, Rajko je odgovarao da će tu sačekati da vidi kako će se razvijati situacija.

Ja sam video kako se razvijala. Ukoliko sam na jednom kraju ili sa jednom grupom uspeo nešto da postignem, iza mene je Rajko, uz pomoć Pantelićevih i Račićevih četničkih oficira Jokovića i Savića, to sve pokvario.

Pošto je bilo govorkanja da bi bolje bilo da se i ja izgubim u Bosnu, iako nisam imao nameru da tamo idem, ponadao sam se da bi, možda, Zečević mogao imati više uticaja na ove ljude jer ih je poznavao, bio je i sveštenik u tim krajevima. Zato sam krenuo sa Boškom u Stolice i tamo našao popa Zečevića i Miloša Vučkovića.

Zečević je tražio da se četa Miloša Vučkovića povuče u Stolice da bi se prikupio ceo odred. Ispričao mi je o svom sukobu sa kapetanom Račićem. Štab Valjevskog odreda sklopio je sporazum sa Račićem, po kome je on postao komandant svih snaga u rejonu Zavlake. Zečević mi je rekao kako je kapetan Račić pridobio čete Pinterića i Mihaila Popovića koje su ostale u rejonu Valjeva i poveo ih sa sobom. Zatim mi je govorio kako je uticao da se veći deo ljudstva iz tih četa vrati svojim kućama.

Najznačajnije je bilo to da je Račić rekao Zečeviću kako se pomirio sa Dražom Mihailovićem, koji mu je oprostio što se borio protiv Nemaca, i da sada, po naređenju Draže Mihailovića, ide prema Karanu. Tako je Račić prekršio sporazum s partizamma.

Kad sam Zečeviću izneo situaciju u četi Rajka Markovića, nije moglo biti sumnje da je sve to urađeno po istom planu. Zečević je verovao da će četu Rajka Markovića uspeti da vrati pod našu komandu. Otvoreno sam rekao i Zečeviću i Vučkoviću da neću da komandujem takvim četnicima. Odlučio sam da odem u štab odreda i da ih obavestim o celoj situaciji, pa i o greškama Nikole Božovića, koga su Rajko Marković, Joković i drugi četnici optuživali da je, navodno, streljao neke nedužne seljake.

Dogovorili smo se da Zečević ode u Radalj, kao što je sam želeo, i da povede i četu Miloša Vučkovića. Zatim bi obe čete doveo u Stolice.

Uprkos svim naporima, Zečević nije uspeo da vrati četu Rajka Markovića, o čemu je pisao u svojoj knjizi Raste ustanak. A ja, umesto u štab Valjevskog partizanskog odreda, otišao sam u Vrhovni štab.

Krenuo sam u selo Stave, gde je bio štab Valjevskog odreda. Poveo sam samo Boška policajca. Mislio sam da povedem i Nikolu Vučkovića, ali se on sa četom Miloša Vučkovića vratio kad smo mi već otišli iz Stolica. Put nas je vodio preko Tolisavca, sela u kome je bio Vrhovni štab. Tu su nas obavestili da je Vrhovni štab pre dve nedelje otišao u Užice. Razmišljao sam da, možda, odem u Užice, ali se ipak odlučih da idem u štab Valjevskog odreda. Bio sam ljut na drugove u štabu Valjevskog odreda koji su, i ne obavestivši me, paktirali sa kapetanom Račićem, pa sam hteo da to raspravimo.

U Stavama nisam našao nikoga, jer su drugovi otišli u Osečinu. Bilo je kasno da produžim, pa sam sa Boškom zanoćio u Stavama.

Ujutro, kad sam se probudio, vukla me je želja da odem do Vrhovnog komandanta i da ga obavestim o celokupnoj situaciji. Ni sam ne znam zašto, ali sam osećao da će mi samo drug Tito u ovoj složenoj situaciji pomoći.

Tako se ja sa Boškom policajcem uputih preko Ljubovije u Užice.

U Ljuboviji sam naišao na veliku gužvu. Četnici popa Bore Nenadovića, pa neki Pećančevi četmci i žandarmi majora Dangića zauzeli su komandu mesta. Govorili su kako su razjurili partizane i uhvatili komesara Žuću.

Osetio sam da bih i ja tu mogao loše proći, pa sam se sa Boškom dogovorio da kažemo da smo iz Bosne i da idemo u Užice. Pred komandom mesta ubacili smo se u jedan kamion koji je išao po municiju i oružje u Užice za ustanike u Bosni.

U Rogačici trebalo je od partizana dobiti benzin za kamion. Tu sam naišao na jednu četu Račanskog partizanskog odreda. Komandira čete sam obavestio o situaciji u Ljuboviji i neredu koji tamo vlada.

Na ulazu u Užice zaustavila nas je partizanska patrola. Ubrzo sam video da je život u gradu besprekorno organizovan. Imao sam utisak da ceo grad živi kao mala dobro organizovana država ili kao vojni logor. U Užicu su postojali komanda garnizona, Narodni odbor, intendantura za snabdevanje, radionice za odeću i fabrika za izradu pušaka i municije, Bilo je puno vojske.

U komandi mesta kazao sam ko sam i da želim kod vrhovnog komandanta druga Tita. Bio sam bradat i duge kose, imao sam na sebi nemački šinjel, šmajser i oficirski nemački bodež, koji sam skinuo sa komandanta Krupnja. Takav sam upao među jedno desetak partizana koji su bili obezbeđenje Vrhovnog štaba. Uz određene opreznosti predali su me straži koja je obezbeđivala Vrhovni štab. Imao sam sreću da me je odmah na ulazu sreo Voja Rađevac, koji me je poznavao iz borbe za Krupanj. On me je odveo do Laze Trpkovića, koji me je takođe poznavao. Veoma sam se obradovao kada mi je saopšteno da ću biti primljen kod druga Tita.

U Užice sam stigao 4. ili 5. novembra, uoči proslave oktobarske revolucije. Baš u to vreme Draža Mihailović je izdao naređenje svim svojim komandantima i "vojvodama" da počnu opšti napad na partizane. Koliko je odugovlačio sa borbom protiv Nemaca, a sada je tako brzo za račun tih istih Nemaca izdao naređenje za opšti napad na srpske partizane.

Slučaj je hteo da pred Užice istovremeno dođemo kapetan Račić i ja. On sa jedne, a ja sa druge strane. Ja sam došao da ojačam borbu i saradnju svih rodoljubivih snaga protiv Nemaca, a Račić je došao na Karan, pred Užice, da izvrši naređenje Draže Mihailovića za napad na Užice, glavnu bazu slobodne teritorije, i na Vrhovni štab.

Određeno nu je da se smestim u sobu koja je bila predviđena za smeštaj partizanskih rukovodilaca koji su dolazili sa fronta. U sobi je bilo oko šest običnih vojničkih kreveta sa ćebadima.

Vrhovni štab je bio smešten u zgradi banke. Iako sam rođen u gradu i pet godina živeo u Beogradu, zgrada je na mene ostavila impozantan utisak. Kada sam je prvi put posle rata video, tražio sam u čemu je ta veličina zgrade, ali onaj utisak je nestao. I tek kada sam postao svestan da je ono što sam doživljavao bilo vezano za razgovore s drugovima koje sam tada sretao i njihov odnos prema meni, a ne za lepotu i veličinu te zgrade.

Došlo je i vreme za prijem kod Vrhovnog komandanta. Kao vojnik osećao sam tremu. Formalno, ja nisam bio potčinjen i partizanski komandant mi nije bio starešina. Ali ja sam osećao da je drug Tito i meni vrhovni komandant, jer sam u njemu našao čoveka koga sam tražio toliko meseci, našao sam čoveka koji će me povesti u borbu. On je bio moj vrhovni komandant koga sam dobrovoljno izabrao.

Čim sam ušao, drug Tito se podiže od stola i pođe mi u susret, pozdravivši me: "Zdravo, Martinoviću !" I kasnije, godinama, pri svim sastancima uvek bi mi rekao "Martinoviću", ne stavljajući nikad ispred mog imena ni čin, ni zvanje, ni "druže". Jednostavno, ali prvi put izrečeno, zbunilo me je. Možda sam odgovorio čak i sa "Smrt fašizmu", pozdravom koji sam od partizana preuzeo. Danas se više ne sećam kako sam odgovorio.

Nije to bilo sve što me iznenadilo. Umesto da podnesem raport o situaciji, drug Tito me je u običnom drugarskom razgovoru pitao kako je kod nas na frontu.

Počeo sam govoriti, kao što ljudi uvek čine, o onom što me je u to vreme najviše tištalo. Bio sam opterećen četničkom izdajom. Pošto sam ukratko izneo kako Nemci pale kuće, sela i ubijaju nevmo stanovništvo i kako su prodrli u Krupanj i Valjevo, počeo sam govoriti o četničkoj izdaji.

Govorio sam o majoru Panteliću, koji je odmah u početku nemačkog napada pregovarao s Nemcima, i o slučaju poručnika Komarčevića, koji im je u Loznici predao raport. Zatim sam izneo Račićevo lukavstvo i izvlačenje iz borbe, što je, u suštini, uvek bilo naređenje Draže Mihailovića. Nisam mogao da prećutim kako je još u septembru major Pantelić tražio da se i ja stavim pod njegovu, odnosno Dražinu komandu i kako me je pukovnik Mihailović osudio na smrt zbog izdaje.

Titove reči navodim po sećanju, a ne doslovno. Rekao mi je da je njemu još u Beogradu bilo poznato da je Draža Mihailović mene smatrao nepokornim oficirom i da je pripremao da me ubije kada budem prelazio Drinu. Zatim o tome kako je Račić sa svojim četnicima i drugim četnicima Draže Mihailovića napao partizane, ali su ih naši borci potpuno razbili.

Drug Tito mi je naglasio kako bi trebalo nastojati da se što više rodoljuba koji hoće da se bore protiv okupatora, otrgne od uticaja raznih petokolonaša. To je bio i odgovor na moje kazivanje kako su petokolonaši i u mom odredu uzeli maha i kako sprovode propagandu Draže Mihailovića da se prestane sa borbom protiv Nemaca.

Ima još poštenih oficira kao što sam ja, rekao mi je drug Tito, i mogla bi se pri Vrhovnom štabu formirati od njih četnička komanda koja bi objedinila sve koji prihvataju borbu protiv okupatora.

Nisam ni osetio da smo razgovarali oko dva sata. Na kraju me je drug Tito pozvao da uveče na mitingu i paradi u čast proslave oktobarske revolucije, ako želim, i ja govorim. Rekao mi je da razgovaram i sa drugim drugovima u Vrhovnom štabu, naročito sa drugom Bevcom.

Kada sam polazio, rekao sam drugu Titu: "Ja bih obrijao bradu."

"Zašto, to meni ne smeta. Glavno je da se ti boriš protiv okupatora", odgovorio mi je drug Tito.

Po naređenju druga Tita, dobio sam objavu na kojoj je pisalo između ostalog: "Mole se sve partizanske jedinice i narodne vlasti da drugu Martinoviću izađu u susret." Potpisao ju je lično drug Tito.

Ovu objavu sam dugo čuvao za uspomenu, ali 1944. godine sam slučajem ostao bez nje.

Prolazeći gradom, nekoliko puta sam iza sebe čuo primedbe na svoju bradu, ali sam se pravio gluv. Bošku sam rekao da je s mojom bradom gotovo. Na kraju, ako je borba protiv Nemaca počela, doći će uskoro i sloboda.

Na jednom uglu stajala je tabla sa natpisom "Fotograf". Odlučih da se slikam sa bradom za uspomenu. Dugo sam mislio da je fotografija na kojoj sam ja sa bradom sačuvana kod ovog fotografa, jer sam iz Užica otišao pre nego što je fotografija bila izrađena. Međutim, fotografija koju posedujem, sa bradom, šubarom i mašinkom, načinjena je u Valjevskom odredu i autor je Rade Jokić.

Kad sam izišao iz fotografske radnje, video sam preko puta berbernicu. Rekao sam Bošku da ću sutra obrijati ovde bradu, i tako sam i učinio.

Uveče je došao Laza Trpković i rekao mi da me drug Tito zove na miting.

Krenuo sam u grupi sa članovima Vrhovnog štaba. Popeli smo se na svečano ukrašenu tribinu, na kojoj su se vijorile zastave: nacionalna trobojka, crvena zastava Sovjetskog Saveza i engleska zastava.

Počela je svečana parada. Na čelu su bile grupe radnika sa upaljenim lučem, simbolično pnkazujući svetlost koja razbija mrak fašizma. Iza njih je naišao eskadron narodne konjice, a onda nekoliko četa jedna za drugom. I u eskadronu i u četama nošene su zastave.

Mislim da treba naglasiti da je tog dana, 7. novembra 1941, u znak proslave oktobarske revolucije održana parada samo u Moskvi i u Kujbiševu, a od cele porobljene Evrope jedino u Užicu.

Ova parada ostavila je na mene drugačiji utisak od onih pre rata, kad sam kao pitomac Vojne akademije marširao na paradama povodom kraljevog rođendana. Ovo u Užicu bila je svečanost na kojoj su građani, seljaci i borci iskazivali svoj stav i svoje oduševljenje za put kojim ih je povela Komunistička partija a, isto tako, i svoje negodovanje i mržnju prema izdajnicima koji su se stavljali u službu okupatora.

Miting je otvorio Radivoje Jovanović Bradonja. Dva-tri dana posle toga, u borbama kod Ljubovije, pričao mi je da mu je to bila nagrada od druga Tita što je dobro komandovao u borbama protiv četnika Draže Mihailovića.

Zatim je govorio drug Pavlović. Bio je to partizanski nadimak Lole Ribara. Imao je divan, jak i dubok glas, pravi govornički. Gotovo svaka njegova rečenica bila je prekidana burnim odobravanjem i pljeskom. Govorio je o Sovjetskom Savezu i borbi za dobrobit čovečanstva. Govorio je da smo i mi danas udruženi u velikoj borbi protiv fašizma. Govorio je i o izdajničkoj ulozi Draže Mihailovića.

Mene je sve više hvatala trema, razmišljao sam šta da kažem. Niko mi nije rekao o čemu da govorim. Shvatio sam da je i to bio znak poverenja, ali šta reći posle Lole Ribara. Tek što sam zaustio da nešto kažem, iz naroda se čuo poklik: "Neka živi jedinstvo poštenih rodoljuba!"

Kao eho odjeknulo je: "Živelo!"

U svom govoru napao sam Milana Nedića, predsednika "srpske vlade" pod okupacijom. Nazvao sam ga izdajnikom, koji se busa u grudi kako spasava srpski narod, a zašto ga nije spasavao u aprilskom ratu, kad je imao stotine hiljada vojnika kao komandant grupe armija, nego je kapitulirao prvog dana rata. Napao sam i sve one koji su naseli Nemcima, koji izazivaju građanski rat u Srbiji pomoću svojih prljavih slugu, petokolonaša i izdajica srpskog naroda.

Govorio sam i o nemačkim zločinima i napao sve one koji nas koji se borimo nazivaju razbojnicima.

"Ja. vas pozdravljam i pozivam da svi zajednički i složno i dalje istrajemo u borbi i da ne podlegnemo petokolonaškom radu onih koji još nisu metak ispalili i koji ga neće nikad ispaliti. Ja vam kažem da onaj koji je od mene više Nemaca ubio toliko puta više od mene vredi. Ali oni koji nisu metak opalili a neće ga ni opaliti nemaju nikakvo pravo da govore da smo mi razbojnici. Ja vas pozivam da dobro otvorite oči i da pomažete našu borbu za slobodu, za zlatnu slobodu koju ćemo u Srbiji sa oružjem u ruci stvoriti."

Na kraju sam sve pozvao da uzviknemo "da živi naš mladi kralj Petar II, da živi Staljin!" Završio sam uz burne pozdrave.

Tu su stajali drugovi, Tito, generalni sekretar Komunističke partije i vrhovni komandant, i članovi Centralnog komiteta. Kad sam upitao druga Tita kako sam govorio, rekao mi je: "Dobro si govorio."

Mislim da sve ovo što pišem, pokazuje koliko je mogućnosti bilo za sve rodoljube da se udruže u borbi protiv okupatora.

Posle mog govora sa užičke tribine i završenog mitinga, obradovao me poziv druga Bevca da dođem k njemu. Video sam da je Slovenac. Upoznao sam ga tek pre parade kao člana Vrhovnog štaba. To je bilo dovoljno da ovaj poziv shvatim kao naređenje, ali i kao počast.

Čim sam došao, bio sam počašćen kafom. Već u početku našeg razgovora drug Bevc mi je rekao da je po zanimanju učitelj. Pošto mi je brat učitelj, malo sam se oslobodio i počeo da se politički ispovedam. Otprilike ovako:

"Znate, druže Bevc, ja sam za demokratiju, iako sam oficir; i to onakvu kakva je bila u nekadašnjoj, maloj Srbiji, pre prvog svetskog rata, pod starim kraljem Petrom I."

"Kakva je to demokratija, druže poručniče?" pitao me je član Vrhovnog štaba Edvard Kardelj, koga sam tada znao kao "druga Bevca".

Brzo sam se zapetljao. Nisam znao niti umeo da odgovorim na pitanje. Rekao sam nešto kao da je narod u takvoj demokratiji bio prezadovoljan, da sam to slušao od starijih ljudi.

"Ostavimo to za posle rata, sada treba najpre svim snagama osloboditi zemlju od okupatora", bio je smisao reči druga Kardelja.

Iz pitanja koje je zatim sledilo, zaključujem da je drug Kardelj začas ocenio koliko sam politički neupućen.

"Ko je u Valjevskom odredu s tobom, druže Martinoviću, politički radio?"

"Niko, nije bilo vremena, stalno borbe od Krupnja do dolaska ovamo", odgovorio sam. "Za to uvek mora biti vremena."

Nas optužuju i podmeću nam sa Ravne gore da se mi borimo za vlast, govorio mi je drug Bevc. A mi se borimo za ljude. U ovom trenutku potrebno je jedinstvo čitavog naroda. Treba okupiti sve snage da bi sloboda došla što pre. Te zadatke mi ne možemo izvršavati preko sreskih načelstava i žandarmerije, koji služe okupatoru. Mi vodimo narodnooslobodilačku borbu i potrebni su nam narodnooslobodilački odbori, sastavljeni od najboljih sinova našeg naroda, koje će narod izabrati svojom voljom.

Preko takvih odbora najbolje će se ostvarivati jedinstvo u borbi protiv svih neprijatelja i izdajnika.

Govorili smo i o Ravnoj gori i pukovniku Mihailoviću. Izneo sam drugu Bevcu niz pojedinosti o vezama Draže Mihailovića sa Ljotićem, Aćimovićem i Komandom žandarmerije u Beogradu. Govorio sam o antikomunističkoj propagandi "Gorskog štaba", o Mihailovićevim govorima na zborovima da nije vreme za borbu i da treba čekati, o aerodromu na Ravnoj gori i iščekivanju pomoći i izaslanika iz Londona. Govorio sam i o ambicijama pukovnika Mihailovića da i partizane stavi pod svoju komandu, i o tome kako na smrt osuđuje one koji se bore protiv okupatora.

Na kraju mi je drug Bevc rekao da sutra razgovaram sa Dedijerom o svom članku za "Borbu". Usudio sam se da upitam o čemu bi bilo najbolje da pišem.

"Pa, počni s tim da je danas najpotrebnije jedinstvo srpskog naroda, o čemu smo sada govorili... "

Te reči druga Bevca nalaze se u naslovu članka u desetom broju užičke "Borbe", na šestoj strani. Bolji naslov nije bio ni potreban.

Napominjem još jedanput da nisam citirao od reči do reči razgovor sa drugom Bevcom, već sam izneo osnovni smisao našeg razgovora, što mi je drug Kardelj i odobrio 26. aprila 1977. godine.

Sutradan posle posete drugu Bevcu, dugo sam razgovarao sa Vladimirom Dedijerom i na osnovu tog razgovora napisan je članak za "Borbu".

Govorili smo i o zverstvima Nemaca u Mačvi, ali u članku je to samo pomenuto, dok je na osnovu tog razgovora dat poseban članak pod naslovom "Osveti nas", u užičkoj "Borbi", br. 14, od 15. novembra 1941. godine.

Moram priznati da nisam mogao verovati u ono vreme da će sve što sam govorio biti objavljeno. Mislio sam da onaj deo o kralju nije za javnost, ali kada je i to izašlo, više nije moglo biti sumnje u ogromne napore koje čirn najviše partijsko rukovodstvo da bi se sve snage ujedinile u borbi protiv okupatora.

Vladimir Dedijer se za vreme tog "intervjua" pomalo i šalio, a govorio mi je i o slobodi štampe.

Posle razgovora s njim, našao sam se s Boškom. Otišli smo kod berberina da se doteramo. Berberin je dugo obilazio oko moje brade, zagledao je kao da mu je bilo žao da je obrije. Morao sam mu ispričati zašto sam pustio bradu, a sada hoću da je obrijem da ne bi ko pomislio da sam jedan od Dražinih četnika, jer je u to vreme brada postala simbol četnika Draže Mihailovića, pa je i on, koliko se čulo, pustio bradu.

Kada sam se pojavio golobrad, belog lica posle 7 meseci nebrijanja, straža u Vrhovnom štabu me nije prepoznala. Pokazao sam objavu koju mi je dao drug Tito, ali su me ipak poveli do druga Laze Tripkovića, koji me je pogledao a onda zagrlio. Smatrao je da sam dobro učinio. Mnogi su mi rekli da su taj moj postupak ocenili kao definitivno raskidanje sa prošlošću. Nisam mogao svakome objašnjavati ni zašto sam pustio bradu, ni zašto sam je obrijao.

U podne sam bio pozvan na ručak sa članovima Vrhovnog štaba. Čelo stola bilo je mesto za druga Tita. Desno i levo su sedeli drugovi Marko (Aleksandar Ranković) i Bevc (Edvard Kardelj). Mene su smestili do Kardelja, sigurno sam tu čast imao kao gost.

Pre dolaska druga Tita, drugovi su se dogovorili da ne kažu ko sam. Tako smo sedeli i sačekali druga Tita. Počeo je ručak, a drug Tito je nekoliko puta pogledao u mene. Svi su se pravili da to ne primećuju. Drug Tito me je upitao kako mi se sviđa ručak u Vrhovnom štabu. Progovorio sam, i drug Tito reče: "A to si ti, Martinoviću. Pa ti si, bogami, pravi omladinac."

U razgovoru mi reče da sutra mogu automobilom na teren sa drugom Perom. "Treba što pre stvoriti snažan četnički odred koji bi se borio protiv Nemaca", dodao je.

Posle ručka, po želji druga Tita, drug Marko me poslao kod intendanta Ćosića, koji mi je rekao da izaberem odelo, Dobio sam novo odelo vojničkog kroja i kožni kaput. Zamenio sam i šubaru šajkačom i takav sam sutradan krenuo automobilom prema Ljuboviji. Sa drugom Perom sam se upoznao još za vreme ručka u Vrhovnom štabu. Bio je to Koča Popović, komandant Posavskog partizanskog odreda. Dogovorili smo se o putu za Ljuboviju. Dozvolio mi je da s nama pođe i moj kurir Boško.

Uz put smo razgovarali o revoluciji, a i o izdaji četnika. Slušao sam druga Koču sa koliko poznavanja govori o svemu. Sve što je govorio, za mene je najvećim delom bilo novo.

U jednom trenutku uporedio je postupke nemačkih fašista sa fašistima u Španiji. Tako sam saznao da je drug Koča španski borac, pa sam ga zamolio da mi priča i o tom ratu.

Uz put smo svratili i u Bajinu Baštu. Kako je drug Koča video da mnogo pušim, rekao je drugovima iz Račanskog partizanskog odreda, kojima je prenosio određene zadatke, da me snabdeju duvanom i cigaret-papirom.

Ne zadržavajući se dugo, krenuli smo dalje do sela Baćevca. Tu su nas zaustavili partizani i nešto saopštili drugu Koči. Dalje sam produžio sa kurirom Boškom. Hteo sam da se što pre prebacim do svog odreda. Ponekad, u daljini, čuo se po koji pucanj, besmisleno trošenje municije, koje me je podsećalo na prisutnost četnika.

Ušli smo u kafanu u Ljuboviji, gde rekoše da je komanda mesta. Komande, u stvari, nije ni bilo. Dan ranije vodila se borba. "Vojvoda drinski" je napao partizane, koji su se u borbi povukli, a četnici su se uplašeno vrzmali levo-desno. Niko se nije našao da organizuje kakvu komandu mesta.

Raspitujući se o situaciji, ocenio sam da mi je bezbednije da se prebacim bosanskom stranom prema Zvorniku i da opet pređem Drinu u blizini Zvornika. Tako bih, mislio sam, brže došao do Krupnja. Znao sam da je postojala opasnost od majora Dangića, ali sam mislio da ću proći, jer tada u tim krajevima još nije bilo sukoba između četnika i partizana.

Ako je u Ljuboviji vladalo bezvlašće, kada smo prešli u Bratunac, videli smo da je dvovlašće. Jedna preko puta druge nalazile su se dve komande mesta, u kafani četnička, u školi partizanska.

Otišao sam u partizansku i obratio se jednom starijem borcu koji je bio komandant mesta. Pokazao sam mu objavu koju sam dobio od druga Tita. Pre nego što me je upitao šta mi treba, morao sam mu pričati kako izgleda drug Tito i kako je bilo u Užicu. Od Bratunca do Drinjače radio je autobus. Komandant mesta mi reče da će i meni i Bošku obezbediti mesto u autobusu jer su četnici nedisciplinovani, a autobus je zajednički. Pored sve gužve, nas dvojicu je smestio, čak smo i sedeli. Baš kada je autobus kretao, ušao je povisok partizan. Prišao mi je i predstavio se: "Ja. sam Tempo!"

Verovatno mu je komandant mesta rekao za mene. Za druga Tempa sam čuo još u Valjevskom odredu, a i od popa Zečevića, koji ga je pominjao u vezi sa dogovorom o napadu na Zvornik. Nisam imao nameru da u autobusu ističem ko sam, jer je bilo dosta Dangićevih četnika. U razgovoru drug Tempo me više puta oslovio sa "druže Martinoviću", što je čulo i nekoliko četnika u autobusu.

Kada sam došao u Drinjaču, imao sam neprilika. Komanda mesta je bila u kafani, odnosno tamo su bile četničke starešine koje su, uz piće, izdavale i nekakva naređenja.

Ušao sam u kafanu, ne da se javim komandi mesta, nego da se raspitam kako bih prešao Drinu na srpsku stranu. Da ne bismo upali u oči, seli smo za jedan sto i poručili rakiju.

Nismo ni popili rakiju, kada nam je prišao jedan mladić i, ne pitajući za dozvolu, seo za naš sto.

Nalaktivši se i približivši mi se, upita gotovo šapatom:

"Jesi li ti poručnik Martmović?"

Na trenutak sam razmislio, onda odlučih da kažem:

"Nisam."

"Ma nemojte se šaliti, stvar je ozbiljna", reče mi mladić.

"Pa šta bi bilo ako jesam?" Malo sam stegao mašinku i pogledao u Boška, koji je shvatio moj pokret i pogled.

"Neko je telefonirao majoru Dangiću da si u Drinjači, i major je naredio žandarmima da te uhapse i zatvore u kulu."

"Ko ti je to rekao?" upitao sam i pomislio da je, možda, neko od onih četnika u autobusu čuo kad me je drug Tempo oslovio sa "druže Martinoviću", ili me je neko poznavao, pošto je ovde bilo i oficira a i žandarma koji su dolazili na Ravnu goru.

"Javio mi je drug Pera Đukanović da je čuo kada je Dangić naredio da se upute žandarmerijske patrole da te uhvate i sprovedu u Drinjaču i da ga odmah o izvršenju obaveste."

Mladić koga je poslao drug Pera Đukanović svojski nam je pomogao da se vratimo ka Ljuboviji, ali nije nam mogao pomoći da pređemo Drinu. U Ljuboviji se nisam usudio preći, jer su na mostu bili četnici. Morao sam dalje uz Drinu. Tako sam izgubio dva-tri dana, a žurio sam da što pre stignem u Krupanj i Valjevski odred.

Kada smo Boško i ja stigli negde u visinu sela Bačevca, čuli smo da se na srpskoj strani vode borbe. Raspitali smo se kod bosanskih seljaka i saznali da su partizani došli iz Užica i napadaju četnike koji su zauzeli Ljuboviju. Odmah smo našli čamac i prevezli se u Srbiju. Bila je to srećna odluka, jer sam naišao na Radivoja Jovanovića Bradonju. On je bio pored topa, gađao je na brdima četnike, koji su bežali ispred užičkih partizana.

Uključili smo se i mi u borbu da bismo oslobodili Ljuboviju. Bradonja je žurio jer je bio obavešten da su tamo četnici zarobili na prevaru jednu četu partizana, koju treba osloboditi. Tada mi je pričao kako je već bio opkolio četnike koje je razbio kod Užica i Požege, ali je dobio naredenje da prekine napad. Ovog puta nije bilo telefonske veze pa, reče, ako ih opkoli, neće mu se izvući.

I ovde kod Ljubovije, gde je Radivoje Jovanović Bradonja, sa svojim partizanima, vodio borbu, bilo je u pitanju oslobađanje grupe partizana koje su četnici na prevaru zarobili u Ljuboviji.

Nekako baš u to vreme pukovnik Draža Mihailović, sa svojim štabom u Struganiku, vršio je poslednje pripreme za sastanak sa Nemcima u selu Divcima. Razume se da mi tada to nismo znali, ali evo jednog dela zapisnika sa tog sastanka, da bi se videlo kako je pukovnik Draža Mihailović služio Nemcima i sarađivao s njima.

"Napad na Krupanj nije moje delo, nego ljudi poručnika Martinovića (Ratka), koji se otcepio od mene. Moji su ljudi, međutim, krenuli na Loznicu da je ne bi zauzeli komunisti." I dalje: "Kao vojnik ne stidim se što sam nacionalista. U tom svojstvu želim jedino da služim narodu. Pri tom, nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce. Ali neću da dozvolim, uzimajući u obzir slabe nemačke snage koje su u zemlji, da Srbija postane komunistička. Vodila se borba sa pojedinim oficirima i podoficirima, ali to je ipak bio samo manji broj. Naša dužnost kao vojnika jeste da se ne predamo dok god možemo izdržati. Stoga nam se ne može prebaciti zašto se ne predajemo. Nikad nisam pomišljao na to da se u vezi s tim služim lukavstvom.

Zahtevam da mi se omogući da nastavim borbu protiv komunizma, koja je počela 31. oktobra. Mi znamo kako se vodi borba u šumi, naročito protiv elemenata koji žele da se sakriju."

Dalje Draža produžava da se pravda pred Nemcima:

"Sa Kostom Pećancem nisam se mogao složiti, jer je bio sklopljen jedan otvoreni sporazum koji narod ne bi mogao prihvatiti. Kosta Pećanac je izgubio svaki ugled u narodu. Da sam sledio njegov primer, ostao bih takođe bez ugleda i uticaja. Ne znam da li ćete Vi kao stranac razumeti izjavu, ali pomislite, može li čovek da stupi otvoreno na stranu okupatora, a želi otvoreno da se bori protiv onih koji su preuzeli primamljivo ime 'boraca za slobodu'. Kosta Pećanac je dobio oznaku izdajnika. Može se samo potajno delovati na nacionalnoj osnovi da se nacionalna stvar ne bi kompromitovala.

Pretpostavljam da bi se, posle ove izjave, meni moglo ukazati više poverenja kad je reč o mojoj ispravnosti i mojim namerama, kao i da bi mi se mogla pružiti pomoć. Molim da se položaj shvati onako kako je to korisno za obe strane.

Molim još jednom da mi se još noćas isporuči određena količina municije.

Samo po sebi je razumljivo da sve ovo sa obe strane treba da se zadrži u najvećoj tajnosti. Molio bih, ako je mogućno, da mi se još noćas da odgovor u vezi sa pomoći u municiji. Sve moje snage su okupljene za borbu protiv komunizma ... "

Kada se već bližio kraj ovog sastanka, Aca Mišić je postavio pitanje: "Da li se zna nešto o borbi koju mi trenutno vodimo protiv komunista?"

Predstavnik nemačke komande, potpukovnik Kogard je odgovorio: "Mi nemamo potvrđenih vesti."

Aca Mišić je produžio: "Mi idemo tako daleko da vas molimo da k nama uputite oficine za vezu da biste se, uz punu garantiju, mogli uveriti u našu borbu protiv komunista."

Potpukovnik Kogard je odgovorio: "Izvestiću o tome generala. Zašto, međutim, vodite tu borbu tako kasno?"

Reč je uzeo lično Draža Mihailović i odgovorio: "Borba je uvek vođena, ali sa taktikom da se pridobije narod."

Tada se umešao i pukovnik Pantić, koji je bio član Dražine delegacije, i poduže je govorio, pravdajući Mihailovića što je, riavodno, tako kasno počeo borbu.

Potom je ponovo uzeo reč Draža Mihailović: "Veoma je teško da se u ovom trenutku obustavi borba, jer bi komunisti pobili sve moje pristalice. Oko Užica i Požege vode se borbe i sada se čisti taj kraj, izuzev oko Valjeva, a u vojnom i ideološkom pogledu ja vodim završnu fazu borbe sa komunistima."

Potpukovnik Kogard je konstatovao da su suvišni dalji razgovori. Posle toga su se pozdravili jedni sa drugima.

Sam po sebi se nameće zaključak da su Draža Mihailović i oficiri koje je okupio oko sebe i koji su prihvatili njegovu komandu i ideje, učinili sve da pomognu Nemcima u razbijanju ustanka 1941. godine i da su im dali podstreka da preduzmu masovne zločine koje su u to vreme vršili po Srbiji.

Tih dana, sredinom novembra, probijao sam se do Krupnja i Stolica sa puno nade. U Stolicama sam našao Vladu Zečevića i Miloša Vučkovića (komandira naše kombinovane čete) u štabu Podrinskog partizanskog odreda. Od našeg odreda ostalo je tridesetak boraca, a ostali su, usled izdajstva Rajka Markovića i nekih drugih koji su tajno održavali veze sa Dražom Mihailovićem, uglavnom otišli svojim kućama, dok se jedan deo priključio i partizanskim jedinicama.

Dan-dva po mom dolasku Vlada Zečević je dobio poziv da se javi u Vrhovni štab, pa su on i Miloš Vučković otišli u Užice.

Situacija je bila sve gora. Ne samo da nisu dolazili novi borci, već su odlazili i oni koje smo imali. Tada sam pustio kući i Nikolu Vučkovića i Borivoja Radivojevića.

Sećam se da su ostali Pero Jezić, Stevo Bubalo, Stanko Katušin Moler, Toma Vićentić i Milorad-Mića Janković, pitomac koji je postao moj zamenik.

Sa tom grupom smo uz Rađevski partizanski bataljon prošli sve borbe i sve muke zime 1941, sve do marta 1942. godine, kada smo se sa ostatkom Valjevskog partizanskog odreda prebacili preko Drine i krenuli da u Bosni nađemo Vrhovni štab i glavninu partizanskih jedinica.

Valjevski, Podrinski, Kolubarski i Kosmajski odred, vodeći te zime neprekidne borbe u kojima su protiv nas učestvovali i četnici Draže Mihailovića, neprekidno su se smanjivali, jer su mnogi borci poginuli u borbama a mnogi umirali od iznemoglosti.

Od oko 1.300 boraca Valjevskog i Podrinskog odreda, od novembra 1941. do marta 1942. prešlo je Drinu samo oko osamdesetak.

O borbama i svemu što se proživelo te "crne zime" mogle bi se napisati knjige. Samo opis prelaska Drine može donekle predstaviti tadašnju situaciju.

Nadali smo se da ćemo dočekati proleće i ne samo ojačati partizanske jedinice već i formirati odred četnika koji će se boriti protiv Nemaca. Ali sve je bilo drugačije.

Kada smo se vratili sa Divčibara posle jednog žestokog okršaja sa gorskom gardom četnika kojima je komandovao Zvonko Vučković, još dok smo bili u Rebelju, saznali smo od zarobljenih četnika da ima dosta prisilno mobilisanih.

Odlučeno je da se izvrši prodor u Podgorinu i Tamnavu da bi se ispitala situacija.

Pokret je trebalo izvršiti ujutro, a jutra su bila hladna i mraz je stezao. Krenuli smo prema Jaućanskom visu i naišli na neprijatelja. Više nismo mislili ko je ispred nas: belogardejci, četnici, nedićevci. Nemci noću nisu imali potrebe da izlaze na visove, zamenjivali su ih četnici. Važnije je bilo koliko ih je i da li ćemo moći dalje. Nije se moglo, a već nas je i zora zatekla. Hteli smo nazad, ali se na boku pojavila nova kolona neprijatelja. Učinilo nam se da su to belogardejci. Uskoro, kada su se približili, u to smo se i uverili, jer su mnogi među njima nosili štapove koji su im bili potrebni pri kretanju, a mnogi su i ćopali.

Opet smo promenili pravac. Gotovo da smo se kretali u krugu. Sa svih strana, kuda god krenemo, neprijateljska kolona.

Čika Deva Belovuković, kad opet naiđe jedna kolona, reče: "Evo ih sa pete strane". Samo u ratu a, možda, samo nama Valjevcima dogodilo se da ima pet strana sveta. To je bilo pred kobnu borbu na Slatini. Bili su tu četnici Račićevog odreda pod komandom Jeremića, koga smo već jedanput razoružali i pustili. Tukli smo se i opet nekoliko četnika zarobili, ali smo morali menjati pravac. Nismo mogli preko Konjskog Groba prema Kamenici i dalje prema Medvedniku, već smo skrenuli prema selu Raduši. Trebalo se provući pre nego što se dve neprijateljske kolone sastanu. Uspeli smo. Neprijatelj je ostao za nama i dok su se četnici, Nemci i ostali sporazumevali, to je bilo nekoliko sati odmora za nas.

Išli smo kroz selo koje je celo izašlo da nas dočeka. Narod je iznosio šta je imao. Pogače, hlebove, čanke sa mrsom, proju, slaninu. Tako šta nismo doživeli od prvih dana ustanka. Nazivali su nas "naša vojska". Sve to usred četničkog i nedićevskog terora. Sve je bilo kao vizija, kao predigra i predosećanje našeg kraja.

Sećam se kao danas, prethodne noći, u toku borbe koju su, usled nesporazuma, vodili belogardejci sa četnicima, odspavavši malo, sanjao sam kao u košmaru. Kad je kolona krenula, pričao sam drugarici Bosi Cvetić da ćemo danas imati težak dan.

Bosa Cvetić, profesor filozofije, komunista ne znam da li impozantniji po znanju ili po hrabrosti, razuveravala me je i objašnjavala uz put, u koloni, šta je to san. Ipak, sa svih strana smo dobijali nepovoljne vesti, te je štab odreda odlučio da se hitno izvučemo preko sela Slatine ka Medvedniku. Išli smo polako, da ovi divni ljudi u Raduši i dalje u Pambukovici ne primete da se izvlačimo. Govorili smo da ćemo se vratiti. Bilo nas je u koloni oko tri stotine. Kolona se spuštala prema Ubu, koji je dosta nabujao od otopljenog snega. Moglo se samo preko mosta. U sredini kolone, na saonicama vozili su komesara Rađevske čete Valentina Kozomarnika, Slovenca, koji je bio teško ranjen. Pratila ga je jedna desetina.

Naša prethodnica je primetila na drugoj strani jednu kolonu (bila je to šesta tog dana) koja se od Blizanjskog visa spuštala ka istom mostu preko koga je prešao tek jedan deo naše kolone. U toj koloni bilo je puno nekakvih kola. Ooenjeno je da je to nemačka komora, na koju bi bilo korisno napasti. Mi smo oskudevali u municiji, mnogo smo je potrošili u borbama sa četnicima, a od njih smo malo kad šta zaplenili, jer su oni borbu prihvatali samo na odstojanju.

Već je jedna naša četa posela brdašce iznad mosta, pripremajući se da u zasedi dočeka tu komoru. Istovremeno smo ostale požurivali da što pre pređu most.

Nismo ni primetili da se Nemci od Blizanjskog visa razvijaju da bi nas obuhvatili sa južne strane i onemogućili nam da se izvučemo ka brdovitom i pošumljenom zemljištu, u jedniom pravcu koji nam je ostao. Isto tako, nismo videli da se ispred komore već razvila nemačka prethodnica, koja je sa druge strane prilazila brdašcu na koje smo se i mi penjali.

Verovatno su Nemci još znatno ranije bili obavešteni o nama, jer je njihovo razvijanje počelo pre našeg. Mi smo to primetili tek kada je na naš bok otvorena vatra, kakvu još nisam doživeo, to su bili beskonačni rafali.

U zabuni, počeli smo odstupati bez komande. Spontano su se formirale dve grupe koje su prihvatile neravnopravnu borbu. Jedna, jača, sprečavala je da nas Nemci obuhvate, i druga, slabija, koja je već vodila borbu sa Nemcima koji su nastupali ka mostu.

Bio sam sa nekoliko drugova u ovoj slabijoj grupi. Videli smo da na mostu još stoje saonice i da im nema spasa. Malo zatim eksplodirale su dve bombe na mostu. Kolona koja nas je obilazila naterala nas je da odstupimo sa brdašca. Nemci su trčali za nama i pokušavali da nas žive pohvataju. Dokopali smo se šumice i vatrom ih naterali da se zaustave.

Prikupili smo se u rejonu sela Jošava ili u nekom od zapadnih zaselaka Brankovine. Već je i mrak padao i borba je jenjavala. Na bojištu je ostalo i ranjenika. Slali smo patrole da prikupljaju ranjemke i čekali na njih dosta dugo. Za to vreme održavao se sastanak na kome smo se dogovarali šta da se dalje radi. Ovo je bilo prvi put da se na ovaj način donosi odluka. Zaključeno je da se pokret izvrši trčeći do druma Valjevo—Loznica, da bismo izbegli da nas, eventualno, Nemci presretnu.

Do mesta prelaza bilo je petnaestak kilometara, što je bilo mnogo za našu slabu fizičku kondiciju. Pre polaska još jednom smo se prebrojali. Nedostajalo je oko 60 drugova. Jesu li svi izginuli ili su zarobljeni?

Ipak, moralo se krenuti! Prebacili smo se preko druma i posle 40 kilometara što hodanja, što trčanja, zastali smo da odahnemo. Neki borci iz ovog kraja, ne izdržavši, jednostavno su nestali iz kolone. Odvojila se i jedna grupa Mačvana i pre prelaska druma otišla prema Mačvi. O tome se kasnije raspravljalo, ali se ispostavilo da su otišli po odobrenju jednog člana štaba.

Tako nas je ostalo oko dve stotine i 2. marta našli smo se ispod Medvednika, koji je za nas predstavljao pojam gladi, bespuća i nieizvesnosti.

Tada nisam imao nikakvu rukovodeću dužnost, čekao sam da situacija krene nabolje i da se formira odred. Preko Vlade Zečevića, koji je posle ranjavanja bio član štaba Valjevskog odreda, sugerirao sam svoje mišljenje da bi trebalo privremeno napustiti ovaj teren i otići za glavnim snagama u Bosnu. Svoje mišljenje sam izneo i pred borcima, pa me je jednom prilikom komesar Milosav kritikovao za harangerstvo. Ovog puta mi je još u pokretu prišao i rekao da će se održati savetovanje na kome mogu i ja izneti svoje mišljenje.

Popadali od umora i gladi, nabili smo se u neke kućice i vodenice. Bilo je to 3. marta. 1942. godine u selu Brezovici pod Medvednikom. Tu je zakazano savetovanje Valjevskog partizanskog odreda. Između dve vodenice, na obali brezovičkog potoka, pred kućom u kojoj je bio štab, okupili su se svi rukovodioci, komandanti, komandiri i komesari.

Zadremao sam u vodenici. Neko me je probudio i pozvao na savetovanje. Došao sam kad je već govorio komesar odreda Milosav Milosavljević. Kao partijski rukovodilac, želeo je da se odluka doriese prema mišljenju većine, zato, otvarajući sastanak, nije dao nikakav predlog. To je, govoreći posle njega, učinio komandant odreda Zdravko Jovanović. On je odlučno rekao da je protiv rasturanja odreda.

Svako od učesnika trebalo je da se izjasni, da da svoje mišljenje.

Dok smo mi konferisali "pod kruškom", kako smo docnije nazvali to savetovanje, pred našim očima se odigravala prava drama. Gledali smo naše borce, drugove, iz najtežih dana, kako se ljube, rastaju, odlaze. Neki ostavljaju puške, neki ih lome, a neki odnose sa sobom. Jedni nepovratno odlaze, drugi se posle pola časa vraćaju k ostalima.

Kao da smo donosili smrtne presude sebi i njima. Stajao sam na snegu, učinilo mi se da se razgovor otegao unedogled. Neki su predlagali da se rasturimo po trojkama i pojedinačno te da se krijemo kod simpatizera i rodbine, ali bilo je mnogo drugova koji nemaju nikoga gde bi se sakrili. Sve je više preovlađivalo mišljenje da treba ići u Bosnu. Znali smo da su tamo naše snage sa Vrhovnim štabom.

Bosa Cvetić je skromno i pametno rekla: "Drugovi, ja nisam pošla da se skrivam, ni u hajduke, već u partizane."

Govorio je i Vlada Zečević. Bio je ubeđen da bi se on mogao kriti na terenu Rađevine, ali je odlučno predložio da se pođe prema Vrhovnom štabu, u Bosnu.

Bio sam od onih koji su i ranije govorili da treba menjati teritoriju, pa sam rekao sasvim kratko: "Mislim da se možemo probiti preko Bosne do glavnine naših snaga."

Poslednji je govorio komesar Milosav Milosavljević. Rekao je da u ime Partije preuzima odgovornost i da ne može dozvoliti da se odred rasturi. Složio se sa mišljenjem da pređemo Drinu i krenemo u Bosnu, dok se ne sastanemo sa našim glavnim snagama.

Komesar Milosav je dozvolio da odred napuste iznemogli i ranjeni borci koji imaju negde da se prikriju. Posle njegovog govora, taj predlog su prihvatili i mnogi od onih koji su pre tog bili drugog mišljenja. Pred veče, kad je savetovanje završeno, ostalo nas je manje od stotine.

To je bio najteži dan moga ratovanja — rastanak sa drugovima. Mnogi odoše i bez pozdrava, pre nego što je savetovanje završeno. Tako je bilo lakše.

Mitraljezac Stanko Katušin Moler, iznemogao, ozleđenih nogu, ljubio je svoj puškomitraljez, svoju zbrojovku, i plakao kao malo dete. Ostao je do kasno u noć, a onda otišao nogu pred nogu, poslednjom svojom snagom.

Od odreda je postala četa. Komandir čete bio je komandant Valjevskog odreda Zdravko Jovanović, a komesar Milosav Milosavljević, komandir prvog voda Ratko Martinović, a drugog Momčilo Đurić. Posle prelaska Drine komandir čete biće Vlada Zečević. To je bilo potrebno zbog bosanskih četnika, majora Dangića i njegovih žandarma.

Noć, gluva tišina, peli smo se padinama Jablanika. Navikli smo se da stalno neko puca, pa nam je bila neobična ova tišina. Kretali smo se u pravcu sela Bačevca. Znao sam da tamo ima čamaca, jer sam već prelazio Drinu na tom mestu.

Predanili smo u nekim vrtačama. U jednoj kolibi smo našli gluvog seljaka i jednog omladinca koji je bio naš simpatizer. Njega smo uputili na Drinu da izvidi situaciju.

Spuštali smo se u koloni. Na čelu je bio moj vod. Ispred voda patrola, dobrovoljci: Radojica Nenezić, Bogosav Mitrović Šumar i Mika Tankosić, mitraljezac. Na čelu voda sa mnom čika Deva (Milan Belovuković). Po njemu, kao najstarijem, određivali smo brzinu kretanja.

Čika Deva, predratni komunista, bio je sa Nebojšom Jerkovićem i Lalom Stankovićem organizator Mačvariskog partizanskog odreda. Izdržao je sve teškoće zime 1941/42. godine, ni sam ne znajući odakle mu toliko snage. Bio je jedan od onih boraca koji nikad nisu mislili da i neprijateljsko zrno može pogoditi. Prema borcima, drugovima i drugaricama, dobri pedesetogodišnjak imao je toplo, očinsko držanje i svi smo ga poštovali i zvali čika Deva. I ove noći, prteći sneg do pojasa, čika Deva je ulivao svima nadu. Samo da se dokopamo čamca. Bio je uveren da će svojim vodeničarskim znanjem i umećem prevesti drugove preko Drine.

Probijali smo se sporo, jer su smetovi bili visoki. Trebalo je po svaku cenu sačuvati tajnost pokreta i zato drugog puta nije bilo. Kada smo prišli Drini, sačekao nas je omladinac i obavestio da Mina Nešković ima čamac. Sa patrolom uputio sam se prema njegovoj kući.

Jedva smo ga probudili. Još sanjiv, počeo je da vrda, prvo, da nema čamac, te da su mu ga četnici potopili; počeo nas je i plašiti kako su četnici na dvesta metara i kako će nas pohvatati. Mina je mislio da smo samo trojica, koliko nas je bilo u patroli.

Znao sam šta znači vreme, i zato mu zapretih pištoljem. Pošao je s nama do reke. Dok smo iz mulja vadili čamac i čistili ga, pristigla je i četa. Minu smo pustili da bi se mogao opravdati pred četnicima.

Bilo nas je sedamdeset pet ili osamdeset na obali mutne, nabujale Drine, koju u martu čamcem prelaze samo vešte i iskusne čamdžije, koje su se rodile na Drini.

Prvl čamac je prevezao čika Deva. Otisnuo se sa trojicom partizana, da bi se kroz koji trenutak izgubio u mraku. Učinilo nam se kao da ih je reka progutala. Vreme je prolazilo, a čika Deve nema. Dugo je to trajalo. Komandir Zdravko i ja gledali smo na sat i kada se čika Deva pojavio, počeli smo računati koliko nam vremena treba da svi pređemo. Do zore bi ovom brzinom prešla trećina čete, tog ostatka Podrinskog i Valjevskog odreda.

Pošao sam poriovo sa Bogosavom Mitrovićem Šumarom do Mine.

"Šta sad hoćete, pobogu, drugovi?" uplašio se Mina.

"Nama je omladinac rekao da u tebe ima još čamaca", istupih oštro, "kaži nam gde je drugi čamac."

"Eto ga uz Drinu kojih 500 metara, ali ga čuvaju četnici. Videćete ih jer lože vatru i sede kod čamca."

Krenuli smo odmah. Mina nam je rekao da ih je uvek dva-tri, ne više. Kad smo se približili, videli smo dvojicu bradonja pored vatre. Trenutak sam razmišljao šta da radim. Ako otvorim vatru, tajnost prelaska je propala. Ako ne otvorimo, pobeći će i dovesti pomoć. Zato viknuh:

"Predajte se!"

Četnici uplašeno skočiše i počeše bežati. Tako ne otvorismo vatru.

Malo niže bio je vezari čamac, isto tako pun vode. Izvukosmo ga na obalu i izlismo vodu. Na obali nađosmo i veslo. Obradovao sam se jer je bilo duplo, a s takvim je lakše veslati.

Šumaru rekoh da sedne i zaveslah. Bila je sreća što je bio mrak. Po udarima vode u bok i po žuborenju osećao sam da je reka nemirna.. U jednom trenutku primetih da nam nešto cmo dolazi u susret. Veslanjem izmanevrisah. Bilo je to stablo koje je valjala reka. Prebacio sam Šumara ukoso. Reka me je zanela možda stotinak metara. To će se desiti i kad se budem vraćao. Osećao sam se umoran od uzastopnih napora u poslednje vreme. Pomislih da li ću izdržati. Sem čika-Deve, niko se nije javio da zna voziti čamac, a mnogi drugovi ni plivati nisu znali. S njima će biti teže, jer od straha mogu prevrnuti čamac.

Ocenio sam da bez rizika mogu prevoziti po trojicu u jednoj turi.

Bilo nam je svima jasno, ako se ne prebacimo noćas u Bosnu, sutra nas na obali Drine čeka smrt.

Dok sam na Vrbasu kao dečak danima veslao pripremajući se za razna takmičenja, ni u snu nisam mogao sanjati, da ću se jednog dana i na mutnoj Dnni takmičiti, ali sa smrću. Veslao sam plašeći se da u mraku ne naletim na kakav panj koji voda nosi. Morao sam opominjati drugove da sede mirno i samo sam udarima vesla uspevao da održim ravnotežu.

Srećom, na bosanskoj strani voda je uz obalu bila tiha. Matica je sa sredine reke udarala ka srpskoj obali. To sam iskoristio i vukao sam se pored obale uz vodu, pa kada sam ocenio da ću izbiti pravo na navoz gde su čekali drugovi, otisnuo sam se praznim čamcem i sekao Drinu. Čamac koji sam ja vozio, bio je manji i lakši i veslo pogodnije, pa sam pravio i po dve ture dok je drugi čamac napravio jednu. U svakoj sam prevozio po trojicu, dok je čika Deva prevozio po četvoricu.

Sto sam duže veslao, bio sam sve umorniji. Povremeno sam osećao i nesvesticu. Voda sa vesla slivala mi se u rukave i bio sam sve mokriji. Snagu mi je davala radost drugova koji bi me grlili kad bi se iskrcali na drugu obalu.

Desilo se da smo čika Deva i ja čamcima istovremeno pristali na bosansku obalu. Učinilo mi se da je on već jako iznemogao. Ceneći po sebi, mislio sam da će teško izdržati još jednu turu. Bio je gotovo dva puta stariji od mene. Nagovorio sam ga da se odmori, a ostale ću ja prevesti. Čika Deva je, inače, meni bio posebno naklonjen, rekao bih da me je voleo nekako posebno.

Na nebu su se već pokazali znaci zore. Još jedna ili dve ture. Jedva sam izdržavao vraćajući se po dvoje poslednjih. Bili su to Radojica Nenezić, sa mitraljezom, i Bosa Cvetić. Već smo se otisnuli od obale, kad nešto poče da pljuska po vodi oko nas. Zatim se kao iz daljine čuo rafal mitraljeza.

"Evo četnika", reče Radojica.

"Držite se dobro za čamac", rekoh Bosi i Radojici.

Veslao sam krivudajući, a zrna su ćopkala oko nas i tonula u mutnu Drinu. Više nisam morao voditi računa koliko će me daleko odneti Drina, jer se ove noći u Srbiju više nisam vraćao.

Iako su četnici gađali sa velike daljine, ovi rafali su iscrpli i poslednju snagu iz mene. Kad smo prispeli na obalu, srušio sam se od iznemoglosti. Bosa je pomislila da sam ranjen, a ja nisam imao više snage da se podignem.

Radojica i Bosa su me uhvatili pod ruke i preko dugačke livade poveli do prvih bosanskih kuća. Tu su se setili da je i glad uzrok mojoj slabosti, pa su me nahranili. Posle kraćeg odmora, produžili smo polako za kolonom koja je uz jedan potok krenula dalje u istočnu Bosnu.

Posle nekoliko dana mučnog manevrisanja, izbegavajući četnike kapetana Račića i Georgija Bojića Džidže, koji su u to vreme bili na tom terenu, kao i Dangićeve žandarme, stigli smo do Vrhovnog štaba.

Podneli smo izveštaj o svemu što smo poslednjih meseci doživeli i o tome da ja više nisam imao ljudstva da formiram četnički odred koji bi se borio protiv Nemaca.

Vrhovni štab je izdao sledeću pohvalu:

POHVALA

Izražavamo naše priznanje i zahvalnost herojskim borcima Valjevskog i Podrinskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda, koji su u toku čitave zime vodili neprekidne i krvave borbe sa udruženim neprijateljima srpskog naroda: Nemcima, četnicima Pećanca i Draže Mihailovića i ruskim belogardejcima. Natčovečanske žrtve i napori ovih herojskih horaca za slobodu srpskog naroda ući če u istoriju kao jedna od najsvetlijih tačaka oslobodilačke borbe srpskog naroda.

Vrhovni štab

Narodnooslobodilačke partizanske i dobrovoljačke vojske Jugoslavije

Izdajnik Draža Mihailović pred sudom, str. 125—126. Na suđenju je Mihailović priznao da je na Ravnu goru dolazio nemački obaveštajni oficir kapetan Matl, preko koga je ugovorio sastanak sa predstavnicima nemačkog Vermahta u Divcima.

Sava Vuković Žuća, iz Valjeva, komesar Azbukovačke čete. Dok su ga četnici mučili, on im se jednog trenutka istrgnuo i, bežeći, vezanih ruku, skočio sa mosta u Drinu.

Borba naroda porobljene Jugoslavije, govor druga Tita, str. 205—206.

Pera Đukanović, viđeniji seljak, narednik sa Solunskog fronta, poveo je na ustanak 1941. godine narod nekoliko sela iz okoline Drinjače i Vlasenice. Kasnije mu se nametnuo za starešinu major Dangić, ali njihovi odnosi nisu bili dobri.

Podatke je dao Vlada Zečević (Raste ustanak, Prosveta, 1968, str. 144).

Stanko Katušin Moler bio je zarobljen od četnika i predat Nemcima. Oni su ga poslali na prisilan rad u Trepču. Pobegao je u Ibarski partizanski odred i, prema izjavi Nikodija Vićntića, junački poginuo u jednoj borbi protiv balista, gađajući iz puškomitraljeza u stojećem stavu.

Spisak boraca Valjevskog i Podrinskog odreda koji su u inartu 1942. godine prešli Drinu: Babić Aleksandar; Bajalica Dimitrije; Bajalica Mila; Barać Dušan; Barać Mile; Batanović Milovan; Bekvalac Milan; Belovuković Milan Deva; Bubalo Stevo; Cvetić Bosa; Čučić Vasa; Dimitrijević Živan Gija; Dopuđa Savo; Dulić Đura; Đukanović Grozdan; Đurić Momčilo; Garifović Kaja; Ivanković Milentije; Jazić Pero; Janković Milorad Mića; Jelić Boca Bogoljub; Jeremić Živomir Modelar; Jovanović Zdravko; Jovanović Petar Komirićanac; Kerković Savo; Kokotović Petar; Koljković Dimitrije Diša; Lekić Danilo Španac; Lukić Vojin; Martinović Ratko; Mihailović Živorad; Milosavljević Milosav; Milušić Radosav; Mirković Aleksandar; Mitrović Bogosav Šumar; Mitrović Stojan; Mišćević Nikola; Nenezić Radojica; Nikolić Žarko; Novaković Dušan; Piperski Boženka; Pavlović Branko Predsednik; Radojčić Jordan; Ristanović Rade; Ristić Tihomir; Simić Boro; Spoja Vjekoslav; Stanojlović Mića; Stević Luka; Stojčić Vojislav; Tankosić Kosta; Vukša Petar; Vidović Vojin; Vujić Marko Lala; Vraštanović Vitomir: Zec Vitomir; Zec Ranko; Zečević Vlada.