Došavši do raskrsnice, jedan put nam je bio dobro poznat. Vodio je preko Babine Glave na Ravnu goru, ali otud se moglo preko Maljena i Medvednika ka Ljuboviji. Tamo bih našao Dangića. Mogao bih kod Babine Glave okrenuti i na jug, možda u Crnu Goru.

Dao sam zastanak da se malo odmorimo. Niko me nije pitao kojim ćemo pravcem. Svi su imali poverenja u mene. Dok sam samo na trenutak gledao ove puteve, pogled mi se opet zadržao na putu prema Podgorini, koji sam još ranije izabrao i skrivao u svojim mislima.

Miloš je sedeo pored mene. Osetio sam njegovu nameru i pomogao mu upitavši da li hoće da obiđe svoje. Odgovorio je da će nas stići do Loznice. Nasmejao sam se njegovom obećanju, jer sam verovao da ga više neću videti. Prišao nam je Svetozar Filipović i zamolio da pođemo preko njegovog rodnog sela Brežđa, jer želi da se oprosti od majke.

Rekoh mu da pođe napred i pripremi nesto za večeru i za smeštaj, a mi ćemo polako za njim.

Mitar, koji je lepo pevao, poče setnim glasom "S' one strane Drine gajtan trava rasla" ... I mi svi prihvatismo pesmu.

Do Brežđa je bilo dva sata laganog hoda. Išlo se stalno nizbrdo, osećao sam se kao da imam krila.

Opet smo se na potoku odmarali. Ne treba se suviše rano pojaviti u selu da nam za večeru ne stignu kakvi neželjeni gosti. Poslušao sam Miloša Vučkovića i motrio na narednika Mitrovića, ne kazavši nikome ništa. U pokretu bih ga stavio na čelo kolone. Trudio sam se da mi ne bude za leđima.

Nikola Vučković me i dalje uporno nagovarao da pođemo u njegov kraj. Ja sam mu ponudio da i njega pustim, ali nije pristao. "Idem sa vama pa šta nas zadesi", odgovarao bi mi Nikola.

Čekajući nas u selu, Svetozar Filipović je bio nestrpljiv pa je izašao dva-tri kilometra pred nas. Prvo je po vojnički raportirao da u selu nema neprijatelja.

"A ima li žandarma?" upitao sam ga.

"Nema, pobegli su od partizana u Mionicu i više se nisu vraćali. Odneli su sve svoje stvari i arhivu."

Ušli smo u Brežđe i zaustavili se pred kafanom pokojnog Bože Filipovića, oca Svetozarevog, koji je za života nadaleko bio poznat po svojoj dobroti. Kafana je bila malena, pa su je nekoliko seljaka, koji su se tu zatekli, napustili da bismo se mi smestili.

Svetozar je donosio piće, pomažući kafedžiji, a onda je otišao da donese poveće prase, pečeno na ražnju. Mi smo pijuckali šljivovicu i pevali. Moglo je, gledajući sa strane, izgledati da smo se i napili, ali naši džepovi su bili prazni i niko nije popio više od jednog čokančića šljivovice.

Digao sam se da obiđem Svetozarevu majku, a i da vidim kakva je situacija napolju. Sumrak se spuštao. Ispred kafane i Svetozareve kuće stajala je grupica seljaka. Tu je bio i seoski pop.

Ušao sam i u Svetozarevu kuću i našao ga sa majkom Desankom. Njoj se nije moglo sakriti da ova "vojska" nekuda ide i ona je sina, tiho plačući, nagovarala da ostane kod kuće. I mene je zamolila da joj sina ostavim, a ja joj rekoh neka sam odluči. Filipović je bio zaista mlad i da nije bio u mašinsko-tehničkoj podoficirskoj školi, još ne bi ni vojsku služio. Nisam želeo ni da ga vratim.

Filipovićeva majka reče kako su u selu sve mladiće popisali onaj "naš Popović Voja" i poručnik Neško Nedić, a neke su i partizani odveli.

Kad sam se vratio u kafanu i kada je pečenje stavljeno na sto, ustao sam da kažem nekoliko reči.

Najpre sam se zahvalio Filipoviću i njegovim meštanima na večeri i dobrom prijemu. Zatim sam govorio o borbi, jer više nema čekanja. Ako neko ne želi ili ne može da se bori, bolje je da nas odmah napusti. Iznenadio sam se kada su jednoglasno gotovo svi pristali da idu dalje.

Bio sam Svetozarev gost i te noći sam prvi put posle aprila spavao u kući i u krevetu.

Ujutro smo se oprostili od Svetozara., koji nije imao snage da majčinu molbu ne ispuni. Iako je bilo rano, ispratilo nas je selo, pa i pop Dragomir Ćirić.

Filipović nije ostao dugo u svom selu Brežđu. Uskoro su naišli Voja Popović i Neško Nedić pa su mu naredili da se odmah javi na Ravnu goru.

Naša kolona krenula je prema selu Rajkoviću. Stotinak metara ispred nas išla je naša patrola. Uskoro smo skrenuli prema selu Bukovcu, ispred koga smo sreli grupu četnika. Prvo ih je primetila naša patrola. Ispostavilo se da je to jedna grupa iz odreda Neška Nedića i Voje Popovića. U razgovoru mi rekosmo da idemo u Bosnu po naređenju gospodina pukovnika Mihailovića. Iz njihovog odgovora razabrasmo da je to jedna od onih četa koje vrše mobilizaciju po selima, ali kojima je, čini mi se, glavni cilj bio da se dobro ugoste.

Jedan mladić iz te grupe tražio je od svog narednika da ga pusti da i on pođe s nama u Bosnu. Narednik odobri i mladić se priključi našoj koloni.

U Bukovcu smo se zaustavili kod seoske kafane. Pod nastrešnicom od granja bilo je nekoliko stolova. Posedali smo i ja videh da je Svetozar dao dve čuturice rakije za sretna puta. Kafedžija nam je nudio rakiju i ječmenu kafu, ali nije bilo para, pa su čuturice išle od ruke do ruke. Dok smo se mi odmarali i malo prezalogajili, naišla je grupa naoružanih ljudi. Kada su došli bliže, videli smo da grupu predvodi devojka. Imala je pantalone i bluzu koja je ličila na vojničku košulju. Na glavi šajkača, a ispod nje se lepršala njena duga plava kosa.

Bilo nam je jasno da su to partizani.

Ostali smo da sedimo. Kad se približiše i videše da smo mi četnici, jer je to po našem izgledu i po oznakama činova bilo očigledno, oni zastadoše. Učini mi se da su se uplašili, ali više nisu imali kuda. Morali su prići. Iznenadio sam se kad neki od mojih vojnika i podoficira rekoše: "Zdravo, braćo partizani!" i počeše da se grle i ljube sa partizanima.

Prošlo je možda i nekoliko minuta dok partizanka ne upita ko nam je starešina.

Pošto je Boško policajac pokazao na mene, partizanka, snebivajući se, popravi pištolj i uputi se prema meni.

Sve se odigralo u magnovenju. Nije bilo mnogo vremena za razmišljanje. Nasmejao sam se i, valjda, pokazavši time svoju dobronamemost, učinio da partizanka ne primeti moju veliku bradu i moje epolete. Pružio sam joj ruku i, pozdravljajući se, gledao koliko je lepa. Tada sam prvi put video ženu vojnika i u sebi zaključio da joj uniforma dobro stoji. Predstavih se: "Poručnik Martinović" i dobih odgovor: "Drugarica Sojka."

Ponudio sam je da sedne, a ona reče da je vođa patrole koja je dobila zadatak od štaba da uhvati nekog pljačkaša. Opljačkao je jednog seljaka u selu Paune i zapalio mu seno i staju. Upitala je kuda smo mi krenuli. Ja odgovorih da smo se uputili u Bosnu da se borimo.

Gledao sam u crvenu petokraku zvezdu na Sojkinoj kapi. Setio sam se da mi je doktor Jovanović objasmo da je to partizanska vojnička oznaka. Htedoh upitati da li je i ona komunista, ali odustadoh od takvog pitanja. Znao sam da takve kao Sojka i njena tri druga na Ravnoj gori nazivaju pljačkašima, a ona je, evo, vođa patrole koja juri nekakvog pljačkaša.

Jedan partizan priđe Sojki i reče da je među nama video pljačkaša kojeg traže i pokaza mi ga neprimetno.

Videh da je to onaj mladić koji nam je tek pre sat-dva prišao i onoliko nas molio da ga povedemo u Bosnu. Rekoh to Sojki i naredih da mi ga dovedu i razoružaju. On poče da me preklinje da ga ostavim pod svojom komandom.

Osetio sam da taj mladić laže, pa mu mirno rekoh:

"Ako nisi kriv, partizani će te ispitati i pustiti. Ali ako si učinio ono za šta te optužuju, i ja bih te kaznio."

Moji vojnici i podoficiri ispričaše ovoj maloj patroli da nam je dodijalo da na Ravnoj gori čekamo pa smo odlučili da idemo u borbu.

Taj naš prvi susret sa partizanima zabeležen je u "Dnevniku" Dragojla Dudića pod 17. avgustom 1941. godine.

Istina, posle podataka da je Ravnu goru napustila grupa od oko tridesetak četnika jer su bili nezadovoljni takvim starešinama koji su uvek govorili: "Rano je za borbu; još nije vreme", u "Dnevniku" je zapisano da smo mirisali na rakiju. U stvari, imali smo malo rakije, a još manje novaca da je nabavimo. Kada sam to prvi put posle rata pročitao, pomislih, da je i Karl Marks bio kod Draže Mihailovića četiri meseca pa da ga se oslobodio, i on bi se napio i proslavio to svoje oslobodenje.

Sojka, voda patrole, bila je zadovoljna što je zadatak tako brzo izvršen.

Gledali smo za ovom partizanskom patrolom, a Vučković se našali:

"Da pođemo, gospodine poručniče, i mi u partizane?"

Svi se nasmejaše i mi produžismo razgovor o partizanima. Narednik vodnik Sava reče kako su mu u razgovoru partizani rekli da je komandir njihove čete neki potporučnik.

Setih se generala Novakovića i potporučnika Radivoja Jovanovića i pomislih na njega, ali više nisam mogao da proverim da li je taj komandir moj poznanik.

Kafedžija, čovek u godinama, čiji je sin bio u partizanima, ponudi nam kafu-ječmenicu i kačamak.

"Da to ne potraje dugo", rekoh mu.

"Neće, domaćica je već pristavila vodu."

Ja dodadoh da neće dugo izdržati ako bude hranio svakog ko ovuda naiđe, a on odgovori da svakog i ne hrani, ali mu se čini da smo mi drugačiji od Neškovih četnika, koji mu sve pokupe a mogu popiti neizmernu količinu rakije.

Upitah ga šta sve pričaju četnici koji ovuda prolaze.

"Govore", kaže, "svašta. Hvale pukovnika Mihailovića. Zovu ga čas Čiča, čas Draža, čas pukovnik. Upisuju sve u spiskove i govore da još nije vreme za borbu."

"Eto vidiš, čiča, mi smo zbog toga i napustili Ravnu goru i pukovnika pa krenusmo u Bosnu da se borimo. Nego, vide li ti, čiča, kako ovim partizanima u patroli komanduje ono mlado žensko. I slušaju je. Šta bi da je bio tvoj sin u patroli?"

Kafedžija reče da mu je pričao sin, kad je dolazio kući, da u četi ima i drugarica i da su komesar i komandir rekli da su drugarice ravnopravne s drugovima i da se prema njima moraju tako i ponašati.

Dok smo još bili u selu, iz istog pravca kojim je otišla, ista partizanska patrola se vratila, samo bez drugarice Sojke. Umesto nje, koja mi je rekla da je studentkinja, sa patrolom je išao seljak, u narodnoj nošnji i opancima. Da nije imao petokraku na šajkači, ne bih ni pomislio da je partizan.

Čim stigoše, seljak se odvoji od patrole i uputi pravo k meni. Učini mi se da je moj vršnjak. Smeškao se prilazeći, i pruži mi ruku kao da smo stari prijatelji.

"Druže poručniče", reče i predstavi se: "Filip Kljajić."

"Sedite, druže", rekoh i ja.

Filip Kljajić, ili, kako smo ga kasnije svi zvali, drug Fića, reče da je pošao u selo Krčmar. Pošto mu je drugarica Sojka rekla da nas je srela, požurio je da nas vidi i malo porazgovara.

Bio sam u oficirskoj uniformi, s poručničkim epoletama i kokardom, sem toga zarastao u gustu crnu bradu i kosu koja je stizala do ramena.

Razgovor je počeo pitanjem kuda nameravamo dalje, a ja sam odgovorio da smo već drugarici Sojki sve rekli i da sam ja hteo još i više da pričam s njom, ne zato što je vođa patrole, već što je student, pa da malo proćaskam. Ali njoj se žurilo.

Drug Fića se slatko nasmeja:

"Znate, druže poručniče, vas trideset sa Ravne gore, pa bradati, a ona sa ovom četvorkom. Ali, opet, zadatak je izvršila. Kaže da joj odmah predadoste onog pljačkaša."

"Što da ne predamo. Vi ste pošteni ljudi pa ako ne bude kriv, pustićete ga, a mi nemamo vremena da ispitujemo da li je kriv."

Kljajić reče da je čuo da idemo u Bosnu, pa se čudi kako nas je pukovnik Mihailović pustio sa Ravne gore.

"Zar ste i vi čuli za njega?" upitao sam Kljajića.

"Čuli smo i pokušali smo da uspostavimo vezu. Dolazio je na Ravnu goru naš predstavnik, doktor Jovanović. Pukovnik ga nije primio; saznali smo da se sakrio jer nije želeo da s njim razgovara."

Umeša se i Benjamin rekavši:

"Znam i ja da je Mihailović bio gore i da je naredio potpukovniku Pavloviću da ispita partizane i da im predloži da ostave oružje i prestanu da se bore."

"Zato se i čudim što vas je pustio", reče Kljajić.

"Situacija se promenila i više nas nije mogao zadržavati. Da nas nije pustio, mi bismo, verovatno, sami napustili Ravnu goru jer nam je čekanje dodijalo. Većina od nas su Bosanci. U Bosni ćemo stupiti u borbu protiv okupatora i ustaša."

"Zašto ne biste ostali ovde. Ja sam čak od Petrinje, iz Banije, a ne nameravam da idem tamo. Prvo, daleko je, a drugo, ovde se narod diže na ustanak. Naši partizanski odredi su svakog dana sve jači." Filip Kljajić se nasmejao srdačno i produžio da me ubeđuje. "Vi, druže poručniče, sigumo znate šta je fašizam. Znate da je zavladao Evropom zato što mu se niko nije ozbiljno suprotstavio."

Moji, da ih nazovem, Bosanci okupiše se oko nas da čuju šta pričamo.

Što je drug Fića više govorio, sve više sam osećao da bi, možda, bilo dobro i ovde ostati. Po interesovanju mojih vojnika, čini mi se da je bilo još onih koji su mislili kao i ja. Počeli su postavljati pitanja.

Znao sam da je moja namera da se probijam čak do Banjaluke teško izvodljiva.

"Šta je sa Rusima i Crvenom armijom?" postavi pitanje Boško policajac.

Filip Kljajić kao da je očekivao ovakvo pitanje, govorio je poduže o tome da je Hitler jak i da ima ogromnu vojničku snagu, ali će ga Crvena armija na kraju slomiti. Rekao je da Rusija dobija i saveznika kao što je moćna Engleska, a verovatno će im pristupiti i Amerika.

Trajao je taj razgovor druga Fiće, kao kakvo predavanje, najmanje jedan sat. Govorio je tako vatreno i samouvereno da smo ga svi slušali.

"Vi ste sigurno student?" rekoh u jednom trenutku. Vama je lako. Možete gde hoćete i kako hoćete."

"Nisam ja student, druže poručniče. Ja sam običan obućarski radnik", Fića se opet nasmeja svojim srdačnim smehom i skoro me zagrli. "Ostanite vi u Srbiji. Srbija se diže." I tada prvi put čuh njegovu omiljenu izreku, koju sam posle još dosta puta od njega čuo:

"Lepo je Srbin biti, ali teško." Na kraju reče: "Važno je da se vi svi borite protiv okupatora."

Bio sam iznenaden. Nisam mogao verovati da ovaj mladić nije završio nikakvu školu a sa toliko znanja izlaže maltene celokupnu svetsku situaciju. No, mislio sam, ipak mora da je završio neku školu, samo neće da nam kaže.

Odlazeći, Fića se srdačno pozdravio sa svima.

Kada sam uskoro počeo sarađivati sa partizanima i kada sam ga drugi put sreo, saznao sam da je završio jednu školu, a to je bilo iskustvo koje je stekao kao dugogodišnji član KPJ, a tada je već bio član Glavnog štaba Partizanskih odreda Srbije.

Krenuo sam iz Bukovca pod utiskom razgovora s ovim neobičnim čovekom, razgovora koji će za mene značiti mnogo, mogao bih reći, koji će uticati na moje opredeljenje,

Ono što je na mene ostavilo najjači utisak bilo je njegovo sasvim jednostavno i prihvatljivo kazivanje da svim snagama treba pružiti otpor i boriti se protiv fašizma. Ne optužujući nikoga odredeno, jasno je rekao da sedeti skrštenih ruku znači dozvoliti da te gazi fašistička čizma. Ako bi tako postupili i Rusi i Englezi, fašizam bi porobio ceo svet.

U jednom trenutku Filip Kljajić se nije ustručavao da mi u lice kaže:

"Vi, oficiri, dužni ste da se borite za oslobođenje svoje zemlje."

Odgovorio sam, možda malo prenaglio, da ja to znam i da sam, evo, krenuo. Kljajićev drugarski osmeh me je sprečio da ne reagujem oštrije. Ne treba se ljutiti, jer to je normalno reagovanje na ono "još nije vreme", zbog čega smo mi i napustili Ravnu goru.

Marš-rutu sam određivao prema komunikacijama, sa što manje rizika da nas, eventualno, napadnu Nemci.

Sledećeg dana smo prošli kroz selo ..., rodno mesto Neška Nedića. Zadržali smo se na ručku selu i čuli da je Neško popisao sve koji su potpadali pod vojnu obavezu. Doznali smo i to da oni koji su rešili da se bore, nisu nikog pitali, već su otišli u partizane. Jedan stari solunac, izjavivši najpre kako se borio i protiv Bugara i protiv "Švaba", pohvalio je one što odoše sa oružjem. Ovi što ostadoše popisani nemaju oružja, a da imaju, i oni bi u partizane. Stari nije verovao da smo i mi sa Ravne gore.

"Neškovi vojnici se ponašaju drugačije. Oni ne bi pristali da ručaju proju i sir. Peklo bi se danas ovde prase ili jagnje i točila rakija."

Otišli smo, ali starog ne ubedismo da mi nismo partizani.

Za dan-dva marša stigli smo na konak u selo Dvorsku. Tu su nam seljaci pričali da u manastiru Tronoši, ima neki kaluđer koji prikuplja vojsku i da tamo ima i oficira.

Niko nam mje znao reći koji su to oficiri. Pomislio sam da nije tamo, možda, potpukovnik Misita. Setio sam se da mi je Lazar Savić, moj klasni drug, kada je dolazio na Ravnu goru, rekao da ga je Draža poslao na teren oko Loznice da se tamo javi potpukovniku Misiti.

Izabrao sam opšti pravac ka Gučevu i mislio, ako sretnem ili čujem za Savića, zatražiću od njega da mi pomogne da se prebacimo preko Drine. Ako u Tronoši naletim na situaciju koja mi ne odgovara, pošto sam u Vraćevšnici izgubio poverenje u kaluđere, produžiću put. Bilo nas je dvadeset pet, dobro smo naoružani, municije imamo dovoljno, a izbegavamo jedino Nemce. Rešio sam da sutra podranimo i vidimo kakva je situacija u manastiru Tronoši.

Krenuli smo zorom a sunce je već izišlo kad smo stigli u gustu manastirsku šumu. Na čelu, u uniformi žandarmerijskog naredrnka, bio je Mitrović, a pedesetak koraka ispred njega patrola. U takvom rasporedu stigli smo pred manastir. Niko nas nije video, niko nas nije ni zaustavio. Patrola je stala kod .česme podignute u čast Braće Jugovića, gde smo se malo zatim svi okupili. Prizor je bio prekrasan, pored ove česme nije se moglo proći da se ne zastane i vode ne napije.

Dok smo pili vodu, prišao nam je stari kaluđer.

"Pomoz' bog, hrisćani!"

"Bog ti pomogao!" prihvatismo i mi.

"Odakle vi, braćo dobronamemici?"

"Idemo sa Ravne gore, a uputili smo se u Bosnu da ratujemo. Jeste li vi, oče, starešina manastira?" upitah ga.

"Ne, iguman je jeromonah Georgije Bojić."

"Lepa je ova česma", rekoh.

Kaluđer poče da govori kako je česma podignuta: uhvaćeno je u šumi devet izvora, iz kojih je voda dovde dovedena. Iz svake cevi teče po jedan izvor. Zatim je dosta opširno počeo o kosovskoj legendi i Jugovićima.

Rekoh mu da me odvede do igumana pa, ako hoće, neka se vrati i neka mojim vojnicima pokaže manastir.

Stari kaluđer pogledom pređe preko svih nas pa kad se uverio da sam ja jedini sa bradom, upita me da nisam i ja svešteno lice.

"Ne, oče, ja sam aktivni poručnik, a bradu sam pustio jer sam se zarekao da se neću brijati dok Nemce ne isteramo iz naše zemlje", rekoh ja.

Kaluđer se široko prekrsti i reče: "Bog te blagoslovio !"

U trenutku pomislih, u Tronoši je drugačije nego u Vraćevšnici.

Pođosmo ka jednoj od tri zgrade za koju kaluđer reče da je gospodarska zgrada. Uz put mi pokaza školu u kojoj je učio Vuk Karadžić, a ona treća zgrada su manastirski konaci.

Izmedu tih zgrada bila je crkva. Nije mi se učinila lepa. Crkva u Banjaluci bila je lepša.

Ušli smo u gospodarsku zgradu i popeli se na sprat. Iz jedne prostorije udno hodnika čula se vesela svirka tamburice. Što smo bliže prilazili, svirka je postajala glasmja, a čulo se i tiho pevušenje.

Kaluđer pokuca na vrata i svirka prestade. On prinese uho vratima, a iz sobe se čulo dosta glasno: "Uđite, slobodno."

Uđosmo. Za stolom, nogu preko noge, sedeo je kaluđer guste i crne brade i svirao u prim.

Videvši mene u uniformi, lagano se diže sa stolice i držeći još uvek prim u jednoj ruci, praveći se važan, pruži mi ruku i reče: "Džidža."

Pruženu ruku, po svom običaju, stegoh rekovši: "Poručnik Martinović."

Bilo je to zvanično upoznavanje sa igumanom manastira Tronoše, kojeg ću još dosta puta sresti, ali s kojim se neću srdačno pozdravljati jer će nam se putevi razići.

Džidža reče starom kaluđeru da zovne popa i da kuvarice donesu meze.

Seli smo za sto. Ja sam bio iznenađen izgledom ovog igumana, učini mi se da nema ni 35 godina, a još više njegovim sviranjem na primu. Mislio sam da se kaluđeri samo bogu mole.

Trenutak kasnije pojavi se na vratima riđobradi sveštenik koji u hodu reče: "Vlada Zečević, paroh krupanjski." Seo je s nama pošto sam se i ja predstavio.

Ovakav doček u manastiru dopao mi se, još se više oslobodih kada uđoše dve mlade žene, manastirske kuvarice, koje pred nas staviše bogato posluženje. Bilo je i rakije, i pršute, i sira, i kajmaka. Ne izdržah, već ispričah kako me je dočekao iguman Jovan u manastiru Vraćevšnici. Džidža mom opisu dodade da ga i on poznaje. Ne objašnjavajući ništa, samo reče: "Nisu ni svi sveci jednaki."

Zečević me upita koliko vojnika imam i jesu li svi tako bradati.

"Ne, sem mene niko nema brade."

"Zar na Ravnoj gori ne nose brade?" upita me iguman.

Odgovorih mu da su bradu imali mornarički narednik Franjo Seničar, koji je uobrazio da je "morski vuk", i kapetan Milojko Uzelac Taras, koji je pustio bradu posle jedne posete komandantu žandarmerije u Beogradu, da ga tamo ne bi više slali, jer se toliko isprepadao prolazeći pored Nemaca.

"Oho, zar čak u Beograd?" reče Zečević i zausti da me dalje ispituje, ali ja zamolih igumana da se prvo pobrinemo za moje ljude pa ćemo posle pričati.

"Ne brinite, gospodine poručniče", reče Džidža, "vi ste nam dragi gosti. Ostaćete u manastiru bar nekoliko dana."

Džidža iziđe i, vrativši se ubrzo, reče da se ručak za vojsku već sprema.

"Bogami, dobru četu vodite, gospodine poručniče", reče on. "Imate i podoficira. Obradovaće se potpukovnik Misita kad čuje za vas."

Posmatrajući ova dva sveštena lica, počeh i ja da se raspitujem o situaciji u ovom kraju. Tako sam saznao da iz manastira Tronoše pokretom rukovodi delegat Draže Mihailovića za ovaj kraj, potpukovnik Misita, o kojem mi je na Ravnoj gori govorio moj klasni drug Lazar Savić. Znači, to su ti oficiri o kojima su pričali seljaci. Toga dana svi su bili na terenu da organizuju "gorske čete", a Misitu su očekivali uveče.

Saznao sam i to da su ova dva sveštena lica, Vlada Zečević i Georgije Bojić, tako reći, vršnjaci, jer su gotovo u isto vreme učili bogosloviju, i da imaju jednu četu koju su formirali sa popom Sretenom Todorovićem, iz Cvetulje, još pre dolaska potpukovnika Misite.

Upitao sam gde je smeštena ta četa, i dobio sam odgovor da u konaku ima nekoliko naoružanih boraca a ostali su kod svojih kuća, ali da se mogu skupiti u roku od nekoliko sati.

To je bila zamisao Draže Mihailovića, slična onim četama koje su organizovali po selima oko Ravne gore Neško Nedić, Palošević i drugi.

Kada sam se počeo raspitivati kako ću sa vojnicima preko Drine u Bosnu, Zečević i Džidza su nastojali da me odvrate od te namere.

Da bi me pridobio i odobrovoljio, Džidža me povede da pogledamo manastir. Ostavismo igumanovu sobu, pošto smo se dobro pogostili, i krenusmo nas trojica bradonja: iguman u mantiji, ja u uniformi i pop Zečević, tanak i mršav, u suknenim čakširama i čizmama, ali o vratu mu je visio poveći krst. Više bi ličio na vojno nego na svešteno lice, samo kada ne bi bilo onog krsta...

Obilazeći manastir, zadržasmo se, možda, i dva sata. O manastiru je govorio iguman, a Zečević nije propustio da govori o Vuku Karadžiću./

Ukratko, Tronošu je, prema predanju, podigla Katarina, žena kralja Dragutina 1317. godine. Manastir je dva puta rušen i obnavljan. U drugoj polovini XVIII veka bio je značajan kulturni centar. U njemu je 1791. godine monah Josif napisao "Tronoški letopls". Ovaj rodoslov sadrži opis istorijskih događaja na osnovu narodne tradicije o kosovskoj bici, braći Jugovićima i kneževoj večeri uoči bitke. Origmal ovog letopisa nalazi se u Beču.

Zečević je znao sve pojedinonsti iz života Vuka Karadžića. Pričao je kako se Vuk učio pismenosti kod svog rođaka Jefte Savića Čotrića, a onda u privatnoj školi nekog Grgurevića. Kada je u Loznici zavladala neka bolest, za koju se govorilo da je kuga, Vukov otac je bolešljivog Vuka poslao u manastir Tronošu da uči.

Pop Zečević je zahtevao da vidi moje vojnike i iguman nas je odveo u konak gde su se smestili. Zečević se rukovao sa svakim posebno i svakog zagledao. Kada je završio "smotru", pokušao je da im drži govor, ali to ispade pozdrav. Ipak je upitao: "Hoćemo li se boriti, braćo?" Moji vojnici odgovoriše: "Hoćemo", i pop je time bio zadovoljan.

Nisam hteo da se odvajam od svojih vojmka pa sam s njima ručao, a posle podne me iguman i pop pozvaše da im još pričam o Ravnoj gori.

Pričao sam sve do večere o svemu čega sam se setio, počevši od susreta sa Dražom Mihailovićem kod Mislova u Bosni. Kada sam govorio o ljotićevcu Lencu, pomenuo sam da i dalje održava veze sa Dražom i šalje novac iz Beograda. Zatim o odnosima na Ravnoj gori, o podeli na "gornji štab" i "donji štab", o odvajanju oficira. Dok jedni jedu gibanice i lumpuju, drugi jedva da imaju posnog pasulja.

Ispričao sam im o generalu Novakoviću, koga je Draža najurio sa Ravne gore, o Dražinom ađutantu Pažinu, o partizanskoj delegaciji koju je predvodio doktor Jovanović.

U ovom razgovoru prećutah da nas je Draža uputio Dangiću.

Prećutao sam i objave koje je potpisao Draža, a ja ih dao naredniku Vučkoviću, koji je otišao prema Užičkoj Požegi.

Pričao sam i o Aleksaridru Mišiću, preko koga se Mihailović koristi slavom njegovog oca, vojvode Mišića, i ugledom te porodice, da bi tako pridobio narod tog kraja.

Pomenuo sam i smotru u Struganiku pre našeg odlaska i komandanta žandarmerije pukovnika Trišića.

U jednom trenutku kada sam govorio kako mi je doktor Jovanović objašnjavao da porobljeni narodi ne treba da sede skrštenih ruku, već da pomognu u borbi protiv fašizma, pop Zečević je rekao da je to već pročitao u proglasu Komunističke partije kada je u Koreniti dobio jedan letak.

"Reći ću ja Misiti da više nema čekanja. Vreme je da i mi krenemo u borbu", uzviknu on.

Tada je naišao i potpukovnik Misita pa, pošto sam mu se predstavio, morao sam da pričam sve ponovo, posle čega sam bio premoren.

Sutradan sam razgovarao čas sa popom Zečevićem, čas sa potpukovnikom Misitom, koji mi je rekao da je i on za ovu komunističku akciju. Narod je prihvata i hoće da se bori. Predlagao je, kada se oslobodi jedan deo Srbije, da prikupimo izbeglice i dobrovoljce i krenemo u Bosansku krajinu.

Vlada Zečević me je uporno nagovarao da ostanem u Srbiji. Govorio mi je kako poznaje seljake u nekoliko sela. Kad su Nemci zaratili sa Rusima, obišao je dosta sela i video da ima oružja i ljudi koji hoće da se bore, samo ih treba povesti. Rekao sam mu da mi je već i Filip Kljajić predlagao da ostanem u Srbiji, ali ne mogu sam da odlučujem o tome jer imam ove vojnike i ne smem da ih ostavim.

Pop se raspitivao kako izgleda taj drug Fića, i ja rekoh da sam zapamtio veselo lice, plave brkove i još novo seljačko odelo, ali sam još mnogo bolje zapamtio šta je govorio.

Zečević mi je predložio da podem s njim na teren oko Krupnja i da tamo formiramo odred, a Misita je rekao da će prihvatiti moje vojnike koji neće da ostanu u Srbiji.

Rekao sam svojim ljudima da se ukazala potreba da privremeno ostanemo u Srbiji, ali da ja nikog ne zadržavam na silu. Ako neko hoće da ide u Bosnu, ostaće kod potpukovnika Misite ovde u Tronoši i prvom prilikom, kada se bude organizovalo prebacivanje preko Drine, preći će u Bosnu k bosanskim ustanicima. Ljudi su se opredelili, samo je žandarmerijski narednik Mitrović upitao zar nećemo pod komandu majora Dangića.

Odgovorio sam da ni ranije nisam imao nameru da idem pod komandu majora Dangića, jer po vojnim pravilima žandarmerija ne može komandovati vojsci.

Sutradan ujutro primetio sam da narednika Mitrovića više nije bilo medu mojim vojnicima.

Zečević i ja pravili smo planove kako ćemo sutra posle zakazanog zbora krenuti po selima u agitaciju da prikupimo što više ljudi i oružja. Tada sam mu otkrio da mi je pukovnik Draža naredio da se stavim pod Dangićevu komandu. Objasitio sam mu da bi na taj način ostao i dalje pod komandom Draže Mihailovića, koji bi me uvek mogao vratiti na Ravnu goru, a ja to ne želim jer hoću da se borim protiv Nemaca.

Iako su Zečević i Misita uticali na mene da ostanem, ja se još nisam opredelio za definitivni ostanak u Srbiji. To će doći docnije, kada novi događaji još presudnije budu uticali na mene.

Dok su iguman Džidža, pop Zečević i potpukovnik Misita bili angažovani oko priprema za sutrašnji zbor, ja sam to vreme proveo sa svojim vojnicima i podoficirima. Video sam da će sa mnom ostati narednik-vodnik Mitar, Boško policajac, Nikola Vučković i još tri-četiri vojnika. Nisam bio iznenađen, jer sam razumeo želju tih ljudi da se bore u svom kraju. One koji su se izjasnili za Bosnu stavio sam pod komandu narednika Save, s tim da se sutra posle zbora jave potpukovniku Misiti da ih rasporedi do prelaska Drine.

Sutradan, u nedelju, oko manastira se okupilo nekoliko stotma ljudi, među kojima je bilo i naoružanih.

Službu božju je održao iguman, a pomagala su mu dva kaluđera i pop Zečević. Iguman Georgije održao je i propoved u kojoj je pomenuo srpske junake iz ovih krajeva: Antu Bogićevića, lozničkog vojvodu iz prvog srpskog ustanka, arhimandrita Stevana i igumana Mojseja. Na kraju je pozvao narod da se na njih ugleda, a sada neka idu na zbor na kome će govoriti pop Zečević i potpukovnik Misita.

U kratkom, ali vatrenom govoru pop Zečević je rekao kako će u ratu sa Rusijom Nemci biti pobeđeni. Kako su i kod nas partizani počeli borbu protiv okupatora, pa i mi ne treba više da čekamo. Na kraju je malo dramatično digao pušku i poljubio kundak, rekavši da je više neće ispustiti iz ruku. Posle njega govorio je potpukovnik Misita, a onda me je iznenadio kad je reč dao meni, predstavivši me kao oficira koji je od prvog dana u šumi.

Bio sam zbunjen, jer je to bilo prvi put da govorim pred narodom.

Opsednut ravnogorskim "još nije vreme", govorio sam o Ravnoj gori i grupi oficira kojom komanduje pukovnik Draža Mihailović, o tome kako već mesecima sede na Ravnoj gori i ne misle o borbi protiv okupatora, kako se povezuju u Beogradu sa komesarskom upravom koju su postavili Nemci, naročito sa žandarmerijom. Pri tom sam pomenuo da je i mene u Struganiku sa Dražom Mihailovićem ispratio i komandant žandarmerije Trišić. Rekao sam kako "ravnogorci" primaju novac od Ljotića i ko zna od koga sve iz Beograda. Kao i pop Zečević, i ja sam pozvao narod u borbu. Oduševljenje je bilo veliko i mnogi su uzvikivali: "Hoćemo u borbu!"

Sutradan, prema dogovoru sa Misitom, trebalo je da Zečević i ja krenemo u sela oko Krupnja. Nisam znao šta me očekuje, želeo sam da se borim, kao što već uveliko čine partizani, na šta sam se naročito odlučio posle svog susreta s Filipom Kljajićem. Obuzela me je neka zebnja da li će uticaj popa biti toliki da se okupi dovoljno ljudi za borbu protiv Nemaca. Moja zebnja je bila posledica one višemesečne izolovanosti, mada sam video da i seljaci koji su dolazili na Ravnu goru očekuju da borba počne.

Pre odlaska oprostio sam se i od Benjamina, kome je ovaj rastanak dosta teško pao, ali se ipak odlučio da ide u Bosnu, nadajući se da će doznati nešto o sudbini svoje porodice koju je ostavio u Sarajevu.

Sutradan zorom krenula je mala kolona: pop Zečević, Sreten Aksić, dva mladića seljaka iz Korenite, Nikola Vučković, Boško policajac, još četvorica, čija sam imena zaboravio jer su i oni ubrzo otišli u Bosnu, i ja — svega nas jedanaestorica.

Pošli smo prema Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, grebenom, iznad puta koji je od Krsta preko sela Korenite i Stolica vodio za Krupanj.

Kod Kapetanovih voda (česme koju je u prvom svetskom ratu podigao jedan kapetan čije ime nije zabeleženo) sreli smo se sa jednom partizanskom patrolom. Pozdravili smo se srdačno, rekavši im da smo pošli u sela oko Krupnja da prikupljamo vojsku.

Partizani su bili uzdržljiviji i nisu ništa rekli o svom zadatku.

Prenoćili smo u selu Planina, u blizini Mačkovog kamena.

Uveče smo Zečević i ja jedan drugom pričali o sebi. Zečević mi je pričao da je još kao dete došao sa porodicom iz Crne Gore i već kao đak osnovne škole, za vreme prvog svetskog rata, bežao iz Loznice ispred Austrijanaca. S vremena na vreme, pušeći u mraku, Zečević je recitovao Njegošev "Gorski vijenac", koji je znao napamet. Pričao mi je i o tome kako je sada izbegao u manastir Tronošu i tamo se sreo sa potpukovnikom Misitom.

Ja nisam propustio da mu kažem kako me je otac ispratio u rat rečima: "Sine, nemoj me osramotiti!" i kako ne bih mogao zamisliti da budem nemački rob.

Ujutro rano probudio nas je domaćin, koji je sa susedima za sve nas pripremio dobar kačamak sa mlekom i sirom. Odatle smo krenuli ka selu Banjevcu. Oslanjali smo se na ljude koji su bili poznati u narodu i preko njih smo pozivali na zborove. Na zborovima smo govorili pop Zečević i ja, kao u manastiru Tronoši, a naši govori su svaki put bili sve bolji.

U Banjevcu smo odseli kod Rajka Markovića, koji je učestvovao u prvom svetskom ratu sa svoja četiri brata. Iz rata je izišao kao rezervni narednik i postao vatreni pristalica Radikalne stranke. Kao policijski pisar bio je mnogim nitima povezan sa seljacima.

Rajko Marković je 27. marta 1941, na čelu povorke u Krupnju, nosio zastavu i sa ostalima uzvikivao: "Bolje rat nego pakt!" Zbog toga smo odlučili da počnemo od njega, a dobro ga je poznavao Zečević, mada nisu bili politički jednomišljenici. Meni to nije smetalo, jer o političkim strankama i stranačkim borbama gotovo da ništa msam znao.

Posmatrajući Rajka, video sam da se prema nama odnosi sa poštovanjem i da je, tako reći odmah, prihvatio da se angažuje u mobilizaciji dobrovoljaca.

Na Mačkovom kamenu se svake godine 28. avgusta, na Veliku gospojinu, održavao zbor i vašar. Rajko Marković i Zečević uključili su i domaćine preko kojih bismo pozvali na zbor što više ljudi sa oružjem. Najvažnije je bilo obavestiti seljake da će se vašar održati. Krupanj, u kome je bio nemački garnizon, bio je dosta blizu pa smo se bojali da ljudi neće doći. Rajko je pozvao na zbor i svog prijatelja iz rata, solunca i rezervnog kapetana Mihaila Popovića.

Naš dolazak u sela nije ostao neprimećen. Od kuće do kuće glas se širio i brzo bi se okupilo negde pet, negde deset ili više domaćina. Raspoloženje je bilo dobro. Osećao sam da će se u ovom kraju brzo okupiti dobar odred vojnika. Sada je već brojao oko tridesetak boraca.

Dvadeset sedmog avgusta prošli smo kroz selo Kržavu i uveče se zadržali u nekim kolibama u blizini Mačkovog kamena. Ovo kretanje danju sa oružjem ulivalo je hrabrosti, narod je osetio da Nemci nisu takva sila kako se o njima govorilo u aprilskom ratu.

Ujutro smo bili na Mačkovom kamenu kod spomenika i sačekivali ljude. Nastojali smo da sa svima razgovaramo. Vašar nije kao u mirno doba, ali ipak se skupilo nekoliko stotina ljudi i žena. Mada smo mi u razgovoru, prolazeći kroz sela, tražili da ljudi ponesu oružje. Svako je doneo i ponešto od jela, po običaju, pa je bilo dosta za sve nas.

Na Mačkovom kamenu sam upoznao i Miću Jeremića, s kojim ću se docnije još dosta puta naći u našoj komandi mesta u Krupnju.

Govorili smo na zboru kao i u Tronoši i pozvali one koji imaju oružja da odmah ostanu s nama. Zečević je pomenuo srpske junake koji su na ovom mestu dali svoj život za slobodu. Onima koji nemaju kod sebe oružje, rekli smo da se pripreme jer ćemo ih uskoro pozvati.

Tada nam se priključilo još dvadesetak naoružanih boraca. Sa puškomitraljezom, koji je nosio Aksić, imali smo oko pedeset vojnika. To je bio već dobar početak. Rajko Marković je na zbor doveo oko pedeset ljudi, mahom sredovečnih, ali bez oružja. Rekao je da je oružje skriveno i da će ga lako uzeti.

Za vreme ručka smo obavešteni da rukovodstvo Valjevskog partizanskog odreda želi da se sastane s nama, pa smo sastanak zakazali za 30. avgust na istom ovom mestu. Stigao je u to vreme odnekud i narednik Miloš Vučković. Tome sam se posebno obradovao, jer sam ga već bio otpisao. Odmah smo ga privremeno postavili za komandira ove naoružane grupe koju smo nazvali četom.

Posle ručka smo sa Rajkom Markovićem otišli u selo Banjevac. Iako je to bilo dosta blizu nemačkog garnizona u Krupnju, odlučio sam da u gornjem delu sela i u selu Bogoštica prikupimo još ljudi. Prema Krupnju smo postavili obezbeđenje.

Narednika-vodnika Mitra predvideli smo za komandira čete koju treba da dovede Mihailo Popović. Do tada je Mitar prikupljao rezervno ljudstvo i one koji su hteli ostati, a nisu imali pušaka. Zečević je smatrao da je za komandira prve čete najpogodniji Rajko Marković.

Sa nekoliko boraca, pop Zečević i ja uputili smo se 30. avgusta na zakazani sastanak sa partizanima. Udarila je letnja kiša, ali nebo se ubrzo razvedrilo. Susret je bio srdačan i posle pozdrava i upoznavanja, razgovor je počeo Miloš Minić. Ja nisam znao da li je on već bio obavešten o mom susretu sa Filipom Kljajićem i partizanima, pa sam mu pričao o tome. Minić se interesovao o situaciji na Ravnoj gori, naročito o tome da li je tačno da Draža Mihailović ima vezu sa Londonom.

Odgovorio sam da sam sasvim siguran, dok sam ja bio na Ravnoj gori, da nikakva radio-veza nije postojala, a priča o vezi sa Londonom samo je propagandni trik Draže Mihailovića. Istina je da su imali samo radio-aparat i da su, između ostalih stanica, slušali i Radio-London. Ali zato su imali dobre veze sa Beogradom, počev od Ljotića pa nadalje.

Minić nas je, zatim, pitao kakav je naš stav prema vladi koja se u Beogradu obrazovala umesto Komesarske uprave. Mi nismo znali da je Radio-Beograd već objavio tu promenu, jer nismo imali radio-aparat, a ni vremena da tih dana išta slušamo. Odgovorili smo da ćemo se boriti pa makar nas napustili svi naši borci. Predložio sam da se oduzima oružje svima koji po terenu vršljaju, a neće da se bore.

Razgovor je tekao neusiljeno i bez dnevnog reda. Miloš Minić, koga su tada partizani zvali drug Crni, upitao je popa Zečevića i mene šta smo po političkom ubeđenju. Zečević je odgovorio da je levi demokrata, naglašavajući ono "levi", što ja u prvi mah nisam razumeo.

Kako da odgovorim na Minićevo pitanje? Našao sam se u neprilici. Prećutao sam ga, jer nisam znao, u stvari, sta da kažem. Ipak, posle izvesnog vremena, na ponovljeno pitanje morao sam da odgovorim.

"Ja sam, druže, socijalista."

Nisam tačno znao šta to znači biti socijalist, a najmanje sam znao da za komuniste to tada nije bilo nimalo simpatično političko ubedenje. Tako sam odgovorio, misleći da ću time izraziti svoju bliskost sa stavovima komurnsta, iako sam aktivni oficir.

Posle toga smo se načelno dogovorili o napadu na Krupanj. Raspored i zadatke jedinica trebalo je da dogovorno reše komandanti.

Na ovom sastanku sam se upoznao sa Zdravkom Jovanovićem, aktivnim pešadijskim narednikom, koji je bio komandant Valjevskog partizanskog odreda, zatim sa Čedom Milosavljevićem, komesarom Rađevske čete, i Mišom Dudićem, aktivnim potporučnikom i komandirom iste čete. Rađevska četa imala je oko 250 boraca pa je pred napad na Krupanj preformirana u bataljon. Inače Mišu Dudića sam poznavao iz Vojne akademije. Setio sam se da je iz 62. klase i da smo dve godine bili zajedno u Akademiji.

Minić nam je dugo pričao o političkoj situaciji, upravo o borbi protiv fašizma i okupatora. Posebno je govorio da bi trebalo oslobađati manje gradove. On nam nije sakrio svoje ime, jedino nije rekao da je instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ. Nije nam, takođe, rekao odakle dolazi naređenje da se u zapadnoj Srbiji stvori veća slobodna teritorija.

Evo osnovnih zaključaka ovog našeg dogovora:

1. zajednička borba protiv okupatora i njegovih slugu;

2. prikupljanje ljudstva i oružja za što skoriji napad na krupanjski garnizon;

3. u pogledu prijema dobrovoljaca i novih boraca dozvoljava se slobodno opredeljivanje za partizane ili za vojne četnike;

4. ako se u Beogradu umesto Komesarske uprave obrazuje nekakva vlada, smatrati je za izdajničku jer služi okupatoru;

5. odbačen je i osuđen stav pukovnika Dragoljuba Mihailovića da za napad na okupatora još nije vreme;

6. dogovoreno je da će zajedničkim napadom na Krupanj rukovoditi štab Valjevskog partizanskog odreda, s tim što će svako neposredno komandovati svojim četama.

Nisam nikome ništa rekao, ali posle ovog trećeg susreta sa komunistima osetio sam da od mog odlaska u Bosnu neće biti ništa. Pored ostalog, na mene je uticalo i raspoloženje naroda za borbu, što se osećalo na svakom koraku.

Krenuli smo sa Mačkovog kamena raznim pravcima iako nam je od tada cilj bio isti. To je bila borba za oslobođenje svog naroda, borba protiv fašističkih okupatora i svih onih koji su se stavili u njegovu službu.

Ne znam da li su nas partizani već od tog sastanka nazvali "vojno-četničkim odredom poručnika Martinovića i sveštenika Zečevića", ali je taj naziv uzet iz zajedničkog proglasa:

"Zajednička borba i bratsko jedinstvo partizanskih i vojno-četničkih četa, stvorenih u paklenoj vatri, cementiranih životima i krvlju najboljih boraca, doveli su posle svršetka bitke do sjedinjavanja partizanskih i vojno-četničkih četa u jedinstveni narodnooslobodilački vojni odred sa jedinstvenim štabom. Ovo je jedinstvo garancija za sigurnu pobedu nad fašističkim okupatorom.

Zajednički štab Valjevskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda i Vojno-četničkog odreda poručnika Martinovića i sveštenika Zečevića"

Na čelu male kolone boraca, koji su nas pratili i na sastanak sa partizanima, išli smo Zečević i ja. Žurili smo da stignemo u Banjevac, gde smo ostavili naše vojnike-dobrovoljce. Uz put smo pravili raspored kuda ćemo koga poslati da prikupi, mobiliše ljude. Zečević je poznavao poimenično uglednije seljake i do dolaska u Banjevac raspored je bio gotov.

Trebalo je raditi brzo. Vremena je bilo malo, a naša vojska još sedi kod kuće. Pa i Nemci, ako saznaju za naše i partizansko prikupljanje, mogli bi nešto preduzeti i osujetiti našu nameru da napadnemo Krupanj.

Pri pomisli na Nemce, koje je uskoro trebalo napasti, neki strah i zebnja prožimali su mi celo biće. Do juče na Ravnoj gori, u bezbednosti, a danas, samo nekoliko dana od odlaska sa Ravne gore, ispred nas je nemački garnizon. Bili smo obaveštem da u Krupnju i Stolicama ima oko 400 Nemaca. Treba napasti 400 Nemaca, a vojske, tako reći, još i nemamo.

Bio sam mlad vojnik, poručnik, znao sam da od prvog uspeha ili neuspeha mnogo šta zavisi. Mislim da me je baš to ispunilo onom zebnjom koju ću osećati sve dok ne počne borba, sve dok ne budem čuo prve pucnje.

Iz čete koju smo stavili pod komandu Miloša Vučkovića odredili smo samo jedan vod za obezbedenje prema Krupnju, svi ostali su otišli u sela, gde su držali zborove ili prikupljali borce. I ja sam prošao kroz Banjevac, čak do sela Šljivove. Teško je opisati sa kakvim oduševljenjem nas je narod primao. Svako je hteo da mu budemo gosti u kući, da svratimo da nas počasti. Iako su u Krupnju bile snage nemačkog Vermahta, odnosno fašističke Nemačke, svi su pitali: kada ćemo na "Švabe". Obračun s tim "Švabama" kao da nije bio okončan završetkom prvog svetskog rata.

Žene su tih dana pekle hlebove i pite, a klali su se i jaganjci i prasići, da vojska ne bude gladna i da bi se mogla dobro boriti.

U selu Šljivovi naišli smo na jednu grupu četnika Koste Pećanca. Komandovao im je "vojvoda drinski" Sreten Nešković. To njegovo komandovanje sastojalo se u razmeštanju četnika čas u jedno, čas u drugo selo i, preko seoskih kmetova, u razrezivanju šta će koji seljak doneti od jela i pića. Gostio bi se tako baš kao i mi kada smo bili sa Dražom Mihailovićem u Zaovinama, dok ga se seljaci na neki domišljat način ne bi rešili.

Sa vojvodom smo imali oštar razgovor i, da nas nije bilo svega desetak, razgovor bi bio još oštriji. Rekli smo mu da oružje može imati samo onaj ko ga upotrebljava protiv neprijatelja, a neprijatelj je sada nemački okupator. Ako neće u borbu, moraće oružje dati onome koji hoce da se bore. U početku se vojvoda Sreten odupirao, govoreći da njemu može naređivati samo Kosta Pećanac, a od njega još nije dobio nikakvo naređenje o napadu na Nemce. Teško je reći da li smo ga privoleli ili prisilili, ali ipak je pristao da se stavi pod našu komandu.

Kada su sutradan stigli u Banjevac, videli smo da ih je pedesetak i da imaju jedan puškomitraljez. Inače, bili su načičkani bombama i redenicima a na glavama su imali šubare sa mrtvačkim glavama. Ličili su potpuno na one četnike Mitra, "vojvode dobojskog", koga smo ostavili u Kaluđerskim Barama na Tari.

I dok smo se mi bavili vojvodom Sretenom, oko podne, 1. septembra, iz Loznice nam stiže kurir. Poslao ga je iguman Džidža. Na prve reči njegove poruke skočili smo od radosti.

Bila je to vest da je Loznica oslobođena.

Odmah zatim radost nam je presekla vest da je u napadu na Loznicu poginuo potpukovnik Misita. Još više nas je ogorčila vest da je Misitu ubio kafedžija Laza Hajduković.

Od kurira smo saznali da su napad na Loznicu počeli iznenada. Crkvena zvona su 31. avgusta objavila početak napada, koji je izvršen danju. Kurir nije znao mnogo više da nam kaže jer je po naređenju Džidže trebalo da nam donese pismo, ali usled kiše, a ne znajući tačno gde smo, izgubio je dosta vremena dok nas je našao.

Obraćajući se popu Zečeviću, iguman je u pismu rekao da je sada on preuzeo komandu i tražio je da mu što pre dodemo u pomoć radi napada na Banju Koviljaču. Odgovorili smo mu da ćemo sa svim raspoloživim snagama doći čim oslobodimo Krupanj.

Odmah smo naše kurire poslali u partizanski štab da predaju naše obaveštenje o oslobođenju Loznice. Kasnije smo, medutim, saznali da je štab Valjevskog partizanskog odreda dobio obaveštenje drugim putem. Mi smo čekali da vidimo kakve će mere preduzeti partizani i za to vreme smo dovršili organizaciju naše vojske, koja se već prikupila u rejonu sela Banjevca i Bogoštice. Najviše boraca prikupio je Rajko Marković. Imao ih je oko stotinu pod svojom komandom. Njegovu četu smo nazvali Rajkovom četom.

Rezervni kapetan, solunac Mihailo Popović prikupio je iz sela Vrbića i Belotića više od pedeset boraca. Njih smo pripojili četnicima "vojvode drinskog" Sretena Neškovića, a komandu nad njima Mihailo je, zbog starosti, prepustio naredniku-vodniku Mitru, koji je došao sa mnom sa Ravne gore.

Pošto je ta četa bila velika, jedan deo ovih boraca uputili smo pod komandu Miloša Vučkovića. Tako smo pred veče, 1. septembra, imali tri čete sa više od 300 boraca. Od naoružanja imali smo pet puškomitraljeza "brno", ostalo su bile puške i dosta ručnih bombi.

Uveče smo ispred kuće Rajka Markovića, u koju smo se smestili Zečević i ja, slušali kako se negde iza Krupnja vodi žestoka borba. Čula se i eksplozija bombi. Pokušavali smo da odredimo gde se vodila borba. Ja sam cenio odstojanje, a oni su poznavali teren, i tako smo zaključili da se borba vodi oko rudnika Stolice i da se Nemci povlače ka Krupnju.

Čekali smo da se iz partizanskog štaba vrati kurir. Za to vreme, uočivši naše okupljanje oko Krupnja i izvešteni od izdajnika Uroša Nedeljkovića, Nemci su pripremali odbranu.

Tek posle podne, 2. septembra, iz štaba Valjevskog partizanskog odreda, koji je posle borbe u Stolicama imao dosta posla, stigao je kurir i doneo plan za napad. Po tom planu, partizani bi napali Krupanj, grubo rečeno, sa severne, a vojno-četničke čete poručnika Martinovića i sveštenika Zečevića sa južne strane. Tražilo se da se predloži čas napada.

Odgovorili smo da se sa planom slažemo i da ćemo mi sa polaznih položaja na Đulimu (brdo iznad Krupnja) napadati na varoš i na fabriku antimona, koja je udaljena oko 1,5 km od varošice.

Štab Valjevskog odreda obavestio nas je, takođe, da je kod Mojkovića organizovao zasedu da bi sprečio eventualni dolazak nemačkog pojačanja iz Valjeva. Tražio je da i mi postavimo jaču zasedu kod Marića stene, oko 3 km istočno od Krupnja, da bi se sprečilo izvlačenje Nemaca iz okruženja. Prihvatili smo sve predloge i predložili da napad počne u 22,00 časa, da znak za napad bude bela raketa, a znaci raspoznavanja "Srbija — sloboda".

Svi smo bili raspoloženi. Rajko Marković, podebeo i trbušast, u seljačkom odelu, na nogama opanci a preko stomaka lanac sa satom, kao što se nosilo u stara vremena. Imao je na glavi šubaru koju ni usred leta nije skidao, ali bez mrtvačke glave ili kakve druge oznake. Iako u godinama, navikao na ovaj brdovit teren, hodao je lako. Gladeći žućkaste brčiće, razgovarao je čas sa jednim, čas sa drugim seljakom.

Odlučio sam da četu Rajka Markovića, kao najveću, pošaljem u zasedu, jer sam mislio, ako Nemci budu bežali, da će se voditi žestoka borba kada se budu probijali.

Četu Miloša Vučkovića smo rasporedili prema fabrici antimona. Tu je trebalo više samostalnosti, pa smo računali da će on uspešno izvršiti zadatak, i ako šta zapne, da će se snaći.

Četa u kojoj su bili i Pećančevi četnici bila je brojno jaka i dobro naoružana. Nalazila se neposredno ispred nas, pa se u toku borbe moglo na njih uticati. Sem toga, levo od nas bili su partizani. Računao sam da će se zbog svega toga dobro držati u borbi, ali sam se prevario.

Dok je Rajko obilaznim putem pošao u zasedu na Marića stenu, mi smo sa dve čete oprezno izašli na polazne položaje na brdu Đulim. Izbili smo iznad samog Krupnja a nismo naišli ni na kakvo nemačko obezbeđenje. Da smo to znali, mogli smo izaći sa starešinama i na polaznim položajima dati precizne zadatke. Ovako su zadaci bili opšti.

Miloševa četa će napasti fabriku antimona, a Mitrova varošicu Krupanj. Čekali smo vreme za napad. Odjednom mi je palo na pamet da Nemcima pošaljemo ultimatum i da tražimo da se predaju. Verovatno da je sve ono što se tih dana dešavalo, uticalo da pomislim da se Nemci neće moći odupreti narodu i borcima ovog kraja i da će u Krupnju morati da kapituliraju.

Sastavili smo ultimatum, u kome smo Nemce obavestili da su potpuno opkoljeni i da će, u slučaju otpora, svi do poslednjeg biti poubijani. Tražili smo da se predaju i da nas o tome obaveste ispaljivanjem tri bele svetleće rakete. Na kraju, ako polože oružje, životi će im biti pošteđeni i s njima će se postupati po međunarodnom ratnom pravu.

Taj dokument potpisao sam punim imenom i zvanjem: četnički komandant porućnik Ratko Martinović.

Našli smo jednog četrnaestogodišnjeg mladića, kojeg je poznavao pop Zečević, i poslali ga sa ultimatumom putem koji vodi od sela Banjevac u Krupanj.

Nemački komandant posade primio je taj ultimatum u 21,00 čas. I umesto da nam odgovori, pitao je svoju višu komandu šta da radi.

U 22,30 i ponovo u 23,45 nemačkoj posadi u Krupnju naređeno je od više komande: "Kapitulacija isključena".

Tako je posle porobljavanja cele Evrope, kada su snage nemačkog Vermahta već počele veliku kijevsku bitku, posle koje će pasti cela Ukrajina, ovde u Srbiji, Nemcima, odnosno posadi jednog nemačkog garnizona, upućen ultimatum da se predaju.

Tačno je da Nemci nisu pristali na kapitulaciju i da je ultimatum bio još jedna potvrda da će uskoro biti napadnuti.

Već pre ultimatuma, obavešteni od Uroša Nedeljkovića, a naročito posle pada, odnosno oslobođenja Stolica, Nemci su preduzimali sve mere za odbranu i utvrdivali se. Da bi im odbrana bila što čvršća, organizovali su dve otporne tačke, koje su uzajamno bile u vatrenoj vezi. Jedna otpoma tačka bila je krupanjska bolnica, na čistini i vrlo pogodna za odbranu jer je zgrada bila od tvrdog materijala, a mi nismo imali teškog oiružja.

Druga otpoma tačka bila je fabrika antimona, nešto nepovoljnija za odbranu jer joj se moglo dosta blizu prići zahvaljujući nasipima od šljake nagomilane sa južne strane fabrike.

Čekali smo znak za početak napada, a čekali smo i da se vrati omladinac Žika Matić, koga smo poslali sa ultimatumom u Krupanj.

Ovo iščekivanje samo je povećavalo napetost. Tada je neko tražio poručnika Martinovića i popa Zečevića, i mi pomislismo da je to kurir iz Valjevskog odreda. Međutim, bio je to omladinac Slavko Orlović, koji nas je obavestio da je kod sreskog načelstva u Krupnju zakopao jedan mali top sa dosta granata. Ujedno nam je javio da su se Nemci povukli u bolnicu i da je grad napušten. Obradovali smo se i jednoj i drugoj vesti i odmah poslali Slavka Orlovića, sa još četiri borca, da iskopaju top i granate i da ih donesu na položaj.

Nameravali smo da se spustimo u varoš, ali kako je trebalo da sa te strane dejstvuju partizani, odustali smo i dalje smo čekali početak napada. Prošla su 22,00 časa. Znaka za napad još nema.

U 23,00 časa Nemci su iznenada otvorili jaku vatru i raketama počeli da osvetljavaju teren oko bolnice i fabrike. Mi nismo izdali komandu za otvaranje vatre, ali usled raketa i nemačke vatre, i naši borci su otvorili vatru. Kroz šumu, iznad naših glava, preletela su puščana zrna. Odjednom na levom krilu, gde su bili četnici "vojvode drinskog", nastade panika. Neki su vikali: "Bežite, idu Nemci!" Više nije bilo potrebe za tišinom, pa smo i mi počeli vikati da bismo ih zaustavili. Panika se počela prenositi i na ostale borce i nastade opšte bežanje kroz šumu.

Vlada Zečević, u svojoj knjizi Raste ustanak, na strani 15, opisao je taj događaj ovako: '

"Martinović i ja se brzo dogovorismo. On odjuri do čete koja je s desnog boka napadala topionicu, a ja za beguncima, pa kada ne uspeh da ih zaustavim, počeh da ih grdim. Čak i pištolj izvadih da ubijem svakog ko neće da stane. Ali uvideh da bi to bilo beskorisno i samo bi povećalo paniku. Uveravao sam ih da nema opasnosti i da treba da stanu. No, ne samo što ne uspeh da ih zadržim nego se strah postupno prenese i na mene. Zora je već počela da beli. Najzad shvatih do čega me je dovelo ovo trčanje za četnictma. Pognute glave pođoh natrag prema Krupnju."

I dok je Zečević tako doživljavao trčanje za četnicima, ja sam uz velike napore, jureći s kraja na kraj položaja, uspeo da učvrstim situaciju i sprečim da panika ne zahvati sve borce. Pomagali su mi Miloš Vučković i narednik-vodnik Mitar, a i dve partizariske desetine, koje su nekako baš u to vreme izlazile na naše položaje na Đulimu, nešto posle pola noći.

Ovo bežanje "vojvode drinskog" i Pećančevih četnika zabeleženo je u Proglasu Valjevskog odreda:

"Pored komesara, ljotićevaca i Nedića, ovih dana i Kosta Pećanac, sa svojim 'vojvodama', pokazao je svoje gadno izdajmčko lice. On je izdao proglas protiv naše oslobodilačke borbe. A njegov 'vojvoda lepenički 'Sreten Drinski', koji je pod komandom poručnika Martinovića bio dobio položaj u bici kod Krupnja, pobegao je sa svoga položaja posle prve paljbe u nameri da omogući neprijatelju ispad iz njegovog položaja i opkoljavanje snaga poručnika Martinovića i njihovo uništenje. Ovo zločinačko izdajstvo zaslužuje najveći prezir celog naroda i najveću kaznu za izdajicu."

Zbog nabujalih potoka kuriri su izgubili u vremenu, što je takođe bio razlog da partizani počnu da napadaju negde oko pola noći, kada su i na naše položaje stigle dve desetine partizana.

1 Nemci su u svom ratnom dnevniku zabeležili: "3.9. u 00,30 časova napad baš započeo."

Oko 3 časa ujutro Nemci su ponovo onako nasumce otvorili snažnu vatru. Naredio sam da se municija štedi, a to su, primetio sam po vatri, činili i partizani. Tada je na naš položaj stigao i Slavko Orlović sa borcima koji su nosili mali top, kalibra 37 mm, iz naoružanja mitraljeskih četa bivše jugoslovenske vojske, koji je trebalo da se postepeno povuče i zameni mnogo boljim protivtenkovskim topom od 47 mm.

Desilo se da je desetar jedne partizanske desetine koja je došla na Đulim, Rade Ristanović, za vreme služenja kadra kao rezervni podoficir bio nišandžija baš na ovakvom topu. On se odmah prihvatio da sastavi top i pripremi ga za dejstvo protiv neprijatelja.

Već su se ukazali znaci rane zore. Čekao sam da topčić ispali prvi metak. Naumili smo da gađamo nemački mitraljez koji je tukao sa krova bolnice.

Zaposeli smo opet sve stare položaje. Stigao je i Zečević, rekavši da nije mogao zaustaviti četnike.

Ristanović radosno uzviknu: "Gotovo!" i top opali.

Nemci su u ratnom dnevniku zabeležili: "06,55 časova. U ovom trenutku na bolnicu je otvorena vatra iz teških bacača ili topova. Kod 10. čete novi ranjenici. Pomoć preko potrebna. Pojačanje hitno."

Da ne bi u toku dana naši borci bili izloženi velikim gubicima, povukli smo ih u sigurnije zaklone i naredili strogu štednju municije.

Četnici "vojvode drinskog" širili su paniku, kako su nam seljaci pričali, jer su bežeći vikali: "Idu Nemci i sve pale." Iako je gotovo cele noći padala kiša, na naše položaje pajedinačno i u grupama dolazile su seljanke, lepo i čisto odevene kao da idu na svečanost, donoseći nam hranu.

Iako se razvedrilo i magla se razišla, izgledalo je da će opet biti kiše. Zečević i ja smo krenuli u varošicu. Trebalo se dogovoriti sa štabom Valjevskog partizanskog odreda šta da se dalje radi. Osim toga, Zečevića je vukla želja da vidi i porodicu, jer nije znao da li su ih Nemci ostavili na miru.

U varoši smo se sreli sa komandantom Zdravkom Jovanovićem i dogovorili se da u kafani Milana Todorovića u Krupnju održimo sastanak.

Pošto je posetio porodicu, Zečević se brzo vratio. Kod kuće je našao sve u redu. Baš kada je trebalo da sastanak počne, naišla su tri aviona, tipa "brege". Svi smo izišli da ih posmatramo, a kada su počeli da bacaju ručne nemačke bombe, koje su visoko u vazduhu eksplodirale, počesmo da se smejemo. Neko je rekao da su to ustaški avioni. Sa partizanskim rukovodiocima brzo smo se sporazumeli. Oni su rekli da će za sledeću noć pripremiti bombaške grupe koje će pod zaštitom vatre ubaciti eksploziv u bolnicu. Kada one to urade, mi ćemo izvršiti juriš.

Iz dosadašnje vojne nauke nije mi bio poznat takav način dejstva pa sam bio iznenađen. Hteo sam da čujem kako se to radi, pa su mi rekli da će me sa akcijom bombaša upoznati Žikica Jovanović, koji je to naučio u ratu u Španiji.

Opet su naišli avioni. Ovog puta bili su to bombarderi JU 52. Bacili su nekoliko bombi, od kojih se jedna veća zabila do polovine u temelj krupanjske crkve, ali nije eksplodirala.

Čekajući ručak, Miša Dudić, aktivni potporučnik, svirao je na usnoj harmonici melodije koje sam tada prvi put čuo. Bile su to revolucioname pesme koje sam kasnije često slušao na priredbama ili kada su ih borci pevali u trenucima odmora.

Zatim je u kafanu ušao i onaj stariji partizan koji je u odnosu na ostale bio dosta stariji. Učinilo mi se da je to onaj čiča koji je dolazio sa doktorom Jovanovićem na Ravnu goru. Čiča se zagledao u mene, ali ne reče da me poznaje. Saznao sam da je to Dragojlo Dudić, otac potporučnika Miše Dudića, komandanta Rađevskog bataljona.

Posle bombardovanja odlučili smo da se ne zadržavamo u gradu pa smo naredili da se i građani sklone, ali toga dana avioni nisu više nadletali Krupanj.

Odložio sam upoznavanje sa Žikicom Špancem za veče, i sa Zečevićem se dogovorio da se nađemo pred veče na položaju. On je otišao svojoj kući da se odmori, a ja sam se odmarao u jednoj kući blizu položaja na Đulimu. Bio sam umoran ne samo od nespavanja već i od uzbuđenja koje sam te noći doživeo pa sam brzo utonuo u san, ali sam se zbog osećanja odgovornosti isto tako brzo budio. Oslušnuo bih malo gde puca i onda opet zaspao. Pred veče Milošu i Mitru, komandirima četa, dao sam zadatke, dok je Rajkova četa i dalje bila na starom zadatku kod Marića stene.

Sišao sam ponovo u Krupanj i tada sam se našao sa Žikicom Jovanovićem Špancem. On me je upoznao i sa desetinom bombaša. Bili su to sve omladinci koji su se dobrovoljno javili za ovaj težak i opasan zadatak.

Obalom Likodre trebalo je da se bombaši najpre neopaženo privuku do bolničke mrtvačnice — kapele, koja je bila oko 80 metara udaljena od bolnice. Odatle, pod zaštitom naše vatre, do zida bolničke zgrade u koju će kroz prozore ubaciti bombe i eksploziv. Posle toga, prema planu, svi treba da izvršimo juriš i zauzmemo bolničku zgradu.

Upoznao sam se i s komandirom bombaša Dimitrijem Koljkovićem. Svima sam poželeo sreću u borbi.

Na dati znak, naš napad je počeo. Nemci su nam donekle olakšavali da ih preciznije gadamo jer su često ispaljivali svetleće rakete. Istina, to je otežavalo i usporavalo privlačenje bombaša. Sem toga, Nemci su imali dosta svetleće mumcije i koliko su oni u noći videli kuda upravljaju snopove svojih mitraljeza, toliko smo i mi videli odakle izviru, pa smo svoju vatru upravljali na te ciljeve.

I ova noć je opet bila kišna, ali se to u groznici borbe nije ni primećivalo. Borba je trajala dobar deo noći, a onda smo čuli nekoliko snažnih eksplozija. To se više puta ponavljalo. Očekivao sam da će biti dat znak za juriš. Umesto toga, pozvao me je po kuriru komandant Valjevskog odreda. Otrčao sam brzo ka periferiji varošice sa kurirom. Komandant Zdravko Jovanović i Žikica Španac rekoše mi da će se, kako se čini, Nemci predati.

Vatra je obustavljena i nas trojica smo prišli bolnici. Sa nama je bio i Rade Jokić, koji je do maločas glasno pozivao naše borce da obustave vatru, a sada Nemce da se predaju, zahtevajući da istaknu belu zastavu. Rade je to dovikivao na nemačkom jeziku. Nemci su obustavili vatru.

Posle žestoke borbe od koje je odzvanjala cela krupanjska dolina, odjednom nastade tišina. U bolrnci se čula glasna prepirka, zatim jedan pucanj kao iz revolvera. Onda je na krovu bolnice počela da izranja bela zastava. Grlili smo se od radosti i uzbuđenja. Pomislio sam da mi više ne bi bilo žao ni umreti ni bradu obrajati kad sam doživeo da vidim kako Nemci ističu belu zastavu, prvu koju su istakli otkako su počeli da porobljavaju druge narode i zemlje. Bilo je to 4. septembra 1941. godine.

Do predaje ipak nije došlo. Tada još nismo mogli znati zašto su odustali od predaje. U međuvremenu, kako smo kasrdje saznali, radiogramom su dobili naređenje da izdrže do jutra, kada će im doći u pomoć bombarderi.

Kada su Nemci počeli da skidaju belu zastavu, nas četvorica smo se povukli od bolnice, naredivši istovremeno da se otvori najjača vatra po nemačkoj posadi u bolnici.

Više nije bilo vremena za organizaciju novog napada, jer je već svanulo. Nije nam se ni žurilo, pošto je štab Valjevskog partizanskog odreda dobio izveštaj da su Nemci kod Osečine i Mojkovića potpuno razbijeni. Pomoć Krupnju nije mogla stići, i mi smo bili sigurni da Nemci ne mogu dugo izdržati. Naredili smo da naši borci još čvršće drže blokadu i ostavili dovoljno boraca koji su laganom vatrom neprekidno gađali Nemce. Naročito smo ih sprečavali da dodu do vode iz jedinog bunara koji je bio ispred bolnice, jer u bolničkoj zgradi nije bilo vode. I naš topčić je imao zadatak da s vremena na vreme tuče osmatrane ciljeve. Povukli smo se u kuću predsedruka krupanjske opštine da se prosušimo i dogovorimo.

Pre sastanka otišao sam da čestitam bombašima na hrabrom držanju. Video sam koliko je bilo opasno i kako je bio težak zadatak partizanskih bombaša. Naročito je na mene ostavila snažan utisak njihova skromnost kada su govorili o svom zadatku i kada su objašnjavali kako ih je nemački mitraljez u kapeli, za koji nisu znali, omeo da još bolje izvrše svoj zadatak.

Upoređivao sam partizanske jedinice sa četnicima. Bilo je to sasvim suprotno od onog što se o njima govorilo na Ravnoj gori. Morao sam priznati da je disciplina i organizacija partizanskih jedinica bila bolja od naših. Tešio sam se pomalo time što nismo imali dovoljno vremena da se organizujemo. Što se tiče držanja u borbi, naročito kada sam se prisetio Pećančevih četnika pod komandom "drinskog vojvode", morao sam poželeti da i naši borci steknu borbenost koju su posedovali partizani.

Najviše mi je smetalo što sam osećao da ova naša vojska suviše zavisi od onih koji su je prikupili. Činilo mi se da je vezivanje za pojedinca štetno. Ličilo mi je to na neku feudalnu vojsku u kojoj svaki "vitez" može da radi kako mu je volja.

Sastanku su prisustvovali: Zdravko Jovanović, komandant, i Milosav Milosavljević, komesar Valjevskog odreda, zatim Miloš Minić Cmi, koji je po dužnosti bio najstariji medu partizanima, mada ja još nisam znao kakva mu je funkcija, ali sam video da ga svi slušaju.

Na sastanku je bio i Dragojlo Dudić, kao zamenik komandanta odreda, i na kraju pop Vlado Zečević i ja."

Osećao sam se obavezan da odam priznanje borbenosti i disciplini partizana. Napravio sam poređenje sa borcima koji su pod mojom komandom, naglasivši šta mi se desilo sa četnicima "vojvode drinskog".

Predložio sam da se borci vojno-četničkih četa rasture po partizanskim jedinicama i da se tako stvori jedan odred. Ovo je izazvalo veliku raspravu, i svi smo odjednom izašli iz dremljivosti koja nas je obuzimala zbog neprospavane noći. Teško mi je reći ko je više a ko ubedljivije govorio, ali nismo bili svi istog mišljenja. Ta rasprava je trajala poduže. Na kraju je Miloš Minić počeo da obrazlaže svoje mišljenje...

Bio je ubedljiv i logičan, pa smo to mišljenje i usvojili.

Mislim da je tu našu raspravu najbolje prikazao Dragojlo Dudić u svom Dnevniku:

"U kujni kuće predsednika opštine sušili su se ljudi iz rukovodstva. Istodobno, vodili su se pregovori između predstavnika vojno-četničkih četa i predstavnika partizanskog Valjevskog odreda. Predstavnici četnika izjavili su da su vrlo zadovoljni borbenošću, hrabrošću i ponašanjem u borbi i van ove sa svima našim ljudima. Poručnik Martinović priznao je da moral ljudstva koje on vodi (četnici) nije na dostojnoj visini; da su mnogi bežali iz borbe, da nisu disciplinovani i tražio je da se svi njihovi ljudi iz vojnog četničkog odreda, prilikom stapanja sa partizanima, rasture tako da budu izmešani između partizana radi moralnog uzdizanja i političkog izgrađivanja i držanja istih u čvrstoj ruci partizana.

Posle duže diskusije postignuta je puna saglasnost o stapanju ova dva odreda i o produženju zajedničkih akcija pod rukovodstvom jedinstvenog štaba. Zadržano je isto rukovodstvo, prošireno sa još dva rukovodioca. Za načelnika štaba odreda došao je poručnik Martinović, za zamenika političkog komesara ovog štaba došao je sveštenik Vlada Zečević, kao predstavnici vojno-četničkih četa."

Tako je još u toku napada i borbe za Krupanj učinjeno sve što je bilo potrebno za jedinstvo u borbi. Dogovor na Mačkovom kamenu dograđen je, istina, i ovog puta bez pismenih formalnosti, ali zajednička borba bila je jači zavet od svih pisanih formatnosti.

U proglasima koji su izdati posle oslobođenja Krupnja, to je bilo, konačno, potvrđeno pismeno i javno pred narodom.

Sa okolnih brda čuo se po koji pucanj. To su se javljali naši borci koji su budno motrili na Nemce i nisu im dozvoljavali m glavu da pomole. Penjali smo se uz brdo Đulim da se pridružimo borcima i da se na položaju malo odmorimo. Podnevno sunce je grejalo, a jutarnja magla nam je nagovestila da će današnji dan biti vedar i topao. Za nas bi bilo bolje kišno vreme, jer bi ono otežavalo dejstvo nemačke avijacije.

Pošto smo proverili položaje boraca, seli smo, naslonivši se uz drveće. Tako smo se odmarali a mnogi od nas su i zaspali.

Odjednom mi se učinilo da sanjam. Zavijanje sirene a iz vazduha pravo na naš položaj obrušava se avion. Onda videh kako se od aviona otkide nešto crno, kao čovek da je iskočio u vazduhu se ljuljalo kao da se koleba hoće li na nas ili će nas preskočiti.

Onda strašna eksplozija iza naših leđa. Tek u tom trenutku shvatih da ne sanjam. Skočio sam i prilepio se za drvo ispod koga sam sedeo. Tada videh da se obrušava drugi avion. Tako za redom šest aviona bacalo je bombe velike kao čovek, a one su, ljuljajući se u vazduhu, preskakale naš položaj. Avioni su napravili veliki krug iznad Krupnja i pikirajući iz tog kruga, obrušavali su se jedan za drugim i mitraljirali naše položaje uz zavijanje sirena.

Primetih nedaleko od sebe i popa Zečevića. Kako su avioni pri obrušavanju menjali pravac, tako sam ja obilazio oko drveta, tako da sam oko njega i zemlju utabao. Malo-pomalo dolazio sam k sebi. Prvo sam uočio da su naši položaji dobri i zbog toga što su blizu bolnice. Da ne bi bombardovali svoje položaje, Nemci su prebacivali i preko naših. Videh i da nam je drveće dosta dobar zaklon, naročito od mitraljiranja. U trenutku se odlučih da prekinem ovo kruženje oko drveta. Nedaleko od mene bio je Radišić sa puškomitraljezom. Pritrčao sam mu, uzeo puškomitraljez i komandovao borcima da gađaju avione. Puškomitraljezac ustade i ponudi da mitraljez naslonim na njegovo rame. Od ovog našeg dejstva nije bilo efekta. Nismo imali nišanskih sprava za puškomitraljez, a ni svetleće municije da bismo mogli izvršiti korekturu. Ali sa moralne strane imali smo velike koristi od toga jer smo se oslobodili straha toliko da smo čak i za vreme dejstva aviona gađali Nemce koji su se počeli izvlačiti iz bolnice.

Moram ovde napomenuti da je pukovnik Stanko Mladenović, pišući knjigu "Pop Vlada Zečević", netačno prikazao ovaj događaj, rekavši na 96. strani: "Jednog trenutka, kada mu je već dojadilo skrivanje od hrasta do hrasta, potegao je mitraljez, naslonio ga na rame borca Radišića pa opalio po avionima. Pucao je on kao vičan mitraljezac, čas košenjem, čas brzom paljbom. Kad se cev usijala, zastao je kraće vreme pa 'brnom' nastavio svom žestinom."

Međutim, sam Zečević u svojoj knjizi "Raste ustanak", na strani 17. piše o tom događaju: "Okretanje oko hrasta potraja i kad se uverih da je on loš zaklon, napustih ga i brzom paljbom počeh da gađam 'štuke' koje su nailazile. To učiniše i ostali. Nastade boj devetorice s puškama i jednim mitraljezom protiv sedam nemačkih 'štuka'. Puščane cevi se usijaše, što nas primora da se malo odmorimo i priberemo. Martinović je dejstvovao iz 'zbrojovke' a kao postolje mu je služilo Radišićevo rame, pa je tukao čas 'štuke', čas Nemce ispred bolnice. Radišić je strpljivo i hrabro, u stojećem stavu, vršio dužnost pokretnog postolja.

Nemci su za vreme naleta "štuka" pokušavali da dođu do česme ispred bolnice i kada smo to primetili, mi smo ih gađali.

Podaci o broju "štuka" koje su učestvovale u odbrani nemačke posade u Krupnju nisu isti u svih onih koji su pisali o ovom događaju, a to dolazi otuda što ih u vazduhu nije bio uvek isti broj. Jedni avioni su dolazili, a drugi odlazili. Tačni su nemački podaci koji kažu da je bilo svega 12 "štuka".

Borba za Krupanj se produžila, nemačka avijacija je šest-sedam sati neprekidno pomagala odbranu i, na kraju, proboj Nemaca i njihovo prikupljanje kod fabrike antimona. Mi smo svaki njihov pokret pratili vatrom.

Da nije bilo "štuka", Nemci bi imali velike gubitke. Ipak, naše dejstvo ih je omelo da se izvuku na vreme. Već je padao mrak pa su "štuke" odlazile. Tada smo izvršili juriš delom ka bolnici, a većina za Nemcima koji su odstupali od fabrike.

Sve ono što se dešavalo na južnoj strani Krupnja, slično se odigravalo i na severnoj. Juriš je bio zajednički, i u polju između fabrike antimona i Marića stene već u prvi mrak prikupljeno je puno zarobljenih Nemaca i cela njihova komora.

Vojnici iz čete Rajka Markovića nisu u potpunosti izvršili svoj zadatak. Suviše su se zadržali oko komore, tako da je jedan deo Nemaca uspeo da se sporednim putem izvuče. Kasnije se govorilo da je Nemce sproveo neki Aleksa Stepanović sve do Valjeva.

Postoji dokument iz koga se vidi da je Aleksa Stepanović izveštavao Nemce, pa nije isključeno da im je poslužio i kao vodič.

Prema nemačkim podacima, Krupanj su branile 10. i 11. četa 724. puka 704. pešadijske divizije i jedan vod minobacača. Odbranu je pomagala avijacija sa tri aviona tipa "brege", uglavnom za izviđanje; zatim tri bombardera JU 52 i 12 jurišnih aviona "štuka" JU 57.

Sem toga, iz Valjeva su Nemci pokušali prodor ka Krupnju snagama jačine bataljona pešadije i dva voda tenkova, da bi deblokirali opkoljene čete u Krupnju. Isto tako, prema nemačkim podacima, njihovi gubici su bili: 9 mrtvih, 30 ranjenih i 175 nestalih.

Mi smo zaplenili 2 teška i 6 lakih minobacača, 22 mitraljeza "šarca", više od 70 pušaka, 300.000 metaka, 12 strojnica, 10 pištolja, 18 motornih vozila i 20 zaprežnih kola; zatim 2 radio-stanice, jednu hiruršku bolnicu, 2 magacina puna hrane i opreme, duvana i oko pola miliona maraka.

Naši gubici su bili: 6 mrtvih i 12 ranjenih. Poginula su i četiri građanina.

Nemci su ovaj poraz dramatično primili i u izveštaju Vrhovnoj komandi javili: "Obe opkoljene čete u rudniku antimona kod Krupnja bile su uništene od bandita. Gubitak od 9 mrtvih, 30 ranjenih i 175 nestalih ožaljen je sa naše strane."

Da se vratim događajima.

Zajednički štab, odnosno štab koji je oformljen na ranijem sastanku, opet se dogovarao. Odredili smo i goneći odred pod komandom Žikice Jovanovića. Zečević i ja izložismo situaciju u Loznici i svi se složiše da sa delom snaga krenemo u pomoć Loznici, a deo uputimo na Drinu prema Zvorniku. Prema Valjevu je trebalo uputiti glavne snage.

Za odmor smo ostavili samo jednu noć, a već sutradan, 5. septembra, posle najnužnije reorganizacije četa, krenuli smo na nove zadatke. Pretpostavljali smo da bi avioni iz osvete mogli bombardovati Krupanj, pa smo jedinice izvukli rano iz grada da ne bude gubitaka. Za vojno-četničke čete bio je određen rejon Stolica, tako da bi odmah posle reorganizacije mogle krenuti ka Loznici i Zvorniku. '

Razgovaralo se te večeri i o stvaranju narodne vlasti, jer je bilo puno poslova koje je trebalo obaviti. Trebalo je na narodnim zborovima izabrati najpoštenije ljude, i to one koji podržavaju borbu i koji će se starati da narod potpomaže vojsku.

Ujutro sam kod tzv. Aleksinačkog groba, poviše Stolica, na poljani izvršio reorganizaciju. Bilo je mnogo novih boraca, a neki nisu imali oružja. Takve nismo mogli zadržati, nego smo ih popisali i vraćali kućama, rekavši da ćemo ih pozvati kada budemo imali oružje ili kada ga sami nabave.

Posle oslobođenja Krupnja bilo je i takvih koji su mislili da je rat završen pa su pošli kućama. Jedan od njih bio je i rezervni kapetan, stari Mihailo Popović, koji je, na kraju, doživeo tešku sudbinu. Posle izvesnog vremena se vratio, i u blizini Valjeva bio komandir voda u četi Rajka Markovića. Zatim je opet formirao svoju četu, koju je kapetan Račić, kada je kretao na Užice, pokušao da stavi pod svoju komandu, što je sprečio Vlada Zečević. Koncem 1941. Rajko Marković, koji se tada odvojio od nas i vodio borbu protiv partizana, pokušao je povući i Mihaila Popovića. Kako je on bio neodlučan, otišao je kući. Jednoga dana Nemci su ga pokupili, oterali na Banjicu i streljali.

Pošto je narednik Mitar konačno krenuo u Bosnu, za komandira čete je određen Rajko Jovanović, mladi podoficir koga su nam predložili drugovi iz štaba Valjevskog partizanskog odreda. Ta druga četa je odmah upućena prema Zvorniku i tokom vremena se potpuno utopila u Azbukovački partizanski bataljon. Rajkovu četu smo smanjili, a povećali Miloševu i ovu drugu, koju smo poslali na Drinu.

Borcima sam tom prilikom u kraćem govoru čestitao na uspešnoj borbi, a onda smo sa dve čete krenuli ka Loznici. Raspoloženje i boraca i naroda bilo je naročito. Ponegde su nas i cvećem kitili.

U Loznicu smo stigli 6. septembra ujutro i saznali da je Koviljača oslobođena. Iz Krupnja je stigao i pop Zečević, koji se tamo zadržao radi izbora za narodnu vlast, pa smo odmah otišli u komandu mesta, koju su već uspostavili četnici igumana Džidže i kapetana Račića. Komandant mesta bio je Jovan Marjanović, stariji penzionisani potpukovnik, koji se nerado primio te dužnosti. Njegov zamenik, trgovac Nikola Gordić, vodio je glavnu reč.

Nije bilo teško videti da taj Gordić nije za partizane. On čak nije ništa preduzeo ni protiv kafedžije Laze. Naime, u kafani Laze Hajdukovića bila je nemačka posada i kada je Misita sa svojim borcima upao u kafanu, Laza je dograbio pištolj jednog nemačkog oficira i ubio potpukovnika Misitu.

Kada je reč o Misiti, dužan sam da kažem i ovo.

U Tronoši sam se lično uverio da Misita nije znao šta se radi na Ravnoj gori, da Draža Mihailović, pod izgovorom da "nije vreme", uopšte ne namerava da se bori protiv okupatora. Siguran sam, isto tako, da nije imao naređenje Draže Mihailovića da napadne Loznicu. Nesumnjivo je i to da su oko njega bili ljudi koji su imali sasvim druge stavove, kao kaluđer Georgije Bojić, trgovac Nikola Gordić, poručnik Mika Komarčević. Oni su uticali na Misitu da napadne Loznicu bez saradnje sa partizanima. Ne bi bilo opravdano praviti pretpostavke kojim bi putem krenuo Misita da je ostao živ, zbog čega se i ja zadržavam samo na ove dve činjenice: prvo, napad na nemačku posadu u Loznici izveo je bez naređenja Draže Mihailovića, i drugo, hrabro je poginuo u borbi protiv Nemaca.

Mrtav, potpukovnik Misita nije mogao smetati Draži Mihailoviću, koji je ovu priliku iskoristio da narodu pokaže kako se i njegovi četnici bore protiv Nemaca.

Kao dobar poznanik popa Zečevića, kaluđer Džidža nas je po kuriru pozvao da mu pomognemo u napadu na Koviljaču. Kad smo došli, Koviljača je bila oslobođena, ali kaluđer Džidža nije ni pokušao da sa Zečevićem ili sa mnom porazgovara o organizaciji komandovanja posle pogibije potpukovnika Misite.

Umesto dogovora, kaluđer je poslao hitno kurira Draži Mihailoviću sa molbom da odredi novog komandanta. Koliko je brzo radio kaluđer Džidža da uspostavi vezu sa Ravnom gorom, pokazuje i podatak da je major Pantelić, koga je Draža odredio da zameni Misitu, bio u Loznici već 8. septembra, a mene je njegov ađutant našao 10. septembra u Osečini i predao mi pismo u kome je Pantelić tražio da se stavim pod njegovu komandu.

Kasnije je Džidža i lično odlazio na Ravnu goru.

Zečević i ja jedva smo nagovorili kaluđera Džidžu da se obrazuje preki sud i da se osudi kafedžija Laza Hajduković koji je ubio Misitu. Posle javno pročitane presude, kafedžija je pogubljen.

U Loznici sam se poslednji put u toku rata sreo sa Benjaminom Samokovlijom. Tada nije insistirao da ostane sa mnom jer ga je vukla želja da bude negde bliže Sarajevu. Nadao se da će naći nekog od porodice. Nisam ga ni ja zadržavao i tako smo se rastali. Od tada je Benjamin doživeo mnoge teške trenutke. Neko vreme je sa mačvanskim partizanima u rudniku Zajači pravio bombe od vodovodnih cevi i eksploziva. Potom se prebacio u oslobođenu Ljuboviju da bi produžio za Bosnu. U Ljuboviji je neko tužio Samokovliju četnicima da je on poručnik Martinović, verovatno zato što je i on već imao malu crnu bradu. Pošto su ga tukli da prizna da je porucnik Martinović, četnici su ga vezali i stavili mu kamu pod grlo, preteći da će ga zaklati. Pukom slučajnošću naišao je neki četnički oficir koji je mene poznavao i rekao im da taj vezani nije poručnik Martinović. Benjamin je posle toga izbegavao da dođe u dodir sa četnicima i, prebacivši se u Bosnu, stupio je u Romanijski partizanski odred. Međutim, ni tu nije imao sreće. U takozvanoj drugoj ofanzivi, koju su Nemci preduzeli na istočnu Bosnu, bio je zarobljen i posle torture sproveden iz zeničkog zatvora u nemački koncentraciom logor u Solunu. Otud je uspeo da pobegne i da se pridruži makedonskim partizanima. Rat je završio kao kapetan i šef obaveštajnog odseka divizije KNOJ-a. Dugo posle rata nismo znali jedan za drugog.

Da se vratim događajima 7. ili 8. septembra 1941. godine.

Rastavši se tada sa Benjaminom, krenuo sam sa četom Rajka Markovića prema Valjevu. Miloš Vučković je bio komandir čete koju smo tada još zvali kombinovanom, jer je u njenom sastavu jedan vod bio partizariski. Po dogovoru sa komesarom Milosavom Milosavljevićem, koji je tada bio u Loznici, i sa komandantom Mačvanskog partizanskog odreda Nebojšom Jerkovićem, ovu četu uputili smo prema Šapcu radi napada na Šabac.

Kao načelnik Valjevskog odreda krenuo sam da se borim oko Valjeva. To je bio i konačni raskid s mojom namerom da se prebacim u Bosnu.

Iako kratak, boravak u Loznici ostao mi je u sećanju, jer je bio pun događaja koji se pamte.

Kaluđer Džidža, kapetan Račić i poručnik Mika Komarčević organizovali su u Banji Koviljači zajednički ručak za četnike i partizane koji su učestvovali u napadu na Loznicu i Koviljaču. Ličilo mi je to na slavlje na Ravnoj gori kada je dolazio major Aleksandar Mišić. Razlika je bila u tome što se ovde nije samo pretilo Nemcima, već se slavila pobeda nad njima.

Mačvanski partizani su posle ručka otišli na nove zadatke prema Šapcu, a u Loznici im se pridružila i četa Miloša Vučkovića. Četnici su ostali da pijanče još cele noći i da vršljaju ne samo po Koviljači već i po Loznici.

Kaluđer Džidža je zauzeo stav glavnog starešine. To kao da nije bio onaj isti čovek iz manastira Tronoše, s kojim smo se desetak dana ranije dogovarali. Ni popu Zečeviću nije se svidalo njegovo držanje. Razume se da mi tada nismo znali razlog, ali, kao što sam već napomenuo, Džidža je preduzeo sve da stupi u vezu sa Dražom Mihailovićem. Ovo četnlčko pijančenje navelo je Zečevića i mene na zaključak da bi naši borci mogli imati neke oznake na šajkačama. Većina ih je imala na glavi vojničke šajkače, jer je to u ovim krajevima sastavni deo narodne odeće, mada su poneki imali i šubare, što je takođe bilo uobičajeno.

Malo-pomalo tražeći kako da se razlikujemo od ostalih četnika a da to liči na vojničku oznaku, palo nam je na pamet da na šajkače stavimo srpsku nacionalnu trobojku. Materijala je bilo u trgovinama i crkvama, jer su ove trobojke upotrebljavane za slavske sveće. Ovu zamisao nismo nikad do kraja sproveli, kao ni mnoge druge, jer je bilo i drugog uticaja na naše borce van našeg.

U Loznici me je posebnom pažnjom obasipao trgovac Gordić. Pokušavao je na sve načine da me pridobije da ostanem u Loznici i da primim komandu nad četnicima. Pozvao me je i kući, pa sam čak pomislio da me hoće za zeta. Poklonio mi je novo odelo, narodnu nošnju, novu šubaru i nove opanke. Odelo mi je koristilo a i šubaru sam stavio na glavu, zamenivši oficirsku kapu koja je već bila dotrajala. Na šubaru sam stavio oficirski amblem. Povrh svega nosio sam nemački oficirski šmjel zadobijen kod Krupnja. U takvoj odeći sam bio sve do dolaska u Užice. U njoj me je fotografisao Rade Jokić i sačuvao taj snimak.

Sutradan, 7. septembra, sa četom Rajka Markovića krenuli smo prema Valjevu, ali smo išli zaobilaznim putem preko Krupnja. U Krupnju nas je dočekao narod. Bilo je najviše seljaka iz okolnih sela iz kojih su bili i naši borci, pa su došli da ih isprate na front.

Drugarica Sojka, Sofija Stanišić, koja je bila vođa patrole kada sam se sreo sa partizanima u selu Bukovcu, sada je rukovodila kulturnom grupom i pripremala priredbu u Krupnju. Uveče je i pred našom četom otpevano nekoliko partizanskih pesama. Te noći sam prespavao u Krupnju kod popa Zečevića kao njegov gost.

Sutradan, do Osečine kretali smo se kao po slobodnoj teritoriji i u Mojkoviću slušali o junačkoj borbi partizana sa kolonom od 12 kamnona punih Nemaca. Pomagali su im i seljaci, pa su čak i kamenjem tukli Nemce. Tako je zaseda kod Mojkovića i Komirića nekoliko dana vodila borbu s Nemcima i sprečila ih da stignu do Krupnja i deblokiraju nemačku posadu.

O nekim borcima su i pesme počeli da pevaju, na primer o Živanu Markoviću Žići, aktivnom podoficiru, pilotu lovcu, rodom iz Zavlake. U borbama kod Cmiljeva 1942. godine teško su ga ranili četnici. Podlegavši rani, bio je sahranjen u Komiriću. Za svoju zaista izuzetnu hrabrost Žića je proglašen za narodnog heroja.

Dugo sam se u toku tog pokreta skanjivao da razgovaram i s Rajkom Markovićem o držanju njegove čete kod Krupnja. Rajko je bio znatno stariji i od Zečevića, a pogotovo od mene. Još iz prvog svetskog rata izišao je sa činom narednika, a u ovo vreme je već prešao pedesetu. Trbušast, sa kratkim žutim brčićima i šubarom koračao je žustro kao mladić i teško ga je bilo stizati. Počeo sam s njim razgovor izdaleka, najpre o tome kako su se držali partizani u borbi. Rajko se nerado složio sa mnom. Morao sam ga direktno upitati kako je došlo do toga da se Nemci provuku pored njegove čete. Rajko se pravdao da je već pao mrak kada je krenuo ka Krupnju, misleći da su Nemci tamo zarobljeni. Naišavši na komoru, više nije mogao da napravi red. Da je bio dan, pravdao se Rajko, sve bi bilo drugačije.

Morao sam uvažiti sve što mi je Rajko rekao, jer sam osetio da je i njega stid što se tako desilo.

Kad smo stigli u Osečinu, uveče mi se javio jedan potporučnik. Obradovao sam se misleći da ću dobiti jednog oficira za pomoć u komandovanju. Međutim, on se predstavi kao ađutant majora Pantelića, i predade mi pismo, dodavši da je to naređenje gospodina majora.

Čitajući pismo, osetih da mi od uzbuđenja počinje da lupa srce. Pisalo je otprilike ovo: Po naređenju pukovnika Draže Mihailovića određen sam za komandanta svih četničkih snaga u Podrinju. Zatim je major Pantelić, takode po naređenju pukovnika Mihailovića, tražio da se odmah stavim pod njegovu komandu.

Polako sam se podigao, iz mene provali dugo uzdržavani bes i ja uputih na račun majora Pantelića i pukovnika Mihailovića reči koje ovde ne mogu ponoviti.

Major Pantelić je verno služio i Draži Mihailoviću, i Milanu Nediću, i Nemcima, ali je na kraju uspeo da izbegne u inostranstvo. O događaju koji sam pomenuo, on je u izbeglištvu pisao u "Knjizi o Draži": "Te večeri krenem konjem, u civilnom odelu i bez oružja, sa jednim pratiocem. U Draginje sam stigao 8. septembra. Ujutro uputim ljude da pronađu poručnika Martinovića i kažu mu da je stavljen pod moju komandu. On je pošao sa Ravne gore dva dana pre moga dolaska tamo. Sa sveštenikom Jevtićem odem 9. septembra na r. Dobravu i tu uhvatim vezu sa poručnicima Milovanom Bratićem, Mirkom Smiljanićem i još jednim, svi pod Račićevom komandom. Obradovali su se mome dolasku. Smiljanić mi dade jedan revolver, 'mauzer', u znak pažnje. Tako se i ja naoružam sada. Pred veče se vratim u Draginje. Tu mi saopštoše da je poručnik Martinović, koga su našli kod Osečine, odbio da se stavi pod moju komandu."

Te večeri, ljut na "ravnogorce", razgovarao sam sa Rajkom Markovićem, mojim komandirom čete koja je narasla na oko tri stotine boraca, o Draži Mihailoviću i svemu što se dešavalo na Ravnoj gori. Tek posle mesec i po dana setio sam se da mi moj tadašnji komandir Rajko nije naročito povlađivao. Slušao me je pristojno kao starijeg, ali je krio svoj pravi stav.

Sledećeg dana moja četa je stigla u Kamenicu. Tu je položaje prema Valjevu držala jedna partizanska četa. Smestili smo se u školi i organizovali ishranu. Jedno veče smo svi bili na priredbi kulturne grupe kojom je rukovodila drugarica Sojka, uz pomoć Rade Jokića. Pored pesama, izveden je i raport "Vrabac", u kome su ismevani Nemci, a pomalo i četnici sa Ravne gore, koji sa planina gledaju našu borbu.

Ja sam se sve više navikavao na taj kolektivni način života, pri čemu se vodilo računa da se niko posebno ne izdvaja. Mogao sam se brzo uveriti da se prema ženama — drugaricama svi odnose sa poštovanjem i, naročito, da su priče o nepoštovanju rodbinskih odnosa zlonameme ravnogorske izmišljotine u koje mogu poverovati samo potpuno neobavešteni. Niko se čak nije potrudio da te priče osporava, jer je život u četama, i četa u selima, pokazivao kakvi su partizani. Ubrzo se i na ovom terenu, kada bi se pojavila neka četa pod komandom Dražinih oficira, mogla videti velika razlika u korist partizana.

Iz Kamenice, prošavši kroz partizanske zasede, išao sam u izviđanje prema Valjevu i zaključio da se naši položaji mogu pomeriti u blizinu samog grada. Vratio sam se u Osladić 12. septembra. Tu je tada bio štab Valjevskog partizanskog odreda.

Evo šta je tog dana zapisao Dudić u svoj Dnevnik:

"Poručnik Martinović vratio se sa zadatka. Čiča (Dudić) mu je pokazao cirkular o zajedničkoj akciji Pocerske čete četnika Račića i Mačvanskih odneda naših partizanskih četa. Ovim izveštajem poručnik se oduševao. — Druže poručniče, imam još jednu važnu stvar da vam saopštim. Raspolažemo jednim originalnim dokumentom Ministarstva unutrašnjih dela, pov. k. Br. 191 od 7—, koji je zaplenila naša Kolubarska četa prilikom zarobljavanja pomoćnika komandanta žandarmerije i poručnika Ernesta Pipana u Belanovici. Ovim dokumentom razotkriva se prava uloga pukovnika Draže Mihailovića u koga vi onoliko verujete — reče Čiča i pruži poručniku raspis pom. Ministarstva.

Poručnik je seo pored prozora, uzeo naredbu i počeo da čita. Kad je došao do onih rečenica gde se pominje ime Draže Mihailovića, on je zastao i zamislio se; levom rukom uvrtao je svoje crne brkove i trljao svoju crnu bradu. Ponovo je čitao ispisane redove. — Kad III odred izbije na liniju Zvomik — Krupanj — Valjevo — Mionica, sastaće se sa četničkim odredima koji se nalaze pod komandom đ. štab. pukovnika Draže Mihailovića na toj liniji i sačekaće dalja naređenja za produženje dejstva.

— Sve je propalo, sve je profanisano; još ja i Račić kapetan. Ne daj bože da što bude Račiću, onda bih ja morao preuzeti sve na sebe — završi poručnik i ustade.

Zavrteo je glavom rekavši:

— Sramno! Zar je to moguće; zar Draža da bude izdajnik? E, moga mi boga, ja ću ga ubiti. Čuj, druže, ja ću da napišem letak i da objasnim našim ljudima ovu gadnu ulogu pukovnika Mihailovića. A šta je sa omm proglasom o našoj saradnji koji je trebalo štampati? — obratio se poručnik Čiči."

Sedeli smo do duboko u noć: Dragojlo i Miša Dudić, otac i sin, i Steva Filipović. Dok je Miša svirao na usnoj harmonici, ja sam razmišljao o onom što sam malopre pročitao.

Pred mojim očima, kao film, gledao sam, ali u novoj svetlosti, one dane provedene na Ravnoj gori, dotadašnje susrete sa partizanskim rukovodiocima, naročito sa Filipom Kljajićem i Milošem Minićem, sa borcima, bombašima ...

Osećao sam da se u meni mnogo šta menja, a to nisam mogao ispoljiti. Da li zbog mog izgleda, zbog amblema na šubari ili ko zna zbog čega, niko nije sa mnom počeo takav razgovor u kome bih mogao reći nešto o onome što osećam. O borbi smo dosta razgovarali i o tome smo imali ista mišljenja.

Ove noći sve ono što sam preživljavao na Ravnoj gori, video sam u pravoj svetlosti. Nisam mogao naći nijednu slamku za koju bih se tamo mogao uhvatiti.

Možda sam i zbog toga mislio da bi najradikalnije rešesnje bilo napasti na Ravnu goru, pa sam Dudiću i odgovorio: "E, moga mi boga, ja ću ga ubiti."

Štab odreda nije bio klasični štab, pa ni ja klasični načelnik. Situacija je zahtevala sasvim drugi stil rada. Dudić, koji je bio zamenik komandanta, najmanje je vršio tu dužnost, ali se, s druge strane, bavio prikupljanjem izveštaja i političko-mobilizacijskim poslovima, kao i organizaciomm učvršćenjem partizanskih četa.

Komandant Zdravko Jovanović i ja odlazili smo na položaje da organizujemo odbraniu i postavljamo zasede.

Pri nailasku Nemaca, često smo i neposredno učestvovali u borbi, rukovodeći najbližim jedinicama. Sem toga, vrlo često sam sa partizanskim rukovodiocima odlazio na zborove po selima. Naročito sam rado išao sa dr Mišom Pantićem i Čedom Milosavljevićem. Učestvovao sam, isto tako, u borbi kod Ribara, nedaleko od Valjeva. Partizani su bili porušili most na reci kod Ribara, malog zaseoka sela Zlatarić. Toga dana Nemci su došli do porušenog mosta sa četiri tenka. Zasedu je držao vod bombaša. Komandir voda bio je Bogosav Mitrović, a raniji komandir Dimitrije Koljković posle borbe kod Krupnja postao je komesar bombaškog voda.

U sastavu voda bio je i onaj naš top od 37 mm iz Krupnja. U rezervi je bila Prva rađevska četa, sa komandirom Dobrosavom Živanovićem, koga su svi zvali Trndžo. Dobrosav je bio stari ratnik, solunac i nosilac zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima i zlatne Medalje Obilića. Levo od bombaša bila je jedna Podgorska partizanska četa, na položajima malo dalje od druma.

Nemački tenkovi zaustavljali su se jedan po jedan, a iza njih je pristizala kolona Nemaca.

Slučajno sam se tu našao i, prirodno, ostao, i to kod topa.

Otvorili smo vatru iz topa po tenkovima. Nemci su počeli da beže. Bombaši su prvo tukli iz mitraljeza i strojnica, pošto je odstojanje bilo malo. Otvorivši vatru i odvlačeći jedan tenk koji je bio oštećen, Nemci su odstupali. Tada ih je sa boka napala Podgorska četa, a bombaši su izvršili juriš.

U toj borbi mi smo osvojili priličan broj trofeja: 4 mitraljeza, oko 50 pušaka i nešto komore. Za vreme borbe na našu stranu je prebegao i jedan konj natovaren radio-stanicom. Ja sam dobio novi motocikl, pa sam se koristio njime dok je moglo da se nađe benzina.

Dobrosav Živanović Trndžo, koji je bio junak u prvom svetskom ratu, čestitao nam je na ovoj borbi. On se svugde potvrđivao, i dalje se junački borio, naročito se istakao u toku ofanzive na Zavlaci.

Na žalost, takav junak doživeo je pretešku sudbinu. U zimu 1942. četnici su ga iznenadili i zarobili. Predali su ga svojim gazdama Nemcima, koji su ga, onako starog, poslali na prisilan rad u rudnik Trepču, gde su ga, najzad, ubili jer nije hteo da se pokorava.

Tih dana štab odreda se premestio u selo Pričević.

U Pričeviću su mi drugovi pričali o vellkoj borbi koju je vodila Kolubarska partizanska četa kod Ljiga i junačkom držanju potporučnika Radivoja Jovanovića Bradonje, koji je tom prilikom bio ranjen. Bio sam radostan kad sam čuo za njega, prvi put otkako smo se rastali.

Borba za Ljig bila je veoma značajna i može se smatrati sastavnim delom operacija za stvaranje slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji.

Počela je kada su Nemci iznenada prodrli u grad, gde su zatekli Kolubarsku partizansku četu. Tražeći zaklon, Nemci su upadali u kuće, a najviše ih se sklonilo u jednu kafanu. Komandir čete Radivoje Jovanović Bradonja brzo je sakupio od boraca dosta bombi pa se privukao i počeo ih bacati u kafanu. Unutra je nastala panika, izbezumljeni Nemci počeli su iskakati iz kafane, a napolju su ih sačekivali partizani sa puškama i bombama.

O toj borbi zapisano je u ratnom dnevniku nemačke 704. divizije: "U 11,15 čas. 10. 9. radiogram Poternog odeljenja: S.O.S. Moli se hitna pomoć za Ljig. Banditi izvršili prepad i naročito ih ima na južnom izlazu iz Ljiga. Poterna odeljenja su u Ljigu opkoljena, jačina neprijatelja nepoznata."

Odmah zatim, u sledećem telegramu, izveštavaju da je Poterno odeljenje opkoljeno i da divizija traži zaštitu "štuka".

Nemci su imali velike gubitke, ali je bio teže ranjen i komandir Bradonja.

Toga dana, kada sam čuo o Bradonji, dobio sam zadatak da sa dr Pantićem, koji je bio u selu Jovanje, pođem sutra na zbor u selo Počute. Dobili smo obavešterije da tamo neki četnici nasilno mobilišu ljude. Upućena je i jedinica iz čete Steve Filipovića iz Jovanja u Počute, a mi sutra treba da izvidimo situaciju. Prebacio sam se posle podne do sela Jovanja i našao komandira Druge kolubarske čete Stevu Filipovića, koga su tada svi zvali Steva Kolubarac. Uveče sam sedeo sa njegovim borcima, koji su znali za mene jer su i oni učestvovali u borbi za Krupanj.

Čitali su pri svetlosti vatre knjigu "Kako se kalio čelik". Svi smo gutali čitaočeve reči, a ja sam se pitao zašto je takva literatura bila nedostupna i zabranjena za nas oficire. Čitalo se do duboko u noć.

Ujutro je naišao i dr Miša Pantić. Prvi utisak koji je ostavio na mene, bio je upečatljiv. Sve je u njega bilo skladno: i govor, i izgled, i držanje. Komandir Steva ga je takode pozdravio sa poštovanjem i obavestio da je još juče poslao jedan vod za Počute.

Doktora Mišu je oduševila moja brada. Rekao mi je da se ne seća da je video lepšu bradu.

Vozeći se do Počuta čezama, pričao sam doktoru šta mi se neki dan desilo. U Osladiću, kada sam sa četom prolazio za Kamenicu, sazvali smo zbor sa seljacima. Posle mog govora priđe mi bogobojažljivo jedan mršav crnpurast seljak. Skide šajkaču, prekrsti se i reče: "Oče, ja bih da se borim u vašoj četi." Prisetih se da on misli da sam ja pop, pa mu rekoh: "Možeš, zašto ne, samo da znaš, ja ti nisam pop." On se već prignuo da me poljubi u ruku, a onda zastade ne znajući šta će. Ja rekoh:

"Ja sam ti, drugar, poručnik. Vidiš li ovaj znak na šubari, to je oficirska oznaka." Tako se upoznah sa Borivojem Radivojevićem, kako se zvao taj moj novi borac, a kasnije sam ga još u dva maha pri susretu dobro upamtio. Doktor se slatko smejao.

Pričao sam mu o Draži Mihailoviću i "ravnogorcima", o tome kako sam priželjkivao gibanice iz Uzelčevog vajata, a on je meni ispričao kako su dr Jovanović i Kolubarci izdali letak o "gibaničarima", pa je zbog toga dr Jovanović bio partijski kažnjen.

Doktor Pantić je video da ja nemam pojma o partijskoj disciplini pa mi je to počeo objašnjavati, ali je ubrzo odustao jer je uvideo da bi najpre morao da mi objasni šta je to Komunistička partija.

Stigli smo neosetno u Počute, selo koje je ličilo na malu varošicu. Tu je već bio organizovan narodnooslobodilački odbor i kada je dr Pantić sišao sa čeza, prišao mu je jedan seljak, rekavši da je predsednik odbora. Seljak je gledao u mene, a Pantić me predstavi i reče mu neka slobodno govori.

Odmah smo čuli ispovest predsednika, koji se požali da su četnici u selu već nekoliko dana. Jedu, piju i bahato se ponašaju. Starešina im je neki kapetan. Popisuju sve koji potpadaju pod vojnu obavezu i danas su zakazali zbor da oforme četu.

"E, to ćemo videti", reče dr Pantić.

Našli smo tu vod partizana koji je uputio Steva Filipović. Osmotrivši prostor na kome su se prikupljali ljudi, ja rekoh komandiru kakav raspored da zauzmu. Setih se kada su u aprilskom ratu iz voza kod sela Vozuće ispale pred mene ustaše i kako sam u masi bio bespomoćan. Stoga sam vodio računa, ako dođe do gužve, da mi budemo u povoljnijem položaju.

Doktor je u početku mislio da ovo nije potrebno, ali se ubrzo složio kad mu rekoh da zamalo jedanput nisam zaglavio zbog neopreznosti. Sačekali smo kapetana, pa smo ga obavestili da ćemo i mi govoriti na zboru.

Kapetan je pokušao da nas ubedi da jedino oficiri imaju pravo da mobilišu vojsku, jer su oni pod zakletvom. Pretekao sam dr Pantića odgovorivši da sam i ja oficir pod zakletvom, a tu sam priču slušao još na Ravnoj gori. Upitao sam kapetana zašto mobiliše ljude i preti silom i zakletvom kad i tako na borbu ne misle.

"Eto", rekoh mu, "govorite vi prvi i kažite sve što hoćete, samo vam ne dozvoljavamo da silom odvodite ljude od kuća."

Počeo je i zbor. Kapetan je govorio o kralju, zakletvi i o Draži Mihailoviću.

Posle kapetana govorio sam ja. Najpre sam rekao da kapetan ne zna da sam i ja bio na Ravnoj gori. O Draži sam rekao ono što sam znao i video. Na kraju sam istakao kako je Draža stalno govorio da nije vreme za borbu, a ja sam video dokument u kome sam čitao u zajedničkom napadu nedićevaca i četnika na partizane. Završio sam time što sam im rekao da ako ko hoće da stupi u redove boraca, evo mu prilike da priđe ili partizanima ili u čete pod mojom komandom, koje su se već okušale u borbi protiv Nemaca.

Posle mene je govorio dr Pantić. Bio je to politički govor o narodnooslobodilačkoj borbi i narodnom ustanku; zatim o raznim izdajnicima, o Nedićevoj vladi i o Sovjetskom Savezu.

Doktora Pantića su poznavali kao lekara u Valjevu, mnogima je pomogao a često je bolesnike i besplatno lečio. Njega su u toku govora nekoliko puta prekidali uzvicima: "Živeo!"

Rezultat ovog zbora bio je taj da je kapetan morao napustiti Počute bez ijednog novomobilisanog borca.

Ja sam se vratio u Jovanje, u četu Steve Filipovića, a doktor Pantić otišao je preko sela Balinovića u štab odreda u Pričević.

Steva Filipović mi reče da me je tražio jedan žandarm i odmah je poslao kurira po njega. Bio sam iznenađen kada su doveli Blagoja Kovačevića. Partizani su ga, za svaki slučaj, razoružali. Primetih da na ramenima ima dve zvezdice. Rekao mi je da ga je gospodin pukovnik unapredio. Draža ga je poslao da mi saopšti da hitno dođem na Ravnu goru. Ja sam i pre neki dan odbio da se stavim pod komandu majora Pantelića.

Planuo sam: "Da nećeš ti, majku ti žandarsku, da me vodiš na Ravnu goru?"

Blagoja obli znoj i, mucajući, reče da on samo prenosi naređenje. Zatim se priseti da ima za mene i pismo, pa zavuče ruku u postavu žandarmskog koporana i odnekud iščeprka pismo.

Tada, u septembru, pripadnici Dražinih "gorskih četa", bilo u uniformi ili u civilnom odelu, kretali su se po slobodnoj teritoriji bez ikakvih smetnji, sem ukoliko su pljačkali po selima. Tako je i Blagoje, raspitujući se za mene, stigao u Kolubarsku četu.

Otvorio sam pismo i prenerazio se kada pročitah da me pukovnik Mihailović obaveštava da sam osuđen. na smrt zbog dezerterstva i neposlušnosti. Pokazah pismo Stevi Filipoviću. Pomislih, ovaj žandarm neće više videti Ravnu goru. Bio bi to dobar odgovor, ali kako će to saznati pukovnik. Kad mi Steva vrati pismo, ja ga bez razmišljanja počeh da cepam u sitne komadiće.

Objašnjavajući mi da ne zna šta piše u pismu, Blagoje zatraži potvrdu da sam primio pismo.

Ne znam kako sam se savladao, ali rekoh nekim glasom koji je izvirao iz dubine mene: "Pozdravi ti svog gospodina pukovnika i zapamti što ti kažem. Vidiš li ovu nemačku mašinku? Ako se sretnem sa gospodinom pukovnikom, ona će mu presuditi. To je moj odgovor na ovo pismo." Podigao sam se i viknuo: "Marš majku vam izdajničku", pokazavši mu rukom prema vratima.

Blagoju to nije trebalo dva puta ponoviti. Nije čak zatražio ni da mu vrate pištolj, pričali su mi kasnije partizani, tako se brzo izgubio.

Nekako u to vreme, prema izveštajima koje su partizani dobijali iz Valjeva, mene su i Nemci ucenili sa 50.000 dinara, verovatno zbog "ultimatuma" koji sam im poslao uoči napada na Krupanj.

Nekoliko dana posle ovog događaja sa Blagojem Kovačevićem, kada sam prolazio kroz Krupanj, saznao sam i odgovor pukovnika Mihailovića, u kome i mene i Zečevića osuđuje na smrt. Naime, posle onog zahteva majora Pantelića da se stavimo pod komandu Draže Mihailovića, pop Zečević i ja napisali smo zajedničko pismo Draži Mihailoviću, u kome smo mu rekli: "Ako stupite u borbu protiv Nemaca, priznajemo vas za svog komandanta. U protivnom, mi borbu produžujemo, a vas ne priznajemo za komandanta." O tome sam govorio i na proslavi oktobarske revolucije 1941. godine u Užicu.

Tako sam u ovih nekoliko dana saznao da me je Draža dva puta osudio na smrt, a čuo sam i za jednu nemačku ucenu.

Zabrinut zbog četničkog vršljanja u našoj pozadini, u šta sam se uverio u selu Počute, krenuo sam da obiđem četu Rajka Markovića, koja je držala položaje na užičkom drumu. Bojao sam se da "ravnogorci" ne krenu u agitaciju i u moju četu, jer to je bilo dosta blizu Ravne gore. Bio je to teren na kome su neumorno radili Neško Nedić i Voja Popović, a samo malo dalje, u Kolubari, i Aca Mišić. Naša četa je bila suviše blizu Valjeva, pa su "ravnogorci" izbegavali da se izlažu opasnostima. Sem toga, s jedne strane je bila Prva rađevska četa Dobrosava Trndže, a sa druge Kolubarska četa kojom je komandovao Andra Savčić.

Dražini oficiri su išli u Valjevo, ali sa legalnim dozvolama i nemačkim objavama, a to je bilo nešto sasvim drugo od susreta sa Nemcima na borbenom položaju.

Obišao sam položaj čete, razgovarao sa borcima, popravio raspored, postavivši i jednu bočnu zasedu, tako da Nemci u slučaju napada budu izloženi i bočnoj vatri. Kad sam se vratio do komandira čete, desio se jedan interesantan dogadaj.

Pojavio se jedan motocikl. Borci su imali naređenje da ne otvaraju vatru na pojedince pa su propustili motociklistu. Prošao je kroz naš streljački stroj i nije ni primetio zamaskirane borce na položajima.

Jurio bi on tako i dalje, ali kad je došao u našu blizinu već smo mu pripremili da bude zaustavljen. Bio je u radničkom kombinezonu i počeo je vikati: "Bežite, idu Nemci!" Inače nam je bio sumnjiv zbog tog dovikivanja a i zbog motocikla. Pokušao je da prošiša pored nas, pa smo morali sa nekoliko rafala da ga zaustavimo. Gađali smo u točkove, i tako smo ga zarobili. Predao sam ga komandiru Kolubarske čete, jer su oni mogli proveriti njegove navode pošto su u Valjevu imali svoje ilegalce. Ustanovilo se da je to bio agent koga su Nemci poslali u izviđanje naših položaja.

Kasnije su stvarno naišli Nemci, ali ih je Rajkova četa spremno dočekala.

Dragojlo Dudić je i tu borbu revnosno zabeležio u svoj "Dnevnik" pod 21. 9. Evo kratkog izvoda:

"Danas su Nemci sa 400 ljudi i četiri tenka pokušali na užičkom drumu prodor, ali su bili prinuđeni da se vrate. Jedna desetina iz četničkog odreda, pod komandom Rajka Markovića, borila se s okupatorom. Naša desetina izgubila je jednog mladića, a Nemci su pobegli."

Kada sam se vraćao iz obilaska čete, prošao sam kroz Lelić sa pratiocem, partizanom po imenu Rade, koga je komesar Valjevskog odreda odredro za moju zaštitu. Pred kafanom sam video grupu seljaka i poručnika Neška Nedića i Voju Popovića. I oni, a i ja, bili smo iznenađeni. Susret se nije mogao izbeći.

Oni su pred seljacima počeli da mi prete. Napali su me da kršim zakletvu prema kralju i otadžbini. Nisu propustili da naglase kako pukovnik Mihailović ima ovlašćenje od kralja da sve oficire stavi pod svoju komandu. S njima su bila još tri četnika, ali nas dvojica smo bili spremni da se s njima obračunamo. Pitao sam Nedića koja to zakletva zabranjuje da se borimo protiv okupatora. Dodao sam da su se oni i njihov pukovnik sklonili u šumu da bi lakše preživeli ovaj rat.

Neško je planuo: "Znaš li ti da smo mi svi dobili naređenje da te sprovedemo na Ravnu goru čim te uhvatimo ?"

Odgovorih im neka pokušaju. Voja Diplomata, tj. "Šonja", kako ga je zvao dr Dragan Jovanović, prestrašen, poče nas moliti da se ne svađamo. Onda su ustali i sa svoja tri pratioca otišli, a mi smo ostali sa seljacima. Iskoristio sam priliku da im ispričam kakvo je to društvo na Ravnoj gori, ni s kim nemaju nikakve veze, sem sa žandarmerijom i Komesarskom upravom, a sada, verovatno, i sa Nedićevom vladom. Ispričao sam im i sadržaj dokumenta koji mi je pokazao u Pričeviću drug Dudić.

Kad sam se vratio u štab odreda u Pričević, drugovima sam predložio da se četa Rajka Markovića premesti na drum Valjevo—Loznica, a na užički drum da se pošalje jedna partizanska četa. Tada nije doneta nikakva odluka. Međutim, kada je trebalo poslati pojačanje na mačvanski front, određena je za to četa Rajka Markovića.

U Pričeviću sam živeo kao i ostali partizani. Štab se hranio na kazanu jedne čete. Kuvar je bio Pera Jazić, jedan od prvih boraca koji su prišli Zečeviću i meni još kad smo držali zbor na Mačkovom kamenu. Jazić je bio šumski radnik, ali se bavio i snabdevanjem radnika, a znao je i da dobro kuva. U Pričeviću je bila organizovana mala baza za snabdevanje, i Jazića sam odredio da se brine o ishrani naših boraca.

Uveče su održavani časovi u kojima su čitane vesti, a ponekad su i komesari govorili o životu u Sovjetskom Savezu i borbi protiv fašizma. Danju sam, obično, odlazio na položaje prema Valjevu, ali bih se uveče vraćao i podnosio izveštaj.

Jedanput, baš kad sam se spremao da idem na položaj, izlazeći iz škole u kojoj sam radio i spavao, naišao sam na drugaricu Milku Minić. Znao sam, po kazivanju, da je to drugarica, odnosno supruga Miloša Minića Crnog. Inače, video sam da gotovo nikad nisu bili zajedno, svako je radio svoj posao. To mi se činilo prirodnim, jer sam mislio da nemaju vremena da budu zajedno. Medutim, kasnije, u partizanima, video sam da je to bio princip da muž i žena ne budu u istoj jedinici.

Milka je razgovarala sa grupom boraca i kao slučajno me upitala: "Kuda ćete, druže poručniče?" Video sam da nešto želi da mi kaže, a, opet, kao da se ustručava i ne zna odakle bi počela.

Docnije je mnogim drugovima pričala o tome:

"Dobila sam zadatak od Partije da porazgovaram sa Martinovićem o njegovom gledanju na komuniste i Komunističku partiju. Nisam imala zadatak da ga pitam da li bi on želeo da bude član Partije, već samo da razgovaram. Bila sam uzbuđena. To mi je bilo prvi put da kao komunista porazgovaram otvoreno sa jedrnm oficirom — monarhistom. Gledala sam ga pravo u oči. Tako se i gleda kad se otvoreno razgovara, i htela sam da vidim kako će reagovati. Zapazila sam da ima plave oči, a to je odudaralo od njegove crne brade i brkova. U jednom trenutku primetih mu u očima neku svetlu iskricu i u istom času usta mu se počeše razvlačiti u osmeh. Trenutno nisam mogla oceniti da li je to osmeh ili, pak, podsmeh. Pretrnula sam, da nisam prenaglila, ali svesna zadatka koji mi je postavila Partija, produžila sam razgovor. Ona iskrica se još jače zasijala i on se smešio punim osmehom. Shvatila sam da je prihvatio naš razgovor.

Mnogo vremena kasnije Martinović se nije sećao tog razgovora. Rekao je da nije tako duboko doživljavao taj razgovor, uvek dodajući: 'Nisam ni znao da sam u to vreme izgledao tako strašno'."

Pre mog povratka sa užičkog druma, u Pričević su došli drugovi iz Glavnog štaba Srbije i s njima je u Krupanj otišao i pop Zečević. Meni su rekli da je pop otišao zbog nekih agenata koje su, navodno, Nemci ubacili, a pop je dobro poznavao sve žitelje Krupnja.

Posle nekoliko dana video sam da se u štabu nešto sprema. Komesar Milosav mi ponudi da obiđem četu na užičkom drumu i druge položaje. Pošto sam nedavno tamo bio, nije mi se išlo. Onda me Milosav otvoreno zamoli da svoju sobu ustupim za koji dan jer dolaze partijski rukovodioci iz Beograda.

Meni je predložio da se preselim u kuću gde je stanovala učiteljica, jedno sto metara dalje od škole. Nije mi bilo krivo da idem kod učiteljice. Tada nisam znao da je učiteljica bila član Partije i da je stanovala sa majkom. Primile su me srdačno, oprale moje rublje i dobro me nahranile.

Kasnije sam saznao da je u Pričeviću bio drug Tito, ali tada nije bilo prilike da se sretnemo. Razume se da nisam znao šta je to gerieralni sekretar Komunističke partije i da bi takav susret mogao značiti prekretnicu za mene.

Sledećih dana sam išao u Jovanje i Počute, jer se tamo pojavila jedna grupa od petnaestak naoružanih četnika, pod komandom nekog učitelja, koga su zvali Lale. Oni su pijančili u selu i nisu hteli ni na položaj ni u borbu; nisu bili ni pod čijom komandom. Pokušali smo ih razoružati, ali su se vešto izvukli i izgubili sa naših terena.

Druga grupa je bila jača, oko 50 boraca pod komandom učitelja Pinterića. Oni su pristali da budu pod našom komandom. Neko vreme su se dobro držali, sve dok nije došlo do izdaje, kada je Račić na njih uticao, pa su se većim delom rasturili.

Kad sam se vratio u štab, saznao sam da je u Stolicama kod Krupnja održana važna politička konferencija. Tada je došlo i naređenje iz Vrhovnog štaba da se pošalje pomoć Mačvanskom partizanskom odredu.

U štabu smo se dogovorili da se u Mačvu uputi četa Rajka Markovića jer je bila brojčano najjača. Odlučeno je da sa četom pođem i ja, pošto je već od ranije i četa Miloša Vučkovića bila u borbama kod Šapca pa je posle ostala kod Mačvana. Obavestio sam Rajka Markovića, koji je preko Pričevića krenuo za Loznicu, da ću ga sačekati u Zavlaci. Motorom sam otišao u Krupanj da i popa Zečevića upoznam sa situacijom. Razgovarali smo u istoj onoj kafani u kojoj sam se dogovarao sa štabom Valjevskog odreda kada smo napadali na Krupanj. Zečević me je obavestio o situaciji kod Zvornika. Bio je preokupiran željom da napadnemo Zvornik u saradnji sa bosanskim ustanicima. Ja sam ga obavestio o situaciji kod Valjeva i novoj četi pod komandom učitelja Pinterića i o tome da je četa Rajka Markovića, po odluci štaba, upućena kao pojačanje mačvanskim partizanima.

Zečević se spremao da to veče govori na zboru u Krupnju, pa je i mene zadržao. Tada sam se upoznao sa drugom Gojkom, u stvari, sa Rodoljubom Čolakovićem, kome je to bio partizanski nadimak. On se mnogo interesovao za situaciju na Ravnoj gori. Rekao mi je da će, možda i on uskoro u Bosnu, pa želi da što više sazna o Ravnoj gori.

Evo šta je drug Čolaković napisao u svojim "Zapisima" o meni, na str. 285. i 286: "U Krupnju sam se upoznao sa aktivnim poručnikom bivše jugoslovenske vojske Ratkom Martinovićem. On je još početkom avgusta došao u doticaj s našim drugovima iz Valjevskog odreda, ali je počeo sarađivati s nama tek neki dan. On je definitivno prekinuo s Dražom. Istina, još nosi četničku bradu, epolete i kokardu, ali to su kod njega još samo ostaci prošlosti kojih će se ovaj oficir-patriota brzo osloboditi... Odmah poslije napada Njemačke na Sovjetski Savez, a naročito kad je započela partizanska borba, Martinović i još neki borbeniji ljudi predlagali su Draži da napadne Nijemce. On je to odlučno odbio. Pristao je samo da se ide u Bosnu 'jer tamo Hrvati i Turci vrše masovne pokolje' i treba ih 'sve od reda klati'.

Martinović je s jednom grupom bio pošao u Bosnu. U manastiru Tronoši sastao se sa pop-Vladom Zečevićem; tu su se dogovorili da stupe u vezu sa partizanima radi zajedničke borbe protiv okupatora i njegovih pomagača. Oni su se sastali sa štabom Valjevskog odreda kod Mačkovog kamena i napravili s njime sporazum.

— Dobro poručniče — zapitao sam Martinovića — a zar se ne bojite što vas je Draža osudio na smrt?

— Kakav Draža — prezrivo je odmahnuo rukom Martinović — meni je kao oficiru i patrioti savjest mirna: ja se borim protiv neprijatelja, a to nije zabranjeno ni po kakvim pravilima jugoslovenske vojske."

Izuzev razgovora sa Milkom Minić, svi drugi partizanski rukovodioci još dugo su se razgovarajući sa mnom interesovali za moj stav prema Draži i prema borbi.

Uveče sam bio na zboru, a pre toga sam obišao ranjenike u Krupnju. Sreo sam i malog Žikicu Matića, koga smo slali Nemcima sa ultimatumom. Bio je u komandi mesta stražar, a puška mu je bila veća od njega.

Tu noć sam prespavao u popovoj kući i dobio na poklon crnu popovsku košulju, koja mi je dobro došla jer se oskudevalo u rublju. Nosio sam je sve dok neko od drugova nije rekao da fašisti nose crne košulje. Lako sam je zamenio, jer je nekom seljaku koji je bio u žalosti bila potrebna crna košulja, a ja sam u zamenu dobio običnu košulju.

Ujutro sam krenuo u Zavlaku da sačekam četu pa da krenemo u Loznicu i dalje u Mačvu. Da li sam ja zakasnio ili je četa poranila, kad sam stigao u Mojković na raskrsnicu, saznao sam da je četa već prošla. Kad sam izbio na čelo kolone, Rajko Marković je sedeo u kolima. Iako znatno stariji po godmama, sišao je sa kola i izvestio me o stanju čete. U selima oko Pričevića mobilisao je tridesetak zaprežnih kola, pa se četa prevozila smenjujući se svakog sata. Kod sela Draginca, ispred mosta, zaustavila nas je grupa četnika. Pripadali su pocersklm četnicima kapetana Račića. Rekli su nam da je štab kapetana Račića u selu.

Četi smo dali kraći zastanak; zatim sam rekao komandiru da produži prema Loznici, a ja ću ga stići. Motor sam natovario na jedna kola, pošto nisam imao mnogo benzina. Krenuo sam u Draginac sa desetinom u kojoj je bio mitraljezac Stanko Katušin, koga smo zvali Moler jer mu je to bilo zanimanje. Bio je izuzetno hrabar, a dodeljen je u moju četu posle borbe za Krupanj. Poveo sam i svog pratioca Boška policajca, jer je dotadašnji pratilac Rade dobio drugu dužnost.

Selo Draginac se prostire poviše puta. Centar sela je ušoren na jednoni brdašcu pa liči na malu varošicu. Bio sam radoznao šta radi Račić ovde, dosta daleko od fronta.

Prolazeći pored kuća kroz selo, imao sam šta i da vidim. Po dvorištima se pušila voda u kazanima, čula se cika prasadi koju su klali četnici, a ponegde su već okretali na ražnju prasiće i ovce. Grupe bradatih četnika, jer četnici su u to vreme uveliko puštali brade da bi se razlikovali od golobradih partizana, sedele su po dvorištima i mnogi su pili iz flaša i čutura. Poneki je imao na sebi oružje i ukrštene redenike, ali većinom je oružje bilo okačeno po tarabama i razbacano kojekuda.

Zadržah se kod jedne takve grupe da upitam gde im je štab. Mora da sam im onako bradat ulivao poverenje pa su mi odmah rekli.

Pred štabom me zaustavio jedan stražar i upitao:

"Gde ćeš, vojvodo?"

Učinilo mi se da je i on pijan. Ko zna za koga me je držao. Kada sam mu rekao da idem komandantu, odmah me je pustio.

Desetinu, koju sam poveo, ostavio sam u dvorištu, naredivši da budu u pripravnosti.

Kada sam ušao, najpre sam sreo poručnika Voju Tufegdžića. On me nije prepoznao, pa sam mu rekao ko sam. Pogledao sam i ostale koji su sedeli za stolom u toj prostoriji. Nisam mogao zaključiti ko su. Mogli su biti i oficiri, podoficiri a i seljaci, jer su svi bili u seljačkom odelu. Soba je bila puna dima, a na stolu je bilo boca sa rakijom.

Voja se pohvali: "Ovo je moj štab", a jedan od prisutnih viknu: "A to li je taj crveni poručnik?" Tufegdžić me je dobro poznavao iz Vojne akademije. On je bio iz 60. klase, godinu dana stariji od mene, ali smo bili zajedno pune četiri godme. Stoga reče onome: "Ti da ćutiš", i povede me kod Račića, koji je bio u drugoj kući.

Kada sam ušao, video sam Račića kako leži na krevetu odeven i u čizmama. Izgledao je pijan. Na stolu je bilo pečenja i rakije. Pre nego što je Tufegdžić išta rekao, Račić me je prepoznao. Lenjo je ustao i nastojeći da bude intiman, rekao: "O, koga vidim, gospodin crveni poručnik."

Nisam prihvatio taj ton, nego mu rekoh da sa tri stotine boraca idem u Mačvu. Upitah kako to da su oni ovde u Dragincu, kad su meni u štabu Valjevskog odreda rekli da se bore u Mačvi.

Umesto Račića odgovori Voja Tufegdžić: "Imamo mi dva štaba. Jedan na frontu, a kada postane gusto, mi se selimo u ovaj drugi koji je daleko od fronta."

Račić navali da sednem i da se poslužim jelom i pićem. Osetio sam, ako ne prihvatim ponudu, od razgovora neće biti ništa, pa sedoh i prihvatih se pečenja. Račić, podigavši čuturicu, nazdravi pa, pošto poteže, dodade je meni. Otpio sam malo, da ne kvarim raspoloženje, i pružio je Voji.

Uto uđe u sobu neki visoki grmalj u podoficirskoj uniformi i ja mahinalno prihvatih mašinku. Račić to primeti pa mi reče da je to njegov lični ađutant. Zatim mu naredi da nas ostavi da razgovaramo pa, kako je pogledao u mog pratioca Boška, i ja Bošku rekoh da me sačeka pred kućom.

Ponovio sam pitanje u drugom obliku: ko im je sada sa četama i ko im komanduje. Račić odgovori da komandiri znaju svoje zadatke i da im ne treba komandovati. Odmah je okrenuo razgovor na drugu stranu. Upitao je da li je major Pantelić tražio da se stavim pod njegovu komandu. Rekao mi je da taj major u jednom džepu ima Nedićevu objavu, a u drugom Mihailovićevu.

Opet sam pokušao da govorimo o borbi. Rekao sam da smo se uspešno borili kod Krupnja, u Ribarima i na užičkom drumu, zajedno sa partizanima, protiv Nemaca.

Voja mi dobaci: "Šta ćeš, mi nismo crveni kao ti."

Račić je dodao da i pukovnik Mihailović misli da sam crven. Osetio sam da bi bilo dobro da se odavde izvučem, pa sam rekao da sa četom moram u Loznicu i da se nadam da ćemo se naći na frontu u borbi protiv Nemaca.

"Hoćemo, hoćemo", ponovi nekoliko puta Račić, "samo sada će nas Nemci sa ogromnim snagama rasterati kao zečeve." Račić je nekako čudno klimnuo glavom i dodao: "Treba se spasavati!" Čekao sam da dovrši misao, i on reče da ide u Loznicu da se dogovori sa Jerkovićem, komandantom mačvanskih partizana.

Digao sam se, pozdravio se i izišao. Pristižući četu, razmišljao sam o celom tom društvu. Nisam mogao da ih uključim u situaciju u kojoj bi se oni, onakvi kakve sam ih tamo video, mogli boriti. Voja mi je izgledao ljuti protivnik partizana i kao da su mu jedino "crveni" smetali. Račića nisam mogao okarakterisati. Četu sam stigao tek u Loznici. Tu sam se opet našao sa popom Zečevićem, koji mi je rekao da bi bilo dobro da ostanem sutra u Loznici da raščistimo neka pitanja u komandi mesta. Sem toga, sutra uveče biće veliki zbor na kome će govoriti i Filip Kljajić.

Četa je prenoćila u Loznici, a sledećeg dana dao sam joj zadatak da se prebaci do Lešnice, da posedne položaje, vodeći računa da ih Nemci ne iznenade.

U komandi mesta u Loznici imali smo dosta muke, jer je bila sastavljena isključivo od četnika. Obišli smo i Banju Koviljaču.

U Loznici sam opet razgovarao sa Filipom Kljajićem. Ispričao sam mu o situaciji u Račićevom štabu, da mene zovu podsmešljivo "crvenim poručnikom" i da sa mržnjom govore o "crvenima", tj. partizanima. Dodao sam da bi Pantelića trebalo razoružati i najuriti odavde, a i Račićev štab raščistiti.

"To ne bi bilo na liniji Partije", rekao mi je drug Fića.

"Na kakvoj liniji, nije mi to jasno."

"To što sam ti rekao, druže poručniče, na liniji — to znači da je naš stav drugačiji. Mi želimo da sarađujemo sa svima koji hoće da se bore protiv okupatora. Ako bismo mi počeli kavgu sa Dražom i njegovim četnicima, narod to ne bi prihvatio, i to bi koristilo samo Nemcima, koji bi tada mirno gledali kako se mi između sebe krvimo. Mi ćemo", rekao mi je Filip Kljajić, "makar nas to koštalo, primorati sve da se izjasne, da se otkriju ko su i šta su, a srpski narod je od iskona osuđivao izdajnike."

Ja, međutim, nisam znao za neke važne događaje.

Na slobodnu teritoriju stigao je drug Tito, vrhovni komandant Narodnooslobodilačke vojske. Pre nego što je u Stolicama održano savetovanje partizanskih komandanata iz svih krajeva Jugoslavije, drug Tito je u Struganiku imao sastanak sa tzv. "legalnim predstavnikom jugoslovenske vojske", pukovnikom Mihailovićem.

Nisam znao da predlog o zajedničkoj borbi protiv okupatora pukovnik Draža nije prihvatio, ali je obećao da će "biti lojalan" i da njegovi četnici neće ometati partizanske akcije. Iz reči druga Fiće osetio sam koliko je sada važno da sve snage okrenemo protiv okupatora.

Bilo je to početkom oktobra, a samo mesec dana kasnije uverićemo se svi, i drug Fića, kakvo je pravo lice onih o kojima smo tada govorili.

Trenutno je bilo najvažnije pojačati front u Mačvi, pa se o tome najviše govorilo na sastanku druga Fiće sa Jerkovićem i Zečevićem, a bio je prisutan i kapetan Račić, koji se hvalio da će Nemcima pokazati kako se Srbi bore. Gledao sam ga i čudio se kako sad govori a kako je govorio neki dan u Dragincu.

Uveče je u Loznici održan veliki zbor kome je prisustvovalo više stotina gradana a bilo je i oko dve stotine četnika pod oružjem.

U ime četnika govorili su kaluđer Georgije Bojić Džidža i kapetan Račić, a u ime Valjevskog odreda pop Zečević. Zbor se završio govorom Filipa Kljajića. On je otvoreno rekao da govori u ime Komunističke partije Jugoslavije. To što smo čuli od njega, bilo je za sve nas nešto novo. Govorio je da se ustanak proširio, da u celoj Jugoslaviji ima partizanskih odreda, zatim o borbi Crvene armije, koja još nije upotrebila svoje glavne snage, ali da će zajedno sa saveznicima slomiti nemački fašizam.

Više mi je ostao u sećanju žar s kojim je Kljajić govorio negoli ono o čemu je govorio. Njegov govor je primljen sa oduševljenjem i odobravanjem.

Sutradan pre podne, 5. oktobra, poseli smo položaje kod Novog Sela, na uzvišici koju meštani zovu Majdan, jer je to nekada bio kamenolom. Ovde se blaga kosa Vidojevice spušta gotovo do samog puta. Položaj je bio vrlo pogodan za zasedu. Desno od čete Rajka Markovića bile su Kolubarska i Loznička partizanska četa. Dalje, na padinama Vidojevice, bilo je još partizanskih četa Mačvanskog odreda.

Borci su ležali iza drveća, dobro maskirani, na dva-tri metra rastojanja. Na desetak metara iza streljačkog stroja bili smo, jedan do drugog, Fića Kljajić, Steva Filipović i ja. Steva je tada bio komandant bataljona, a Kolubarska četa Valjevskog odreda, s kojom je on došao u pomoć Mačvanima, ušla je u sastav tog bataljona.

Kao obično, očekivali smo da Nemci naiđu u koloni.

Čuli smo od Prnjavora buku motorizacije. Kako se zvuk približavao, napetost je rasla. Na položajima tišina. Nemci su polako dolazili sve bliže. Videli smo ih kako sede na kamionima. Nije nas uplašilo što su na čelu kolone imali nekoliko tenkova.

Odjednom smo čuli zujanje kao kad zavija nekoliko sirena odjednom. Poznavao sam taj zvuk jer sam ga čuo u borbi za Krupanj. Bile su to "štuke". Pojavile su se od Šapca kao crne tačke koje su sve više rasle.

Brojimo ih, dvanaest.

Kada su došle u blizinu naših položaja, odjednom, bez izviđanja, počeše da se obrušavaju jedna za drugom. Bombe padaju na naš položaj, a zaglušne eksplozije odjekuju ravnicom. Neko je otkrio naš položaj. Izdani smo. Drveće se lomi, a zemlja i kamenje padaju po nama. Znamo da je bolje ostati na mestu nego bežati. Dim od eksplozije bombi obavija ceo položaj. Čuje se zujanje tenkova i kamicma koji su već prošli pored našeg položaja.

Jedna bomba je iščupala drvo i prevalila ga preko Fiće, Steve i mene. Pogledao sam Fiću, usnice mu pocrnele. To mu rekoh, a on odgovori: "I tvoje su."

Nemci su nam zašli već za leđa i otvorili na nas mitraljesku vatru iz tenkova. "Štuke", pošto su utrošile bombe, počeše takođe mitraljirati. Situacija je postala kritična. Ja i Fića se dogovorismo da se što pre povučemo.

Naredili smo izvlačenje. Srećom, Nemci su pokušali da celokupnim snagama napadnu s leđa, tako da smo se mogli povlačiti u pravcu Vidojevice. Suprotno nego što je bilo predviđeno. Da su Nemci delom snaga napali sa čela, bili bismo pod unakrsnom vatrom i malo ko bi se izvukao. Otvorili smo vatru na Nemce, i dok su se oni razvijali, mi smo se izvukli. Nismo stigli izvući samo mrtve, ali ranjenike smo poneli.

Ovde sam doživeo i jedan neobičan slučaj.

Stanko Katušin Moler štitio je svojim "šarcem" odstupanje.

Boško i ja krenuli smo da se povučemo. Ispod gomile granja i zemlje, izrovane eksplozijom poveće bombe, virile su noge u nemačkim čizmama. Pomislio sam, taj je sigurno mrtav, ali me nešto nagna da proverim. Boško i ja potegosmo za noge i izvukosmo borca Borivoja Radivojevića. On protrlja oči i skoči na noge. Gledao je levo i desno, kao da nije verovao da je živ. Uto se opet obruši jedna "štuka", zavijajući svojom sirenom. Borivoje tek tada shvati da je živ, pa pobeže u pravcu odstupanja. Bio je to onaj borac koji mi je u Osladiću posle zbora prišao i, misleći da sam pop, hteo u ruku da me poljubi.

Sudeći po ovom iznenadnom napadu Nemaca, verovali smo da nas je neko izdao. U ratnom dnevniku 342. nemačke divizije zapisano je da su Nemci uhvatili jednog meštanina koji im je otkrio naše položaje. Pošto nisu naveli ime tog meštanina, mi smo opravdano sumnjali da smo izdani.

Izvukli smo se nekoliko kilometara u šumu na Vidojevici. Odatle smo videli kako Nemci pale Novo Selo. Posle smo ustanovili da su se povukli ka Šapcu.

Iz Prnjavora smo dobili izveštaj da je tamo ostala samo jedna grupa, najviše do sto Nemaca.

Filip Kljajić je došao iz Loznice da rukovodi jedinicama u borbama protiv Nemaca u Mačvi. Nismo imali podataka o njihovoj jačini i namerama neprijatelja. Saznavši da ih u Prnjavoru ima malo, što je bilo tačno, organizovan je napad na Prnjavor. U napadu je učestvovala i četa Rajka Markovića. Neki drugovi Mačvani, koji su posle rata pisali o ovom dogadaju, zamenili su tu četu i naveli da je to bila četa majora Pantelića, što je zabeležio i Dragoslav Parmaković u knjizi "Mačvanski partizanski odred", str. 526.

Major Pantelić, sa poručnikom Mikom Komarčevićem, u to vreme je organazovao doček Nemaca u Loznici, o čemu postoji dokumenat. Nikada Pantelić nije vodio nikakvu borbu protiv Nemaca.

Pošto je četa Rajka Markovića bila velika, za napad na Prnjavor podelio sam je u tri grupe.

Napadali smo sa zapadne strane. Jedna grupa trebalo je da napada Nemce koji su u crkvenoj porti imali komoru. Druga grupa trebalo je da napada školu i treća Živkovića magazu.

Borivoja Radivojevića rasporedio sam u grupu koja je napadala crkvu. Nekoliko puta se prekrstio i zamolio me: "Gospodine poručniče, za ime boga, nemojte mene na crkvu, bog će me kazniti." Ja mu rekoh da ne napada crkvu, već Nemce, ali on je i dalje molio. "Dobro", popustih ja, "hajde u vod koji napada školu." Borivoje opet poče da moli. "Ne, pobogu, škola mi je oči otvorila." Bio sam uporan, a Borivoje me poče zaklinjati svetim Jovanom. Nasmejao sam se: "E kad je sveti Jovan i tvoja i moja slava, onda ćeš napadati Živkovića magazu." Tako sam ga dodelio podnaredniku Životi, koji je trebalo da sa svojim vodom napada Živkovića magazu.

Krenuli smo uveče kroz kukuruz u napad.

Nemci su nas osetili, ili su bili pripremljeni, pa su otvorili žestoku vatru. Rakete su osvetlile celu okolinu. Osetio sam da je pred nama jak neprijatelj, pa sam komandovao povlačenje. Podnarednik Života, koji je već prišao blizu, bacao je bombe na Nemce. U njegovoj blizini se našao i Borivoje Radivojević. I posle te borbe a i posle rata u nekoliko navrata Borivoje mi je pričao da je Života poginuo zato što se podigao baš kad ga je raketa osvetlila, i rafal iz mitraljeza ga je pokosio.

I partizanske čete su na sličan način krenule u napad, dok se čete kapetana Račića nisu ni pojavile.

Bez obzira na način napada, glavni razlog neuspeha je u tome što je to veče u Prnjavor pristigla nemačka pukovska grupa 699. pešadijskog puka, ojačanog tenkovskim bataljonom. To je bio početak napada 342. divizije radi okruženja naših snaga u rejonu Mačve.

Nemci su ceo naš napad ocenili kao izviđačku akciju.

Sutradan smo u štabu Mačvanskog (podrinskog) partizanskog odreda organizovali odbranu i narednih dana u borbi smo se povukli na levu obalu Jadra, a kasnije i južno od puta Loznica — Valjevo. 699. pešadijski puk bio je samo deo snaga kojima je trebalo da se suprotstavimo, dok su još dva puka 342. pešadijske divizije vršila čišćenje u Mačvi.

Da bismo se suprotstavili ovim snagama, bila je potrebna, pre svega, rešenost svih učesnika da se bore protiv Nemaca, a posebno oficira i ljudi koji su tada vodili borbe. Međutim, kapetan Račić, sa svojim oficirima, vešto je žonglirao i samo se pretvarao pred partizanskim rukovodiocima da hoće u borbu protiv Nemaca, a i pred narodom koji je prihvatio poziv na ustanak. Inače bi mu se moglo desiti da ostane bez boraca. Povlačeći se neprekidno, on se kretao ka Užicu, da bi, na kraju, napao na partizanske jedinice, Bio je do nogu potučen na Karanu, ali se posle toga brzo snašao i otišao da i dalje muti, ovoga puta u istočnu Bosnu.

<>Još gore su učinili major Pantelić i njegovi oficiri Mika Komarčević, Lazar Savić i drugi. Još dok smo mi vodili borbu kod Novog Sela, oni su slali Nemcima delegaciju da pregovara o predaji Loznice, što su i učinili 11. oktobra 1941. godine. Takva četnička izdaja ne samo da je uticala na pružanje organizovanog otpora, već je i sa moralne strane razjedala čvrstinu onih jedinica koje su se borile. To je bilo naređenje Draže Mihailovića, koje je on dao svim oficirima koje je slao na teren.

Radi ilustracije, evo šta je Dudić upisao u "Dnevnik" 26. oktobra.

"Kod Đurićeve čete smo svratili; porazgovarali smo sa svima partijcima. Drugovi su nam pričali o tome kako su se četnici držali u borbi. Svuda su izbegavali borbu i često puta, ako su je primali, bili su nama iza leđa. Jedan partizan je poginuo od njihovog zrna. Skoro uvek su pijani.

Idemo kod starog ratnika Dobrosava. To je po svojim političkim shvatanjima dosta sirov seljak, sa neiskristalisanim pojmovima. Valjda jedini u partizanskom odredu od rukovodećih lica kome je dopušteno ono što nikome inače nije bilo. To je stariji čovek i on je tražio da može upotrebljavati alkohol. Inače je dobar i hrabar borac. Uzorni komandir. Po pitanju odnosa sa četnicima dosta zastranjuje; terao ih je u borbu silom. Ko je jedared naišao na njegovu četu, nikad više nije smeo naići; obilazili su ga daleko. Stari Dobrosav priča jedan slučaj: Za vreme borbe na Badanji naišao sam na jednu veću grupu četnika, naložili veliku vatru i peku četiri svinje na ražnju. Postavio sam mitraljez na zgodno mesto, a potom sam im podviknuo. Naterao sam ih sve na položaj. — Dalje kaže stari komandir: U selu Bogatiću kupili su sve što su našli kod seljaka, čak i ženske pregače. Nagonili su žene da im peru noge i suknjom brišu."

To je u ono vreme zabeležio Dudić, a sve se odnosilo na Račićeve četnike, koji su morali da budu u borbama kod Zavlake.

Četnici koji bi morali braniti pravac prema Loznici bili su još gori. Oni su bili pod komandom majora Pantelića. Kad je trebalo da posednu položaje na levoj obali Jadra, uveče su još bili tu u gomilama, uz vatre, pekli su prasad, baš kao i oni o kojima je govorio Dudić i nosilac Karađorđeve zvezde, stari Dobrosav Živanović. Ujutro od tih četnika nije bilo ni traga na glasa, ostale su samo oglodane kosti od pečenih prasića. Povukli su se na Gučevo iza Loznice ili su se rasturili.

U Loznici je major Pantelić ostavio četu pod komandom Mike Komarčevića, koji je četu postrojio, oružje složio u kupe i tako sačekao Nemce. Prišao je oštrim korakom nemačkom oficiru ili podoficiru i predao raport.

Takve Dražine oficire nije izbeglička vlada u Londonu lišavala čina, oni su na Dražin predlog unapređivani.

Ali da se vratim događajima.

Prikupili smo se u rejonu Stolica i Korenite radi sređivanja jedinica.

Ne znam da li je slučajno došlo do toga da me drug Fića povede na sastanak u Vrhovni štab.

Bio sam iznenađen, ali sam želeo da vidim te ljude koji su organizovali i poveli srpski narod na ustanak protiv fašizma, protiv nemačkog porobljivača koji je pretio da uništi ne samo srpski narod već i druge narode. Čuo sam da je ustanak počeo i u drugim krajevima Jugoslavije. Kakvi li su ti ljudi i kakav je čovek vrhovni komandant? Fića više nije krio da je to generalni sekretar Komunističke partije i da ga zovu Tito. Vrhovni štab je bio u Tolisavcu, u porodičnoj kući Vujkovca. U komandi mesta Krupanj Fića je dobio i vodiča.

Neću m pokušavati da navodim ko je sve bio na tom sastanku, jer nisam sve ni poznavao. Sem toga, ako bih nekoga izostavio, učinio bih mu nepravdu.

Kada je drug Tito, 31. oktobra 1975. godine, bio u poseti Stolicama, setio se u razgovoru sa borcima da smo se tada sreli.

Pošto smo drug Fića i ja stigli u Tolisavac, tu je već bilo nekoliko drugova. Možda nas je bilo svega deset, ne više. Stajali smo i čekali. Svi su gledali prema vratima.

Kad je ušao, prinoseći stisnutu pesnicu slepoočnici, drug Tito je pozdravio: "Zdravo, drugovi!" Potom se redom sa svima rukovao. Neki su govorili svoje ime, pa sam i ja, kada se sa mnom rukovao, rekao: "Poručnik Martinović."

"A, ti si Martinović", reče Tito i stegnu mi ruku, a drugu stavi na rame. Zadržao se i gledao me je prodorno, kao da u meni hoće da prepozna prijatelja s kojim se dugo nije sreo. Osetio sam neku neobjašnjivu tremu. Shvatih tog trenutka da sam našao čoveka koji je već bio u mojim mislima sve ono vreme dok sam tražio ko će nas povesti u borbu.

Kad se pozdravio sa svima, rekao nam je da sednemo. Jedan drug mu je dodao nemačku oficirsku torbu i drug Tito izvadi sekcije pa ih raširi po stolu ispred sebe.

Malo je gledao pa onda reče: "Da vidimo kakva je situacija."

Pored druga Tita, najviše mi je ostalo u sećanju izlaganje druga Fiće. Možda zbog toga što sam i sam prošao kroz tu situaciju. Drug Fića je mnogo govorio o nemačkim zverstvima, paljenju domova i čitavih sela, kao i o ubijanju nevinih ljudi.

Nije moglo ostati neprimećeno da drug Tito zna raspored svake čete, jer je postavljao pitanja kakva je situacija kod koje čete. Kada je sve saslušao, drug Tito nam je duže govorio. Ne bih mogao ponoviti sve što je rekao, ali ostalo mi je urezano u pamćenju da je govorio o situaciji na Istočnom frontu, sa uverenjem da će nemačke snage oslabiti i da će uskoro Crvena armija preći u napad. Govorio je i o oslobodilačkoj borbi koja se rasplamsava širom Jugoslavije. Ono što Nemci rade sada kod nas, drug Tito je okarakterisao kao njihovu nemoć i slabost, kao pokušaj da nas razjedine i zastraše. Dajući nam zadatke, govorio je da ne treba voditi samo frontalne borbe, već da Nemce treba napadati i iz pozadine. Skrenuo nam je pažnju i na to da Nemci neće ići samo komunikacijama, već i preko brda, kako bi izmanevrisali naše položaje. Vrlo dobro se sećam kada je rekao da će najpre pokušati da prodru u Krupanj i kada je gotovo precizno predviđao da će napadati od Draginca preko Cikota i Dvorske. To se odnosilo i na mene, pa sam to najbolje i zapamtio.

Odlazeći, opet smo se pozdravili sa drugom Titom. Neki drugovi su još ostali. Bili su to, verovatno, članovi Vrhovnog štaba.

Ceo razgovor i ponašanje svih na tom sastanku bili su tako prirodni da u tim trenucima nisam obraćao naročitu pažnju na neke važne stvari. Njih sam se setio tek docnije.

Bio sam u uniformi, orgnut nemačkim šinjelom, sa strojnicom preko grudi na prvom susretu i na prvom sastanku sa drugom Titom. Svestan sam da je drug Tito znao da sam bio monarhista, tj. bio pod zakletvom kralju, a ipak me je primio takvog kakav sam.

Da bih tada bio na sastanku sa Titom, postojao je samo jedan uslov: borba protiv okupatora. Taj uslov bio je osnova za odnos i stav prema meni.

Odlazeći nisam ni mislio kako i zašto, ali bio sam svestan da sam prihvatio komandu vrhovnog komandanta druga Tita. Sve drugo je došlo posle toga i postepeno. Tada sam išao od Tolisavca preko Krupnja pun ne samo nove snage i odlučnosti već i novih saznanja.

Svetozar Filipović, kao aktivni mašinski podoficir, bio je u centru veze "Jugoslovenske vojske u otadžbini kod Draže Mihailovića". Pri jednom pokretu u Crnu Goru bio je ranjen i prebačen na Maltu. Pošto je ozdravio, bio je u "Jugoslovenskoj kraljevskoj mornarici". Prilikom opredeljivanja javio se za povratak u zemlju, znajući da ruke nije ukaljao krvlju i da nema krivice. Nije bio na odgovornosti niti je kažnjavan. Živi u Beogradu.

Arhimandrit Stevan, jedan od učitelja Vuka Karadžića, najviše je bunio narod protiv Turaka. Prilikom pregovora, njega je otrovao zvornički paša, a starog igumana Mojseja janičari su jataganima sasekli u manastiru Tronoši.

Miloš Minić je bio delegat Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i organizovao je izvršenje svih zadataka koje je u to vreme postavljala Partija, odnosno Centralni komitet i Glavni štab partizanskih odreda za stvaranje slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji.

Zdravko Jovanović rođen je u Osladiću, član Komunističke partije od 1937. godine. Zbog svog aktivnog partijskog rada postao .ie sumnjiv, pa je prebačen u sanitetsku jedinicu — Bolnički bataljon, zbog čega se u nekim podacima vodi kao sanitetski narednik. Poginuo je u Sloveniji kao načelnik druge opeartivne zone. Narodni je heroj.

Na sednici CK KPJ, 27. juna 1941, drug Tito, preuzimajući duznost i Vrhovnog komandanta svih partizanskih odreda Jugoslavije, izneo je svoju zamisao da se u zapadnoj Srbiji stvori veća slobodna teritorija. Ta zamisao je kao zadatak preneta preko Glavnog štaba Srbije i na Valjevski partizanski odred.

VII, br. reg. 16/12-106, K 1641, Proglas štaba Valjevskog narodnooslobodilačkog odreda.

VII, arh. Washing., snim. 00868, T-315.

VII, Ultimatum, arh. Washing., T-315, rola 2237, snim. 001338.

Arh. Washing., ser 315, rol. 2237, Izveštaj kapetana Sajfer-ta, komandira 11. čete 724. puka 704. pešadijske divizije. Kapetan Sajfert navodi da je situacija u Krupnju 4. septembra bila neizdrživa, naročito u bolnici gde je bila 10. četa 724. puka, usled nestašice vode i hrane. Zahvaljujući zaštiti "štuka", popodne su pripremili i komoru za pokret. Pri četvrtom napadu "štuka" u 18,30 časova krenule su obe čete, pod jakom neprijateljskom vatrom, ali su već na petom kilometru od Krupnja naišle na porušen most i zasedu. Čete su izvršile proboj, ali su raspršene i, kako Sajfert kaže, glavnina se probila preko visova. Međutim, to su bili samo delovi 10. i 11. čete.

VII, dok. k. 44-H. F-1.

Užička "Borba", br. 10, 1941, str. 6.