"Koliko ima do štaba, je li daleko?"

Franjo me pogleda žmirkajući vodnjikavim očima. "Polako, gospodine poručniče, stići ćemo."

"Kako vi prođoste na Tari kod Kaluđerskih Bara, i kako stigoste dovde?" upitah ja.

Franjo kao da je zaboravio da nam je pukovnik Mihailović pred rasturanje na Tari saopštio da smo opkoljeni od Nemaca.

"Prošli smo lepo. Oni seljaci iz Zaovina su nas lagali, a vodič nam je pobegao. Pukovnik nas je vodio po karti. Noću smo putovali, a danju smo se odmarali i hranili." Franjo je produžio da priča kako je bio u prethodnici i da je prvi stigao na Ravnu goru. "Smestili smo se u kolibama, a pukovnik je negde dan ranije otišao, naredivši nam da čekamo. Dva dana smo živeli u strahu da nikad više nećemo videti pukovnika, a onda nas ozari sunce. Dođe Draža veseo i razdragan: Junaci, ovde ćemo se smestiti, reče. I, eto, i vi ćete kroz pola sata videti gde smo se ulogorili."

Polako, nogu pred nogu, blago se spuštajući, išli smo kroz šumu. Odjednom kroz drveće ugledah krčevinu. Dve kolibe, od kojih jedna poluozidana. Donji deo od kamena, a gornji od tesane građe.

"Ovo je koliba Mihaila Damjanovića", pokaza Franjo. "U njoj su smešteni Draža i oficiri. Tu je "gornji štab", dodade Franjo, i tako saznadoh da su naziv "štab" iz Zaovina unapredili u "gornji štab", koji smo mi u međusobnom razgovoru kasnije nazivali "gornji dom".

Po nadležnosti, Franjo je izvestio potpukovnika Pavlovića, da bi me on posle toga prijavio Draži. Pavlović je bio niskog rasta, malo debeljuškast i proćelav. Već za onih nekoliko minuta dok sam mu se predstavljao, više puta je brisao oznojeno čelo. Video sam, kada je krenuo u prostoriju gde je bio pukovnik Mihailović, da Pavlović ima na nogama prekrasne čizme od crvenkastosmeđe kože.

Kada je posle nekoliko minuta otvorio vrata, pozva me:

"Gospodine poručniče, uđite!"

Iznenada osetih izvesnu tremu. Možda zbog službenog tona, a i zato što sam znao da sam dobio naređenje da dođemo na Suvobor, i sada se treba opravdati zašto smo toliko promašili Suvobor pa otišli na Rudnik. Sem toga, sigurno će me pitati za Živića.

Draža je sedteo za stolom na kome je bila karta sastavljena od nekoliko vojnih sekcija. Nagnut nad tom kartom, sračunato zauzet, nije me odmah pogledao. Dozvolio je da ja izgovorim celu rečenicu.

"Gospodine pukovniče, javljam se na raspoloženje pošto sam izvršio naređenje koje ste nam izdali na Tari."

Ne podigavši se, Draža izvadi lulu iz usta i odsutno pogleda na čaše i flašu sa rakijom, koje su stajale na kraju stola. Zatim mu lice postade odjednom strogo i oštrim glasom upita:

"Da li će biti baš tako? Ja sam naredio da idete pravo i u najvećoj tajnosti na Suvobor."

Mene podiđoše neki žmarci. Šta je sad ovo, pomislih. Srećom, nedoumica ne potraja dugo.

"Sećate li se, Martinoviću, vašeg ispada na Tari?" i nadalje oštrim glasom upita Draža.

Meni laknu.

"Gospodine pukovniče, tada sam bio revoltiran na poručnika Pažina", odgovorih.

"Ubuduće vodite računa", Draža me gotovo prekide, "jer neću dozvoliti nikakvu nedisciplinu. Inače, radiće vojni sud."

Očekivao sam nešto gore pa sa olakšanjem odsekoh:

"Razumem, gospodme pukovniče!"

Draža je izgledao kao malo rasejan, i ja, osetivši miris šljivovice, pomislih: "I on je, kao i Franja, pod gasom." Popravivši naočare, upita me:

"Šta će vam ta bradurina? Hoćete li da vam se vaške zalegu?"

"Gospodine pukovniče, molim vas da mi odobrite da nosim bradu jer sam se zarekao da ste neću brijati dok Nemce ne isteramo iz naše otadžbine ili dok ne poginem. To je moj zavet, a ja ću voditi računa da budem uredan."

Povukavši dva-tri dima iz lule, Draža reče kao za sebe: "Dobro, videćemo to docnije." Zatim je tražio da mu pričam šta sam radio ovih dvadesetak dana.

Počeo sam opšimo da pričam od proslave Đurđevdana na Kaluđerskim Barama sve do Rudnika. Ne zaboravih da kažem kako smo se Živić i ja raspitivali za njih i da smo, ne doznavši ništa, krenuli na Rudnik, misleći da su, možda tamo. Ispričao sam slučaj sa kaluđerima u manastiru Vraćevšnici. Setio sam se i da kažem da smo, pridržavajući se njegovog naređenja, izbegli borbu s Nemcima.

Draža je opet povukao nekoliko dimova, pa je više puta ponovio da sada ne bi trebalo voditi borbe.

"Moramo se organizovati", rekao je i ponovo me pogledao, a glas mu opet postade strog. "Mi smo ovde čuli da su na Rudniku vođene borbe."

Lutajući, i mi smo često slušali ovakve i druge glasove pa mu mirno odgovorih:

"Svašta se čuje, ali se malo šta vidi. Tako smo mi, gospodine pukovniče, čuli da Nemci idu na Rusiju i da je Molotov ubio Staljina, pa da je pozvao Nemce da tamo naprave reda."

Mihailović živnu i pokrenu se kao da će ustati, ali ostade da sedi. Opet protrlja naočare.

"Ko to priča?" upita.

Ja se trgoh, jer umalo da se ne izdadoh i ne pomenuh zarobljenog Nemca, ali mimo rekoh:

"Seljaci, najviše oni koji dolaze iz gradova."

Draža me još upita da nije na Rudniku vodila borbu grupa vojvode Mitra.

"Nismo naišli ni na kakvu grupu, niti smo čuli za borbe na Rudniku." U sebi pomislih, zar je moguće da se čulo za onih nekoliko ispaljenih metaka i jednog zarobljenog Hansa, pa zaključih da to nije moguće jer su i pitanja gospodina pukovnika potpuno neodređena.

Kao za sebe, Draža ponovi da ne treba voditi borbe i kao da se seti da sam i ja tu prisutan, naredi mi da pozovem potpukovnika Pavlovića, dodavši da ću od Pavlovića dobiti sva uputstva.

Dobivši dozvolu da se udaljim, izašao sam i, prolazeći kroz predsoblje, saopštih Pavloviću da ga poziva gospodin pukovnik Mihailović.

Izašao sam pred kuću gde su sedeli Zorkić i Vučković okruženi radoznalim oficirima. Bojao sam se da slučajno ne odaju šta se sve dešavalo s nama pa sam im se pridružio. Nisam hteo da govorim dok nisam čuo šta su sve do sada ispričali njih dvojica. Međutim, moj strah je bio bezrazložan, jer je njih dvojicu već dosta toga vezivalo sa mnom. Ispričao sam pred celom grupom šta sam razgovarao sa gospodinom pukovnikom, tako da sam Vučkoviću i Zorkiću dao do znanja da naš dogovor i dalje važi.

Počeo sam priču o odlasku Nemaca na Rusiju, kad me pozva potpukovnik Pavlović da mi izda uputstva. Uputili smo se prema jednom venjaku pored Mihailove kolibe. Tu je bio sto od tesane grade a oko njega klupe. Oko venjaka bilo je poređano dosta panjeva, od kojih su neki veliki služili i kao stolovi.

Oficiri koji su posle rata emigrirali u Ameriku, među kojima i moj klasni drug Jakša Đelević, ovaj prostor su u svojim napisima nazivali "zelenim salonom". Uskoro sam video da i ovaj venjak i šumski stolovi oko Mihailove kolibe, u kojoj se, kako reče Franjo, smestio "gornji štab", služe za sedeljke, na kojima se uz pijuckanje šljivovice, koje je uvek odnekud bilo, razvijaju razne strategijske misli, tj. razna nadmudrivanja, a najviše su služili da se igranjem karata ubije vreme. Samo ponekad pukovnik Mihailović je ovamo pozivao oficire na sastanke da bi izdao neka naređenja ili održao kakvu govoranciju o ratnoj situaciji i našoj ulozi u njoj.

Pavlović nije dozvolio drugim oficirima da se pridruže nama dvojici, upravo nije ih pozvao. Iako sam sve ispričao Draži, Pavlović se podrobno interesovao o Živićevoj i mojoj grupi. Morao sam sve ponoviti, a Pavlovića je posebno interesovala vest da je Molotov ubio Staljina i želeo je da zna od koga sam to mogao čuti. Nisam se dao zbuniti. Kada me je pitao za Živića, jednostavno sam skratio priču, rekavši da je sigurno otišao k ženi, za koju se nadao da je u njegovom selu Resniku kod Kragujevca.

Pavlović je prešao na izlaganje zadataka, a oni su, otprilike, bili ovi: svi moramo da se angažujemo u radu na organizaciji po selima i u gradovima; treba popisati sve podoficire i oficire, kako aktivne tako i rezervne, koji su izbegli zarobljavanje i kriju se kod svojih kuća; potrebno je organizovati službu obaveštavanja kako bismo mogli ovde mirno sedeti i raditi. Pavlović je govorio da već postoje dobre veze sa Beogradom i da je naša propaganda takva da se svugde priča o "šumskim", kako on nazva ovu grupu. Taj naziv sam tada prvi put čuo. Zastavši malo da bi postigao bolji efekat, Pavlović mi reče kako pukovnik Mihailović ima ovlašćenja i od kralja.

Nisam imao razloga da u to ne poverujem, ali sam se posle nekoliko dana uverio da stvari stoje drugačije. U trenutku kada je Pavlović rekao da Draža ima ovlašćenja i od kralja, usudio sam se da postavim pitanje:

"Hoće li uskoro biti borbe s Nemcima?"

Pavlović se malo zbunio i da bi dobio u vremenu, pozvao je narednika Gojka Ajvaza da donese rakije. Posle toga je upotrebio dosta reči da mi objasnim kako nas neće napustiti Saveznici i da još nije vreme za borbu.

"Mi se sada moramo zakonspirisati, jer bi nas svaka vojna akcija odala, a za organizaciju je potrebno da budemo stalno na jednom mestu. Treba veze pohvatati i treba se prvo u narodu učvrstiti. Mi se nismo predali i videćete kakav ugled u narodu uživamo."

Da bi se što pre izvukao, skrenuo je razgovor na moju bradu. Ta moja brada je uvek bila na nišanu, i to prema potrebi. Čas je bilo dobro što imam bradu, čas je nekome smetala. Nekoliko meseci kasnije, kada sam bio u svakom pogledu daleko od Ravne gore i kada sam obrijao tu bradu, baš oni kojima je smetala moja brada, uzeli su je za svoj simbol, ali ne kao znak žalosti za izgubljenom otadžbinom, već da bi izgledali strašnije kada su izvršavali razna nedela nad narodom.

Pavlović se priseti da nama trojici nije odredio mesto boravka i način ishrane, pa mi reče da se obratim kapetanu Uzelcu. Ima kraj "donjeg štaba" mala koliba u koju se možemo smestiti, reče nam Pavlović. Tako saznadoh da pored "gornjeg" postoji i "donji štab".

Ugledavši narednika Gojka Ajvaza kako nosi bocu rakije oficirima koji su sedeli podalje od venjaka, Pavlović ga pozva i naredi mu da zovne kapetana Uzelca.

Prilazeći, Uzelac pozdravi svojom kratkom čupavom rukom.

"Tarase", oslovi Pavlović intimno kapetana, "nahranite dobro poručnika i njegove ljude."

"Razumem, gospodine potpukovniče", odgovori Uzelac, ali u njegovom glasu bilo je dosta intimnosti a i držanje nije ličilo na "stav mirno", jer je stajao zadenuvši palac u džep na čakširama. Mastan džep je kazivao da Taras drži često ruke u džepovima. Okrenuo se kao lađa i pošao prema drugoj manjoj zgradi — vajatu.

"Možete biti slobodni, gospodme poručniče", reče mi Pavlović.

Digao sam se i oštro pozdravivši uz uobičajenu frazu:

"Razumem, gospodine potpukovniče", krenuh za Uzelcem.

Uzelac iz onog masnog džepa izvadi poveći ključ i pozva jednog žandarma koji je bio njegov magacioner. Otključavši vajat, prenese naređenje na žandarma, dodavši da nam da hrane za tri dana.

Ušao sam za žandarmom u vajat i dao znak Zorkiću i Vučkoviću da priđu. Vajat je bio krcat zemljanim i drvenim posudama punim sira i kajmaka, a na policama je bilo nekoliko velikih pečenih hlebova i proja.

Visile su tu i pršute i slanine. Tako nešto nisam odavno video. Hteo sam da zapitam odakle im sve to, ali se predomislih. Ako pitam, može mi dati manje, a dade li mi malo, bolje je da tražim još negoli da pitam odakle sve to.

Žandarm me je odmeravao kao da je ocenjivao koliko mogu pojesti i kao da je to množio u svojoj glavi sa tri čoveka pa još sa tri dana. Onda dohvati poveću proju, jedan zastrug sira i jedan kaiš slanine. Bio sam zadovoljan. Pogled mi se ipak zadrža na tepsijama koje su stajale na policama kao na počasnom mestu. U njima su bile gibanice. Videvši da gledam u gibanice, žandarm reče da je to za gospodu oficire iz "gornjeg štaba". Upitah a šta ćemo sledećih dana, na šta magacioner dodade vrećicu kukuruznog brašna i reče da mu dam jednu torbicu pa ću dobiti pasulja.

Rekoh Zorkiću da isprazni Vučkovićevu torbicu, koju potom napunismo pasuljem.

Prišao nam je Uzelac da vidi jesmo li podmireni i reče da mu se sutra javim da reguliše način ishrane. Nisam se obradovao kada je rekao da će nam davati novac. Imao sam loše iskustvo već do sada sa nabavkom hrane za novac. Gotovo da niko nije hteo da prima novac, jer, rekoše, više ništa ne vredi, pogotovo u ovoj planini.

Ispred Mihailove kolibe i vajata bila je tišina. Oficiri su se nekuda povukli. Bio je vedar majski dan, a podne prevalilo. Seo sam sa Zorkićem i Vučkovićem da ručamo i razgledao kuću koju je zaposeo pukovnik Mihailović. Video sam da Mihailova koliba ima gore tri prostorije. Kasnije sam saznao da je u početku dve prostorije zauzimao načelnik štaba Draže Mihailovića, tj. gornjeg štaba, te velike nepredate vojske, a jednu manju, u kojoj me je i primio, zauzimao je Draža. Tu je i spavao. Treću je zauzimao Benjamin za oficirsku kuhinju. Kasnije su donji deo zgrade, koji je delimično bio ukopan i služio za krupnu stoku, preuredili i tu smestili oficire, uglavnom samo zbog spavanja, jer su ceo dan bili na drugim poslovima, bilo da su se kartali ili da su išli na teren po zadacima.

Primetio sam da je u vajatu, kao vojrnčka "dušema", bio postavljen ležaj za kapetana Uzelca. To je bila intendantura.

Iza Mihailove kolibe, venjaka i vajata pružio se poveći šljivik. Cela ova krčevina mogla je imati oko dve stotine metara u dužinu i pedesetak u širinu. Uokolo svugde visoka i gusta stara bukova šuma. Malo podalje čulo se blejanje ovaca, pa sam ocenio da na oko 300 metara dalje u šumi ima još jedna koliba.

Preko krčevine vodio je naniže put, bolje reći, trag od kola na kojima su seljaci iz šume izvlačili drva za ogrev ili u sela izvozili seno za zimsku prehranu stoke. Posle ručka tim putem smo se uputili i mi da se smestimo u kolibu Ratka Tomovića, koju nam je odredio potpukovnik Pavlović i koja je bila oko 500 metara dalje.

Do kolibe, odakle smo čuli blejanje ovaca, trebalo je ići naviše. Baš tih dana pukovnik Mihailović je tu kolibu odredio za smeštaj, kako su govorili, radio-stanice. Uskoro ću videti kakva je to radio-stanica.

Zorkić, Vučković i ja išli smo bez reči. Kao da je svaki u glavi sređivao svoje misli. Vučković, mlad, zdrav i snažan vojnik, odrastao pored bugarske granice, i pored mnogih iskušenja njegovih predaka, bio je dovoljno patriota da ne napušta ovo naše društvo, ovu grupu koja se ovde, sudeći po svemu, okupila bez cilja. Nadao sam se da će mi pukovnik Mihailović već u prvom razgovoru nešto reći. Na Tari je obećao da ćemo dobiti dalja naredenja na Suvoboru. Pomislih, možda je on ostalima i izdao takva naredenja. Meni ije onako uzgred, više kao za sebe, rekao "da ne treba voditi borbe", a potpukovnik Pavlović mi je o tome održao čitavo predavanje.

Stigli smo do kolibe. U stvari, tu su bile, jedna pored druge, dve kolibe. Manja, nova sa podrumom, ali još nedovršena, tek što je ozidana i pokrivena. Podrum je bio namenjen za smeštaj ćumura dok ga domaćin ne proda na pijaci u gradu. Na stotinak metara ispod kolibe tekao je potok Grab.

Da smo išli prečicom, preko potoka koji je izvirao iz takozvane Mokre pećine, naišli bismo najpre na kolibu Srećka Tomovića, Ratkovog brata od strica, koji je bio bogat. Ta koliba je imala dva odeljenja a između njih je prostor sa ognjištem. Tu je bila smeštena podoficirska grupa za koju potpukovnik Pavlović reče "donji štab".

Kao da su nas očekivali, dočekaše nas radosno gotovo svi podoficiri. Bili su tu narednik-vodnik Božo Perović, narednici Mitar i Sava (Bosanci), Franjo Seničar, žandarmerijski narednik Đuro Stanković, žandarmerijski podnarednik Milutin Janković, žandarmerijski kaplar Blagoje Kovačević i još trojica žandarma, koji su nešto kasnije upućeni nekuda na terten.

Razlika između njihovog držanja i onih u "gornjem štabu" nije mogla ostati neprimećena. Docnije ću videti da na svako pojačanje grupe nisu svi gledali istim očima.

Odmah su nas ponudili duvanom, a to je bio visoki stepen dobrodošlice. Počela su naizmenična pitanja kako je ko prošao od rastanka na Tari.

Perović je bio ubeđen da su se jedva probili kroz nemački obruč. Prećutao sam da mi je Franjo rekao da nije bilo Nemaca i da su seljaci iz Zaovina sve izmislili. Perovićevo pričanje je bilo ubedljivo, tako da mi je bilo žao razuveriti ga.

Pored kolibe Srećka Tomovića bila su četiri plasta sena. Upitah Perovića možemo li koristiti seno za ležanje.

"Zašto to pitate, sada smo mi ovde gazde."

Tek tada mi pade u oči da kod koliba msmo videli nijednog seljaka ni čobamina. Upitah Perovića gde su čobani, a on mi odgovori da su svi sa stokom izbegli odmah po dolasku grupe. Govorili su da su Nemci predvideli stroge kazne za sve koji prikrivaju oružje.

"Neće to potrajati dugo", produžio je Perović. "Gospodin pukovnik je preduzeo mere i već su seljaci počeli da nam dolaze i donose hranu. Nas nazivaju 'šumski' i sve više nas poštuju. Kada im gospodin pukovnik govori, gutaju svaku njegovu reč."

Prva moja ravnogorska noć polako je padala. Oštar planinski vazduh spuštao se sa Suvobora i nas trojica pođosmo među plastove mirisnog sena da se odmorimo, prepustivši sutrašnjicu snovima.

Jutro je tek počelo da sviće. Osetih instinktivno da neko stoji izriad mene i probudih se u tom trenutku. Mahinalno dohvatih pištolj, kad se oglasi Franjo.

"Ne bojte se, gospodine poručniče. Ja samo posmatram vašu bradu, kosu i brkove."

"Nemojte se šaliti, naredniče", rekoh, "čovek bi mogao onako iza sna i da ubije."

Seničar je razvukao usta u neki neodređeni osmeh i izvadio kutiju sa duvanom pa počeo da zavija cigaru.

Video sam da ima nekte namere pa pričekah da se izjasm.

"Kako vam se sviđa gore?" upita me Franjo.

Pomislio sam da me provocira pa upitah:

"Gde gore?"

"Pa gore gde smo se sreli", i dodade: "Ima koliba, ima sira, a nađe se i po koja čobanica. Rat je, gospodine poručniče."

"Ne mislim sada o tim stvarima, gospodine naredniče". rekoh gotovo službeno.

"Nemojte tako. Promenićete i vi, kao i drugi, mišljenje. Tako je govorio i poručnik Pažin, a sada ide čak do Tometnog polja. Pešači više od dva sata do škole u selu."

"Da li si ti i noćas bio gore na obezbeđenju?"

On me pogleda kao da sam došao sa drugog sveta.

"Kakvo obezbeđenje? Noću imamo samo jedno stražarsko mesto pred kućom gde spava gospodin pukovnik kad je ovde."

Pogledah ga upitno, ali ne usudih se da ga pitam zar pukovnik Mihailović nije stalno na Ravnoj gori.

Franjo kao da oseti da je rekao previše, pa se vrati na staru temu.

Iz Srećkove kolibe se izvijao dim i, ne dovršivši razgovor, Franjo pođe, rekavši da treba spremiti kačamak.

Prošao je mesec i po, možda i koji dan više, od odlaska u rat i više od mesec dana kako tražim ima li negde ma kakve vojske koja bi nastavila da se bori. Ponovo sam u grupi pukovnika Mihailovića, i sam sebi postavih pitanje: Da li ću ovde ostvariti svoj cilj zbog kojeg i nisam otišao u zarobljeništvo, da li ću imati prilike da se borim protiv Nemaca? Frainjo me, očigledno, nagovara da se upustim u život i životarenje prema situaciji koja nam se pruža u planmi i po okolmm selima. Mnogima godi da se kite time kako se nisu predali Nemcima. Gospodin pukovnik reče, istina dosta nerazumljivo, da sada nije vreme za borbu. Inače, o borbi niko ni reči, ni o Nemcima, mada sam im pričao da idu na Rusiju. Ustao sam da bih prekinuo sva ova razmišljanja i krenuo da razgledam okolinu.

Koliba Ratka Tomovića gotovo da je bila na samoj ivici šume — Ravne gore, na kosi između potoka Graba i jednog malog potočića, koji mora da je izvirao negde blizu jer preko njega nismo prešli kad smo dolazili ovamo.

Sa ivice šume pružao se pogled na livade prema brdu Igrišta, koje je bilo načičkano kolibama. Dim se izvijao iz koliba beo i plavičast. Sve je to udaljeno od potoka Graba oko jedan kilometar, pa su se mogle videti ljudske prilike kako se vrzmaju oko kuća. Nisam znao da ću i sam kroz koji dan ići od kolibe do kolibe i moliti za hranu, da ću teško nalaziti po koji kilogram brašna i pasulja za ono malo novca koji ćemo dobiti za ishranu.

Gledajući prema potoku, čije se žuborenje u ovo rano jutro jasno čulo, pade mi na pamet da ovde napravimo branu i da se kupamo i peremo, što smo uskoro i ostvarili.

Probudio sam Zorkića i Vučkovića pa smo zajedno pošli da uređujemo našu kolibu. Kada smo se umorili, seli smo da doručkujemo ono što smo juče dobili od kapetana Uzelca.

Prvi doručak na Ravnoj gori mi je preseo. Tek što smo seli, naišao je naredrrik Gojko Ajvaz i saopštio mi naređenje potpukovnika Pavlovića da je Zorkić premešten u podoficirsku grupu i da ću ja dobiti dva vojnika. Zorkić, i ne sačekavši da ja nešto kažem, odmah se izjasni da želi da ostane isa mnom i sa Vučkovićem. Iako je taj premeštaj odvajao Zorkića od nas samo desetak metara, već prvi dan osetih da više ni najmanju stvar neću moći da rešavam samostalno. Potpao sam dobrovoljno pod komandu pukovnika Mihailovlća i sad moram slušati i izvršavati naređenja. Trebalo je otići kod Uzelca da regulišemo ishranu, kao što mi je rekao, pa sam iskoristio da od potpukovnika Pavlovića tražim da Zorkić ostane, ali on je to odbio, kao što je i ličnu Zorkićevu molbu odbio.

Već sam se navikao da žandarmerijskog kapetana Uzelca ili, kako su ga ovde svi zvali, Tarasa (on se na taj nadimak nije bunio), nađem uvek u naročitom stanju. Ovog puta, Uzelac je bio, kao uvek, malo pripit, a bilo bi bolje reći da nikad nije bio potpuno trezan. Ajvaz mi je pričao kako Taras ujutro, još u polusnu, pipa gde je čuturica sa rakijom pa, tek kad potegne, otvori oči.

Valjda se zato nije odmah ni setio zbog čega sam došao. Kad sam ga ja podsetio, počeo je nešto brojati a onda ode do onog istog sandučeta iz koga mi je dao platu u Mislovu, kada sam prvi put sreo grupu Draže Mihailovića. Otvorio je sanduče i pružio mi jednu novu papirnatu stotinarku. Pogleda me pa reče da je to za nas četvoricu (Vučković, dva vojnika i ja) za deset dana. Ja sam ga zabezeknuto gledao, a on, zaplićući jezikom, poče da mi objašnjava kako novaca nema, a usta sve više, svakome po dva i po dinara dnevno, treba stegnuti kaiš. Očajanje koje osetih što zavisim od njega izazva u meni tako duboko nezadovoljstvo da sam taj postupak jedva otrpeo. Kasnije sam proverio da li Draža Mihailović zna za ovo i dobio odgovor da je to njegovo naređenje.

Izišao sam bez pozdrava, pitajući se sve vreme zašto mu ne vratih i onih sto dinara. Svojim vojmcima nisam hteo objašnjavati kako sam prošao, a oni, videći me ljutitog, nisu me ni pitali. Ipak mi priđe Vučković, držeći jednu poveću i podeblju cigaru, bio je to duvan zavljen u novinaku hartiju, i upita me šta je bilo.

Ja mu ispričah da ceo dan treba da se hrani za dva i po dinara, a još pre ntego što ismo došli na Ravnu goru, tražili su nam za kilogram projinog brašna i po sedam dinara. Ovde će biti sigurno još i skuplje.

"Ma nemoj da brineš, gospodine poručniče, snaći ćemo se mi već nekako."

Pušio sam i razmišljao, a pušio je pored mene i Vučković. Kao da je znao o čemu razmišljam, opet je pomenuo da odemo u njegovo selo kod Zaječara. Nisam ništa odgovorio.

Dva vojnika, koja smo dobili umesto Zorkića, bili su Ličani. Jedan se zvao Dane, kao mnogi Ličani. Pričao nam je kako je jedva izbegao jer su se pojavile "ustaše" i Srbe odvode u zatvor. Ovaj naš Dane radio je kao nosač u Zagrebu pa je uspeo preko poznanika na železnici da izbegne najpre u Beograd. Na Ravnu goru je došao slučajno, doveo ga je jedan oficir koji se zatim vratio u Beograd.

Mislio sam o tome i nisam odgovarao Vučkoviću.

Kada sam se malo smirio, otišao sam u podoficirsku grupu da vidim kakvo je njihovo iskustvo sa ishranom. Iznenadio sam se kada sam saznao da podoficiri dobijaju po sedam dinara dnevno, gotovo tri puta više. Međutim, oni se nisu mnogo brinuli, pričali su priču koju sam već čuo od Franje Semčara. Čini mi se da snabdevanje uglavnom zavisi od toga kako se ko snade u okolini, prvo bližoj, po kolibama, pa onda u daljoj, po obližnjim selima.

U razgovoru sa podoficirima neko je napomenuo da je u kolibi iznad "gornjeg štaba" smeštena radio-stanica. Rešio sam da, čim se ukaže prilika, posetim vojnike na radio-stanici. Po naređenju potpukovnika Pavlovića, podoficiri su držali sve u tajnosti, a ovo o radio-stanici bio je deo priče o velikoj vojsci i ovlašćenjima koja ima gospodin pukovnik.

Ako bih hteo da dam pravu sliku onoga šta se tih dana radilo na Ravnoj gori, moglo bi ste to opisati ovako:

Da počnem od glave. Od naredna tri-četiri dana, pukovnik Mihailović je proveo u Struganiku dva dana.

Potpukovnik Pavlović ne napušta logor, već ide od jednog do drugog I samo razgovara.

Pred "gornjim štabom" stalno po neka grupa igra karte. Ako je prisutan i narednik Franjo, igra se obavezno u novac.

Major Palošević često ide u Gornji Milanovac, a njegovi oficiri Mešković i Ilić nešto izviđaju kod Veskovića koliba.

Pažin, kad se ukaže prilika, ide po zadatku u Tometno Polje kod učiteljice. Istina, posle nekoliko dana čuo sam da preko te učiteljice treba da Lenac pošalje pare.

Kapetan Reljić je imao najteže zaduženje, da po okolnim selima, rekao bih, agituje za hranu, jer to nije bilo prikupljanje namirmca, već nagovaranje ljudi da donose hranu na Ravnu goru za vojsku koja ne priznaje kapitulaciju i koju su sve češće nazivali "šumski".

Ovih nekoliko žandarma morali su pojedinačno ići do žandarmerijskih stanica, prvo u najbližoj okolini, a posle sve dalje, radi povezivanja i pridobijanja žandarma, pričajući im kako pukovnik, koga su često nazivali i generalom, ima ovlašćenja da ih stavi pod svoju komandu.

Pavlović je i mem obećavao da će me obrijati kako bih i ja pošao po selima, jer zadataka ima mnogo, a nas malo.

Da ponekad nije bilo polemika o krivclma za kapitulaciju i da se nije čula po koja vest o merama koje Nemci preduzimaju po gradovima, sve ovo ličilo bi na mimodopski život, kao posle kakvog manevra, pa se dokoni zabavljamo svaki za svoj groš. Da kažem i to, neko je imao groša, tj. novaca, dok neko nije imao gotovo ništa.

Vremena je bilo napretek. Letnji dani sve duži, pa su mnogi čak i javno govorili kako se ovako može živeti i duže vremena. Što je od dana kapitulacije vreme više proticalo, i naša hrabrost je sve više jenjavala. Ako bi se u ponekog i pojavila želja da se bori, pa ako bi glasno to rekao, ispao bi, kako se to kaže, bela vrana. Docnije bi to smetalo onima kojima se ovakav život na Ravnoj gori počeo sve više svidati. Takvi su postajali sve glasniji, jer je njihov mir time bio ugrožavan.

U "donjem štabu" razgovarao sam sa podoficirima o "ravnogorskoj radio-stanici". Oni kao da su očekivali da će im s te strane doći neki spas, govorili su o vestima Radio-Londona sasvim neodređeno, pa sam odlučio da što pre i sam čujem kakva je situacija. Pominjali su nekog studenta Sašu i hvalili ga kao velikog stručnjaka. Poznaje tehniku u prste, sem toga, po ceo dan kuca na nekom tasteru i hvata vezu. Ima svaki dan desetak stranica ispisanih nekim znakovima i brojevima.

Kada mi se pružila prilika, rekao sam potpukovniku Pavloviću da sam bio oficir za vezu i radista i kako bi bilo dobro kada bismo imali kakvu radio-stanicu. Pavlović je to prihvatio i rekao da treba odmah da pomognem Saši oko radio-stanice. Tako sam sa lakoćom dobio pristup u radio-stanicu, jer je, inače, bilo dozvoljeno samo uveče slušati vesti, i to nemačku radio-stanicu u Beogradu, koja je pozivala na red, svirala marševe i hvalila "nemački poredak" i nemačkog firera Adolfa Hitlera.

Od kolibe Ratka Tomovića do "gornjeg šteba" išlo se širokim tragom koji su usekla seoska kola, a odatle stazom do kolibe u kojoj je bio Saša sa "radio-stanicom".

Upoznao sam se sa Sašom, koji mi se predstavi kao student Teodorović. U razgovoru sam saznao da je radio-amater i da je pre rata živeo u Zemunu. Pričao mi je kako je imao nekoliko radio-korespondenata amatera u celoj Evropi, ali sada ni sa jednim od njih ne može vezu da uspostavi. Ja sam mu rekao da sam bio vezista i radista, ali se nisam bavio radio-amaterstvom, jer je Ministarstvo vojske to zabranilo vojnim licima. Odmah sam mu napomenuo da me je potpukovnik Pavlović poslao da mu pomognem.

Tako je počelo moje poznanstvo sa Sašom Teodorovićem, što mi je za sve vreme mog bavljenja na Ravnoj gori omogućilo da saznam šta je od onog što se priča istina, a šta je bilo na koji način izmišljeno. Teodoroviću sam rekao da sam mogao primati oko 80 Morzeovih znakova, ali da sada ne bih, verovatno, mogao ni šezdeset.

Dogovorili smo se da od nekog starog električnog zvonca pomoću obične džepne baterije i jednog elektromagneta napravimo zujalicu, pa da me on uvežba da brže primam znake i da se vežbam u kucanju.

Pored ovoga, bio je u Sašinoj kolibi i jedan neispravan motor za punjenje i pogon radio-stanice koja je u vojsci nosila naziv "2 C D T R" i bila predviđena za vezu sa višim štabovima jer je imala veliki domet. Ovo je trebalo popraviti, pa će moći da se iskoristi. Uskoro nam se pridružio i Svetozar Filipović, pitomac mornaričke podoficirske škole, pa smo nas trojica uvek imali dosta posla.

Pre rata proveo sam neko vreme na kursu u tvornicama "Signal" i "Gođevac", gde su se sastavljale radio-stanice i izrađivali neki delovi, kao što su razni nisko i visokofrekventni otpornici-kalemovi i razni blokovi-kondenzatori, pa sam preporučio Saši da od tih delova iz ove radio-stanice pokuša napraviti radio-stanicu sa većim dometom.

Filipović je bio mašnac, pa smo on i ja radili na motoru ne bismo li ga popravili. Nezgoda je bila u tome što smo imali sasvim malo benzina, pa smo retko proveravali naš posao. Ipak smo jednog dana uspeli, i motor je proradio.

Glavni posao tih prvih dana bio mi je ipak, izrada bazena za kupanje. Taj posao je u početku izazvao nevericu pa i pošalice na račun moje grupe, ali kada je brana bila izgrađena i kada smo dobili bazen od oko 20 metara dužine i oko 2 metra širinie, pa kada se već oko podne voda dovoljno zagrejala da se možemo kupati, morali smo napraviti redosled kada ko ima pravo da se kupa. Kupanje je bilo tako regulisano da su podoficiri i vojnici morali da se udalje dok se gospoda oficiri kupaju.

Ja sam se sporazumeo sa podoficirima i kupali smo se kad god nam se ukazala prilika. Tako smo brzo uspeli da se očistimo od vašiju, jer smo i rublje brže i lakše prali.

Jednom prilikom, kad sam se kupao sa Božom Perovićem, pohvalio mi se kako su on i Uzelac išli sa gospodinom pukovnikom u Struganik i kako su pred veče došli pred kuću vojvode Mišića. Kroz jedan prozor probijala se slaba svetlost pretrolejke. Pukovnik Mihailović se popeo uz nekoliko stepenica na malu terasu a onda tiho pokucao na vrata. Draža je nekoliko puta ponovio kucanje, a onda se čuo iz kuće ženski glas. Uskoro se otvoriše vrata i Draža se zagrli sa jednim muškarcem. "Tada nam Draža doviknu da sednemo malo dok on porazgovara u kući. Potrajalo je, možda, i dva sata kada se na vratima pojavi ženska prilika u dugoj haljini. Prijatnim glasom pozva nas da i mi uđemo."

Boža je opisivao vojvodinu kuću, koja se njemu posle onih dana mučnog potucanja učinila otmena i sjajno nameštena, zatim dobrotu stare vojvotkinje i naročito lepotu žene Aleksandra Mišića, domaćina s kojim se Draža onako bratski na vratima zagrlio. ' /

"Ulazeći u hodnik", pričao je Božo, "osetili smo miris duvana, ali i prave kafe. U prostranoj kuhinji seli smo za sto oko koga su bile pletente stolice. Meso se već peklo i mi osetismo još veću glad. Zastava 41. pešadijskog puka još je bila u futroli kada u kuhinju uđe Aleksandar Mišić, zagrli prvo mene, a onda i Uzelca. Pozva nas u onu sobu, koja je bila gostinska, pa zamoli pukovnika Dražu da dozvoli da se zastava razmota. Onda priđe zastavi, kleknu i poljubi jedan njen kraj. Mišić je bio uzbuđen i gotovo da je plakao kada reče: "Brate Dražo, moja kuća odsad je i tvoja, radi šta hoćeš?"

Te noći su svi prenoćili u Struganiku, u kući vojvode Mišića, pa su ostali još jedan dan jer ih gostoprimljivi domaćini nisu hteli pustiti. Božo je docnije svojoj priči dodavao još mnogo toga što se dogodilo i što se nije dogodilo, dok je naredniku Đuri Uzelcu najviše ostala u sećanju mlada kuvarica.^

Pitao sam kako to da se pukovruk Mihailović uputio pravo u Struganik. Dobio sam jednostavan odgovor, koji je, možda, bio i tačan. Pukovnik im je rekao da se družio sa Acom, kako je zvao Mišića, i da ga dobro poznaje, samo ako bude imao sreće da ga nađe. "

"Pa gde je sada zastava 41. puka?"

"Na sigurnom mestu", reče Božo, "a kako kaže pukovnik, doći će čas kada ćemo je razviti."

Tako su prolazili dani na Ravnoj gori. Uskoro se počelo pričati da dolazi i vojvodin sin Aleksandar Mišić. S tim pričama stigle su i neke anegdote iz njegova života. Sećam se da su pričali kako je Aca Mišić, još dok je bio aktivni konjički major, jednom prilikom pijan ujahao u kafanu "Kod konja" u Beogradu. Razume se da se to pričalo među nama kao poseban podvig i smelost, dok bi danas takav postupak bio okarakterisari kao siledžijsko ponašanje. Nije se toliko govorilo o Aleksandru Mišiću koliko o njegovom ocu, vojvodi.

Jednoga dana sve nas je pozvao pukovnik Mihailović. Mislili smo da će nam nešto važno saopštiti ili da se nešto dogodilo što nama nije bilo poznato. Potpukovnik Pavlović nas je postrojio u šljiviku nedaleko od Mihailove kolibe. Očekivali smo u stroju da se pojavi pukovnik. Kada je Draža prišao, Pavlović je komandovao "mirno" i strojevim korakom onako omalen i podebeo, u crvenim čizmama, oštro lupio petama i raportirao:

"Gospodine pukovniče, u stroju ima sedam oficira, sedam podoficira, četiri žandarma i šest vojnika."

Dok smo sedali, prebrojao sam nas i video da Dražu nije ubrojao i da je poručnik Pažin bio toga dana odsutan. Od vojnika dvojica nisu bila u ovoj grupi. To su bili Benjamin, koji je bio kuvar u "gornjem štabu", i njegov pomoćnik neki Jovo, koji je još jedini ostao od Paloševićevih vojmka.

Nije zgorega da ovde napomenem da je u nemačkom zarobljeništvu bilo oko 350.000 oficira, podoficira i vojnika, dok su ostali izbegli zarobljavanje. A mi smo, eto, znali da postoji ova grupa, koju je pukovnik Mihailović u početku nazvao nepredatim delom vojske, od svega 25, oficira, podoficira i vojnika.

Nas dvadeset četvorica posedali smo u polukrug koji je zatvarao dvadeset peti i glavni pripadnik ove grupe, pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović, a odsutan je bio njegov ađutant poručniki Pažin.

Počeo je svojim pomalo prozuklim glasom:

"Gospodo oficiri, podoficiri i vojnici!"

Ovog puta je izostavio junaci. Konačno, od rata je prošlo više od mesec, skoro dva meseca i, ležeći ovde na Ravnoj gori, valjda smo i za Dražu prestali da budemo junaci.

Produžio je da govori kako nas je okupio da bi nas upoznao sa našim zadacima. Govorio nam je o organizaciji vojske i ostalih snaga po gradovima, da jednoga dana, kada naši saveznici Englezi i Amerikanci (mada Amerika još nije bila stupila u rat protiv Nemačke) iscrpu i zgaze Nemce, i mi krenemo sa naših planina da Nemcima zadamo odlučni udarac.

Zatim je sve to nekako povezao sa vojvodom Mišićem i održao nam pravo predavanje o suvoborskoj i kolubarskoj bici.

Ipak se najviše zadržao na liku vojvode Živojina Mišića, tog velikana iz ratova koje je Srbija vodila za svoju slobodu protiv Bugara i Turaka, a naročito protiv Austro-Ugarske. Kada je počeo govoriti o vojvodi Mišiću, koji je taj najviši čin i zvanje dobio baš zbog svojih zasluga ovde na Suvoboru i dole na Kolubari, gotovo da nas je na noge podigao. Nije mu izmaklo da je postigao dobar efekat tim isticanjem velikog vojnika i rodoljuba vojvode Mišića, pa je prešao na glavno, da nam saopšti da će kroz koji dan doći Aleksandar Mišić, sin slavriog vojvode, da nas poseti ovde na Ravnoj gori. Dodao je još da, zahvaljujući ugledu porodice Mišić, i mi ovde imamo podršku u narodu i možemo da radimo na velikim zadacima koji nas očekuju.

Pukovnik Mihailović je zatim otpustio vojnike i podoficire da bi sa oficirima nastavio razgovor. Odjednom je napustio temu o vojvodi Mišiću i počeo da nam drži pridiku o našem ponašanju. Nije nam toliko branio da napuštamo kolibe, ali je zahtevao da prema seljacima, koji nas ovde drže i hrane, budemo pristojni, što je bilo kao neki uvod u prekore za to što neki ne izvršavaju zadatke. Tražio je da dobro otvorimo oči i uši jer će neprijatelj svuda imati svoje agente. Kada je počeo govoriti da svi moramo ići na teren, u sela i gradove da organizujemo našu vojsku, mislio sam da je s mojom bradom gotovo.

Uvukao sam malo glavu i vrat među ramena i ćutao, čekajući da pomene moje ime, ali Draža je pričao dalje. U selima i gradovima ima puno oficira i podoficira. Njih treba povezati. Svi oni, kao i mi, položili su zakletvu kralju i otadžbini i moraju izvršavati naređenja.

Ima i starih ratnika. I njih treba hitno pridobiti za nas, jer oni imaju veliki ugled i uticaj u sredini u kojoj žive.

Važno je da i sve seoske kmetove i opstinške organe pridobijemo da rade za nas i da nas o svemu izveštavaju. Naročito u onim mestima gde ima žandarmerijskih stanica, koje, takođe, treba privoleti da rade za nas. Draža je, otprilike, tako govorio, naglašavajući da je preduzeo mere da se poveže i sa Beogradom, na osnovu čega se dobijao utisak da je "naš pukovnik" glavni i jedini organizator. Slušajući ga na ovom i na drugim sastancima, uvek sam očekivao da će na kraju reći da sve ovo treba da radimo kako bismo počeli borbu protiv Nemaca, ali baš to je uvek izostalo. Posle takvih sastanaka osećao sam se uvek nelagodno. Gotovo da nikad nije zaboravio da istakne da se svima koji odlaze na teren zabranjuje ma kakva akcija protiv Nemaca, jer za to još nije vreme. To su uvek govorili i Pavlović i Palošević, koji su, takođe, ponekad održavali s nama zborove i držali nam predavanja. Izostajalo je objašnjenje, ako nije vreme, da li će i kada će biti. Obični ljudi, seljaci, takode su nam postavljali takva pitanja, činilo mi se da nisu spremni da hrane nekakvu naoružanu grupu koja se po njihovim kolibama samo krije i čuva svoju glavu.

Osećao sam da sam se za onih nekoliko dana dok sam pravio bazen na potoku Grabu, odvojio od ostalih oficira i da nisam u toku svega što se na Ravnoj gori radi, pa sam rešio da se uključim u život oficirske grupe, ako ne kao igrač preferansa, bar kao kibicer, jer su se, izgleda, baš tom prilikom vodili važni razgovori. Po prirodi, nisam bio sklon da postavljam pitanja i kada sam ponekad upitao potporučnika Meškovića kuda se sprema ili Pažina šta ima novo, ostajao sam bez pravog odgovora.

Imao sam od toga i druge koristi, jer su oficiri ponekad dobijali sledovanja za koja u Ratkovoj kolibi nismo znali. Ovako sam ipak dobio po koju kutiju cigareta legalno, a kada sam se sprijateljio sa Gojkom Ajvazom, dobijao sam i nelegalno. I moji vojnici su tako ponekad pušili bolji duvan, jer sam s njima gotovo sve delio.

Ovog puta, a i inače posle takvih razgovora na kojima je govorio samo pukovnik, a mi slušali, Mihailović je odmah krenuo u Struganik. Do ispod Babine Glave pratio ga je narednik Franjo Seničar, a dalje, preko Planinice, dvojica žandarma, od kojih je jedan u civilnom odelu išao pedesetak metara napred. Tako je uvek bilo kada bi išao u Struganik, pričali su mi i Franjo i Zorkić, a i moji vojnici, jer je ponekad uzimao i njih u pratnju. Docnije se moglo čuti kako je Draža, koga su tada počeli zvati i "Čiča", umeo da se u seljačkom odelu iskrade sa Ravne gore i da ode u Struganik, gde bi ostajao po dva i tri dana.

Potpukovnik Pavlović, pošto je komandovao "mirno" za Dražin odlazak, dao je i oficirima "voljno". Meni je prišao i rekao mi da je pukovnik naredio da se i ja angažujem oko radio-stanice, jer nam je ona važna. Počeo mi je objašnjavati kako smo bez veze kao ruka odsečena od tela. Moramo što pre uhvatiti vezu sa Londonom. Kao da je osetio da se istrčao, dodao je da nam treba stalna i direktna veza, jer sve ovo do sada nije ništa. Nisam znao šta je to "ovo do sada", ali nisam smeo ni da pitam. Uostalom, tada sam bio zadovoljan da se prekori "da neki ne rade, tj. ne izvršavaju zadatke" ne odnose direktno na mene. Pogladio sam zadovoljno svoju bradu i rekoh glasno:

"E, nećeš ti dole dok Nemce ne obrijemo."

Pavlović se nasmeja i reče:

"Ti si se zaljubio u svoju bradu."

"Nisam, gospodine potpukovniče, ali zavet je zavet, i ja ću ga izvršiti ili poginuti."

Prišao sam drugim oficirima. Ilić, Mešković i Reljić spremali su partiju preferansa. Reljić me sa posebnim naglaskom upita hoću li, možda, i ja igrati. Setio sam se kako sam u prvom svom garnizonu muku mučio sa svojih pet klasnih drugova što nisam imao smisla za to da s njima svako veče kartam i pijem. Trebalo je dosta vremena da se naviknu da im mogu biti drug ako i ne igram svako veče preferans.

Dokon život na Ravnoj gori imao je slične probleme. Zato sam u sebi pomislio da bi trebalo, možda, koji put i zaigrati, da ne bih ispao bela vrana.

Uto je pored grupe naišao poručnik Pažin. Veselo je prošao pored nas prema venjaku gde je Pavlović srkao kafu ječmenicu. Pažin je nosio dva paketa u veličini kutija od cipela, ali zapečaćena. Mešković je ostavio karte i protrljao ruke. Malo docnije Ilić je nepažnjom izgubio jer je odigrao pogrešnu kartu. Ja sam video da se nešto desilo što meni nije bilo poznato.

To što mi tada nije bilo poznato, saznao sam već sutradan kada su određeni oficiri i podoficiri koji će ići u nabavku jaganjaca, sira i kajmaka za veliki ručak koji se pripremao za doček Ace Mišića.

Gojko Ajvaz, koji je radio kod kapetana Uzelca i bio blagajnik, rekao mi je jednom prilikom da je Lenac poslao 2,500.000 dinara. To sam rekao i novembra 1941. godine, kada sam u Užicu razgovarao sa Vladimirom Dedijerom, o čemu je pisala i užička "Borba".

Da li je ta suma bila tolika? Sigumo je bila veća, jer pred nama su u ovakvim slučajevima uvek skrivali pravo stanje da ne bismo tražili povećanje za ishranu.

Ovog puta bila je reč o dočeku Aleksandra Mišića, pa se nije štedelo. I moji vojnici su se radovali svetkovini koja se spremala, a govorilo se da ćemo tom prilikom proslaviti mesec dana boravka na Ravnoj gori, od dana kada je pukovnik Mihailović ostao tu u Srbiji da bi organizovao i pripremio ... šta, to će se uskoro videti. Za proslavu biće pečenja, rakije i duvana, jer su ona dva i po dinara dnevno po čoveku dovela do toga da se u mojoj grupi uveče pre spavanja pričalo o hrani. Bila je to večita tema svih onih koji su u ratu gladovali i priželjkivali da pojedu nešto dobro.

U ovoj izuzetnoj akciji nabavke jaganjaca učestvovali su i moji vojnici, Vučković i Dane, koji su znali šta je dobra ovca i dobro jagnje, mada ovde na Suvoboru i nije bilo slabih. U ovo doba godine, bilo je to negde oko 9. juna, možda dan ranije ili dan kasnije, moglo se već naći po neko dobro jagnje. A bilo je i ovaca jalovica, kako je govorio Vučković, i one su dobre za ražanj.

Priključio sam se Franji, misleći da on u tome ima iskustva, pa ako ne za jagnje, ono bar da se gore na planini počastimo.

Sedeli smo uveče u "donjem štabu", gde sam navratio da se snabdem bar sa malo duvana, jer su ga podoficiri još redovno dobijali, a moja vojnička grupa samo s prilike na priliku. Sedeli smo oko ognjišta i razgovarali. Franjo je pričao kako je dva dana proveo sa Pažinom u Tometnom Polju pa ga je onda Pažin pustio da ide do koliba pod Riorom. Tamo u jednoj kolibi ima lepa mlada čobanica, sama sa majkom, bez muške glave. Kao i uvek pod gasom, polupijan, hvalio se kako će uspeti kod te čobanice. Drugi podoficiri su ga dirali, govoreći mu da je baš "slika i prilika", "veliki zavodnik", a jedan od najozbiljnijih, narednik-vodnik Sava, reče mu:

"Okani se ti, Seničaru, tog posla, rat je, i ne priliči nam da to ovde gore radimo. Nisu ove seljanke i čobanace ono što ti misliš."

Seničar se uozbiljio pa je počeo i pretiti. Iznenadio sam se da su ostali pred Franjom osećali nekakav strah, iako je on po činu bio mladi od nekoliko njih. Umirivali su ga i gotovo molili da se ne ljuti. Da bih prekinuo svađu, rekao sam Seničaru da bih i ja sutra pošao s njim.

Sutradan sam poveo i Vučkovića, pa krenusmo u planinu. Seničar je prvo svratio kod kapetana Uzelca i od Ajvaza dobio punu čuturicu.

Pešačili smo istim putem kojim sam pre nekoliko dana došao do ispod Babine Glave. Tu mi Seničar pokaza u daljini dve lepe male kolibe, rekavši da je tamo baza poručnika Ilića i potporučnika Meškovića. Nije me interesovalo mnogo koja je čija baza, ali me je stalno kopkalo da doznam zašto Seničar ima izvestan privilegovan položaj na Ravnoj gori, bolje rečeno kod Draže Mihailovića. Video sam to još za vreme puta od Mislova do Tare, naročito u Zaovinama. Ni tada a ni posle nisam to otkrio. Njegov nametljiv stav i podilaženje, kao i ljubav prema alkoholu, nisu mogli biti jedini razlog da ga Draža odabere kao najintimnijeg druga.

Pitao sam ga u zgodnom trenutku:

"Kako ti, Seničaru, smeš sa pukovnikom da se tako šališ i tako razgovaraš kao da ste bliski rođaci?"

"Pa i jesmo", nasmeja se Franjo, ali ne reče kakvi. Onda se uozbilji i dodade: "Ja sam jedini mornar među nama."

Ako bismo išli tom linijom, onda bi maltene gotovo svaki od nas bio jedini. Ja sam bio jedini vezista, Palošević jedini major, Reljić jedini artiljerac i tako dalje. Bilo nas je dosta koji bismo mogli zauzeti poziciju jedinog, jer nas tada nije bilo mnogo pa to i nije bilo tako teško.

Kada sam ga upitao šta on sa pukovnikom razgovara, neočekivano je odmah odgovorio da Draža voli da priča događaje iz svog privatnog života i da to priča samo njemu. Taj privatni život, ako je zaista o tome pričao, ostao je neotkriven, što se tiče Franje, jer on o tome nikad nijednu reč nije izustio. Ako se nešto i doznalo, bilo je to lično od Draže ili su to bila, najčešće, prepričavanja kojima se pravi izvor nije znao.

Kada smo posle jedno dva sata hoda došli do koliba pod Riorom, čobani su već izveli stada na pasu. Majka "Franjine" čobanice gledala nas je pomalo uplašeno i sa snebivanjem. Zaključih, nije ovo nikakva Franjina čobanica. Kad on potegne, ove sirote, da ga se reše, daju sira, proje, kajmaka i mleka, bojeći se da sam sve ne uzme i moleći boga da ne dolazi često. A on, naliven rakijom, i ne vidi kako one jedva čekaju neku svoju mušku glavu da ih, ako ustreba, zaštiti. To se i dogodilo. Uskoro su po kolibama ostale samo starije žene, muškarci i deca.

Franjo je hteo da pokaže kako je ovde odomaćen pa je seo za trpezu. Žena nas ponudi te i mi primakosmo tronošce i sedosmo. Vučković se obrati Franji iznenada sa gospodine Franjo, a naša domaćica se malo lecnu. Zatražio je čuturu, a Seničar ga pogleda pa mu je pruži. Nikola malo otpi, a on se priseti da ponudi i mene. Ja odbih, rekavši da ne pijem, a ženi koja je sve to pratila, kao da laknu pa se užurba stavljajući zastrug sa sirom na trpezu. Donese zatim i mleka i proje i, ostavši skrušeno da stoji, čekala je šta će dalje biti.

Seničar je bio zadužen da kupi jagnje ili ovcu jalovicu, a Nikola da izabere i dotera u ravnogorski logor. Ja sam bio tek onako prisutan, ali ipak, kao najstariji po činu, osećao sam se odgovoran.

Franjo meni prepusti da upitam ima li za prodaju dobro jagnje.

"Nije mi ovde stado."

Kada ja rekoh da ćemo mi otići do stada, žena se poče izvlačiti da ne može bez domaćina. Ja se našalih:

"Pa dobro, ti idi u selo i zovi domaćina, a mi ćemo čuvati stado i čekati."

Posle dužeg nagovaranja ona, na kraju, pristade da nam proda jagnje. Ne sećam se koliko je Franjo platio, i kada smo pošli na pašu da ga izaberemo, pođe sa nama i majka. Uzalud ju je Semčar odgovarao da ona ne mora da ide, da će Vučković nzabrati dobro jagnje, ali ona se nije dala odgovoriti. Vučković, čija je majka takođe živela na selu, pogleda me ispod oka, ja se malo nasmesih i neprimetno mu rekoh da propade Franjina kombinacija.

Imao sam posle natezanja da Seničara nagovorim da se s nama vrati u logor, tim pre što je sve češće potezao iz svoje čuture. Jagnje je trebalo da prevali dosta, pa ga Nikola, koji je bio mlad i snažan, prebaci za vrat. I tako smo, uz blejanje jagnjeta, prolazili Ravnom gorom, zastajkujući ponekad da zavijemo cigaretu duvana.

Nismo bili među prvima koji su se vratili, ali je naše jagnje po izgledu bilo najbolje. Opet se oko Mihailove kolibe čulo blejanje, pa se činilo da ništa našim prisustvom na Ravnoj gori nije poremećeno.

Pa ipak ... Čulo se kao udaranje batova, jer je pored šljivika, između šume i Mihailove kolibe, pobijano kolje. Čak se i snažni poručnik Pažin raskoračio i sekirom nabijao stupce, a žandarmerijski kapetan Milojko Uzelac - Taras sekirom je šiljio kolje. Pripremao se du-gački sto kao za seoske svadbe. Bilo nas je 26, a po dužini stola kao da se pripremala gozba za pedesetak osoba. Tako je i bilo. Pored Mišića, trebalo je da dođu i n.eki gosti iz Beograda i dvadesetak uglednih domaćina iz okolnih sela.

Potpukovnik Pavlović nas je sve zaposlio. Obilazio nas je stalno i trudio se da bude intiman i duhovit. Kao da je nastojao da nadoknadi to što rnje sa Dražom od prvog dana, možda još iz brzog odreda, koji je, kako je ovde slušao, vodio teške borbe sa Nemcima kod Dervente.

Od "žestoke borbe koja je trajala oko pola sata", za koju sam na putu za Srbiju čuo i za koju su mi Živić, Zorkić, Vučković i Popović na Rudniku pričali da je bila obično pripucavanje, sada je već ispala žestoka borba koja je dva sata vođena sa nadmoćnim neprijateljem", kojoj se i Pavlović divio i žalio što u njoj nije učestvovao.

Za dva-tri dana, mislim da je to bilo oko 12. juna, trebalo je pripremiti sve i pozvati goste. Sa Mišićem će doći Draža, ili obrnuto, jer u ovoj igri nije se moglo uočiti ko je trenutno kome potreban. Činilo mi se da je Draži potreban autoritet vojvode, koji je mislio zadobiti preko Mišićevog sina. Napeto smo očekivali šta će biti kada slavlje počne. To će se čuti u govorima treznih i pijanih, koji su trajali celo junsko poslepodne, od ručka do večere.

Tajanstveni odlasci Mihailovića u Struganik, odlasci drugih oficira u sela i gradove, pozivanje i dolazak uglednijih seljaka iz okolnih sela i ova proslava stvorili su Draži autoritet, pa su mnogi, bez velikog razmišljanja, pristali da prihvate njegovu komandu, a mi, tj. vojska koja se nije predala, osećali smo to kao neku svoju moralnu privilegiju.

Evo kako je o tim danima pisao jedan od izbeglih Dražinih "prvoboraca", potporučnik Pavle Mešković, u "Knjizi o Draži", izdatoj u inostranstvu: "Život na Ravnoj gori u prvim danima bio je dosta jednoličan. Jedmo je Čičina duhovitost, kojom je umeo sve nas da zabavlja, unosila u tu monotoniju vedrinu i raspoloženje. Ali sa rastenjem naše populamosti i autoriteta, postalo je mnogo življe. Već oko deset sati pre podne Čiča bi morao početi sa primanjem naroda. Dolazili su seljaci radi saveta, na žalbu, a ponekad i radi običnog ogovaranja. Čiča je bio neobično strpljiv. Sa svakim je razgovarao, svakoga bi posavetovao, tako da je na Ravnoj gori uskoro proradio duhovni i agrarni sud. Svako je, međutim, želeo da razgovara sa Čičom, što je njega uistinu zamaralo. Ali on nije mogao nikoga da odbije, pa je radije trpeo i obavljao taj posao i dalje.

Mi, koji smo putovali po terenu, bili smo ubrzo rado primani od svih u narodu. Sa žandarmerijom smo za kratko vreme uspostavili vezu. Prvi su nam prišli žandarmi iz sela Brajića i stavili se pod Čičinu komandu, zatim oni iz Brežđa i Takova. Takođe nam je uskoro potom prišao i veći broj žaridarma iz Mionice, Gornjeg Milanovca i Valjeva. Od žandarmerijskih oficira prvi nam se pridružio kapetan Vučićević iz Valjeva. Time je naše obezbeđenje bilo osigurano. Onda se išlo dalje. Glas o nama ubrzo je dopro i do Beograda."

Sa raznih strana došlo je na svečanost pedesetak seljaka, mahom su to bili stariji ljudi, a videlo se da su mnogi već i preturili koji rat u mlađim danima. Svi smo bili angažovani, jer slavlje je bilo veliko i trebalo je dosta posla obaviti. Bilo je tu i žena koje su, dok su im muževi razgovarali sa oficirima, raspoređivale gibanice, sir, kajmak, proje, šta je koja donela. U jednom trenutku, kada sam ušao u vajat, video sam da je prepun svega, a nije nedostajalo ni rakije, koju je primao narednik Gojko i iz donetih sudova izlivao u bardak. Milojko Uzelac Taras naredi mi da od svih podoficira i vojnika pokupim čuturice da bi se napunile, dodavši da je ovo zadatak za mene, jer ne pijem pa je siguran da će sve na stolu biti pune.

Prolazeći ponovo pored "gornjeg štaba", naišao sam na grupu seljaka s kojima je razgovarao potpukovnik Pavlović. Upravo je pitao jednog starinu odakle je. Ovaj je znao činove i Pavlovića je oslovio po činu, upitavši:

"A gde je naš pukovnik?" "Doći će." Stari se malo iskašlja pa, potegavši dim iz neke jako stare lule domaće izrade, reče:

"Veinka sila Nemaca ode. Govori se da idu na Staljina i Rusiju. Šta vi kažete na to?"

Pavlović ste nekoliko puta premesti s noge na nogu, jer nije očekivao takvo pitanje. Moj Dane i žandarm odnesoše čuturice u vajat da ih napune, a Pavlović me zadrža kao da je očekivao da mu pomognem da odgovori.

"Pa vidiš", reče Pavlović, "i do nas dopiru takvi glasovi. Ako Nemci udare na Ruse, čekaćemo da vidimo šta će biti, pa ako krene zlo po Nemce, i mi ćemo nešto uraditi", rekao je otprilike Pavlović.

Seljak se ponovo nakašlja a jabučica mu zaigra:

"A hoće li biti borbe, potpukovmče?"

Ovog puta nisam morao pamtiti šta je odgovorio Pavlović, jer je on ponovio poznatu frazu:

"Još nije vreme."

Seljak izvadi duvankesu pa, istresavši lulu, okrete se i puneći lulu, nešto promrmlja. Čuo se žagor jer su i ostali reagovali, neki na pitanje, neki na odgovor. Razumedoh toliko da ove ljude jako žulji baš to da doznaju nešto o Nemcima, nešto o Rusima, a i o nama i, još više, o našim namerama.

Tog dana sam od jednog seljaka čuo i ovo: "Vi nam ovde sedite, a mi harač dajemo." Nisam mu mogao ništa određeno odgovoriti, baš kao ni Pavlović, koji je brisao znoj sa čela i objašnjavao neku opštu vojnu situaciju koju ni ja nisam razumeo, a kamoli ovi Suvoborci.

Gotovo da mu je laknulo kada su ga izvestili da ide gospodin pukovnik.

On pođe u susret grupi koja je dolazila kroz šumu Ravne gore odozgo od Babine Glave. Ja sam osetio da je onaj starac, upravo svojim pitanjem naoko naivnim, dirnuo u osinjak radoznalosti koja je bila kao vojna prethodnica što ispituje situaciju da bi se razvila glavnina za akciju. To je bio njihov način da ispitaju i odmere sve ono što njih pogađa, da bi se polako i odmereno opredelili i, još češće, da bi prećutali ili nedorekli sve što misle ili nameravaju uraditi. Ovakvim odgovorima njihova znatiželja nije bila ugašena.

Opet sam gledao Pavlovića kako ševrlja u crvenim čizmama i prilazi pukovniku koji je dolazio ogrnut planinskom pelerinom. u pratnji onižeg ali krupnog seljaka. Na nekoliko koraka iza njih dva žandarma, kao lično obezbeđenje. Iako je ovo bila "nepredata vojska", Draža je najviše voleo da ga obezbeđuju žandarmi.

Draža je primio raport od Pavlovića o redovnom stanju na Ravnoj gori. Potpukovnik nije raportirao koliko je ko izgubio na kartama, ni koju je kolibu ili selo ko obilazio, već samo da je stanje redovno. Draža ga ispravi: "ratno stanje", i to ponovi nekoliko puta, a Pavlović odstupi dva koraka u stranu. Krenuše svi prema Mihailovoj kolibi, a Draža, prolazeći pored seljaka, zastade i pozdravi:

"Pomoz' bog, domaćini!"

Seljaci odgovoriše dosta nesložno, jer neki produžiše: "bog ti pomogao, gospodine pukovniče", a neki dodadoše: "junače", a drugi samo: "bog ti pomogao". Da Pavlović nije rekao da "ide pukovnik", ni po čemu se ne bi moglo zaključiti da je ovaj čovek jakih obrva, s naočarima, ogrnut pelerinom koja je pomalo ličila na ćebe, pukovnik koji ima ambicije da bude glavni.

Do podneva je ostao još koji sat i Draža je, odloživši pelerinu u kolibi, izašao i seo pod venjak. Pavlović mu je doneo nekoliko pisama i, kako to već sleduje, kao načelnik "štaba" referisao.

Gojko Ajvaz s jednom seljankom donese na sto nasečene pršute, sira, kajmaka i proje. Pre nego što je sve to postavila, seljanka je prostrla na sto lep izvezen stolnjak.

Zatim je prišao i Taras sa lepom, kožom obloženom čuturicom i nazdravio, pruživši je Mišiću, koji je bio u seljačkom odelu.

"U zdravlje i za srećan dolazak našeg dragog gosta, majora Aleksandra Mišića!"

Mišić prihvati zdravicu, pririese čuturicu, podobro otpi i, pogledavši u Dražu, reče snažmm glasom da smo čuli i mi i seljaci koji su bili na oko petnaestak metara dalje u hladovini.

"Živeli naši ravnogorski sokolovi!"

"Živeli!" prihvatiše zdravicu prisutni.

Kapetan Uzelac glasno pozva Ajvaza, i baš kada ovaj priđe, desi se da Draža lupi pesnicom o sto i reče glasno:

"Majku mu mangupsku!"

Ajvaz se trže i, da je ne pridrža, šubara mu umalo ne pade s glave. I Taras se okrenu. Svi smo u trenutku pomislili da se to odnosi na Ajvaza koji je prišao, ali odmah se videlo da se to odnosi na nekoga ko je pisao pismo koje je Draža držao u rukama.

Mišić se naže da vidi šta je, a Draža, kao da shvati da je prenaglio, pruži pismo Pavloviću i reče mu nešto. Po odmahivanju rukom, na koji je način odgovorio Mišiću, moglo se zaključiti da se objašnjenje ostavlja za docnije i, da bi to potvrdio, Draža ponovo poteže za čuturicom. Brišući usta reče: "Uh, dobra prepečenica." Mišić prihvati i čuturicu i pohvalu pa dodade Tarasu, a ovaj Pavloviću. Kad Pavlović otpi, malo se strese i, umesto pohvale, pogleda oko sebe, vide mene i pozva me.

Nije ni stigao da mi izda naređenje, jer se umešao Aca Mišić. Skočio je od stola, prišao mi, i zagledajući me sa svih strana, zagrli me i ponudi da i ja popijem. Odbih piće, ali on navali? "Zar takav junak pa da ne pije." Gledao je u moju bradu i ja shvatih da me major Aca zbog te brade tako ceni, pa prihvatih čuturicu i otpih malo zaista dobre prepečenice. Pukovnika Mlhailovića raspoloži ovaj prizor pa se nasmeja i reče: "Pusti ga, Aco, on iz nekog sujeverja neće da se brije dok ne oteramo Nemce."

Mišić me još jedanput zagrli i prodrmusa.

Pavlović mi tada naredi da vidim kako se postavlja sto i da nađem poručnika Pažina i poručim mu da vodi računa kako bi prasci i jaganjci bili na vreme pečeni. Uz jedno "razumem" udaljio sam se, da bih posle za ručkom opet sedeo za stolom sa i drugim oficirima, ali kao predmet posebne Mišićeve pažnje, i ne samo njegove.

Sve je išlo kako treba. Pečenja su bila na vreme gotova a stolove su seljanke zastrle lanenim čaršavima.

Sto je bio u obliku trougla sa veoma dugačkim stra-nama. Gore, na čelu moglo je sesti desetak osoba, a duž svake strane još po dvadeseta'k.

Dole oko potoka i u šumi ču se žagor. Samo ponekad lagani lahor doneo bi miris pečenja sa ražnja i do Mi-hailove kolibe, a onda, kao da su se svi dogovorili, poče defile. Noseći pečene jaganjce i prasiće, podoficiri, žan-darmi i vojrdci, u društvu sa oficirima, prolazili su pored "gornjeg štaba", a Draža, Mišić, Pavlović, Uzelac i Palošević, koji im se takođe priključio, gledali su sladeći se.

Bio je to dobar uvod u slavlje koje se pripremalo. Mesec dana Ravne gore. Mesec dana kako sami gradimo svoju veličmu. Nismo se predali, nismo pobegli, nismo zarobljeni. Bili smo u slobodnim plamnama, i to je, eto, trebalo proslavrti.

Žandarmi su na sto postavili komade bukove kore, ranije isečene po Tarasovoj ideji a služili su umesto tanjira.

Kada je sve bilo gotovo i kada su svi seli za sto rasporedivši se, s jedne strane podoficiri, žandarmi i vojnici, a sa druge pozvani seljaci, Pavlović je izvestio pukovnika o stanju vojske.

Draža je ovog puta u pratnji Mišića, Paloševića i Uzelca, došao do čela trougla, a Pavlović je iznenada komandovao mirno. Draža stade uvrh stola i pozdravi po običaju sa "pomoz' bog" i u nekoliko reči, kao da se od nečeg opravdava, reče da ovaj ručak nije slavlje, jer smo u teskim i preteškim danima, nego obeležavanje proteklog vremena od mesec dana otkako smo se prihvatili velikog zadatka, koji je, kako reče, istorija postavila pred nas.

Draža je podigao uvis čuturicu prepečenice, potegao i, sedajući, dodao je Mišiću. Svi smo posedali i čuturice su išle iz ruke u ruku. Malo docnije, kada se rakija useli u glavu, i Draža, i Mišić, a i drugi, opet će govoriti, samo sve maglovitije, već, prema tome, kako na koga deluje rakija.

U trouglu pred nama bilo je i prasetine i jagnjetine, a i belog mrsa, i mogao sam birati. Znao sam da ima dosta i gibanica i svega što će se iz vajata izneti pred gospodina pukovnika.

U šumi, dalje od nas, bilo je još seljaka i njihovih žena. Oni su u hladovini vadili svoje bošče i pripremali se da pojedu ono što su doneli. Očekivali su da im pukovnik nešto kaže, ali to je izostalo. Posle će čuti od onih uglednijih, bolje reći, bogatijih, koji su sedeli s nama, šta se na Ravnoj gori govori. Istina, bila su među seljacima dvojica sa odlikovanjima, koji nisu izgledali baš tako bogati. Bili su to ratnici sa Solunskog fronta, i Draža je tražio da sednu bliže čelu stola.

Sedeo sam baš tamo gde je počmjao duži deo stola, a preko puta mene sedeo je Franjo Seničar. Da li je to bilo namešteno zato što smo nas dvojica imali brade, dok su svi ostali bili obrijani, ili zato što je Franjo, pomalo privilegovan kod Draže, bio raspoređen bliže. Počeo sam posmatrati kako izgledaju svi ovi ljudi oko mene i video da nikog ne more velike brige. Sva lica su bila vesela, jelo se i pilo, što je ovog dana bio osnovni posao. Za moje vojnike, koji su za ovih desetak-petnaest dana jeli vrlo oskudno, ovo je bila prilika da se ljudski omrse.

Video sam da ima i novih lica među nama. To su bili poručnik Neško Nedić i Voja Popović, kojeg su zvali "Diplomata".

Posmatrao sam, da ne bude suviše upadljivo, Mišića, koji je na licu imao duboku brazgotinu, tako da mu se gotovo uvek video jedan zlatan zub jer su mu usta bila malo iskrivljena. Govorilo se da je to od rane iz prvog svetskog rata, ali govorilo se, isto tako, da je u tuči to zaradio. Razume se, to sam čuo kasnije, a Palošević nam je pričao kakav je bekrija bio Aca.

Do Franje je sedeo jedan građanin. Nisam znao da je oficir sve dok ga poručnik Neško Nedić ne oslovi sa go-spodine kapetane. Ja mu nisam zapamtio ime, ali, prema dokumentaciji, mislim da je to bio žandarmerijski kapetan Vučićević iz Valjeva, koga su doveli na Ravnu goru Neško Nedić i Voja Popović, koji su se stalno vrzmali po terenu oko Valjeva.

Vreme je poodmaklo u jelu i piću i beznačajnom razgovoru, kada se podiže major Aca Mišić. Nije treznom bilo teško videti da ga je rakija već podobro uhvatila, ali mnogi su bili u istom stanju pa njegovo podizanje pozdraviše aplauzom.

"Braćo!" poče Aleksandar Mišić naslonivši se svom težiriom na sto. "Pre mesec dana u moju kuću, u kuću mog oca, vojvode Mišića, jedno veče, došao je gospodin pukovnik Draža Mihailović."

Produžio je da govori, otprilike, kako se obradovao svom starom drugu, i kada mu reče da je došao da u vojvodinoj kući sakrije zastavu 41. puka, koju će jednog dana razviti, kao da ga je sunce ogrejalo. I tako je Mišić hvalio Dražu desetak minuta i govorio kako je vojvodina kuća i njegova kuća, a onda je nama gotovo podviknuo:

"Vi, braćo ravnogorci, vi ćete odigrati istorijsku ulogu !"

Neko je viknuo: "Živeo major Mišić!" a onda se čulo otegnuto: "Živeo!"

Mišićeva zdravica kao da je bila podstrek i drugima.

Pukovnik Mihailović je ubrzano potezao dimove iz svoje lule, a onda otpi još jedan dobar gutljaj iz čuturice kao da hoće da ispere grlo, pa se malo promeškolji i ustade.

Počeo je polako. Skinuvši naočare, nesvesno ih je trljao, gledajući na sve nas kao da nas prebrojava, pa reče: "Nije nas mnogo, gospodo oficiri, podoficiri i vojnici." Zastade kao da se setio pa pozdravi i naše drage domaćine Suvoborce. Seljaci kao, da se malo isprsiše na ove reči, a Draža produži. Govorio je dugo o vojvodi Mišiću, o kome su ovi Suvoborci dosta znali, ali su uvek voleli da ponovo čuju o njemu koji je bio ponos srpske vojske. Decenije su prošle a Mišić je ostao da živi i da se pominje medu njima.

Govoreći o vojvodi, Draža kao da je osetio da je našao dodirnu tačku s ovim ljudima, bolje reći, da je privukao njihovu pažnju, pa je pomenuo kako je vojvoda podneo ostavku kada ga Vrhovna komanda nije htela poslušati, ali ostavka mu nije usvojena, već da je, za sreću srpske vojske, usvojen plan vojvode Mišića. Potom je slikovito pričao o tome kako su Svabe bežale od Kolubare i Suvobora preko Save i Drine.

Pre nego što je završio govor o vojvodi, pomenuo je gostoprimstvo na koje je sada naišao u vojvodinoj kući, zahvaljujući majoru Aci, koji ga je uputio u ove kolibe, gde već mesec dana radi na orgamzaciji i, kako je otprilike rekao, sada preuzima odgovornost za budućnost Srbije.

Iznenada, kao da ga je rakija nadahnula, Draža poče govoriti o izdaji, prešavši, da tako kažem, u zaletu preko proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, pa se okomi na visoko vojno rukovodstvo i generale. Nazivao ih je raznim imenima, a najviše ih je grdio što su gledali kako će što pre stići do svojih žena, a o vojsci nisu vodili brigu.

Kako je iznenada počeo, tako je iznenada i prestao da ih grdi, a već sutradan će nam biti jasno zbog čega je Draža tako govorio. Još je kratko govorio žandarmerijski kapetan Vučićević, koji se samo hvalio koliko se žandarmerijskih stanica obavezalo da obezbeđuje Ravnu Goru.. Rekao je da će otići i u Beograd da i tamo to utrvrdi, da bismo nesmetano mogli raditi na Ravnoj gori.

Dok je on govorio, razmišljao sam o tome kako će postupiti žandarmi ako im Nemci narede da pođu u poteru za oružanom grupom. U onakvu poteru kao što su nas terali po Rudniku. Ne bih ja čekao da me ma ko čuva od Nemaca sem moje puške i brzih nogu.

U trenutku kada niko nije govorio, Pavlović mi glasno, da svi čuju, naredi da idem malo medu narod koji sedi u šumi i, sto je posebno naglasio, do radio-stanice da čujem vesti.

Pogledah ga i kada htedoh da ga upitam do koje radio-stamce, shvatih da to ne smem pitati, jer je ta radio-stanica već davno izmišljena pa je sastavni deo našeg autoriteta na Ravnoj gori.

Pošao sam i više se nisam ni vraćao, da ne bih morao da izmišljam vesti i pogađam šta žele da čuju Draža i Pavlović.

Moji vojnici su bili vrlo praktični i, kada je trebalo da napuste to veliko slavlje, poneli su dovoljno hrane za dva dana, a "kuvar gornjeg štaba" Benijamin utrpao im je i celu tepsiju gibanice. Kada su i mene uveče ponudili gibanicom, upitao sam gde su do nje došli; odgovorili su da su je dobili od Benjamina, koji je rekao da bi voleo sa mnom da razgovara. Začudio sam ste tome, a oni mi objasraiše da se Benijamin boji da razgovara sa mnom da ga ne bi ko tužio kod goapodina pukovnika.

Nisam ni pitao, sami su mi pričali da su još govorili major Palošević, kapetan Uzelac, koji je, rekoše, bio mrtav pijan, i poručnik Pažin.

Ti govori nisu ostavili nikakav utisak na moje vojnike, a Vučković reče da su svi bili na isti kalup. Malo je trebalo pa da počne priču o našem zarobljenom Nemcu, ali ga ja prekidoh, izvedoh iz kolibe i upitah da se nije i on napio.

"Ma, gospodine poručniče, ne mogu da slušam kako se hvale, a samo igraju karte i jedu gibanice."

Seljad. su se razišli, a oficiri su pili i pevali do duboko u noć. Samo ponekad, kad bi se utišali i prepustili Meškoviću da peva, čula bi se setna makedonska pesma. "Biljana platno beljaše" ponavljala se nekoliko puta.

Noć je. Ležim pored vojnika na senu u kolibi, na kojoj nema ni vrata ni prozora, a planmski vazduh opija svojim mirisom. Raznušljam o pominjanoj organizaciji, o tim žandarmima, čemu to vodi. Stalno se govori: "Još nije vreme za borbu."

Nisam ni slutio da će dan posle svečane proslave mesec dana boravka na Ravnoj gori i dolaska Aleksandra Mišića doneti toliko događaja i dilema o kojima ću dugo razmišljati.

Došao je žandarm koji je, inače, bio na straži pred "gornjim štabom" i saopštio mi kratko: "Poslao me poručnik Pažin da poručim svim oficirima da odmah dođu kod potpukovnika Pavlovića."

Idući uobičajenim putem kroz šumu, preturao sam po glavi o čemu bi moglo biti govora. Sigumo opet neko Pavlovićevo predavanje o strategiji. U venjaku za stolom već su sedeli Palošević, J Reljić; Uzelac, Ilić, Mešković, Neško Nedić i Voja Popović. Više nas nije ni bilo. Hoće li doći Mišić i Draža da nam i oni kažu koju reč? Pavlović je izišao iz Mihailove kolibe — "gornjeg štaba" i odmah je rekao da je gospodin pukovnik morao hitno da otputuje u Strugaruk i da će nam on izdati potrebna naređenja.

Posmatrao sam lica oficira. Juče su bili i veseli i sveži, danas se od pića i nespavanja videlo na svima da su mamurni. Kada sam se pri dolasku pozdravljao, niko mi nije znao reći zbog čega je sastanak.

Pavloviću nismo predavali raport kada je dolazio, samo je Pažin, kao ađutant, komandovao mirno, a Pavlović bi, kao neki profesor stigavši do katedre, rekao: sedite, gospodo oficiri. Obično, na sastancima koje je držao Pavlović, nije bio prisutan major Palošević, ali ovoga puta bio je i on ovde.

Pavlović je seo pa je ponovo ustao, valjda zbog toga što je u sedećem stavu izgledao još manji i, izvadlvši neko pismo, poče:

"Gospodo, ovlastio me je gospodin pukovnik da s vama porazgovaram o jednoj vrlo delikatnoj stvari. Juče sam predao pismo gospodmu pukovniku koje mu je pre nekoliko dana uputio jedan general. i juče i jutros je pukovnik razgovarao sa mnom i sa Mišićem dugo o ovom pismu."

Smisao daljeg Pavlovićevog izlaganja sastojao se u tome da je tog generala nazvao izlapelim starcem. "Zamislite, gospodo, on nudi pomoć našem pukovniku generalštabne struke Mihailoviću i nekakav plan o akciji protiv Nemaca."

Pavlović je generala nazvao "Don Kihotom" i šarlatanom, pa je počeo predavanje o strategijskoj srtuaciji i o "našoj", ravnogorskoj strategiji. "Mi se, gospodo, moramo organizovati i stvoriti vojne jedinice tajno da Nemci ne saznaju, moramo se povezati sa žandarmerijom i političarima u Beogradu, i kada naši saveznici Engleska, Amerika i Turska slome Nemce, onda ćemo mi preuzeti vlast i dočekati našeg mladog kralja."

Mada smo svi znali da Amerika i Turska nisu u ratu protiv Nemaca, Pavlović je to iznosio kao gotovu činjenicu. Za Ameriku smo se i nadali, ali otkud Turska da nas izvlači iz sosa.

Bilo mi je neprijatno i pitao sam se zašto Pavlović tako ružno govori o generalu. Otvoreno sam postavio pitanje koji je to general što hoće da dođe da nam pomogne i gde je do sada bio. Umesto odgovora, Palošević je počeo da ističe kako smo mi, tj. naš pukovnik, već učinili mnogo i preduzeli sve, a sada treba da nam neki "general Novaković" za koga nikad ni čuli nismo, pokvari sve.

Tako indirektno saznadoh da je reč o generalu Novakoviću ali više ništa.

Setih se kako je juče pukovnik opsovao kada mu je Pavlović pokazao jedno pismo, da bi kasnije u zdravici koju je držao u Mišićevu čast, u trenutku kada je zbog rakije pomalo izgubio kontrolu, grdio generale koji su bežali k svojim ženama, a ostavljali vojsku da je zarobljavaju Nemci.

Znači, to je ono pismo i to je taj general što za neki dan treba da stigne i pojavi se među "ravnogorcima koji se ne predadoše neprijatelju". Pavlović je pomenuo da ovaj general ima nekakav plan akcije protiv Nemaca, i ja sam se spremao da čujem taj plan jer sam stalno tražio i nadao se da ću naići na nekoga ko vodi ili će voditi borbu protiv okupatora. Međutim, "ravnogorci" su se spremali da po direktivi pukovnika Mihailovića izvrgnu ruglu generala, i to još dok ga nisu ni videli, ni čuli.

Ali pre nego što dode do susreta sa generalom, imaću jedan drugi susret, koji me je u početku jako obradovao.

Pošto sam od poručnika Pažina saznao da general neće doći tog dana, pošao sam sa Vučkovićem prema Babinoj Glavi, do Veskovića koliba, da nabavimo brašna i pasulja.

Sa uzvišice iznad Veskovića koliba mogao se dobro osmatrati put koji je vodio preko Suvobora za Brajiće. Prolazan samo za stočne zaprege, a kada padne kiša, teško i za njih, ipak je to bio put kojim se dolazilo na Ravnu goru preko Suvobora, i to iz pravca Mionice, zatim od Gornjeg Milanovca, odakle smo došli Zorkić, Vučković i ja, i od Užičke Požege. Po naređenju pukovnika Mihailovića, ovaj put smo uvek osmatrali, kao da ne bi naišli Nemci.

Slučaj je hteo da tog dana od Gornjeg Milanovca naiđe moj klasni drug poručnik Dragomir Topalović. Sreli smo se kod koliba. Ja sam mu prišao da ga zagrlim od radosti, ali on ustuknu i upita ko sam ja.

Nehotice se uhvatih za bradu, a onda, kao da mu raportiram, stadoh mirno i rekoh: "Dozvolite da se predstavim, ja sam poručnik Martinović iz 61. klase."

"Zar je moguće?" zinuo je Topalović. "Niko te ne bi poznao." Topalović je znao šta treba poneti na Ravnu goru. Imao je vojničku torbicu punu niške "morave". Sedeli smo i gotovo da nismo razgovarali dok Vučković i ja nismo popušili po dve-tri cigarete i utolili duvansku glad.

Potom upitah Topalovića kako ga put nanese na nas.

Rekao mi je da ga je poslao brat koji radi kod Aćimovića, a tamo se mnogo priča o "šumskim". O nama je čuo i od naših drugova u Beogradu. Nije mogao doći dok mu brat nije obezbedio legitimaciju kod Nemaca.

Dragomir Topalović Gaga uze moju pušku pa je poljubi. Onda isprazni šaržer i izvadi zatvarač i pogleda kroz cev. Ja se zastideh jer sam znao da nisam poduže čistio cev. Htedoh da mu ispričam kako sam je na Rudniku pročistio kada sam gađao Nemce koji su došli automobilom od njegovog Gornjeg Milanovca, ali to ostavih za kasmje. Želeo sam da malo duže s njim razgovaram pa sam mu predložio da pre nego što se javi u "gornji štab", jer gospodin pukovnik Mihailović i tako nije tu, ostane malo u mojoj kolibi da se napričamo.

Topalović je gledao sa nekakvim divljenjem u mene i moju bradu i pristao da ga kroz ravnogorsku šumu povedem do naše kolibe. "Evo, vidiš ove šume. Sigurno nas vi po gradovima zbog toga zovete "šumski'", rekoh mu. "O tome se šire priče. Tako sam i ja, dolazeći sa Rudnika, čuo da na Suvoboru ima jedan general veliku vojsku i koješta drugo."

Udario sam prečicom da bismo obišli "gornji štab" pa pored Mokre pećine izbili pravo pred našu kolibu. Izašli smo na ivicu šume i posmatrali predivan pejzaž prema Igrištu, na čijoj padini su bile razbacane Planiničke kolibe. Upoznao sam Topalovića sa svojim susedima podoficirima.

Franjo Seničar se posebno interesovao i ja sam odmah dodao da će se Topalović sutra javiti gospodinu pukovniku, jer on danas nije ovde. Seničar je bio dobro obavešten, pa reče da je došao pre jednog sata. Osetio sam da Seničar nastoji da se Topalović odmah javi Draži, pa rekoh da će poručnik večeras biti moj gost, a kada svane, odvešću ga i predstaviti svima u "gornjem štabu."

Predložih Topaloviću da podoficire počasti kojom kutijom cigareta i kada on to učini, svi su bili radosni. Mnogi su se počeli interesovati kako je u Beogradu, a on je pričao o sili nemačke vojske koja je odlazila iz Beograda i o tome da će Nemci udariti na Ruse.

Podoficiri Bosanci interesovali su se za situaciju u Bosni. Topalović je znao samo to da ima puno izbeglica iz Bosne i da se govori kako ustaše streljaju viđenije Srbe, pa, kao da se priseti, obrati se meni.

"Ratko, pa ti si iz Banjaluke. Po Beogradu se priča da su ustaše srušile banjalučku crkvu. Govori se da je toranj pogodila nemačka bomba a ustaše je srušile do temelja i ubile pravoslavnog vladiku" koji je imao neko filozofsko ime... čini mi se Platon."

Mene ovo porazi i nemadoh reči da odgovorim. Uzalud ću kasnije nastojati da mi Topalović o tome nešto više kaže. Koliko je znao o Bosni, toliko je rekao i mi smo produžili razgovor o svemu što nas je najviše interesovalo.

Morao sam i ja njemu pričati šta sam sve doživeo od prvog dana rata. Pričao sam o odstupanju, o kapitulaciji, o komandantu 33. pešadijskog puka, koji je bio frankovac, o susretu sa poručnikom Živićem i kako sam naišao na Dragoljuba-Dražu Mihailovića, generalštabnog pukovnika. Topalović se interesovao za svaku sitnicu. Rekao sam kako smo se nadali da će se obrazovati kakav front na Drini ili da će se u Srbiji voditi borbe, ali kada smo došli u Zaovine, videli smo da od toga ništa nema. I u Srbiji je vojska na sličan način kapitulirala jer je, kako nam i pre neki dan reče gospodin pukovnik, generalitet bio kriv, generali su gledali da što pre stignu do svojih žena i zbrinu svoje porodice, a vojsku su napustili.

Pričao sam o našem lutanju po Rudmku, kako smo zarobili jednog nemačkog podoficira koji nam je rekao da je Molotov ubio Staljina i da oni, Nemci, idu u Rusiju da prave red.

Tu sam svoje kazivanje prekinuo i od Topalovića tražio časnu reč da ni pod kojim uslovima ne priča sutra Draži o tom zarobljenom Nemcu i o borbi sa Nemcima, jer je Mihailović strogo zabranio da se sa Nemcima vodi ma kakava borba. On dade časnu oficirsku reč i poče da me ubeduje da je naše drugarstvo iznad svega, i da bi to potvrdio, podsetismo se na vreme kad smo bili pitomci.

Topalović je pričao o našem drugarstvu u Akademiji.

"Zar bih ja tebe sada tužio zbog tog Nemca?"

Interesovao sam se kako je u Beogradu. Topalović mi je pričao da su mnogi naši drugovi izvadili lažne legitimacije i bave se kojekakvim poslovima. Ima ih koji su i u nadleštvima primili posao, ali takve svi izbegavaju, reče Topalović.

"Sem toga, kada smo čuli za 'šumske', počeli smo se sastajati i povezivati. Neki sastavljaju spiskove dobrovoljaca, obećavajući najveću konspiraciju, i tvrde da će ići na Ravnu goru."

Gaga reče da se on još nije upisao, već je iskoristio brata koji je ostao da radi u policiji, pa je sam došao da se lično uveri.

Pričao sam mu da ovde na Ravnoj gori nije baš sve u redu. Ponekad mi se čini da ovo društvo samo glavu čuva, a da su priče o organizaciji i "borbi kad dođe vreme" bez ikakvog osnova. Uvek sam razmišljao o tome da nađem nekoga iz ovih krajeva pa da organizujemo neku grupu koja bi se borila protiv Nemaca. To sam i rekao Topaloviću, što je on prihvatio, jer mu je, reče, dodijalo da živi u Beogradu ilegalno i da sluša kako neki Švaba, kao u njegovom Gornjem Milanovcu, maltretira građane.

Govorili smo i o tome šta će biti ako Nemci udare na Rusiju. Složili smo se da će zaglaviti kao i Napoleon, samo brže, jer sada se ratuje tenkovima i motorizacijom. Tako smo nas dvojica razgovarali pre večere dok se kuvao kačamak sa sirom, koji nam je ostao od proslave. Topalović je bio oduševljen kačamakom, a ja prećutah da mi ponekad jedemo samo jedanput na dan, i to postan pasulj ili postan kačamak.

Otpratio sam ujutro Topalovića do "gornjeg štaba". Tamo je već sedela grupa oficira i ja ga predstavih. Svi odmah htedoše da saznaju kako se živi i šta ima novog u Beogradu. Naišao je i Pavlović, pa i njemu predstavih Topalovića i rekoh da moli da ga primi gospodin pukovnik.

Posle jedno dva sata, kad sam se vratio, saznao sam od poručnika Pažina, Dražinog ađutanta, da je Topalović još kod Mihailovića na razgovoru. Nisam ni pomišljao da će i o meni biti reči, pa sam mirno otišao u svoju kolibu. Za ručak je bio pasulj, i zbog Topalovića izmolio sam od Ajvaza malo slanine.

Napokon sam ga ugledao kako dolazi. Pošao sam mu u susret, ali videh da je on ozbiljan, gotovo srdit. Reče mi kako je pukovniku kazao da sam ga nagovarao da oformimo samostalan odred, ali nije rekao da sam se tukao sa Nemcima. Sada je promenio mišljenje, tvrdeći da Nemci imaju oružje, kamione, tenkove, avijaciju. Pozvao sam ga da pojedemo pasulj sa slaninom da se malo smiri, a hteo sam da vidim šta mu je to pukovnik kazao kad se tako brzo izmenio.

Topalović odbi ručak, rekavši mi da sam običan avanturista i da sam nepokoran, kako reče Draža. "Uostalom", dodade, "takvog te znam i iz Akademije."

Rekavši da će ručati sa oficirima, Topalović se okrete i ode.

Čuo sam da je od pukovnika Mihailovića dobio ovlašćenje da u takovskom srezu organizuje odred i do kraja rata ostao je pod Dražinom komandom, postavši i komandant četmčkog korpusa, istina, od svega oko tri stotine vojnika, koji su mnogo više bežali nego što su se borili. Na kraju je uspeo sa nekolicinom da pobegne i emigrira, da bi na sumnjiv način poginuo u saobraćajnoj nesreći u Australiji.

Gledao sam Topalovića kako odlazi, kad mi priđe Nikola Vučković, koji je sve posmatrao, pa reče:

"Nije vam to drug kad vas tako ostavi, gospodine poručniče." I dodade: "Ajde da ručamo dobar pasulj, osta nam porcija više."

Mene je uhvatila takva nervoza da sam jedva pojeo svoj ručak. Onda sam otišao na potok Grab, oprao se hladnom vodom i počeo razmišljati. Nisam mogao objasniti odakle takav preokret. Tek kada se počelo šaputati među oficirima da će na Ravnu goru doći komesar Aćimović, pomislio sam, možda je Topalović dobio zadatak da preko svog brata uhvati vezu sa Aćimovićem u Beogradu pa je mene samo blefirao. Ja sam nekoliko dana čekao šta li će mi reći pukovnik Mihailović.

Dan po odlasku Topalovića, došao je general Novaković.

Draža, umesto da ga dočeka kako dolikuje, otišao je brzo prema kolibama Veskovića, ostavivši potpukovniku Pavloviću, koga su već svi zvali načelnik štaba, da sa grupom oficira dočeka generala Novakovića.

Nisam znao iz kog će pravca doći general, niti koliko vojske ima, pa sam ostao kod svoje kolibe i čekao da vidim šta će se desiti. Kada sam primetio da se od sela Planinice, preko Igrišta, spušta jedna grupa, u stvari, primetio sam ih kada su već bili kod Planiničkih koliba, nisam ni pomislio da je to general. Video sam tri seljaka i jednog, baš kao i ja, bradatog oficira.

"Oho", rekoh pred svojim vojnicima, "evo meni bradatog kolege."

Oni su se spuštali ka potoku Grabu, baš pored mog bazena. Kada su naišli, malo su zastali, a onda, kao po dogovoru, okružiše ih podoficiri. Docnije sam saznao da su i podoficiri preko Seničara dobili uputstvo da omalovaže generala.

Pukovnik Mihailović je, inače, zahtevao poslušnost i disciplinu, što su prihvatili svi tadašnji "ravnogorci", koji su veličali pukovnika svakom prilikom. Međutim, taj isti Draža nastojao je da odmah eliminiše ne samo generala nego i svaki njegov uticaj na nas.

Lako je bilo oceniti da bi onaj visoki, crnomanjasti i prosedi čovek, u novom seljačkom odelu, mogao biti general. I Seničar je to sigurno dobro ocenio, ali je upitao:

"Da niste vi, starče, prethodnica generalova?"

Onaj bradati, pomalo razbacani oficir, a videlo se da je mlad i da je aktivni potporučnik, odseče kao sekirom:

"Naredniče, kako ti razgovaraš?" Seničar pogleda po svima nama kao ceneći ko je jači:

"Ne pitam vas", pa se podiže malo na prste i reče:

"gospodine potporučniče."

Potporučnik zatraži da ih odvedu kod gospodina pukovnika Mihailovića i reče da je ovo general Novaković, pokazavši na visokog seljaka.

Grupa krenu, a ja naredih naredniku-vodniku Peroviću da pokaže gde je "gornji štab". Prišao sam generalu i pozdravio ga vojnički, a on mi pruži ruku. Dok mi je stezao ruku, gledao me svojim krupnim, pomalo upalim očima ispod gustih obrva i upitao crnogorskim naglaskom:

"Bogati, junače, dobro izgledaš, a hoćemo li se boriti protiv Nemaca?"

Kao zapeta puška, bez razmišljanja, odgovorih:

"Hoćemo, gospodine generale!"

Bradati potporučnik priđe mi s poverenjem i pozdravi, prinoseći ruku šajkači, predstavivši se:

"Potporučnik Radivoje Jovanović."

Tek što su odmakli, narednik Seničar reče:

"Zar ovaj stari da nas vodi, jedva iz potoka izađe, a zadihao se kao da je sipljiv."

Opomenuh Seničara sasvim ozbiljno, rekavši mu da primedbe zadrži za sebe. I da bih izbegao spor s ovim povlašćenim narednikom, pođoh sa svojim vojnicima u kolibu.

Generala Novakovića i njegovu grupu nije primio pukovnik Mihailović, već grupa oficira na čelu sa potpukovnikom Pavlovićem.

O tome kako su dočekani, pričao mi je kasnije potporučnik Radivoje Jovanović.

General je odlučio da se smesti u Planiničkim kolibama, naspram moje kolibe, možda dvesta metara u vazdušnoj liniji. Pošao sam s njima da im pomognem, jer sam u svim tim kolibama tražio hranu sa svojim vojnicima.

Na potoku Grabu general je zastao da prezalogaje, a Jovanović me je pozvao u stranu da porazgovaramo.

Pričali smo o svemu što smo od početka rata doživeli. Pošto sam već nekoliko puta morao to da pričam, celu priču sam sve više skraćivao.

Jovanović je ispričao otprilike ovo:

Kapitulaciju je slično preživeo. Izdaja na sve strane, bežanje i rasulo. "Peta kolona" je bila bolje organizovana nego vojska. Posle kapitulacije imao je muke da izbegne zarobljavanje. Probijajući se do svoje kuće, razboleo se i morao ostati u valjevskoj vojnoj bolnici. U bolnici je naišao na artiljerijskog brigadnog generala Novakovića.

Oba artiljerca, šetajući po bolničkom dvorištu, pravili su plan kako da pobegnu.

"Čini mi se", reče potporučnik, "da je general pomalo grandoman, ali borio se dobro i sa Komskim odredom, čiji je bio ratni komandant, prodro je u Albaniju. Kaže, gurao bi do Tirane, ali dobi naređenje da kapitulira pa nalevo krug."

Jednog dana general je upitao potporučnika da li bi pošao s njim u šumu da se bore. Rekao je da je pisao pukovniku Mihailoviću, za koga je čuo da je negde na Ravnoj gori, kod Suvobora. Još mu je ispričao da je poslao i neki plan za borbu i da je pukovnik Mihailović jedva pristao da on dođe na Ravnu goru.

Prema Novakoviću, kao jedinom generalu u valjevskoj bolnici, Nemci su bili pažljivi. Imao je dozvolu da svako popodne provede u gradu. Nameravajući da pobegne, Novaković je tu dozvolu koristio.

Jovanović mi je pričao da je preko brata Ace imao organizovanu grupu, sa kojom je nameravao da pobegne u šumu. Dogovorio se da ga jedno veče grupa sačeka kod "ustave" na reci Gradac.

Na jednoj kapiji nije bilo nemačkog stražara, i on se izvukao u grad, gde se našao sa generalom. Fijakerom su se prebacili do "ustave" i tako izišli iz grada.

I ja sam Jovanoviću ispričao deo priče koji me najviše tištao. Imao sam poverenja i kao da sam osetio, mada mi to još nije rekao, da Jovanović neće ostati na Ravnoj gori. Govorio sam mu o grupi oficira i pukovniku Mihailoviću, o takozvanom "gornjem štabu", o rakiji i kartanju, o "donjem štabu", gde se gotovo gladuje. Oficiri se hrane ponekad bolje nego u miru. Seljaci im donose i sira, i gibanice, i mrsa, a imaju i para. Sada organizuju žandarmeriju, održavaju veze sa Beogradom i drugim gradovima, i rade na tome da popišu sve oficire koji su izbegli zarobljavanje. Mihailović hoće sve da ih stavi pod svoju komandu, a kada se pomene borba protiv Nemaca, uvek isti odgovor: nije vreme.

Zatim je Jovanović ispričao kako su prošli na sastanku sa oficirima. Potpukovnik Pavlović objasnio im je kako je gospodin pukovrnk veoma zauzet i kako je otišao na jedan važan sastanak. Kazao im je neka sve izlože, a gospodin pukovnik će to razmotriti. General je počeo da izlaže svoj plan, rekavši da je došao da pomogne gospodinu pukovniku u borbi. Onda ga je Pažin zbunio, dobacivši da je slaba vajda od takve pomoći. Kad je Novaković počeo izlagati svoj plan o tri centra ustanka, oficiri su ga počeli prekidati svojim pitanjima.

Bez obzira na to kakav je njegov plan, trebalo ga je pustiti da kaže šta misli, pa onda neka i oni kažu šta misle. Ovako se ne zna ni šta misli general Novaković, a još manje šta oni misle, rekao je Jovanović. Pažin je uz to još ubacio vic o tri nemačka tenka i tri motociklista, kojih su se generali uplašili i celu vojsku predali.

Ja se setih da uzgred ispričam Jovanoviću kako je taj Pažin pre neki dan doneo novac koji je ljotićevac Lenac poslao preko učiteljice u Tometnom Polju.

Pavlović je pitao generala gde je vojska sa kojom bi udario iz tri centra, gde je municija, kolika je jačina neprijatelja na kojem sektoru. Takvim svojim pitanjima iznervirao je generala koji je, čini mi se, prozreo ovu igru, pa kad ga je upitao pod čijom bi se komandom ti centri nalazili, Novaković se najpre zbunio, a onda odgovorio neka pukovnik Mihailović bude glavni vođa, a za sebe reče da bi pristao da bude starešma centra u Crnoj Gori.

Završavajući naš razgovor, potporučnik Radivoje Jovanović mi iznenada reče:

"Ja ću potražiti vezu sa komunistima, da vidim hoće li oni ratovati i da vidim šta će uraditi ako Nemci napadnu Ruse. Imam jednog druga iz užičke gimnazije u Tometnom Polju, pa ako ga nađem, neću se ni vratiti generalu Novakoviću."

Ostao sam bez odgovora, ali sa puno problema o kojima ću imati da razmišljam duže vremena.

Prvo sam mislio da li da iskoristim priliku i da se pridružim generalu.

U sećanju mi je bio još svež događaj sa Topalovićem.

Jovanović je bio suprotnost Topaloviću. Potporučnik, koga su posle svi zvali Bradonja, što mu je bio ratni nadimak, bio je oficir, kako sam onda ocenio, koji traži nekoga ko će da nas povede u borbu.

Jovanović mi je rekao da general ima novaca i da sem dužnog poštovanja starešinstva, kod njega nema razlike u ishrani. S te strane bih rešio pitanje opstanka, jer nisam imao nikakvih materijalnih uslova ni sebe da prehranim, a još manje i tri vojnika za koje sam mislio da bi pošli sa mnom. Nisam ni pomišljao na to da bih sebi uzeo to pravo da od naroda konfiskujem namirnice i da dajem nekakve priznanice, kao što je Draža, odnosno Pažin, davao u Zaovinama. Još onda sam video da za seljake te priznanice sa potpisom pukovnika Mihailovića nisu značile ništa, a šta bi tek značile sa potpisom poručnika.

Jovanović me potpuno obeshrabrio kad je rekao da bi Novaković priznao Mihailovića za "glavnog vođu". To znači, praktično, opet ostajem pod komandom pukovnika Mihailovića. Da li će biti borbe protiv Nemaca i kada, to bi zavisilo od Mihailovića, jer će i Novaković u tom slučaju morati da izvršava njegova naređenja.

Jovanović je pomenuo da će potražiti komuniste. Kasnije sam o tome najviše razmišljao, ali odlaskom Radivoja Jovanovića o tome na Ravnoj gori više nisam imao s kim da razgovaram, naročito posle događaja koji će me naterati da budem sasvim oprezan u ovakvim razgovorima.

Tek što su general i Jovanović stigli do prvih koliba, od Igrišta su im došla dva seljaka sa dva natovarena konja. Uskoro smo videli da podižu poveći šator. To me je navelo da odložim nameru da odmah razgovaram sa potporučnikom Jovanovićem, jer ću imati za to vremena narednih dana. Međutim, kada sam sutra otišao da nabavim hrane, doznao sam da je Jovanović nekuda otišao po odobrenju generala i da će se vratiti tek za nekoliko dana.

Posle podne se situacija na livadama, kod šatora koji je podigao general Novaković, potpuno izmenila. Od Planinice je naišla grupa naoružanih ljudi.

U našem logoru je data uzbuna.

Okupili smo se oko "gornjeg štaba" — Mihailove kolibe, i tada sam video da je pukovnik Mihailović u štabu, da nije odsutan. Znači, nije hteo da primi generala Novakovića,. Sada je određivao patrolu od podoficira i žandarma koja će ispitati kakva je to naoružana grupa, koja se zaustavila kod generala. Pavlović je već psovao kako ga je general prevario, jer je juče rekao da su samo njih četvorica, a sada ispada da ih ima tridesetak, koliko se moglo videti, jer su se stalno muvali pa ih nije bilo lako prebrojati.

Dok smo se mi posle uzbune okupili i dok je doneta odluka da se pošalje patrola na livade do generalovog šatora, videli smo da su razapeti novi šatori. To je još pojačalo Pavlovićevo uverenje da je juče bio prevaren. Hodao je nervozno i naglas govbrio:

"E, neće mene nadmudriti. Videćemo na kraju ko je pametaiji."

Patrola je krenula, a mi smo čekali u pripravnosti, kad mene iznenada pozva pukovnik Mihailović. Bez okolišanja postavi mi pitanje, koje je bilo više tvrdnja:

"Čujem da se vi, gospodine poručniče, muvate oko generala i da izjavljujete da hoćete da se borite. Je li to tačno?

Nisam imao kud, pa odgovorih:

"Tačno je da hoću da se borim protiv Nemaca i mislim da to nije greh, ali nije tačno da se muvam oko generala. On me je pitao hoću li da se borim, i ja sam po vojnički odgovorio da hoću i ništa više."

"Zar ne vidite da je general avanturista?" još je dodao:

"Ja sa gospodinom generalom nisam ništa razgovarao, pa ne znam šta hoće i šta misli."

"A šta ste razgovarali sa onim potporučnikom?" uporno me je ispitivao Draža.

Znao sam da niko nije mogao čuti moj i Jovanovićev razgovor, pa sam odgovorio kako smo uglavnom razgovarali o tome kako je koji stigao do Ravne gore i da mi je on rekao da je rodom iz sela Zaruba pored Valjeva.

Pukovnik je odsekao:

"Vodite računa šta radite i šta govorite!" i otpustio me.

Priključio sam se ostalim oficirima, čekali smo da se vrati patrola.

Vođa podoficirske patrole bio je poručnik Pažin. Dosta dugo se zadržao u razgovoru sa gerieralom i njegovim posetiocima. Kada se vratio, podneo je službeni izveštaj pukovniku u Mihailovoj kolibi, a posle je nama ispričao priču o četničkom vojvodi Nikčeviću, koji se hvali kako je kod Sjenice vodio borbe sa nekim "Šiptarima", a bio je i u prvom svetskom ratu u četnicima. Taj Nikčević traži vezu sa vojvodom Kostom Pećancem i biće pod komandom generala Novakovića dok ne nađe svog vojvodu. Zatim je pridošle četrnke opisao kao nedisciplinovanu rulju i pljačkaše, mada za to nije imao razloga, jer tek što ih je upoznao.

Mi smo dobili voljno, no određeno je da ove i sledećih noći imamo patrole i da osmatramo šta rade general i Nikčevićevi četnici.

Razbijena je ravnogorska monotonija. Neki dan proslava, a sada neočekivani gosti pa i vesti sa svih strana da se očekuje rat između Nemačke i Rusije. Takve vesti su, pored ostalog, doneli i Nikčevićevi četnici, a i Jovanović mi je govorio o tome. Spremao sam se da pomognem Saši Teodoroviću da osposobi bar dobar radio-prijemnik, da čujemo šta se u svetu događa.

General Novaković, koji se ulogorio u Planiničkim kolibama, počeo je već prvog dana da poziva oficire "ravnogorce" da bi ih pridobio za sebe. Potpukovnik Pavlović je, sa svoje strane, nastojao da bar sazna kakve su namere generala i vojvode Nikčevića. Svako je igrao svoju igru. Zapamtio sam i reči majora Paloševića, koji je kao "četnik jurišnih" jedinica imao šubaru sa mrtvačkom glavom i kićankom pa je ličio na Nikčevićeve četmke, da ni po koju cenu ne bi pristao da komanduje takvom ološu kakav se okupio oko tog Nikčevića.

Posle dan ili dva došlo je do velike gužve. Ne znam ko je doneo vest da su Nikčevićevi četnici opljačkali seljake u Planirnci.

Pukovnik Mihailović je ponovo dao uzbunu i, kada smo se okupili, naredio je Pavloviću da iznese situaciju. Ne baš mnogo ubedljivo, Pavlović je govorio kako je ta "rulja" pretresla celo selo, od podruma do tavana, i pokupila ne samo opremu i oružje već i imovinu koja nije vojna. Uzimali su i čabrice sira od seljaka kod kojih su našli vojnu opremu i nazivali ih pogrdnim imenima. Pavlović je patetično govorio kako se mi trudimo da suzbijamo pljačku i štitimo narod i kako smo sa seljacima uspostavili dobre odnose. Sada seljaci traže od nas zaštitu.

Teško je reći da li je išta od toga bilo tačno. Znao sam iz razgovora sa potporučnikom Jovanovićem da je general podneo nekakav plan borbe iz tri centra protiv Nemaca. Imao sam utisak da je Draža, i pored Novakovićevog pristanka da glavni vođa bude Mihailović, više voleo da se na neki način reši njegovog prisustva. U to sam bio ubeđen čim sam čuo da je Novakoviću poslat ultimatum" da odmah napusti naše područje jer će biti silom oteran, i da povrati svu imovinu oduzetu seljacima u Planinici. Čekao se odgovor i došao je ubrzo.

Ni general ni Nikčević nisu priznali da je bilo ma kakve pljačke i nasilja, već da je uzimana samo vojna imovina. Sukob se zaoštrio do kraja. Ono što je Draža tražio, general i Nikčević su odbili. Očekivali smo napeto šta će se sad desiti.

Došlo je do komične situacije.

Mihailović nas je poveo u koloni prema kolibi Ratka Tomovića i još malo dalje do ivice ravnogorske šume.

Preko puta na kosi, samo dvesta-trista metara u vazdušnoj liniji, oko svojih šatora, bili su general i njegovo pojačanje, četnici vojvode Nikčevića. Delio nas je samo potok Grab i jaruga, dosta strma i usečena, kroz koju je krivudao potok.

Kada smo izašli na ivicu šume, Draža nam naredi:

"Na položaj!" a Pavlović dodade: "U strelce!" i poče da nas raspoređuje po ivici šume.

Već smo očekivali da u streljačkom stroju krenemo prema "neprijatelju", kada pukovnik Mihailović, posle različitih pogrda na račun generala, krenu preko potoka Graba, baš pored našeg bazena. Išao je i razmahivao pištoljem.

General Novaković ili Nikčević naredili su svome ljudstvu da legnu na livadu, ne razvijajući ih u strelce.

Videsmo kako se izdvoji visoka ljudina u seljačkom odelu, bio je to general Novaković, i krenu prema pukovniku Mihailoviću. Kako smo posle toga čuli, revolver mu je dodao vojvoda Nikčević, jer je bio bez oružja. Uskoro su se približili toliko da su mogli pucati jedan na drugog. Poručnik Pažin viknu:

"Da otvorimo vatru na generala i četnike?"

"Ne", reče Pavlović, "niko ne sme pucati bez mog naređenja." Pavlović je sigurno dobio uputstva, a možda je i unapred znao kako će se to sve svršiti.

General i pukovnik su nešto jedan drugom dovikivali, što se sa naše strane nije moglo čuti, ali videsmo kako priđoše jedan drugom i kako se rukovaše, pa se pukovnik Mihailović uputi sa generalom u njegov šator.

Tako je ipak došlo do susreta pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića sa generalom Ljubom Novakovićem.

Moglo bi se samo nagađati šta su razgovarali u šatoru i da li je general Novaković pred Dražom ostao dosledan svome planu borbe, ali očevici su pričali da je pukovnik Mihailović, prilazeći generalu, vikao:

"Neka izađe ta kurva Novaković pa da podelimo megdan!"

Verovatno zbog crnogorske tradicije, Novaković je, kako su pričali očevlci, izašao iz šatora i krenuo prema Draži.

Nespretno je držao revolver i ruke su mu se tresle. A onda, kada su bili blizu i kada je trebalo pucati, Novaković je uzviknuo:

"Brate Dražo, ko nas zavadi?"

Tako se završio dvoboj, koliko smo mi videli i kako su pričali očevici koji su bili u neposrednoj blizini.

Draža se posle podužeg razgovora u generalovom šatoru vratio i opšimo nam pričao o grandioznim generalovim planovima, nazivajući ih glupostima, jer još nije vreme za borbu, i hvalio se kako će i generala staviti pod svoju komandu.

Kada sam kasnije pošao da tražim potporučnika Jovanovića, čuo sam i od generala Novakovića i od Nikčevićevih četnika da se pukovnik Mihailović neće tući protiv Nemaca.

Uskoro se sukob između pukovnika Mihailovića i generala Novakovića zaoštrio, ali na drugoj osnovi.

Jednom pred veče čuli smo nekakvo zapomaganje u blizini naše kolibe. Istrčali smo i ja sam se uputio u pravcu Mokre pećine, odakle su dolazili uzvici. Video sam kako kroz šumu ka "gornjem štabu" trči neka prilika. Učimlo mi se da je to potpukovnik Pavlović.

Produžio sam ka mestu odakle su dopirali jauci i naišao na jednu seljančicu, možda svojih trinaestak godina, kako se šćućurila i plače. Počeo sam je smirivati, ali ona je samo drhtala.

Uto je dotrčao jedan seljak, mislim da se zvao Trajko, iz onih koliba gde su bili četnici. Bio je to otac devojčice.

Neko je napao devojčicu, i da nije vikala, ko zna šta bi se desilo.

Međutim, povodom toga desilo se ono što niko nije očekivao.

Sutradan, u "gornjem štabu", čuo sam kako potpukovnik Pavlović priča da je primetio nekog krupnog čoveka koji je pobegao ispred njega kada je pošao prema mestu odakle je čuo vrisak devojčice.

Ovo su zatim iskoristili da pred nama ispričaju kako je general Novaković pokušao da siluje devojčicu, a Draža je napisao zvanični akt kao novi ultimatum generalu, u kome mu je zapretio ako još u toku dana ne napusti logor i ne ode iz šireg rejona Suvobora, on će ga napasti.

Posmatrali smo toga dana kako se savijaju šatori i kolonu četnika, na čelu sa generalom, iza koga su dva seljaka vodila natovarene konje, kako odlazi u pravcu Struganika, ali ne preko Ravne gore, već preko Igrišta i Planinice.

Za Novakovićem, na pristojnom odstojanju, krenula je patrola od dva žandarma i vođa patrole Seničar u uniformi četničkog narednika jurišnih jedinica.

Na Ravnoj gori je ostala priča, i ne jedna, o "matorom generalu" koji je pokušao da preuzme komandu, kako se govorilo, od "našeg pukovnika", i kako je hteo da siluje čobanicu. Najviše i najčešće su pričali kako je pukovnik pozvao generala da se pištoljima obračunaju i kako je Novaković, prilazeći, molio da ga Draža sasluša, a posle ga častio kafom. Oni koji su bili najbliži pukovniku Mihailoviću isticali su pukovnikovu dobrotu, govoreći kako je te pljačkaše sve trebalo razoružati. Bili su to Pavlović, Palošević, a Milojko Uzelac je rekao da bi ih sve predao žandarmerijskim stanicama da ih sprovedu u Beograd u zatvore.

Išli smo u susret novim događajima, a general Ljubo Novaković je pošao za svojom sudbinom. Krenuo je prema Šumadiji da bi se neko vreme zadržao u selu Jarmenovcima, a zatim se našao i na Bukulji, pokušavajući da uspostavi vezu sa Kostom Pećancem. Nije se ni tu skrasio, već se zaputio u Crnu Goru i, tako lutajući, našao i u Foči 1942. godine.

— Te godine i ja sam došao u Foču, ali sasvim drugim putem, sa ostatkom Valjevskog partizanskog odreda posle četvoromesečnih teških borbi u Srbiji protiv nemačkog okupatora i svih njegovih pomagača, kojih je bilo ne malo u to vreme.

Onako izgladnelog i mršavog general me ne bi poznao, a i bradu sam davno obrijao. Rekao sam mu odmah ko sam i on se kao jedva setio kada je bio na Ravnoj gori. Sa strahom me je pitao šta će s njim uraditi partizani.

Bio sam iznenađen njegovim pitanjem jer je imao punu slobodu kretanja u Foči i znao sam da su mu oficiri koji su već imali dobar staž u partizanima, ponudili da i on ostane da se bori protiv okupatora.

Novaković mi je priznao da ima slobodu, ali i da se boji, pa sam ga ohrabrio, govoreći da ću i ja tražiti od Vrhovnog komandanta da me primi u partizane.

Nisam znao da se Novaković povezao sa engleskim majorom Atertonom i kapetanom Nedeljkovićem, jer je meni govorio jedno, a radio drugo.

Dok sam razgovarao o Novakoviću sa Arsom Jovanovićem, nastojeći da mu se pomogne, on se dogovorio sa Nedeljkovićem i Atertonom i pobegao iz Foče. Za njima se i nije baš mnogo tragalo, otišli su putem koji su sami izabrali.

Posle Novakovićevog odlaska sa Ravne gore, oficiri "gornjeg štaba" su na svakom koraku isticali hrabrost pukovnika Mihailovića, koji je sam upao među Nikčevićeve četnike i posle ih naterao da napuste Ravnu goru.

Za širenje takvih priča o generalu Novakoviću i vojvodi Nikčeviću, Draža i njegovi potčinjeni imali su svoje razloge. Hteli su po svaku cenu da se reše generala. To mi je u ono vreme bilo jasno. Sigurno sam znao da general ima dosta novaca i da sve namirnice plaća. Znao sam i to da niko od Nikčevićevih četnika, a još manje general, ne zalaze u naš logor. Delio nas je potok Grab, koji smo mi smeli prelaziti, ali oni ga nisu prelazili, verovatno je tako zahtevao pukovnik Mihailović. Priča o silovanju devojčice bila je naduvana, posebno, u to sam siguran, nije mogao biti u pitanju general Novaković.

Za trenutak ću se udaljiti od ovoga da bih dokazao kako su oficiri prvoborci sa Ravne gore, koji su uspeli da emigriraju u inostranstvo, izvrtali i netačno pisali o tim događajima. Pišući u inostranstvu o generalu Novakoviću, klevetali su ga na sve moguće načine, mada su, kao očevici, znali da je sve što se onda desilo, organizovao pukovnik Mihailović da bi se rešio jednog generala koji hoće da se bori s Nemcima i koji neće da čeka.

Verovatno su se pravdali pred nekim ko im je, možda, postavio pitanje zašto su oterali generala.

Citiram Pavla Meškovića, koji je u "Knjizi o Draži", po nečijoj narudžbini, ocrnio generala: "Do tada niko od okolnih seljaka nije imao nijednu žalbu na naše vojnike. Od našeg dolaska na Ravnu goru, u celoj okolini nije bilo pljačke, nasilja, otimanja; riarod je bio potpuno zaštićen i, zahvaljujući tome, vratilo mu se poverenje u vojsku i vera u samog sebe. Domaćini okolnih sela dolazili su svakodnevno Čiči na savetovanje. Pojavom Novakovića i pridodatog mu komandira pratnje artiljerijskog poručnika, zvanog 'Bradonja' (koji je docnije bio najkrvoločniji komunist), u okolini počinju nedela. Nastaju krađe, otimačine, nasilja. Od toga stradaju najviše Planinica i Koštunići, sela najbliža Ravnoj gori, kojima Pokret ima da zahvali što je počeo i opstao. Žalbe se kazuju prvo nama, jer niko u to nije hteo da upućuje Čiču. Istragom je utvrđeno da to sve čini pratnja Lj. Novakovića, i to sa njegovim znanjem. S tim je, na kraju, i Čiča bio upoznat. Smesta je otišao Ljubi u štab. Posle dužeg raspravljanja, stvari oduzete od seljaka vraćene su sopstvenicima. Ljuba je obećao da se to više neće ponavljati."

U mom sećanju, a i u sećanju Radivoja Jovanovića, jer on je taj artiljerijski poručnik (bio je potporučnik), general je imao puno novaca, ali nije imao nikakvu pratnju. Nikčevićevi četnici, koji su mu se privremeno pridružili, bili su u situaciji da su se oko njih otimali i general i pukovnik Mihailović.

Mislim da je čak i smešno tvrditi da se seljacima Planinice i Koštunića ima zahvaliti "što je pokret počeo i opstao", pa to samo ističem bez ikakvog komentara.

Što se tiče prehrane vojske, seljaci su hranili, bilo milom ili silom, svaku vojsku koja je naišla, jer je bio rat.

Oduzimanje vojne opreme bivše jugoslovenske vojske smatralo se zakonitim, i to je učinio svako ko je prvi saznao za nju. Seljaci su, istina, u dosta slučajeva pokušavali da prikriju vojnu imovinu, ali nisu se bogzna kako bunili kada bi im neko tu imovinu oduzimao. Stoga oduzimanje tih stvari nije moglo biti predmet sukoba, čak kad je bila reč i o oružju, pogotovu što smo i mi već u Zaovinama imali iskustva kako se to radi.

Piscu pomenutog članka u "Knjizi o Draži" to nije bilo dosta, pa je nastojao da još gore nagrdi generala Novakovića. Citiram dalje: "Ali nekoliko dana posle te rasprave, jedna devojčica od četrnaest godina, koja je čuvala ovce, kriminalno je napadnuta. Otac devojčice, veliki naš prijatelj, zakleo se Čiči da će odsad biti najveći naš neprijatelj, da Čiča može sa njim da radi šta hoće. Devojčica je dovedena. Opisala je napadača. Čiča je prebledeo. Naredio je da izvršimo opkoljavanje Novakovića i upotrebimo oružje u slučaju potrebe. Kad je opkoljavanje izvršeno sa tri strane, Čiča je samo sa jedrnm pratiocem pošao pravo Novakovićevoj kolibi. Ja sam", piše Mešković, "sa ostalima prošao pored njih, ne zadržavajući se, i dovršio opkoljavanje. Kad sam se vratio Čiči i Ljubi, oni su se nešto raspravljali, na ugovoreni znak sve trojke ispališe po tri metka iz svojih pušaka. Tako su Ljuba i cela njegova grupa uvideli situaciju. Tada sam prišao Novakoviću, oduzeo mu pištolj, a isto tako i Bradonji. Čiča je držao u ruci otkočen parabelum. Pratilac je oduzeo oružje pratnji; nju je odveo narednik Gojko, koji je prišao sa jednim delom vojnika. Čiča sa Novakovićem nije više razgovarao. Kad je sve završeno, obratio se Novakoviću: 'Ljubo, ja sam tebe ovde primio i od Nemaca izbavio, ne da kvariš ono što sam stvorio, nego da me u tome pomogneš. Ja sam od početka s tobom bio kao brat i prijatelj. Nisam pravio razlike izmedu nas. I pored toga što sam ja ovu borbu započeo i sve organizovao, sa tobom sam se o svemu dogovarao i zajednički radio. Ja sam mogao opstati i opstajem zahvaljujući ovom narodu i okolini. Ti si svojim postupcima počeo da rušiš to. Ja to ne dozvoljavam. Za ovakve postupke zaslužio si preki sud. Ovde vlada zakon šume. Život ti praštam, ali u roku od pola sata da si van domašaja Ravne gore, Mujoča i Rajca.'"

Završavajući ovaj citat, ukazaću samo na neka mesta. Da li bi Nikčevićevi četnici i general dozvolili opkoljavanje? O kakvim trojkama govori Mešković kada se sve ovo odigralo pre napada na SSSR i kada je na Ravnoj gori bilo stanje koje sam već izneo i koje ponavljam, i to poimenično: pukovnik Mihailović, potpukovnik Pavlović, major Palošević, kapetani Uzelac i Reljić, poručnici Ilić, Pažin, Martinović i Neško Nedić i potporučnici Mešković i Popović, ukupno 11 oficira; zatim podoficiri Perović, Seničar, Ajvaz, Stanković, Janković, Savo i Mitar (Bosanci), kaplar Kovačević i tri žandarma, svega 11, i vojnici Benjamin, Vučković i dva Bosanca, ukupno 4 i civil Teodorović. Ukupno oficira, podoficira, žandarma i vojnika 26 i jedan civil.

O pucanju na Ravnoj gori ne treba ni govoriti. To je bilo zabranjeno. Kako je Draža reagovao na pucanje, videćemo kada budemo govorili o napadu na SSSR. Pucanje radi zastrašivanja generala i Nikčevićevih četnika bilo bi besmisleno.

Što se tiče Meškovićeve tvrdnje da na Ravnoj gori vlada "zakon šume", i da je to rekao pukovnik Mihailović, uskoro ćemo se u to uveriti.

Igrajući karata u "zelenom salonu", bolje reći, posmatrajući kako drugi igraju, slušao sam još nekoliko dana takve priče koje su imale za cilj da naruše ugled generala i opravdaju Dražin postupak.

I u nekim našim napisima slučaj generala Novakovića i sukob sa pukovnikom Mihailovićem prikazivao se samo kao smešan dvoboj. U suštini to je bio dvoboj za prestiž dve prepotentne ličnosti, od kojih jedna, pukovnik Mihailović, ne da nikome da narušava relativni mir i da reaguje neurotično, a drugi, general Novaković, ima neke neodređene ideje o borbi protiv okupatora, koje, kako se posle videlo, nikad nisu sazrele, jer za to nije imao ni sposobnosti ni hrabrosti.

Razume se da Mešković ništa od ovog što je pisao u inostranstvu nije govorio tada na Ravnoj gori. On, ja i poručnik Ilić, već kao dobri prijatelji posle više od dva meseca zajedničkog života, odlazili smo na Suvobor, svako po svom poslu, iako zajedno.

Mešković se upoznao s mladom seljankom, koja je išla u gimnaziju, ali je leti čuvala ovce. Izmedu Meškovića i devojke razvila se ljubav, pa su se i verili. Nisam siguran, ali mi se čini da su se posle i venčali.

Na jednom od tih izleta upoznao sam se sa sestrom Meškovićeve verenice, koja je bila bolničarka u jedrioj beogradskoj bolnici. Zvala se Stanislava, nadimak joj je bio Slavka. Ubrzo smo se sprijateljili i ona je u Beogradu posetila i moju sestru od tetke, Anicu, koja je stanovala u Pašićevoj (današnjoj Nušićevoj) ulici.

Slavka je već u to vreme bila ravnogorski kurir za Beograd a da to ni sama nije znala. Ona je prenosila pisma, a pisali smo svi pa, pošto smo bili u šumi, tražili smo da ta pisma sakrije da je ne uhvate Nemci. Imala je legitimaciju za slobodno kretanje pa je takav posao bez teškoća obavljala.

S vremenom, glavni korisnik tih usluga postao je potpukovnik Pavlović, koji se sa Stanislavom sastajao češće.

Stanislava je prema meni bila vrlo otvorena, dopadala joj se moja brada. Video sam da mi je to poznanstvo korisno, jer mi je ponekad rekla i nešto što se ticalo lično mene a što je čula od potpukovnika Pavlovića, mada ni ostali oficiri nisu pred njom imali tajni.

Preko Stanislave sam poručio sestri da me poseti na Ravnoj gori, jer su već i drugima počele dolaziti posete. Posle desetak dana, kad je opet došla na Ravnu goru, Stanislava mi je rekla da je našla moju sestru i da će me ona uskoro posetiti. Sada je teže doći u selo, jer su zbog nekih dogadaja i kontrole bile strože, rekla je.

Koji su to događaji, znao sam; mi smo ih već na svoj način na Ravnoj gori osetili.

Bila je subota. Zapamtio sam je zbog onoga što se dogodilo sutradan. Iz svog sela Brežđa Svetozar Filipović je doneo malo mrsa da poboljša našu mršavu ishranu. Doneo je i nešto važnije, što je bilo potrebno Saši Teodoroviću da bi proradio prijemnik koji je sam sastavio od dva stara radio-aparata. Bile su to džepne baterije. Saša je naizmeničnim i paralelnim vezivanjem više baterija dobio bateriju dovoljne voltaže i amperaže da bi se na njegovom radio-prijemniku mogle slušati i udaljenije stanice.

Nadali smo se da ćemo uveče moći da uhvatimo Radio-London i druge stanice, a ne samo "Sender Belgrad". U kolibi je bilo dosta oficira koji su se takođe interesovali za vesti. Saša im je saopštio da London može hvatati tek kasno uveče i, kako je bilo vreme za večernju partiju kartanja, svi su se razišli. Otišao sam i ja po ono parče slanine i dobar komad proje, što je doneo Svetozar, da ga podelim za večeru sa svojim vojnicima. Nas četvorica smo se to veče najeli i mogli smo bolje spavati.

Sutradan ujutro otišao sam do Saše da vidim nije li uhvatio kakve nove vesti Radio-Londona. Saša i Svetozar su slušali "Sender Belgrad".

Nešto nije bilo u redu. Ili je Radio-London prestao da emituje, ili se radio-prijemnik pokvario. Saša je volt-metrom i ampermetrom kontrolisao kleme i spojeve između pojedinih cevi da vidi je li aparat ispravan. U jednom trenutku je zagrmelo, kako se to kaže, jer je poten-ciometar bio postavljen na najveću jačinu. Saša je prevodio. Vanredno saopštenje, "Sondermeldung", a zatim:

"Morgen um 6 Uhr", Saša je odmah prevodio dalje: "odgovarajući na napade Crvene armije, nemačke čete prešle su ... " I tako je povodom nemačkog saopštenja o napadu na SSSR ostalo u sećanju više uzbuđenje negoli sam tekst. A onda su zatreštali Hitlerovi marševi. Nas trojica smo se zgledali.

Odjednom, kao da smo nekom oprugom odbačeni, skočili smo i povikali:

"Nemačka napala Rusiju!" Vičući i ponavljajući to, trčali smo prema "gornjem štabu". Nizbrdica nas je povukla i izgledalo mi je da letimo, a ne da trčimo. Pred Mihailovom kolibom našlo se dosta oficira. Ja primetih Tarasa i narednika Gojka, ali se ne zaustavih, potrčah ka "donjem štabu", ka kolibama Ratka i Srećka Tomovića. Dohvatio sam pušku i počeo pucati od neke neodređene radosti, kao da je taj napad Nemaca na Ruse bio i nemački i Hitlerov kraj.

Podoficiri pa i oficiri su prihvatili i pucnji su odjekivali Ravnom gorom. Bila je to prva pucnjava na Ravnoj gori, ali, kao što smo se obradovali, tako nam je to brzo i preselo.

Uskoro se od "gornjeg štaba" začulo: "Prekini paljbu!"

Posle više puta ponovljenog naredenja, prestalo je pucanje, da bi ubrzo stiglo naređenje da se svi okupimo kod Mihailove kolibe.

To je značilo ribanje pred "gornjim štabom".

Okupili smo se i stajali po grupama razgovarajući o ovom događaju, o novom sukobu između dve velike sile. Taras je doneo i rakije, odnosno naredio je da se posluži rakija, pa smo na trenutak pomislili da će se naše veselje produžiti. Trajalo je to možda i više od jednog sata, taman dovoljno da svaki od nas oficira iznese svoje mišljenje. I nije bilo nikakvih razlika. Na ovaj ili onaj način, svi smo mislili da je ovog puta Hitler zaglavio.

Najviše je bilo razlika u prognoziranju trajanja rata, od nekoliko meseci pa najdalje do zime. Zaboravili smo da je već o ratu između Nemaca i Rusa govorio i pukovnik Mihailović i da je izrazio sumnju u snagu Rusa. Iz Mihailove kolibe izišao je potpukovnik Pavlović i rekao nam da sačekamo da nam gospodin pukovnik održi govor. Zatim je sproveo pravu malu istragu o tome kako je došlo do pucnjave kad se zna da je pukovnik izričito naredio da se, u interesu tajnosti, ne sme ni metak opaliti.

Još uvek razdragan, nisam osećao krivicu zbog pucanja, uradio sam to javno, pa sam pred svima i rekao da sam ja prvi počeo pucati. Time sam olakšao situaciju drugima, a nisam na slutio da ću zbog toga morati da odgovaram. Pavlović mi je prišao i rekao da će to već pukovnik sa mnom raspraviti.

Pavlović, Palošević i ostali, od dolaska na Ravnu goru, toliko su veličali pukovnika Mihailovića da se ja odjednom osetih kao da sam se vratio u onu mirnodopsku atmosferu, u kasarnsku disciplniu bez pogovora. Zato osetih neku tremu zbog odgovornosti kad pomislih na raport.

Kada se pojavio Mihailović, Pavlović nam naredi da se postrojimo. Dok smo se postrojavali, pukovnik je stavio naočare i pogledao u ceduljicu koja mu je bila u ruci.

Malo se po vojnički isprsio, da bi se odlikovanje Belog orla bolje primetilo, pa priđe stroju da primi raport.

Odmah sam primetio da je izostalo ono uobičajeno "pomoz' bog" i po izrazu lica i ukočenom držanju videlo se da je ljut. Pre nego što je počeo da govori, upita ko je pucao.

"Ja sam počeo prvi, gospodine pukovniče." Stajao sam u prvoj vrsti četvrti ili peti, i kada mi je Draža prilazio, imao sam utisak da će me i fizički napasti. Napeo sam se kao luk na streli i čekao šta će biti.

Draža mi se unese u lice i kroz stisnute zube reče:

"Šta je vama, poručniče?" Taman htedoh da se opravdam kako me je obuzela radost zbog skorog sloma Nemačke, kad me on preduhitri: "Sutra da mi dođete na raport."

Mihailović se izmače nekoliko koraka ispred stroja i uputi svima isto pitanje:

"Šta vam bi, pobogu, da pucate? Jesam li ja zabranio da se puca? Mi ovde živimo u konspiraciji", produžio je Draža, "i niko ne sme ni metka da opali! Ako se to još jedanput ponovi, pod vojni sud će svako ko prekrši naređe"nje."

Potom je pogledao u onu hartiju malo odahnuvši i počeo da govori, možda i više od pola sata.

"Izvešten sam da je Nemačka napala Sovjete. To nas nije iznenadilo, jer sam vam već ranije govorio o tome."

Za ovih pola sata mi smo ga slušali u stojećem stavu, pod komandom "mirno", jer je u ljutini zaboravio da nam da "na mestu voljno". Tek posle dužeg vremena dao je znak Pavloviću, koji je komandovao: "Na mestu voljno!"

Očekivao sam da će "nam pukovnik u vezi s ovim događajem dati bar neki nagoveštaj o borbi protiv okupatora i da će nas osloboditi one neizvesnosti u kojoj se već nedeljama nalazimo.

Umesto toga, pošto nas je izgrdio zbog nediscipline, Mihailović je prešao na degradiranje naše radosti. Rekao je, otprilike, da smo preuranili sa radošću, jer nam mora biti poznato da su Nemci jaka sila koja je okupirala celu Evropu. Da bismo se radovali nemačkoj propasti, moramo čekati da vidimo kako će se razvijati situacija na frontu. Rusijom vladaju bezbožnici, reče, i ruski narod tu vlast ne voli. Treba čekati da se Rusi i Nemci iskrvare, pa kada Engleska i Amerika udare preko Turske (ne znam zašto preko Turske, ali baš tako je rekao, dodavši: s leđa), onda da i mi krenemo.

Najviše je govorio o tome kako moramo brže nego do sada da se organizujemo i da više ne može biti onih koji to neće. Na kraju nije zaboravio da naglasi.da sada nije vreme za borbu, već da treba raditi, a nedisciplinu neće trpeti."

Mi smo primili na sebe istorijsku odgovornost i moramo ustrajati u onome što smo započeli, završio je Draža, ne objašnjavajući šta smo to započeli. Možda je on to znao, a možda i neki drugi oko njega, a ostali su dužni da slušaju, mislio je, verovatno, pukovnik.

Pošto smo dobili voljno, razišli smo se da bi po grupama i grupicama produžili da razgovaramo. Čuo sam različita mišljenja, ali kao da je sve krenulo drugim tokom posle pukovnikovog govora. Pomislih da nema ni onoliko oduševljenja koliko ga je bilo 27. marta, kada se na ulicama uzvikivalo "Bolje rat nego pakt!" i "Hoćemo savez sa Rusijom!" Osećao sam se kao poliven hladnom vodom i, uz to, sutra još i na raport.

Bila je nedelja po podne. Obično bi došlo nekoliko seljaka, kako su ovde govorili, uglednijih, da nešto čuju. Da li su čuli za napad na Rusiju ili nisu, ali bilo ih je više nego obično. Čuvši pucnjavu, ubrzo su saznali zašto se puca pa su hteli da i od gospodina pukovnika čuju koju reč.

Draža je sedeo zamišljen pred kolibom, u venjaku, "zelenom salonu", a lula nije prestajala da mu se dimi. Kao da mu je neko pokvario planove ili kao da ga je duboko dirnula nova situacija, pa duboko i razmišlja. Sa nekim seljacima, koji su imali odlikovanja na grudima, razgovarao je i pojedinačno.

Kada je prišao grupi seljaka, rukovao se sa svima, što nije uvek čimo. Tada je uglavnom ponavljao sve ono što smo već i mi čuli. Odgovarao je i na nekoliko pitanja o Rusima pa i na ono koje mu je jedan solunac postavio:

"Hoćemo li i mi sada udariti na Nemce?"

Draža je prvo upitao tog solunca na kom je frontu bio, pa je oruda rekao: "Znaš li kada smo mi prešli u ofanzivu na Kajmakčalanu? Eto, vidiš i sam da sada nije vreme. Treba sačekati." Nagnuvši malo glavu na jednu stranu i podigavši obrve, gotovo da je primoravao sagovornika da pomisli da je Draža taj koji treba da izda naređenje za ofanzivu.

Pozivao je Draža tog dana i Paloševića i Uzelca. Nešto je spremao. Ubrzo smo po naređenjima o strogoj pripravnosti i po slanju patrola saznali da se "gornji štab" zabrinuo za svoju bezbednost.

Poručnik Pažin, kao ađutant, ljutio se što se zbog one pucnjave mora odricati već stečenih navika. Kao da dosad niko nije znao da na Ravnoj gori postoji naoružana grupa oficira i podoficira koja ne priznaje kapitulaciju, a toliki oficiri i drugi ljudi dolaze ovamo čak iz Beograda.

Pavlović me je pozvao i naredio da sa Sašom slušam vesti, naročito da pokušamo uhvatiti London i Moskvu da bismo se mogli koliko-toliko orijentisati. Malo mi je laknulo kada sam dobio zadatak, jer mi je to značilo da moja greška ipak nije tako strašna.

Celo veče smo okretali dugme i hvatali svačije emisije da bismo bar nešto saznali. Saša je znao engleski, a mi smo se nadali da ćemo ruski bar nešto razumeti. Međutim, govornih emisija tog dana gotovo da nije bilo i samo su se čuli zvuci Morzeove azbuke, koji nam ništa nisu značili. Sve je bilo šifrovano.

U jednom trenutku čuli smo glas na srpskohrvatskom; međutim, to je bio kraj emisije, saznali smo samo toliko da će se javiti u isto vreme sledećeg dana.

Čuli smo i jedno saopštenje, učmilo nam se da je na ruskom jeziku, koje je govorilo "o "verolomnom napadu na SSSR".

Zato smo šturo referisali sutradan potpukovniku Pavloviću, a on, kao da se ohladio od prvog uzbuđenja, zapisao je te vesti ne pridavajući im nikakav značaj.

Upitao sam kada treba da se javim na raport, pa sam se iznenadio kada mi je Pavlović rekao da je raport odložen jer pukovnik ima drugog posla.

Sedeći i razgovarajući u "zelenom salonu" sa Meškovićem i Ilićem, čuo sam da se trojka, kako smo između sebe zvali Mihailovića, Pavlovića i Paloševića, stalno nešto dogovara.

Rezultat je bio da su Neško Nedić i Pažin već poslani nekuda jer su otišli prema Kadinoj Luci. I meni je Pavlović rekao da će morati da me obriju jer treba ići na teren.

Iz Struganika je došao major Aleksandar Mišić u pratnji Vučićevića, žandarmerijskog kapetana iz Valjeva, kojeg sam upoznao na proslavi mesec dana Ravne gore i na ručku u čast Ace Mišića. Obojica su dojahala.

Pavlović je odmah pozvao narednika Ajvaza da prihvati konje, a ovaj žandarmerijskog kaplara Kovačevića, koji je sve više vršio dužnost ličnog obezbeđenja pukovnika Mihailovića. Mišić i kapetan Vučićević ušli su u Mihailovu kolibu, odnosno u Mihailovićevu kancelariju.

Da li je to tada dogovoreno ili je pukovnik još pre njihovog dolaska doneo tu odluku, ne znam, ali posle jedno dva sata izdata su naređenja oficirima i svi su nekuda otišli, tako da smo na Ravnoj gori ostali samo Palošević, Ilić i ja.

Sa Mišićm i žandarmerijskim kapetanom Vučićevićem otišli su i pukovnik Mihailović, potpukovnik Pavlović i kapetan Uzelac. Nama, koji smo ostali, naređena je stroga pripravnost i zabranjeno da se udaljavamo od koliba. U slučaju napada treba da se povučemo i manevrišemo oko Suvobora i Maljena pa da se opet vratimo na zborno mesto na Ravnu goru.

Najviše me je iznenadilo kada sam video da odlazi i kapetan Milojko Uzelac. On je jedva obukao svoju uniformu, a još teže je uzjahao na konja. Kada sam ga pogledao na konju, morao sam se nasmejati jer sam se i nehotice setio Sanča Panse.

Naša pripravnost je trajala nekoliko dana. Za to vreme najviše se sedelo oko "gornjeg štaba" i razgovaralo o novom Hitlerovom napadu. Nije bilo oficira, pa smo se malo više vrteli oko vajata. Ajvaz nas je čašćavao na račun nove situacije iako nam je rečeno da ne treba da se pre vremena radujemo. Tih dana sam gotovo redovno pušio, i to dobar duvan zavijan u pravi cigaret-papir.

Uveče bi se svi okupili oko Saše Teodorovića da slušaju vesti, a Saša, ja i Filipović nismo mogli da ih mnogo obradujemo. Nemci su se već hvalili kako napreduju, kako je Crvena armija u rasulu i do besvesti su svirali svoje marševe. S vremena na vreme davali su neka upozorenja koja smo protumačili kao da gradane pozivaju na red i poslušnost i prete.

Dolazili su i neki seljaci iz okolnih sela. Čuli su da su Nemci zaratili sa Rusima. Palošević je naredio da ih sve njemu dovedemo. On im je objašnjavao situaciju, govoreći o SSSR-u još gore nego pukovnik Mihailović. Većina seljaka, koji su potegli i po desetinu kilometara, nisu bili zadovoljni onim što su čuli. Kao da je neko čarobnim štapićem udario po njima, držanje tih ljudi se odjednom promenilo. Posle razgovora sa majorom nalazili bi načina da razgovaraju i sa drugima, interesujući se prvenstveno kada će doći pukovnik i nadajući se pravom objašnjenju novih događaja samo od pukovnika.

Bio sam obuzet mislima o tom novom ratu i o onome što nam je Mihailović govorio: o snazi Nemačke i slabostima ruske strane, pa sam gotovo u svim razgovorima dokazivao kako istorija kazuje da Nemci ne mogu pobediti. Nisam baš ništa znao o Crvenoj armiji ni o poretku u SSSR-u, pa sam se koristio istorijskom prošlošću, ali sam ipak bio zadovoljan jer su i moji sagovomici želeli, kao i ja, da "Švabe" izgube rat. Od Paloševića smo dobili naređenje da seljacima saopštimo da će u nedelju po Vidovdanu doći pukovnik Mihailović, pa ko hoće, može da dode da čuje od gospodina pukovnika šta nam valja raditi.

Očekivali smo sa razdoznalošću i nestrpljenjem da se vrati neko od oficira koji su pošli, kako smo mi mislili, da izvide situaciju.

Prvi su se vratili Nedić i Voja Popović. Pričali su neku fantastičnu priču o tome kako su se jedva izvukli iz Valjeva. Kada su ulazili u grad u seljačkom odelu, niko ih nije ništa pitao. A kada su hteli da se vrate, morali su se noću izvlačiti kroz neke jaruge i nekoliko puta gazili preko Kolubare. Nisu pominjali kod koga su u Valjevu bili, ali su pričali da nemačke patrole i "naši" žandarmi danonoćno pretresaju neke kuće.

Kada smo se zainteresovali, dobili smo odgovor da Nemci hapse komuniste i Jevreje. Izdali su i proglas da se moraju prijaviti svi vojni obveznici, zatim aktivni i rezervni podoficiri i oficiri. Za oficire je naređeno da se jedanput nedeljno moraju javljati nemačkoj komandi. To su im pričali neki koji su se prijavili i koji su dobili objave (Ausweis) da se mogu slobodno kretati.

"Meni ni na pamet ne bi palo da im se javljam", dodao sam ja. "Sa Nemcima mogu razgovarati samo preko nišana."

"Mnogo si ti ratoboran", umesto Neška odgovori Voja Popović. "Prođi i ti malo kroz sela pa ćeš promeniti mišljenje. Ako Nemci hapse one komuniste iz Valjeva koje ja poznajem", rekao je Voja, "neće mnogo pogrešiti jer nisu ni smeli ostati na slobodi."

Neško je osetio da bi moglo da dođe do neželjene rasprave sa Vojom, pa prekide razgovor rekavši Voji:

"Ostavi to za drugu priliku, treba sačekati da svaka zverka svoj trag pokaže i onda ćemo videti ko je ko. Situacija je takva da moramo sada biti oprezniji, a ostalo će regulisati gospodin pukovnik kada mu budemo referisali."

To nije bilo prvi put da se tako završavaju naši razgovori. Dešavalo se često da, kada neko pokrene kakvo osetljivo pitanje, razgovor bude prekinut time da će pukovnik Mihailović dati objašnjenje ili potrebno naređenje. Među nama je gotovo neosetno bilo sve manje onih koji su tražili bilo kakva objašnjenja, a sve više onih koji su branili sve što je rekao ili naredio pukovnik Mihailović.

Upravo tih dana napravljen je i novi razmeštaj.

Prostorije u "gornjem štabu" koje su Mihailu Damjanoviću, vlasniku kolibe, služile kao štala ili kao ostava za rakiju i ostalu zimnicu, određene su za ambulantu.

Posle odlaska grupe generala Novakovića i Nikčevićevih četnika u jednoj planiničkoj kolibi ostao je jedan Jevrejin, lekar, sa svojom ženom. Navodno, žena mu je bila bolesna pa nisu mogli poći sa generalom.

Jednog dana Pavlović je poslao štabnog kuvara Benjamina da dovede Jevrejina i njegovu ženu.

Josip Rip, poreklom Čeh, postao je tako lekar na Ravnoj gori, a ta Ravna gora, po zakonu, kako su govorili, koji vlada u šumi, odredila je doktoru Ripu da po ko zna čijem naređenju, u svakom slučaju po naređenju "gornjeg štaba", jednog dana nestane i da više niko nikad ne sazna šta je bilo s njim. Svi koji su u emigraciji, pišući, veličali Dražu, zaboravili su da pomenu da je doktor Josip Rip izbegao nemačkom fašističkom pogromu Jevreja, ali da nije izbegao ravnogorskom "gornjem štabu". O sudbini Ripove žene bilo je dosta priča, ali nijedna nije mogla biti proverena.

Kada sam sredinom avgusta napustao Ravnu goru i kada me je Benjamin zamolio da i njega povedem, tražio sam da nagovori Ripa da i on pođe s nama. Benjamin, koji je bio kuvar u "gornjem štabu" i kojem su već ranije oduzeli pušku samo zato što je Jevrejin, razume se, pod izgovorom da kuvaru puška nije potrebna, znao je dosta o svemu šta se radilo na Ravnoj gori, ali nije mogao da nagovori Ripa da pođe s nama, jer je ovome bilo zabranjeno da napusti Ravnu goru i morao je ostati da čeka svoju sudbinu.

Pošto su, dakle, te prostorije bile preuređene za ambulantu, oficirima je bio podignut bivak u neposrednoj blizini Mihailove kolibe. Nekoliko malih šatora u šumi bilo je nabavljeno na isti način zbog kojeg su optuživali Nikčevićeve četnike. Istina, rekli su da su seljaci te šatore dali dobrovoljno i da je to, inače, vojna oprema, na koju seljaci nemaju pravo. Venjak pored Mihailove kolibe, tj. "zeleni salon", ostao je i dalje kao mesto za razgovore, tračeve i za razbijanje dosade kada se uz karte i rakiju bistrila strategija.

Palošević je i meni nagovestio da ću u najskorije vreme morati da ustupim svoju kolibu, ali da će to rešiti potpukovnik Pavlović kad se vrati iz Beograda.

Malo me je zagolicao Neškovo pričanje kako su se provlačili pored nemačkih stražara. Neško Nedić je to tako živo opisivao da smo svakog časa za vreme priče očekivali da čujemo kako je zadavio nemačkog stražara koji mu je bio okrenut leđima. Umesto toga, Neško je sačekao da se stražar udalji pa je puzio stotinak metara i tako izašao van grada.

Mislio sam kako bih i ja nešto slično mogao uraditi umesto da sedim ovako na Ravnoj gori i čekam. Onda se setih da od toga nema koristi jer je zabranjena ma kakva akcija protiv nemačkih vojnika.

Veče je proteklo kao obično. Pokušao sam da sa Sašom uhvatim vesti, ali bez rezultata. Saša je nastojao da preko svog amaterskog predajnika šalje otvorene depeše. Govorio sam mu da je to rizično, jer ako Nemci imaju prislušnu službu, mogu nas s vremenom otkriti. Rešili smo to na taj način da se ubuduće Saša ne javlja u isto vreme i da, koliko-toliko, menja talasne dužine pri predaji poziva.

Najgore nam je bilo što nismo znali kakav je domet ovog amaterskog predajnika. To smo mogli ustanoviti tek ako bi nam se javio neki korespondent. Ovako, Saša je slao u etar ta-ta-ti..., a onda smo naprezali uho da čujemo da li nam na tolike signale bar neko odgovara. I ovo veče, kao i sva prethodna, ostalo je gluho.

Julske vrućine su nas isterale iz kolibe, spavali smo u šumi pod bukvama, a koliba nam je služila samo za stvari i oružje. Stoga nas glasovi da ćemo morati da se selimo nisu mnogo pogodili.

Kada bi nam odobrili da se popnemo malo više prema Suvoboru, do Veskovića koliba, lakše bismo dolazili do hrane. Pogotovo bi nam to sada koristilo, jer nam je Palošević naređivao da šaljemo patrole u izviđanje zbog pripravnosti.

Pre nego što smo dobili naređenJe za seobu, naišao je na nas moj poznanik iz 33. pešadijskog puka, poručnik sudske (pravne) struke Selimir Miletić. Poznavali smo se, ali ne tako dugo da bih mogao reći da smo bili bliski prijatelji. Razgovor smo počeli kao poznanici, i ja sam se malo ustezao. Iskustvo sa Topalovićem naučilo me je da budem oprezniji. Miletić je osetio da je moj razgovor s njim nategnut. Pričao mi je kako je ostao u Banjaluci da preda arhivu puka, i kako je kapitulacija potpisana pre nego što je stigao na front. Za komandanta 33. pešadijskog puka rekao je da sada formira neku pukovniju i žari i pali po kasarni. Jedva je živu glavu izneo i sada je kod svoje kuće u Slavkovici.

Ovamo je došao u izviđanje. U Valjevu popisuju sve oficire i jednog dana mogu ih poslati u zarobljeništvo.

"U prošlom ratu", rekao je, "moj otac je zaglavio u internaciji, ali ja neću. Ako treba da poginem ili umrem, bolje je da me to zadesi na mojoj rodnoj grudi." Rekao je da su dolazili neki oficiri i agitovali da se svi prijave jer će biti formirane jedinice vojske koja se nije predala i da ovde već ima jedan pukovnik koji ne priznaje kapitulaciju i, kako se priča, koji ima ovlašćenja od kralja.

Slušao sam ga dok nije pomenuo ta ovlašćenja, a onda sam ga poveo malo dalje od kolibe, u hladovinu, i govorio mu gotovo jedan sat a da on nije postavio nijedno pitanje. Nisam se ustručavao da mu kažem neka ostane kod svoje kuće ako nema neko bolje mesto kuda da ode.

"Ko će te tražiti ovde u planini. Nemoj se nikome prijavljivati, živi u selu ako ima ko da te hrani. Ne mogu Nemci ovaj rat s Rusima dugo izdržati."

Miletić je otišao u "gornji štab", gde ga je primio, tada najstariji, major Palošević.

Kada se vratio, bio je pomalo zbunjen i, rekao bih, ošamućen. Nije mi mnogo pričao, tako da pomislih da su i ovog prevrnuli kao palačniku, kad mi on čvrsto steže ruku i reče:

"Hvala ti k'o bratu za sve. Ja odoh i ne nadaj se da ćeš me ovde više videti."

Posle rata, u nekoliko navrata, razgovarao sam sa Miletićem i uvek se sećao toga kako umalo da zaglavi na Ravnoj gori. Inače, posle odlaska sa Ravne gore, Miletić je našao neke veze i sa lažnom objavom otišao u Beograd, gde je radio kao fizički radnik i tako dočekao oslobođenje.

Bio je Vidovdan kad je Miletić otišao sa Ravne gore, a pred veče se vratio pukovnik Mihailović. Bio je raspoložen kao i obično kada bi se vraćao iz Struganika. Sakupio je nas nekoliko. Paloševića, Ilića, Neška Nedića, Popovića i mene i tražio od nas neku vrstu raporta. Govorili smo o novostima na Ravnoj gori: ja o izveštajima Nemaca o tome kako napreduju na Istočnom frontu, uz moj komentar da ne verujem u to. Mihailović se obrecnuo na mene da zadržim mišljenje za sebe, dodavši da nismo verovali ni da kod nas napreduju, pa nas uništi "peta kolona" i sve se završi za deset dana.

Neško Nedić je govorio o hapšenju mnogih komunista, a Palošević o disciplini i redu.

I mi smo očekivali da od Draže čujemo novosti. Umesto toga, saopštio nam je da je čekao u Struganiku da se vrate iz Beograda svi koji su otišli po raznim zadacima, ali da još nisu stigli, pa se brine za njih. Ipak je došao da sutra porazgovara sa seljacima.

Uveče smo Saša i ja uhvatili deo vesti koje je emitovao Radio-London, iz kojih smo zaključili da se u Londonu slavio Vidovdan. Morao bih napomenuti da su smetnje pri slušanju Radio-Londona bile tako jake da ništa nismo mogli sa sigurnošću tvrditi, već smo više nagađali, a često se na osnovu našeg nagadanja u Pavlovića ili Mihailovića rodila ideja koja nije imala veze sa stvamošću, ali je odgovarala njihovim interesima.

I sutradan, u nedelju, kada se okupilo dvadesetak seljaka, Draža je iskoristio naše vesti i rekao da je izbeglička vlada u Londonu i da je tamo i kralj. Govorio je napamet i o velikoj proslavi, pa je završio kako ćemo i mi, kada dođe vreme, ponovo slaviti Vidovdan.

Za stolovima, koji su pre kratkog vremena poslužili za proslavu mesec dana Ravne gore i za doček Aleksandra Mišića, sedelo je dvadesetak seljaka. Bili su to mahom domaćini iz okolnih sela koji su već i ranije dolazili na Ravnu goru. Na stolovima nije bilo pečenih jaganjaca i prasića, ali je bilo dosta gibanice, sira, kajmaka, proje, hleba i šljivovice. Dobar deo ponuda seljaci su predali Gojku Ajvazu i on je to sve stavio u vajat.

Gledajući seljake za stolovima, pukovnik Mihailović odluči da iskoristi priliku i, umesto govora koji je trebalo da održi, pozva oficire i svi zajedno sedosmo za stolove.

Jedan postariji seljak podiže čašu rakije i nazdravi Draži. Pomenuo je, po običaju, da rodi godina, da led dušmane ubije, setio se i cara Lazara i Kosova i mnogo toga je naređao. Kada je došao do vojvode Mišića, govorio je čiča o srpskom velikanu, o Suvoboru, pa je i Dražu nazvao junakom i poželeo mu da osvetla čast srpskog oružja i srpske slave.

Zdravica je bila kakvu sam mogao samo poželeti i, da nije bilo pukovnika, nazdravio bih i ja, mada nisam imao prilike da držim zdravice.

Draža je pustio da prođe dosta vremena i, kada je ručak bio pri kraju, podigao se i počeo da govori. Prvo je odgovorio na zdravicu onog solunca, što smo i očekivali, pa je produžio kako je nama "ravnogorcima" pripala istorijska odgovornost za sudbinu Srbije. Govorio je kako ćemo se organizovati, kako već sada imamo četa po opštinama i da je gotovo cela žandarmerija prišla nama. Morao je nešto reći i o Rusiji. Kad je počeo, zavladala je tišina. Očekivali smo u dubini duše, bar ja sam se tako osećao, da će rat Nemaca sa SSSR-om biti podstrek i za nas "ravnogorce", koji se nismo predali i koji imamo oružje u rukama. Nadao sam se da će pukovnik reći da i mi treba da okrenemo oružje prema jedinom neprijatelju, nemačkom okupatoru, i to što pre, jer je Hitler sve snage uputio na Rusiju.

"Čuli ste", produžio je zdravicu Draža otprilike ovim rečima, "da je Hitler pre nedelju dana udario na Rusiju." Govorio je da je Rusija velika zemlja, ali da u njoj vladaju "boljševici", koji ne veruju u boga i koje narod ne voli. Opet je biranim rečima smirivao našu borbenost, govoreći da nije vreme za borbu, i da su Engleska i Amerika glavne snage koje će zadati odlučan udarac.

Verovatno da nisam bio jednu koji je pomislio zašto pominje Ameriku, koja je tako daleko i koja još nije ni objavila rat Nemcima. Znao sam da u ovom mom društvu "ravnogoraca" ima dosta vatrenih pobornika svega što pukovnik Mihailović govori i u sebi sam počeo tražiti one koji bi mogli i drugačije misliti.

Nisam hteo da dalje slušam Dražin govor jer sam se setio da je posle napada na Rusiju i posle nekih vesti iz Bosne o zločinima ustaša, bilo među podoficirima i vojnicima dosta onih koji bi hteli da se bore i među njima su se čuli glasovi da bi išli u Bosnu.

Draža je završio svoj govor pozivajući domaćine da paze na svoju mladež da ne zaluta i da bude spremna kada ih "mi" pozovemo da krene u borbu.

Tako je otprilike protekao "vidovdanski" ručak, koji se nije održao na Vidovdan, ali na kome se najviše govorilo o "kosovskoj legenđi" i o prošlosti, a o sadašnjosti, o tome zašto smo ovde, šta radimo i šta nameravamo, nije bilo ni reči, a to je sve više pritiskalo moju savest i okupiralo moje misli.

Kao što i dolikuje, pukovnik Mihailović se digao prvi, pozdravio suvoborske domaćine i pošao u "zeleni salon" da na miru popije pravu tursku kafu, koje više nije bilo za sve goste.

Tog nedeljnog popodneva i uveče dolazili su, svaki posebno, Pavlović, Uzelac, Pažin i Mešković. Sedeli su dugo posle večere pred "gornjim štabom" u "zelenom salonu" i razgovarali. Nije bilo ni vike ni kartanja, a sedeo je i pukovnik s njima. Video sam ih sve u prolazu kada sam se vraćao iz gornje kolibe, gde sam sa Sašom opet pokušavao da uhvatim bilo kakve vesti ili vezu preko amaterske radio-stanice.

Svetlost karbidne lambe treperila je i obasjavala nekom bledunjavom, sablasnom svetlošću grupu za stolom koja ml se učini zbijena i mala. Iako je bio mrak, pozdravio sam, a neko upita ko je to.

Javio sam se i zastao ne bi li i mene uključili u taj razgovor, ali niko me ne pozva, i ja produžih.

Moja grupa vojnika imala je od te vidovdanske svetkovine koristi utoliko što nas je zapalo nešto hrane i duvana. Inače, bilo je već gunđanja zbog stalnog gladovanja. Neki su govorili da bi otišli sa Ravne gore.

Tišina je opet ovladala Ravnom gorom. Kao da se u svetu i oko nas ništa ne dešava. Nigde rakete koja bi ukazivala na bilo kakvu nemačku poteru za naoružariom grupom, kao što se meni i Živiću desilo na Rudniku.

Naša patrola je obilazila rejon Ravne gore, a možda je i negde spavala. Rezultat bi bio isti, jer jedna patrola ne može obezbeđivati toliku šumu. Straža kod "gornjeg štaba" nije smela spavati i tiho bi se smenjivala da ne probudi gospodu oficire.

Vojnički rečeno, "stanje redovno".

Naredni dani će donositi promene, ali to se neće odnositi na Nemce, kojih kao da se mi nismo ticali.

Ideja da odem sa Ravne Gore u Bosnu da se borim počela se te noći u meni sve više uobličavati, ne toliko zbog toga što sam se donekle osećao Bosancem, jer sam rođen i odrastao u Banjaluci, nego zato da bio otišao iz ove sredine, za koju sam tada sve više verovao da nije ovde u planini zato da se pripremi za borbu, već samo da mnogi sklone svoje glave. Dugo nisam mogao zaspati, kopkalo me je šta li su oficiri saznali ili uradili u Beogradu i drugde kuda su išli. Znao sam da ni Mešković ni Ilić neće preda mnom sakriti ako nešto saznaju, a ni drugi oficiri nisu imali razloga da osećaju ma kakvo podozrenje prema meni. Možda će me govorljivi Pavlović upoznati sa situaci.jom.

Probudio me je Nikola Vučković i pozvao na vruć kačamak, koji je on rano skuvao i začinio sa malo kajmaka i sira. Iskoristio je priliku da me zamoli, ako dođe do kakve podele, da ostane sa mnom.

Posle doručka otišao sam u "gornji štab" da vidim ima li kakvih zadataka za moju grupu. Tu sam našao poručnika Ilića i Meškovića kako u "zelenom salonu" piju kafu. I mene ponudiše jednom šoljicom, a Mešković reče da je ovo "Beograđanka".

Usputno upitah kako živi narod u Beogradu.

"Ne pitaj. Strašno, cma berza, strah od Nemaca, ruševine."

Mešković je pričao kako je imao zadatak da uspostavi vezu sa Kostom Pećancem. Niko ne zna gde je, a pukovnik namerava da ga stavi pod svoju komandu. Zadužio je neke ljude i Lenca da pronađu Pećanca kako bi se uspostavila veza s njim.

Upitao sam namerava li Lenac natrag na Ravnu goru. Mešković mi je odgovorio da Lenac ima zadatak da prikuplja novac i da nema izgleda da će više dolaziti na Ravnu goru. Laknulo mi je, jer sam pomislio da ću, ako on dođe, ja odmah otići odavde. Ovako, ostadoh još više od mesec dana.

Umesto da dobijem zadatak za moju grupu, pošao sam sa Ilićem i Meškovićem na Suvobor.

"Nema opasnosti", reče Ilić. "Sinoć nam je Pavlović pričao da su u Beogradu angažovani neki viši oficiri i komandant žandarmerije da se kod komesara Aćimovića zauzmu za nas. Uskoro će na Ravnu goru doći i komandant žandarmerije, pukovnik Trišić, da pozdravi pukovnika Mihailovića."

Rekao mi je i to kako je u Beogradu nemački general Šreder izdao naređenje da se celokupna policija i žandarmerija angažuju da pohvataju sve komuniste.

Mešković je dodao da se i sam uverio da u Beogradu Nemci i naši agenti vrše pretrese po kućama i patroliraju po ulicama.

Ista situacija kao i u Valjevu, o čemu nam je pričao Neško Nedić.

Mene je interesovalo da li je iz Beograda dolazila Slavka, sestra Meškovićeve verenice. Međutim, u kolibama pod Babinom Glavom, umesto Slavke, mene je čekala samo poruka da će mi uskoro doći u posetu sestra od tetke iz Beograda, a sledeće nedelje doći će i Slavka.

Kupio sam malo pasulja i sira, ostavio Ilića i Meškovića i krenuo kroz šumu natrag. Najpre sam svratio do Saše Teodorovića da vidim ima li novih vesti. Saznao sam da je iz Beograda došao jedan vezista oficir i doneo pun kofer raznih delova za radio-stamcu, ali ga je zadržao potpukovnik Pavlović. Požurio sam ka "gornjem štabu" da vidim nije li, možda, neki moj poznanik.

Kada je reč o dolasku oficira na Ravnu goru, ne bi bilo teško, na osnovu postojeće dokumentacije i publikacija koje su pisali o Draži Mihailoviću njegovi privrženici u emigraciji, nabrojati sve one koji su dolazili.

Samo Pavle Mešković u jednom napisu u Knjizi o Draži navodi: Zvonimira Vučkovića, Dragomira Topalovića, Predraga Rakovića, Radišu Čekovića, Dragoslava Pavlovića, Voju Popovića, Dušana Smiljanića, Marka Mu-zikravića, Vučka Ignjatovića, Radovana Stojanovića, Jovana Bojovića, Miloša Glišića, Dragutina Keserovića, Dragoslava Račića, Vojislava Pantelića, Velimira Piletića, Sinišu Ocokoljića, zatim Dragišu Vasića, dr Milana Šijačkog itd.

Neke je namerno izostavio, jer su mogli da kažu i ono o čemu Mešković i njemu slični nisu pisali. I mene su izostavili, kao da nikad nisam bio na Ravnoj gori, a nisu pomenuli ni Nauma Zafirovskog ili Radosava Đurića.

Neću ni ja mnoge pomenuti, iz jednostavnog razloga što su neka moja poznanstva na Ravnoj gori bila formalna i kratkotrajna, više kurtoazna predstavljanja negoli poznanstva. Mada o takvima ima dosta podataka, ja o njima neću pisati.

Sem toga, u periodu dok sam bio na Ravnoj gori, pukovnik Mihailović je nerado zadržavao nove i nastojao da ne povećava brojno stanje, pa je oficire, a i podoficire, vraćao u njihove krajeve da tamo rade na organizaciji vojske koja bi trebalo da se stavi pod njegovu komandu i stupi u akciju kad za to dođe vreme, tj. kad naredi pukovnik Mihailović.

Pod venjakom, u "zelenom salonu", sedela je grupa oficira, medu njima su bila dvojica novih. Začudio sam se kad su mi rekli da su došli istim putem kojim smo išli Ilić, Mešković i ja. Mimoišli smo se u šumi a da se nismo ni čuli ni videli.

Mene je dočekao poručnik Pažin koji je takođe sedeo u toj grupi. Digao se, prijateljski me uhvatio pod ruku i poveo ka vajatu. Seli smo na panjeve i Pažin mi je saopštio da je pukovnik Mihailović naredio da se moja grupa preseli negde niže, ka kolibama Ćirovića ili na neko mesto koje sam izaberem. Koliba kojom se do tada koristila moja grupa potrebna je za štab. Objašnjavao mi je da su se poslovi povećali i da više nema dovoljno mesta. Sem toga, ovaj štabski rad smeta pukovniku da razmišlja i radi na miru.

Iznenadio me je Pažin, čije držanje više nije bilo onako nabusito. Predložio sam da se mojoj grupi dozvoli da se za smeštaj opreme koristi praznim vajatom, vlasništvom Srećka Tomovića, u čijoj su kolibi bili smešteni podoficiri, a da u šumi izgradim mali bivak gde bismo spavali.

Pažinu se svideo moj predlog i rekao mi je da se sporazumem o tome sa narednikom vodnikom Božom Perovićem, koji je sada starešina podoficira i koji će se smestiti u našu kolibu i preuzeti admmistraciju. Zatim je od mene tražio dva vojnika koji će sa dva žandarma da budu na stalnoj straži pred "gornjim štabom", tj. pred Mihailovom kolibom, gde ostaju pukovnik Mihailović, potpukovnik Pavlović i adutant poručnik Pažin, s kojim je u istoj prostoriji spavao major Palošević kada nije bio na terenu. Moje vojnike je tražio zato što su i preostala dva Paloševićeva vojnika napustila Ravnu goru.

Odmah sam odredio jedriog Bosanca i jednog Ličanina da se jave poručniku Pažinu. Za komandira ove straže bio je određen žandarmerijski podnarednik Milutin Janković.

U "zelenom salonu", pod venjakom, situacija je bila kao i pre napada Nemaca na SSSR. Gorela je karbidna lampa i pri toj bleštavoj svetlosti oficiri su se kartali i pijuckali rashlađenu rakiju. Na Ravnoj gori bilo je dosta izvora a i potoci su bili hladni, pa je bilo lako rashladiti šljivovicu. Meze je obezbedio Milojko Uzelac Taras, čiji je vajat bio uvek pun.

To veče kapetan Uzelac mi je dao hiljadu dinara, a i Pažin je rekao da je doneo novac opet od učiteljice iz Tometnog Polja. Dodao je da je red da i ja kao oficir mogu ponešto da kupim kao i oni u "gornjem štabu".

Našalio sam se i upitao ga zašto mu učiteljica daje toliki novac, na šta mi je odgovorio da ona nema pojma šta mu daje. Sve je to spakovano i zapečaćeno, i tek kad ga ovde otvori, vidi se šta je.

Jednog od narednih dana dogodilo se nešto nepredviđeno. Iz Beograda je autobusom stiglo tridesetak oficira i civila. Probili su se u blizinu sela Planinice, a odatle pešice na Ravnu goru.

Kako niko nije bio obavešten o toj poseti, na Ravnoj gori nastade prava uzbuna.

Pukovnik Mihailović je odmah naredio da se prema toj grupi uputimo svi, po vojničkim propisima, sa patrolom na čelu. Naša kolona se kretala oprezno kroz šumu koju smo svi dobro poznavali. Neprijatelja nigde.

Pomenuta grupa se zaustavila kod Veskovića koliba i tamo se raspištoljila, kao da je pošla na izlet. Docnije su nam rekli da su nameravali da pošalju izaslanika na Ravnu goru da nas obaveste o svom dolasku.

Palošević, koji je komandovao našom vojskom, grdio ih je što su neobazrivi i neoprezni, a još više što su krenuli bez ičijeg poziva.

Cela grupa je zadržana kod Veskovića koliba na ivici ravnogorske šume. Razgovarali smo s njima oko dva sata, a onda smo se vratili u logor. Dobili smo od njih dosta poklona, uglavnom cigareta. Znali su dosta o našem životu, pa i to da najviše oskudevamo u duvanu.

Novodošavši nisu krili da su se uplašili da će biti pokupljeni i oterani u zarobljeništvo. Na svakom koraku su proglasi u kojima Nemci prete. Od napada na Rusiju sirene zavijaju, a vojne patrole samo krstare Beogradom.

Mnogi od njih, kao i Topalović, ljubili su naše oružje. "Šumski" su za ove oficire bili kao junaci iz romana o kojima se po beogradskim kafanama pričalo. Sve je bilo pod velom tajanstvenosti. Niko nije znao gde smo, koliko nas je, ko nam komanduje. Mašta, koja je, možda, bila samo podsvesna želja za otporom nemačkom okupatoru, veličala je tu vojsku.

Niko od ovih ljudi nije bio svestan da su sve te priče začete baš ovde na Ravnoj gori, da su namamljeni takvim glasovima, kao i ja kada sam sa Rudnika, idući prema Suvoboru, slušao o velikoj vojsci i generalu koji joj komanduje i ne priznaje kapitulaciju.

Nekome je pala na pamet ideja da nas posete. Našao se i jedan stari autobus i isprave. Izgubili su malo vremena, ali sada su ovde i nameravaju da ostanu na Ravnoj gori.

Neki od ovih oficira putovali su pod lažnim imemnia. Govorili su da u Komesarijatu policije oficirima nije teško naći veze i da se lako mogu dobiti različite isprave.

U prvom trenutku, kada smo ga izvestili o ovoj grupi, pukovrnk Mihailović je bio ljut. Rekao je Paloševiću da je dao uputstva da se oficiri organizuju u Beogradu, da se ovamo šalju pojedinačno da dobiju zadatke ili da odmah idu na teren. Kad je čuo da su oni došli dobrovoljno, naredio je da ih sutra dovedu pred "gornji štab" da vide kako "ravnogorci" žive.

Pošao sam da se malo bolje upoznam sa kapetanom Simom Uzelcem, vezistom, koji je bio jedan od dvojice novih koji su juče došli. Drugi je bio u civilnom odelu i predstavio se kao major Radoslav Đurić. Rekli su da će ostati na Ravnoj gori.

Simu Uzelca našao sam u poslu, sa Sašom Teodorovićem crtao je shemu za radio-stanicu, odnosno predajnik. Upoređivali su shemu sa delovima koje je Saša imao i onima koje je Simo doneo i zaključili da bi im bio potreban dobar radio-tehničar.

To veče mi je Seničar doveo dvojicu seljaka koji su tvrdili da su od Vlasenice, iz Bosne. Pobegli su jer "ustaše" u Vlasenici hapse bogatije Srbe. Po njihovoj odeći moglo se zaključiti da su i oni spadali u te bogatije, a ostalo je trebalo proveriti.

Odveo sam Bosance u svoj bivak. Razgovarali smo dugo. Nisu mogli da budu ubedljivi zašto su pobegli. Pričali su da su bili uvek u dobrim odnosima sa svojim susedima Muslimanima, da su ustaše došle odnekud i da sve terorišu. Kad su Nemci napali Rusiju, ustaše su pohapsili neke Srbe (rekli su mi i njihova imena, ali sam ih zaboravio) i kasnije su ih našli zaklane u jaruzi.

Nisu znali objasniti kakve veze mogu imati ti Srbi sa napadom Nemaca na Rusiju, to je i meni ostalo nejasno.

Referisao sam sutradan potpukovniku Pavloviću o razgovoru sa Bosancima i rekao da bismo ih mogli zadržati. Pavlović je rekao, ako ostanu, da moraju izvršavati sva naređenja. Pavlović me je zadržao da prisustvujem govoru koji će pukovnik održati oficirima koji su stigli juče.

Dok smo čekali tih tridesetak novih oficira, čuo sam da su Neško Nedić i Voja Popović otišli po zadatku najpre u Brežđe Malo, Vojinoj kući, a posle će i u druga sela. Tako je ostalo da "ravnogorce" reprezentujemo nas trojica i kapetan Milojko, a trebalo je da budu predstavljeni i podoficiri.

Meškoviću pade na pamet da te nove oficire nazove "jorgandžijama", i mada smo se kasnije trudili da se zaboravi taj naziv koji smo davali novima što bi došli iz gradova, on se uvek ponavljao, dok tog novog ne bismo dobro upoznali i prihvatili.

Kad je kolona stigla, Pavlović je izašao pred njih i poveo ih ka šljiviku gde su bih stolovi.

Palošević je naredio i nama da sednemo, a njima je Pavlović objašnjavao da su ostali oficiri, pomenuvši kapetana Reljića, poručnika Neška Nedića, Voju Popovića i druge, odsutni zbog važnih zadataka. Mene je poslao da izvestim gospodina pukovnika da je grupa stigla, iako je to Draža iz svoje kolibe mogao videti.

Kad sam Dražu obavestio, on je pročačkao svoju lulu, nabio je novim duvanom i nekoliko puta čakmakom kresnuo o kamen. Onda je upaljeni trud stavio u lulu i povukao nekoliko dimova. Popravio je naočare i, nakrivivši glavu, ustao i rekao: "Idemo da vidim naše nove borce." Propustio sam pukovnika da prođe pored mene i krenuo za njim ka šljiviku.

"Mirno!" otegnu Pavlović svojim tenorčićem i zašeprtlja nogama prilazeći pukovniku. Raportirao je po propisu i izvestio koliko nas ima, odvajajući stare od novih.

Draža Mihailović stade čelo stola, pozdravi sa: "Pomoz' bog, junaci!" i pokretom ruke, uz komandu: "Sedite!", dozvoli da sednu pa i sam sede za sto. I ja sam seo pored Meškovića i pomalo se isprsio da bih izgledao ratnički.

Mihailović je vodio poduži razgovor čas sa jednim, čas sa drugim, interesujući se o stanju i životu u Beogradu i o Nemcima. On je samo slušao i nije prestajao da povlači dimove iz svoje lule. Posle određenog vremena dozvolio je da i ostali zapale.

Najzad pukovnik Mihailović poče da govori, kao i 22. juna, o velikoj nemačkoj sili i sredstvima koja im stoje na raspolaganju sada kada su porobili celu Evropu. Zatim je govorio o sovjetskoj Rusiji kao o nepoznatoj snazi. Osvrnuo se na dosadašnje nemačke izveštaje o napredovanju, govoreći da Rusi još ništa nisu rekli, parafrazirajući poznatu vojničku izreku: čim se neko ne javlja, nije mu dobro, a čim mu se čuje glas, onda je dobro, pa makar i kukao.

Govorio je pukovnik da treba biti oprezan, jer bi Nemci mogli sve odvesti u zarobljeništvo; za sada su zauzeti oko hvatanja komunista, šta će biti posle, videćemo.

Govorio je uvek isto. Nisam mogao da se koncentrišem, dok nisam čuo da je pomenuo ime Neška Nedića, zatim Popovića, Paloševića, Topalovića i Reljića, koji sada rade na organizaciji vojske, kao što će i oni sutra raditi. Izneo je da su pomenuti oficiri već organizovali dosta jedinica. Negde četa, negde vod, desetina ili odred, a vojska se svakim danom povećava.

"Mi imamo pravo", rekao je Draža, "da se pozovemo na zakletvu i da sve koji potpadaju pod vojnu obavezu svrstamo u svoje jedinice."

Tako je otprilike govorio pukovnik Mihailović, a onda je još strože nego dosad, čak podižući glas, zabrarno ma kakvo izazivanje Nemaca, pravljenje nereda ili vršenje sabotaža. Na kraju je rekao, ako se neko ne oseća sposobnim, ne mora da se uključi u ovu borbu, ali je istakao da će onima koji budu imali zasluga, one biti i priznate.

Oficiri su pozdravili govor pukovnika Mihailovića, i Pavlović je imao pune ruke posla da popiše kuda će se koji oficir uputiti i kakve zadatke ko dobija.

Nadao sam se da će ovaj dolazak veće grupe oficira biti neka prekretnica i da će naše oružje biti konačno upravljeno na pravu stranu, prema okupatoru. Ali opet sam se razočarao. Mogao sam oružje baciti još kod Doboja. Setio sam se svega što sam dosad proživeo. Nikola Vučković, koji je već dugo sa mnom, primetio je moje neraspoloženje i pokušao me utešiti govoreći da sad, kad i Rusi ratuju, biće opet sve dobro.

Počeo sam ozbiljno sumnjati da ovo moje sadašnje društvo neće nikad u borbu ili će do kraja čekati da nam neko slobodu na tanjiru donese.

Rezervnog poručnika Voju Popovića vratio je iz njegovog sela Neško Nedić da izvesti pukovnika kako se oko Robaja motaju neki sumnjvi tipovi koji sebe nazivaju partizanima.

Pukovnik nas je pozvao, čak i podoficire, da bi nas obavestio o nekim naoružanim grupama koje su se pojavile u okolini Robaja i da je poslao Popovića da izvidi ko su ti ljudi i šta hoće. Bio je ljut i rekao je da neće dozvoliti da se po selima svako mota. Ako su to komunisti, on će ih vratiti u gradove da tamo mute, a ne po našim selima.

Da li je Draža prečuo da je Popović tu naoružanu grupu nazvao partizanima ili je sam, već prvi put kada ih je pomenuo, izjednačio partizane s komunistima. Za nekoliko dana došao je ponovo Voja Popović i podneo detaljan izveštaj šta se u selima događa.

Od koga su Popović i Nedić dobili podatke o partizanima, nisu hteli da kažu nama, ali je Voja rekao da tih partizana ima između dvadeset i pedeset, što nije mogao tačno da utvrdi. Najviše ih je, čini mi se, ljutilo što su tim partizanima prišli i neki omladinci koji su već bili upisani u jedinice Neška Nedića i što su u šumi blizu Robaja polagali nekakvu zakletvu.

Pukovnik je našao za potrebno da nam održi predavanje o tome kako niko nema pravo da zaklinje ljude u vojsku, osim regularne i kralju zaklete starešine. A ovo je uzurpacija tih prava.

Uzalud sam pitao Voju ko su i šta su ti partizani, kakva je njihova zakletva i kome se zaklinju. Popović se izgovarao, a možda je to bilo i tačno, da nije lično bio prisutan kada su partizani polagali zakletvu. Rekao je da u selima, u koja smo do sada samo mi dolazili, agituju komunisti i neki ljudi odlaze u partizane. Sada imaju oružje i oni koji su pre govorili da ga nemaju. Jedan seljak mu je pričao kako su partizani delili bombe.

I ovo što sam čuo bilo je dovoljno da me zainteresuje. U meni se javilo nešto novo, potpuno nejasno i ja reših da, koliko budem mogao, saznam šta je to. Nisam više imao poverenja u glasove koje sam slušao od onih koji idu na teren. Rešio sam da ugrabim priliku da nešto više saznam o partizanima.

Situacija je bila ozbiljna. To sam zaključio i po reagovanju "gornjeg štaba" a i po uzbunama na Ravnoj gori. Dok sam bio na Ravnoj gori, bilo je nekoliko uzbuna pod izgovorom da će nas napasti komunisti. To je bilo svesno, kako bismo osetili da nam preti opasnost od komunista. Međutim, pošto se nikad ništa nije dešavalo, te uzbune su imale i suprotan efekat, pa smo već počeli i da se na račun uzbuna šegačimo.

Tog dana pukovnik je po običaju, većao, sa Pavlovićem i Paloševićem, a onda se Popović morao vratiti k Nešku.

Malo vedrine je iznenada tog dana uneo jedan drugi događaj kaji se odigrao na Ravnoj gori.

Sedeli smo oko podneva u šumi blizu Mihailove kolibe. Kroz šumu je dolazio konjanik. U prvom trenutku nismo ni videli da je to žena. Pre nego što je dojahala pred "gornji štab", tako reći u istom trenutku kada smo je primetili, Meškoviću se ote: "Majorica".

Posle toga on odmah pozva Gojka i Blagoja.

Iz vajata je istrčao Ajvaz, a za njim i Blagoje Kovačević, žandarmerijski kaplar, koji je bio lični pratilac i obezbeđerije pukovniku.

Blagoje, onako visok i mršav, priskoči jahačici da prihvati konja.

Majorica zategnu dizgine i konj malo frknu pa stade.

Prišao je i Mešković i kavaljerski pružio ruke da majorici pomogne pri sjahivanju.

Majorica prebaci nogu preko sedla i sede, kao što obično čine žene kad silaze s konja. Zastade na trenutak, pa s visine glasno upita da li je njen Aca ovde.

Možda je neko i znao, ali Mešković reče da ne zna i zamoli je da pođe do gospodina pukovnika.

On.da majorica raširi ruke kao da će poleteti pa reče: "A ovde živite vi, ravnogorski orlovi", zatim lako skoči s konja a Mešković je prihvati i, propustivši je s desne strane, pođe prema stepenicama Mihailove kolibe.

Nisu ni stigli, a na stepemcama se pojavi pukovnik Mihailović. Sa lakoćom, kao mladić, strča niz ona dva-tri stepenika pa, klanjajući se, stade pred majoricu i požele joj dobrodošlicu.

Ušli su prvo u "zeleni salon" i tamo seli. Meškoviću pukovnik naredi da zovne kapetana Uzelca. To, međutim, nije bilo potrebno jer je Taras već nešto nosio na poslužavniku.

Mi smo pogledali jedan u drugog i kao da smo shvatili da treba da se udaljimo, otišli smo bez ičijeg naređenja.

Na Ravnoj gori se mnogo pričalo o toj poseti. Posle skoro dva meseca života u ovakvom društvu, odjednom jedna lepa žena na konju. Jahaće čakšire, pa lakovane čizme i lagana letnja bluza, a kosa samo leluja na povetarcu. Bila je to supruga majora Aleksandra Mišića, koji se takođe pojavio u "gornjem štabu".

Ostali su nekoliko dana na Ravnoj gori. Major Mišić, sa kapetanom Uzelcem i već podobro bradatim narednikom Franjom Seničarom, smanjivao je ravnogorske zalihe rakije.

I posle toga je majorica dolazila, ali to više nije izazivalo takvo interesovanje.

Pripravnost koja je bila zavedena zbog opasnosti od Nemaca posle napada na SSSR, ukinuta je. Opet smo mogli da obilazimo širi rejon radi nabavke hrane i razonode.

Posle povratka Voje Popovića sa terena, a došao je ovog puta s njim i Neško Nedić, situacija se izmenila. Zabranjeno nam je da se udaljavamo sa Ravne gore bez odobrenja koje je mogao dati samo pukovnik Mihailović ili, u njegovo ime, ađutant Pažin. Ni Pažinu nije data sloboda da sam daje dozvole, već je morao uvek prethodno referisati ili Draži ili jednom od njegovih zamenika. Potpukovnik Pavlović, kao načelnik štaba, bio je zamenik, a major Palošević je dobio zvanje zamenika još u Zaovinama. Tako smo imali dva zamenika, pa se đešavalo da jednom kažemo kako nas je onaj drugi pustio, i tako smo se nekako snalazili da bismo malo prošetali oko Ravne gore.

Šta su uradili Neško Nedić i Voja Popović, saznali smo od dvojice zamemka koji su opet skupili sve podoficire i oficire.

Pavlović, koji je uvek bio opširan, opisao nam je situaciju otprilike ovako: Gospodin pukovnik je preko Neška Nedića stavio komunistima do znanja da niko nema pravo da organizuje ma kakvu vojsku sem nas, koji smo jedini ovlašćeni za to i koji nismo priznali kapitulaciju. Zabranio je da se napadaju žandarmi i Nemci, ili da se izvode sabotaže.

Govoreći skoro ceo sat o tome kakve sve posledice može imati akcija naoružanih komunističkih grupa, Pavlović je na kraju dodao da su se komunisti potpuno oglušili o naređenja gospodina pukovnika i već su kod sela Divci porušili železničku prugu. I sa drugih terena su već stizali izveštaji da su se pojavile ovakve grupe i da, pored svega, još i pljačkaju narod, otimaju imovinu, oduzimaju oružje i na silu uključuju u svoje redove naročito omladinu koja ni vojsku nije odslužila.

Pukovnik Mihailović je naredio preko Neška Nedića da njihove vođe dođu na Ravnu goru, da vidi šta oni hoće i da ih urazumi.

Pavlović nam je skrenuo pažnju, ako komunisti dođu na Ravnu goru, da pazimo kako ćemo se držati. Uporedio je to sa situacijom kada su dolazili general Novaković i Nikčevićevi četnici.

Već sam dobro upoznao sve oficire i podoficire, znao sam šta ko misli i kakav ima stav.

Jedino je Pažin bio za mene pomalo zagonetka. Nastojao je da se izvršavaju pukovnikova naređenja, odlazio u Tometno Polje i donosio pakete s novcem, pa je i u Beograd odlazio. Otkako su Nemci napali Sovjetski Savez, nekako se promenio. Preda mnom bi napravio neku aluziju na račun. Nemaca kao da sumnja u nemačke uspehe, ali se nije izjašnjavao. Primetio sam da prema meni više mje onako krut i naduven kao u Zaovinama. Zbog njegovih dosadašnjih postupaka, isterivanja discipline, nije bio omiljen, pa su od njega pomalo zazirali i podoficiri a i oficiri. Stoga sam i ja bio nepoverljiv prema njemu.

Ostali, Pavlović, Palošević, Uzelac, Reljić i Mešković, bili su dokraja privrženi Mihailoviću i veličali su ga do preterivanja.

Žandarmerijski podoficiri bili su slepo poslušni i spremni da svako naređenje bez razmišljanja izvrše.

Narednik-vodnik Božo Perović, koliko je bio odan vojničkoj zastavi, toliko i pukovniku Mihailoviću.

Narednik Seničar, jedini Hrvat među nama, bio je apsolutno povlašćeno lice. Da li zato što je umeo da nabavi dobru šljivovicu, ili zbog zadataka koje je izvršavao, jer je i on često vršljao po Tometnom Polju i ponekad se nekuda gubio na neodređeno vreme, ili zbog toga što je često pratio pukovnika kada je odlazio u Struganik.

Sa svojim malim činom mornaričkog narednika, tako se nametao svima da se niko nije usuđivao da ga stavi na pravo mesto. Pričalo se da ga pukovnik čuva radi specijalnih zadataka, mada niko nije nikad dokučio, bar dok sam ja tamo bio, o kakvim je zadacima reč.

Ostali podoficiri, narednici-vodnici Sava i Mitar, Zorkić i neki novi govorili su da bi išli u Bosnu jer su bili uglavnom Bosanci, a otud su, posle napada Nemaca na SSSR, počeli stizati glasovi o zverstvima ustaša. Govorili su da će od pukovnika tražiti odobrenje da se vrate u Bosnu, mada sam ja imao utisak da ih vuče želja da budu bliže kućama i da vide šta im je sa porodicama.

Očekivao sam dolazak "komunista" koji nam je nagovestio Pavlović i pravio plan kako da se s njima nađem i porazgovaram.

Nisam znao ni kada će doći, ni iz kog pravca. Razmišljao sam šta je bolje, da ih sretnem pre nego što stignu u "gornji štab" ili da ih dočekam negde posle toga, pa da bar saznam ko su i šta rade. Kada nam je Pavlović govorio o tome da će doći "komunisti", tj. da je Draža "naredio" da dođu njihove vođe, znao sam da je to nešto što ne smem propustiti. Pavlović, kao da je bio siguran da će ti ljudi na nas ostaviti loš utisak, skreriuo nam je pažnju kako da se držimo. Znači, bilo je važno da ostavimo dobar utisak, kako bi pukovnik i takve, ako išta vrede, mogao staviti pod svoju komandu ili ih oterati natrag u gradove da nam ne mute vodu, kao što je sam rekao.

Očekujući dolazak "komunista", zaposlio sam se sa Svetozarom Filipovićem na popravci motora za punjenje akumulatora.

Jednom pred veče naš motor proradi. Najpre je isprekidno radio, pa je tutnjao jače, a onda bi stao. To se ponavljalo nekoliko puta, i od njegove buke mi nismo mogli znati šta se oko nas dešava.

U jednom takvom prekidu dotrča Gojko Ajvaz i obavesti da je data uzbuna.

"Zar ne čujete paljbu gore, prema Babinoj Glavi?"

Tek posle nekoliko trenutaka setili smo se da su od pucanja ovog našeg motora mislili da nas neko napada i da je to mitraljeska paljba.

Kasnije su se svi tome smejali, ali nismo mogli saznati ko je prvi digao uzbunu protiv "komunista".

Isto veče stigao je na Ravnu goru i jedan moj drug iz 61. klase, poručnik Zvonko Vučković. Pet godina smo bili zajedno u Vojnoj akademiji.

Tek što smo se pozdravili, Zvonka je pozvao k sebi pukovnik Mihailović.

Progovorio je samo nekoliko reči sa mnom, rekao da je bio u Beogradu sa Topalovićem, koji mu je ispričao za moju bradu, i tako me je prepoznao.

Pošto je Draža lično izišao na stepenice, znao sam da odranije poznaje Vučkovića.

To veče se više nisam video s njim i sa nestrpljenjem sam čekao sutrašnje jutro.

Vučković je došao u civilnom odelu do sela Planinice. Tu se obukao u uniformu gardijskog poručnika, pošto je pred rat bio na službi u Kraljevoj gardi, a civilno odelo je stavio u kofer.

Veselio sam se što ću imati s kim da razmenim mišljenje i nadao se da ću od njega čuti nešto i o komunističkim grupama, o kojima se priča, a i o drugim naoružarnm grupama koje ovde nazivaju pljačkaškim bandama.

Sutradan je Zvonko došao dosta kasno. Jutro je već bilo poodmaklo kada se pojavio pred mojom kolibom. Pokazao sam mu kolibu u kojoj sam doskora bio, onda vajat u kome držimo opremu i koji smo preuredili da možemo i kuvati u njemu i bivak koji smo izgradili.

Na kraju mu pokazah i bazen na potoku Grabu, u kome se čak moglo i plivati. Zaustavljao sam ga da sačeka do podne dok se voda zagreje da se okupa. On se počeo izgovarati da nema puno vremena jer je od pukovnika dobio važan zadatak, ali je na moje navaljivanje pristao da malo porazgovaramo.

Upitao sam Zvonka odakle Topalović u Beogradu. Bio je, kaže, da poseti brata i slučajno su se sreli u kafani. Pričao mi je kako su on, Sava Konvalinka i Momčilo Smiljanić bili na službi u Kraljevoj gardi. Imali su dobre veze pa su saznali da se knez Pavle sprema da sa Hitlerom napravi sporazum o priključenju Jugoslavije Trojnom paktu i silama Osovine. Nisu dugo razmišljali. Uzeli su nekoliko dana odsustva i, umesto na odmor, seli u voz za Solun.

Na jednoj stanici, pre dolaska u graničnu zonu, izašli su iz voza i krenuli pešice u jednu karaulu gde je Vučković imao poznanika. Posle mnogih peripetija uspeli su da se prebace u Grčku. Još nisu stigli da kod grčkih vlasti srede sve što je bilo potrebno da ih predaju savezničkim vlastima, kad su saznali da je srušena vlada Cvetković—Maček i da je na vlast došla vojna vlada sa generalom Simovićem.

Još teže im je bilo vratiti se u svoju zemlju, jer su ih mogli proglasiti za vojne begunce. Tako su preživeli dvostruke neprilike, pričao je Zvonko, najpre su bežali ispred fašizma, a zatim se trebalo vratiti kako bi se borili protiv Nemaca jer rat je bio na pomolu. Kad su se vratili, izdaja na sve strane i prvi put sada oseća dah slobode ovde na Ravnoj gori. Slušajući Zvonka, zaključio sam da je on još veći rodoljub od mene, jer je kao dobrovoljac bežao čak u Grčku da bi se borio. Zato se nisam ustezao da govorim slobodno i bio sam siguran da on nije Topalović i da neće odobriti pukovnikovu strategiju čekanja da nas oslobode Englezi i Amerikanci svojom ofanzivom preko Turske i Balkana.

Zvonko Vučković nije čekao da čuje moje mišljenje. On kao da ga je već znao.

Produžio je da govori kako se od aprilskog rata do danas štošta izmenilo. Jugoslavije više nema. U Srbiji je Komesarska uprava a, u stvari, upravljaju Nemci. Po Beogradu i svuda kuda je prošao, hapse komuniste, ali pored njih i mnoge nevine i poštene ljude. Malo je komunista ostalo kod kuće. Nemci blokiraju ceo kvart da bi uhvatili jednog komunistu, ali i to je gotovo uvek uzalud. Ti komunisti, koji su pobegli iz gradova, pokušavaju da mute i izazivaju Nemce, tekao mi je Vučković.

Situacija mi je odmah postala jasna; pokajao sam se što sam i za trenutak pomislio da ću imati sagovornika koji je veći rodoljub od mene. Znao sam da će u daljem razgovoru zastupati sve ono što sam ovde stalno slušao. Rešio sam da mu se dokraja suprotstavim svojim stavom i svojim mišljenjem. Upitao sam ga zašto čekaju u Beogradu da ih pokupe i odvedu u zarobljeništvo, zašto ne bi došli ovamo, pa da svi krenemo protiv okupatora. Produžili smo tako svaki sa svojim argumentima i naša prepirka je dugo trajala.

Najzad Zvonko poče da me ubeđuje: "Putujem iz Beograda i kod Kadine Luke porušen most. Šta su time komunisti postigli? Most će biti popravljen i šta onda? Znaš li ti šta bi oni s tobom uradili? Mogao bi biti srećan da te streljaju i da te ne muče. Znaš li ti šta je u Sovjetskom Savezu urađeno sa oficirima carske Rusije. Bolje ti je da sediš mirno gde si i da čekaš naređenja koja će pukovnik Mihailović izdati kada bude vreme."

Toga dana Zvonko Vučković je otišao u Beograd po "specijalnom" zadatku, a i pukovnik je otišao u Struganik. Kada se posle petnaestak dana poručnik Vučković vratio, ja sam već ozbiljno bio spreman da napustim Ravnu goru.

Hoće li šta od našeg razgovora preneti Pavloviću i Paloševiću, nije mi bilo toliko važno. Ja sam od ovog razgovora i susreta s njim imao i koristi, jer me je naterao na razmišljanje.

Kasnije, kada sam se u Užicu sreo sa Momčilom Smiljanićem, razgovarali smo i o Zvonku Vučkoviću.

Ja sam pričao Momčilu o susretu sa Zvonkom na Ravnoj gori, a Smiljanić je meni ispričao svoj susret s njim:

"Bio sam sa četom u Užicu. Spremali smo se da učestvujemo na paradi. Spavali smo u kasarni kad je iznenada data uzbuna.

Dobio sam kratko obaveštenje da neprijatelj napada na Užice. Kakav neprijatelj, kada naši odredi vode borbe oko Valjeva.

Kada je posle toga dato naređenje za pokret, četa je dobila zadatak da dejstvuje prema Pranjanima, odakle su kretali u napad četnici Draže Mihailovića." Momčilo je pričao dalje pominjući kote i ćuvike na kojima su se sreli sa četnicima. Četnici su posle oštre borbe prešli u odbranu, a uskoro su počeli i odstupati.

"Predao nam se veliki broj onih koji nisu znali da su ih četnički oficiri poveli u borbu protiv partizana. Četnici su napustili i Pranjane. Gonili bismo ih i dalje da nije stiglo naređenje iz Vrhovnog štaba da se obustavi napad, uz obaveštenje da će se sa četnicima postići primirje.

Neki zarobljeni četnici su mi rekli da im je komandant poručnik Zvonko Vučković. Pomislio sam da bih mogao iskoristiti priliku i pokušati da pridobijem Zvonka da se bori protiv Nemaca", pričao je dalje Momčilo. "Poslao sam mu jednu grupu onih seljaka koji su se predali i poručio da dođe na razgovor. Uz to sam ga obavestio da je nama, partizanima, stiglo naređenje da prekinemo gonjenje.

Pošto to nisam očekivao, obradovao sam se kada sam uskoro dobio cedulju na kojoj je Zvonko pisao da predlaže sastanak kod mosta.

Kada su videli da ih više ne gonimo, četnici su se vratili i oko dva kilometra od nas poseli položaje. Između nas i četnika tekao je potok i na njemu brvno koje je služilo za prelaz. Pošao sam sa jednom desetmom do tog brvna, i uskoro je sa druge strane naišao Zvonko sa četničkom trojkom.

On je pokvšao da me zagrli. Zar da se grlim sa četničkim oficirom koji nas je napao? pomislio sam. Šta bi rekli moji drugovi. Zato mu rekoh da najpre raspravimo zašto su nas napali, i to baš sada kada su i Nemci krenuli u ofanzivu na slobodnu teritoriju.

Zvonko se ukočio, a ja sam produžio da mu prebacujem. "Zar, pobratime, tako brzo zaboravi da smo i u Grčku bežali da nte bismo paktirali sa Nemcima, a vi, četnici, sada s njima. Kako te nije sramota? Ostavi se ti Draže pa hajde s nama u poštenu borbu protiv Nemaca."

Zvoriko je čas bledeo, čas crveneo, a onda me prekide i poče:

"Tačno je, pobratime, da smo zajedno bežali da ne bismo paktirali sa Nemcima, ali mi danas nismo sa Nemcima. Mi samo smatramo da sada nije vreme da se borimo protiv njih, a vi, komunisti, nećete da čekate. Hoćete vlast."

Onda me je Zvonko počeo ubeđivati kako će mene komunisti samo iskoristiti, a posle će mi kožu odrati. Usudio se da i mene pozove da pređem u četnike. Preteći, govorio mi je da ja, kao gardijski oficir, moram biti svestan zakletve koju sam položio kralju." . Nekoliko dana posle razgovora u Užicu između mene i Smiljanića, naš klasni drug Zvonko Vučković je napao partizane u Gornjem Milanovcu i na prevaru ih zarobio. O tome kako je to izveo postoji i dokument koji je priložen na suđenju izdajniku i ratnom zločincu Draži Mihailoviću, na kome je i originalni potpis Zvonka Vučkovića.

Kada smo u Užicu Momčilo Smiljanić i ja razgovarali o Zvonku, nismo mogli ni sanjati da će Zvonko Vučković dajući časnu reč prevariti Momčila i dati da ga četaički dželati na komade saseku.

Dogodilo se to ovako:

Zvonko Vučković je od Smiljanićevih rođaka saznao da je Momčilo zaostao posle povlačenja glavnine partizanskih snaga iz Užica. Bio je ranjen u oko i teško je oboleo.

Zvonko je nekoliko puta Momčilovim rođacima dao časnu oficirsku reč da će pomoći svom klasnom drugu i pobratimu. Tada su se Momčilovi rođaci prevarili i poverovali Zvonku. Rekli su mu gde se krije Momčilo.

Čim je to saznao, Zvonko je odmah poslao jednu četničku trojku da dovedu Smiljanića.

Momčilo nije imao kud. Ako ne krene, ubiće ga, a ako krene, ostaje mu da se nada da će Zvonko održati časnu reč i dato obećanje i da će mu pomoći da se leči od rana i teške bolesti.

Da bi ga na prevaru dobio, obećao je da će mu, kad ozdravi, omogućiti da ide kuda god želi.

U selu Lunjevici kod Gornjeg Milanovca bili su Draža Mihailović, Franjo Seničar i Zvonko Vučković sa nekoliko odabranih koljača koji su ih obezbeđivali. Čim su doveli Smiljamća, Zvonko ga je odmah priveo Draži.

Nadali su se da će slomiti komandira partizanske čete.

Momčilo Smiljanić nije pristao da bude nemački sluga. Bez obzira na datu časnu oficirsku reč, Zvonko Vučković je postupio baš onako kakva je i bila njegova čast. Predao je Momčila Smiljanića, svog pobratima i klasnog druga, četničkim dželatima koji su ga iskasapili i bacili u jarugu.

Niko se nije usudio ni da sahrani poručnika Smiljanića. Kada je posle nekoliko dana prota Milan Smiljanić, brat Momčilov, saznao za to, rizikujući svoj život, krenuo je da pokopa Momčila.

Posle rata, prota Milan Smiljanić je mnogima, pa i meni, ispričao šta je bilo sa Momčilom Smiljamćem. Takođe i Sava Konvalinka, u susretu sa mnom, više puta mi je sa gnušanjem pričao o Zvonku Vučkoviću.

Zvonko Vučković je izbegao u inostranstvo, ali kao ratni zločinac. On nikada neće sprati ljagu izdajstva koje je počinio prema svom narodu.

Malo šire sam opisao poručnika Zvonka Vučkovića da bi slika o "ravnogorcima" bila što potpunija.

Bila je nedelja, 13. jul 1941. Došao sam u "gornji štab" kapetanu Uzelcu da se izborim za malo veće sledovanje za svoje vojnike. Tražio sam da dobijamo hranu u naturi, jer sa onih nekoliko dinara ne možemo ništa dobiti. Rekao mi je da to sam predložim pukovniku, pa neka on odluči.

Video sam da ovaj razgovor neće imati nikakvih rezultata, pa sam krenuo među seljakle koji su se ovog toplog julskog dana okupili u hladovini ravnogorske šume. Bilo ih je dvadesetak, sedeli su u grupama i razgovarali. Poneko je jeo, pušio ili potezao iz čuture nudeći i druge. Čekali su, kao obično, da im neko od viših oficira, a možda i sam pukovnik, kaže nešto novo.

Nisam imao nameru da ja seljacima objašnjavam situaciju, već da čujem kakva je kod njih situacija. Ima li u ovim selima oko Ravne gore i Suvobora pljačkaških bandi? Kako izgledaju te naoružanie komunističke grupe i šta govore ti ljudi?

Nisam imao sreće da nešto saznam. Bili su to seljaci iz sela Koštunića, Planinice, Brežđa, Gornjeg Lajkovca i Tometnog Polja.

Dobio sam odgovore da u njihova sela još nisu dolazili komunisti, ali da su čuli da ih ima po šumama.

"Kod nas dolaze samo vaši oficiri i podoficiri", odgovarali su oni.

Seljaci su se počeli okupljati oko mene, pa će, ako me vidi neko iz "gornjeg štaba", pomisliti da držim kakav zbor. Zato sam se brzo izvukao.

Rešio sam da ostatak dana provedem u kolibama pod Suvoborom ako nađem tamo bolničarku Slavku. Nisam imao nameru da se dugo zadržim, jer sam se bojao da na Ravnu goru ne dođu komunisti pa neću imati prilike da ih vldim i čujem.

Nisam našao Slavku, nikako da dođe iz Beograda. Ili ima posla ili joj se nešto desilo. Meškovićeva verenica, Slavkina sestra, tešila me je da joj je pisala da će doći čim bude mogla. Pošto sam pojeo malo dobrog sira i hleba, vratio sam se svojim vojnicima.

Otkako je došao kapetari Simo Uzelac, vezista, ređe sam išao kod Saše Teodorovića. Inače, Saša je već ostvario našu zamisao i instalirao zvučnik, tako da su se vesti mogle slušati i van kolibe, kad bi za to bilo potrebe. Medutim, vesti su još uvek bile takve da ih je bolje bilo i ne slušati.

Prošla su tako još dva-tri ravnogorska dana, a onda me je jedno posle podne, baš kada sam hteo da se kupam, pozvao Nikola Vučković.

"Gospodine poručniče, dođite hitno!" a kada sam došao, reče mi šapatom: "Eno ih gore, komunisti."

"Što šapćeš, Nikola, u šumi smo, govori slobodno."

"Eto, ne znam ni ja", odgovori Nikola. "Ima ih desetak, eno ih sada iznad našeg bivaka."

Uzeo sam iz bivaka svoju bluzu i prigrnuo je, da bi se videlo da sam poručnik, i oficirsku kapu sa kokardom. Opasao sam i pištolj, malo počešljao bradu i krenuo ka "gornjem štabu", razmišljajući kako da ugrabim priliku da porazgovaram sa partizanima a da to ne upadne u oči mojim starešinama.

Međutim, komunisti su još sedeli u šumi. Kada sam im sa Nikolom prišao, nazvah im dobar dana. Neki isto tako odgovoriše, a neki rekoše "zdravo".

"Kuda ste pošli? upitah. "Ako imate vremena, mi bismo da malo porazgovaramo."

Najstariji po godinama odgovori:

"Pošli smo do vašeg pukovnika", pa pogledavši u moju bradu i na ramena, upita jesam li oficir ili pop.

Nasmejao sam se i rekao da sam oficir. A jedan rastom visok komunista reče da ga sačekamo u šumi dok završe razgovor sa pukovnikom.

Komunisti su pošli u "gornji štab", a ja i Nikola polako za njima.

Kada smo prolazili pored "zelenog salona", videli smo da pod venjakom sede potpukovnik Pavlović, Voja Popović i ona dvojica komunista, dok su ostali, njih oko desetak, leškarili malo podalje.

Razgovor je potrajao i ja sam mislio ko zna dokle će, možda čekaju pukovnika Mihailovića, koga nije bilo među njima.

Videlo se da nešto raspravljaju, a kapetan Milojko Uzelac doneo je čuturu i ponudio da prijateljski popiju rakiju. Iznenadio sam se kad sam video da su komunisti odbili da piju. Taras je prišao mladićima i ponudio i njih rakijom, ali i oni su odbili.

Taras se široko prekrsti i potegnu iz čuturice. Komunisti, koji su ustali kada im je Taras prišao, ponovo sedoše, a on se vrati do Pavlovića, koji ovog puta prihvati čuturicu pa se i on prekrsti i prinese je ustima, zatim je dade Popoviću, koji ponovi ritual.

Gurnuo sam Nikolu:

"Vidi kako se sad pred komunistima krste, a kad njih nema, potežu i bez krsta."

Nikola odgovori na svoj način:

"More, gospodine poručniče, da je meni kapetanova čutura, prekrstio bih se i tri puta."

Učmilo mi se da su proveli više od dva sata u razgovoru kada se onaj stariji komunista podiže. Za njim se diže i onaj mršavi, i videh da je zaista visok, ali malo pogrbljen. Držao se kao čovek koji se boji da glavom ne udari u plafon. Pozdraviše se sa svojim domaćinima "ravnogorcima" i krenuše.

Komunisti su krenuli kroz šumu prema nama. Taj put je vodio preko Babine Glave, a odatle se moglo i prema Divčibarama, prema Planinici i Brežđu, ili prema Brajićima.

Na začelju je bio onaj visoki, a pridružio mu se i naš Voja Popović. Njih dvojica su razgovarali zastajkujući. Uplašio sam se već da će ih Voja pratiti i dalje, kad on zastade i bez pozdrava se okrenu, a onaj visoki u nekoliko koraka stiže desetinu.

Kada dođoše do nas, ja i Vučković se digosmo i priđosmo da bismo krenuli s njima. Onaj stariji nas oštro pogleda i odbrusi:

"Šta nas pratite, nećemo vam šumu poseći."

Obratih mu se slobodno:

"Čiča, ne pratimo mi vas, već bismo hteli da sa vama malo porazgovaramo, kao što već rekosmo."

Visoki se nasmeja i reče da je danas čiča ljut.

Nasmejah se i ja, a visoki me prijateljski uze pod ruku pa zagledajući me reče:

"Ala imate lepe zube!" Nisam znao da li da se na to nasmejem ili da drugačije reagujem, što je on osetio pa se predstavi: "Zubni lekar, doktor Jovanović."

Da bi popravio situaciju, čiča dobaci:

"Moraš ti, doktore, svakom u zube da pogledaš."

Svi smo ovu upadicu prihvatili sa smehom, i tako je stvoreno dobro raspoloženje za razgovor.

Doktor Jovanović me odmah upita šta ovde radi onaj zubni lekar koji je izišao iz podruma i hteo im prići kada su polazili.

Primetio sam i ja na vratima podruma, uza stepenice Mihailove kolibe, našeg "ravnogorskog" lekara, ali na razdaljini nisam mogao oceniti njegovu nameru. Zapravo, više sam gledao Popovića i visokog komimistu, a manje šta radi naš lekar.

Odgovorih mu da je to naš lekar i da u podrumu ima ordinaciju.

"Poznajem ga iz Valjeva. Još u aprilu se negde izgubio. To je Jevrejm dr Rip."

"Ja vama ne rekoh ko sam", pa im se predstavih:

"poručnik Martinović, a ovo je moj vojnik Nikola Vučković."

Neko vreme smo išli ćuteći i snebivajući se šta jedni druge da pitamo.

"Ajde, kažite, poručniče, koji vas zub boli?"

Opet se nasmejah i upitah:

"Jeste li vi komunisti?"

Jovanović, na kome sam odmah video da je govorljiv i da voli da se šali, odgovori:

"E, pa da vidite, neki jesmo, a neki nismo. Za sebe mogu reći da jesam komunista, a za neke znam da nisu."

"Nije mi to jasno", rekoh ja.

"Mi smo vam, poručniče", umeša se čiča, "partizani, a samo najbolji među nama mogu biti komunisti."

Hteo sam pitati a ko su im ti najbolji, ali shvatih da bi razgovor mogao poći nizbrdo. A kako sam želeo da što više doznam, zastao sam u razgovoru da smislim šta dalje da pitam. Odjednom mi pade na pamet, ako hoću nešto da doznam, moram se postaviti onako kao što se postavljao Zvonko Vučković ili Topalović prema meni.

Počeo sam ih zagledati i primetih glasno da svi imaju jednake oznake, petokraku zvezdu, a da je to komunistički znak.

"Nije, poručniče. Komunisti se ne razlikuju po tome. Komunisti su oni koji su članovi Komunističke partije, a ovo nas ovde je jedna desetina partizana i, eno, onaj mladić je desetar, a ni on nije komunista."

Opet sam osetio da nisam znao pitati ono što sam hteo doznati. Posle male pauze produžih sa pitanjima. "Zašto ste vi izašli iz gradova kada su Nemci napali na SSSR?"

"Nismo izašli iz gradova svi, a ima nas koji nismo ni bili u gradovima", odgovori mi čiča. "Da ja vas, poručniče, pitam da li je bolje da vas Nemci ubiju ili odvedu u logor, ili da dohvatite oružje i da se borite?"

"Da sam mislio da se ne borim, ja bih u zarobljeništvo, a ne u šumu."

Doktor Jovanović se umeša:

"Vidite, onaj vaš potpukovnik Pavlović reče da nije vreme za borbu. Traži od nas da predamo oružje, da ne vršimo nikakve sabotaže i da ne napadamo Nemce."

Približavali smo se ivici šume. Nisam hteo ići dalje preko pašnjaka i livada sa komunistima, pa pošto nisam mnogo saznao, ja predložih da sednemo. Ako sednu, produžiće razgovor, a ako odu, šta ja tu mogu.

Međutim, svi kao da su jedva dočekali, posedaše.

Odavno sam bio ubeđen da ovo društvo sa Ravne gore neće u borbu, ali ipak odgovorih rečnikom "ravnogoraca".

"Treba se dobro organizovati. Nemci su porobili celu Evropu. Niko ne zna kakva je Rusija. Nama svaki dan dolaze ljudi sa raznih strana, pa i iz Beograda, i donose vesti kako se vrši organizacija za borbu. Videli ste da mi ovde nemamo ni obezbeđenje. Celokupna žandarmerija po okolnim stanicama je pod komandom pukovnika Mihailovića. Ako slušate radio, čujete da Nemci napreduju na celom frontu. Šta će biti ako Nemci pobede Rusiju?"

Dok sam govorio otprilike ono što mi je palo na pamet, razgledao sam te partizane. Ocenio sam da ih ima koji nisu ni vojsku služili i sa vojničkog gledišta nisu bili na visini.

Jovanović se nije trudio da odgovori na sva moja pitanja, i ja ću izneti samo sadržinu njegovih odgovora.

Sovjetska Rusija je moćna zemlja, koja će se na život i smrt boriti protiv fašizma. Crvena armija je u revoluciji pobedila i carsku vojsku i snage celokupne svetske reakcije koje su pomagale carskoj vojsci. Sada, posle toliko godina od revolucije, Crvena armija je još jača.

Fašisti i njihovi pomagači u drugim zemljama izmišljaće razne klevete o SSSR-u, ali čitavo čovečanstvo koje ceni slobodu pomagaće SSSR. Porobljeni narodi ne treba da sede skrštenih ruku, već treba da pomognu u borbi protiv fašizma.

Kazivao je Jovanović kako se u svim krajevima Jugoslavije narod odaziva pozivu Komunističke partije i da svakim danom rastu snage i spremnost za borbu.

"Mi komunisti smo zato da se ujedine sve snage u borbi protiv okupatora, koja je već u mnogim krajevima počela. Isto tako ne treba štedeti ni sluge okupatora i 'pete kolone', jer su oni još i gori od svojih fašističkih gazda."

Doktor Jovanović, uzbuđen, produži:

"Eto, poručniče, onaj Voja Šonja, on meni, članu Komunističke partije, predlaže da odložim oružje ovde na Ravnoj gori i da će me on odvesti u Beograd komesaru Aćimoviću, tom poznatom policijskom krvniku. Kaže da potpukovnik Pavlović garantuje da mi se ništa neće desiti i da ću dobiti objavu da mogu mirno živeti."

Bilo mi je jasno da se ono "Šonja" odnosi na Voju Popovića jer je on prisustvovao razgovoru sa komunistima, a drugog Voje nismo ni imali. Primetio sam kako se čiča, koji se odmorio ležeći na boku na suvom lišću koje je sakupio i stavio pod sebe, naglo pridiže kada je Jovanović govorio o predlogu Voje Šonje. Čiča i Jovanović nisu zbog mene imali vremena da izmenjaju misli, pa je čiča, sav crven od ljutine, otišao nekoliko koraka od nas i počeo je nervozno da šeta.

"Taj Voja Šonja", produži Jovanović, "bio je sa mnom na fakultetu. Bio je to glavni cinkaroš. Ako bi neko pred njim nešto rekao, mogao je biti siguran da će ga uskoro tražiti Specijalna policija. Sigurno mu je komesar Aćimović i sada šef, kao što mu je bio za vreme Stojadinovića. Da nismo došli na Ravnu goru da pokušamo da se sporazumemo, već da smo se sreli na drugom mestu, ja bih njemu drugačije odgovorio."

Partizani su sa zanimanjem pratili naš razgovor. Jedan upriliči da me upita šta će mi tolika brada. Odgovorio sam mu da sam se zarekao da se neću brijati dok ne pobedimo Nemce ili dok ne poginem.

Potom sam i ja postavio pitanje njima, ne piju li zato da se ne bi morali krstiti kao oni naši, koji se inače, kad piju, ne krste. Nasmejali su se i prihvatili šalu, ali čiča, koji je pratio šta ja govorim, shvati i ozbiljnu stranu pitanja, pa mi odgovori da partizanima nije zabranjeno da veruju i da se krste.

Jovanović je produžio da zapitkuje kako živimo na Ravnoj gori.

Nisam hteo lagati, pa sam objasnio podelu na "gornji" i "donji štab", koji su sačinjavali podoficiri, i na moju grupu vojnika koja je dobijala manje sledovanja. Pričao sam Jovanoviću i partizanima kako oficiri koji su u "gornjem štabu" jedu stalno gibanice, a mi samo ako nam koju kriomice doda vojnik Benjamin ili ako je dignemo kad nam se ukaže retka prilika.

Pričao sam i o proslavi i dočeku vojvodinog sina Ace Mišića. Govorio sam i o seljacima da dolaze i donose ponude.

Pored tolikih pitanja koja sam želeo da im postavim, upitao sam ko njima komanduje.

"Kako vi mislite voditi borbu a nemate oficira ni stručnog kadra?"

Jovanović me potapša po ramenu i reče:

"Imamo mi oficira, i aktivnih i rezervnih, u našim redovima, i solunaca ratnika, a, kao što vidite, i mladića koji nisu ni vojsku služili, ali koji su se obučili da rukuju oružjem."

Vreme je odmaklo. Na rastanku smo se rukovali. Pnmetio sam da me za vreme celog razgovora niko nije oslovio sa gospodine poručniče, već samo sa poručniče ili sa "vi"; između sebe su se oslovljavali sa druže.

Krenuo sam sa Nikolom natrag u svoj logor. Nikola reče:

"Ljudi kao i drugi. Slušao sam i pratio šta ste razgovarali. Oni hoće da se bore, a neće da čekaju kao mi. Samo vi, gospodine poručniče, nemojte pričati šta ste razgovarali. Ako nas je ko vidio, neka mu bude, ali nije nas čuo."

Kada sam prolazio pored "gornjeg štaba", video sam pod venjakom i pukovnika. Začudio sam se što on nije razgovarao sa komunistima. Primetio sam i to da mi za vreme razgovora sa komunistima niko od njih ni ne pomenu da je bilo ko tražio da se partizani stave pod komandu Draže Mihailovića, jedino su im ponudili da se predaju Aćimoviću.

Doktor Jovanović, koji se naljutio zbog predloga Voje Popovića, kojeg je on zvao "Voja Šonja", napisao je kasnije jedan letak o oficirima "gibaničarima" koji sede na Ravnoj gori. U septembru, kada sam se borio oko Valjeva, čuo sam da je zbog tog letka i kažnjen.

Doktor Jovanović nije kažnjen što je u letku napisao neistinu o "gibaničarima", već što su ga iz "gornjeg štaba" optužili višem komunističkom rukovodstvu. Meni je o tome pričao dr Pantić kada smo išli na zbor u selo Počute. Smejali smo se na račun onih gibanica koje sam ja sa svojim vojnicima ponekad uspeo da skrenem iz Uzelčevog vajata.

Sve što sam čuo za onih sat-dva razgovora sa komunistima nije bilo ni toliko novo, ali je bilo sasvim drugačije rečeno.

Počeo sam da u svom slobodnom vremenu, a to je bilo neprekidno sem kad sam spavao, razmišljam o svemu. Nisam imao s kim da razmenim misli. Moji sagovornici oficiri bili su na ovaj ili onaj način slični Topaloviću ili Vučkoviću.

Bilo je takvih koji bi se ponekad upustili i u malo otvorenije razgovore, kao Mešković i llić. No i oni bi mi u takvom slučaju obično rekli: "Nemoj da o tome razgovaramo, bolje je i za tebe, jer ćeš loše proći ako čuju Draža ili Pavlović za takve razgovore." Znali bi mi koji put i skrenuti posebnu pažnju na Paloševića. Verovatno zato što su njega najbolje poznavali, jer su u jurišnom bataljonu bili njemu potčinjeni, a i neko vreme pre rata službovali su zajedno.

Kada sam sutradan Meškoviću rekao da ne verujem da su svi komunisti bezbožnici, on mi je sasvim otvoreno rekao da me je neko tužio Pavloviću da sam razgovarao sa komunistima.

Bio sam mu za to zahvalan, jer sam posle toga izbegavao da raspravljam javno o onom što sam čuo od komunista.

Čiča, kome nisam znao ime, nije imao razloga da me obmanjuje kad je rekao da svi oni nisu komunisti. Kakvi bi komunisti mogli da budu mladići koji su, možda, tek pre pet-šest dana napustili svoja sela i još ni pušku nisu znali dobro držati.

Setio sam se reči doktora Jovanovića: "Porobljeni narodi ne treba da sede skrštenih ruku, već da pomognu u borbi protiv fašizma." Hteo sam da verujem da će Hitler i njegovi saveznici biti pobeđeni.

Nekoliko narednih dana bilo mi je ispunjeno većim delom nekorisnim razgovorima sa još jednim mojim klasnim drugom, poručnikom Lazarom Savićem.

Čuo je u Loznici da na Ravnoj gori ima "velika vojska" pod komandom jednog generalštabnog pukovnika, pa je došao da to vidi.

Javio se pukovniku Mihailoviću, koji mu je posle kraćeg razgovora naredio da se vrati i da je na taj teren otišao potpukovnik Misita pa neka se stavi pod njegovu komandu. Ipak mu je odobreno da ostane nekoliko dana na Ravnoj gori i on je izrazio želju da bude u mom bivaku.

Pričao mi je da ima dosta izbeglica iz Bosne, gda vlada ustaški teror. Interesovao sam se šta se preko Drine radi, ali Lazar Savić to nije znao iako Drina od Loznice nije daleko. Pitao sam ga može li se preći na onu obalu, ima li prevoza.

Nije znao ništa određeno da mi kaže, ali me je nagovarao da dođem u njegov kraj, da organizujemo izbeglice i oformimo nove čete pod komandom Draže Mihailovića.

Nisam mu rekao svoje mišljenje, čak sam obećao da ću jednog dana doći. Rastao sam se sa Lazarom Savićem, otpratio ga nekoliko kilometara od Ravne gore i ne sluteći šta će taj moj klasni drug uraditi u ovom ratu i kakav će mi udarac zadati.

Godine 1942. moj brat Nedeljko Martinović, posle raznih peripetija da bi izbegao zarobljemštvo kao rezervni oficir, došao je u rodno selo naših roditelja Mramorak, kraj Kovina. Braća i sestre od ujaka neko vreme su ga krili, ali situacija je bila takva da je morao potražiti zaposlenje kao učitelj, izbeglica, čim je uspeo da dobije dokumente iz Banjaluke.

Tako je radio kao učitelj u selu Voćnjak, pored Loznice.

Učiteljevao je u tom selu do 1944. godine i, pored rada sa decom, povezao se i sa narodnooslobodilačkim pokretom i partizanima i uspešno sarađivao sve do jednog dana.

S "fronta" na Drini, gde je sa svojim četnicima proveo pune tri godine, došao je u selo Voćnjak moj klasni drug Lazar Savić.

Sa četom je opkolio školu, vezao učitelja Nedeljka i poveo ga. Plakala je Nedeljkova supruga Marija i mala kćerka Borka, ali uzalud. Još je imao obraza da im kaže da je moj drug iz Vojne akademije.

Savić je Nedeljka Martinovića odveo još gorem od sebe, koljaču i krvoloku kapetanu Dragoslavu Račiću.

Nedeljko je zverski mučen i streljan ne odavši nijednog druga.

Na raskršću u selu Voćnjak posle rata je podignut spomenik na kome su uklesana imena članova porodice Čede Mihailovića, koje su sve u jednom danu zverski zaklali četnici.

Pored imena ovih ponosnih Srba, koji su život dali za svoju čast i za oslobođenje čoveka, uklesano je i ime Nedeljka Martinovića, ratnog učitelja u selu Voćnjak.

Ovaj događaj je inspirisao pesnika i publicistu Pavla Pavlovića da napiše pesmu "Na raskršću", čiji su stihovi uklesani na spomeniku.

Dolazak komunista na Ravnu goru ostavio je traga.

Sa zvanične strane, da bi opravdao to što pukovnik Mihailović .nije hteo da razgovara sa komunistima potpukovnik Pavlović je pred grupom oficira i podoficira rekao da je pukovnik kroz prozor video kako izgledaju ti bezveznjari pa nije hteo sa takvima ni da razgovara.

Voja Šonja ih je nazvao boljševičkim agentima. To je pričao Franja Seničar, a odobravala su mu dva-tri žandarma podoficira, dok su ostali smatrali da je pametnije da ćute i brinu o svojoj sutrašnjici.

Ni podoficiri više nisu bili zadovoljni ishranom. I među njima se sve češće moglo čuti da oficiri jedu gibanice i da puše dobar duvan koji dobijaju iz Beograda.

Nije bila tajna da na Ravnu goru pristiže sve više novca, ali je Uzelac stegao kesu jer, kaže, Pavlović naređuje da se novac čuva za potrebe organizovanja i rada na terenu.

A baš sa tog terena poslednjih dana počeli su pristizati glasovi da poneko odlazi u partizane. Oni su ih nazivali bandama ili komunističkim beguncima koji mute, ili čak ološem, a poneke, kao što smo videli, nazivali su ih bezveznjacima i ismevali njihov nevojnički izgled.

Slušao sam šta se govori i, razmišljajući, upoređivao to s onim što sam svojim očima video i čuo. Da sam se suprotstavio, pukovnik bi me sigurno pozvao na odgovornost.

Te nedelje nije došlo mnogo seljaka da čuju novosti sa Ravne gore. Počelo se osećati da oni i sa neke druge strane dobijaju slična obaveštenja kakva sam i ja čuo od komunista koji posetiše Ravnu goru.

Kapetan Uzelac je rekao da su omanuli i neki seljaci koji su donosili hranu, a da rakije gotovo da nije ni dobio.

Palošević i Pavlović su objasnili da je pukovnik naredio da se ubuduće što manje dolazi na Ravnu goru i da se što više ide na teren i ne dozvoli kojekakvim komunističkim agitatorima da narod odvlače na stranputicu.

Na Ravnu goru je počelo da dolazi sve više oficira. Neki bi došli u civilnom odelu pa bi u blizini koliba izvlačili iz kofera uniforme da bi pred pukovnika izašli kao pravi vojnlci. Neki su ostali, a neki otišli, a bilo je i rođaka koji su posećivali oficire, podoficire i vojnike.

U tavim slučajevima bilo je dozvoljeno ispratiti ih i do sela Ba, ispod_Suvqbora, ali zadržati u najvećoj tajnosti sve što se dogada na Ravnoj gori.

Od onih koji su, da tako kažem, zalutali na Ravnu goru pomenuću poručnika Nauma Zafirovskog iz 60. klase Vojne akademije, koji je od mene bio stariji svega godinu dana, u Akademiji smo proveli četiri godine zajedno, i narednika Miloša Vučkovića. Sudbine su im bile različite, ali pre njihovog dolaska desila su se dva važna događaja.

Najaktivniji "ravnogorac" Neško Nedić, sa svojim saradnikom Vojom Popovićem, stigao je sa terena u "ravnogorski logor". Bio je pun novosti, naročito o komunistima, ne birajući izraze kad je o njima govorio.

Neško je pričao da je po naređenju pukovnika Mihailovića prisustvovao nekom sastanku na koji je trebalo da dođe i sam komesar Aćimović, ali je došao njegov zamenik. Neško se ljutio, jer dok je on pregovarao sa rukovodiocima komunista i prenosio im pukovnikova naređenja da ne vrše sabotaže, oni su porušili prugu u blizini sela Divci. Zatim su kod Krupnja ubili neke žandarme i na užičkom drumu kod Bukova čak su pucali i na nemački auto u kome je bilo i viših nemačkih oficira. Ali neće oni zadugo, jer će ih Nemci i žandarmi uskoro rasterati iz valjevskog okruga. Ako se povuku na Ravnu goru, razoružaće ih i vratiti u gradove.

Zbog ovih događaja uzbudili su se i Draža i njegova okolina.

Nametala mi se misao zašto pukovnik nije ni pokušao da onu dvojicu komunističkih vođa ubedi da je njihov put neispravan. Zašto je prepustio potpukovniku Pavloviću, majoru Paloševiću i kapetanu Uzelcu da oni rešavaju tako važne stvari. Zašto šalje Neška Nedića da pregovara, a kada komunisti dođu, on se ni ne pojavi.

Neško je rekao da će žandarmi sa Nemcima ili Nemci sa žandarmima, svejedno, rasterati te komuniste. To se nije poklapalo s onim što se ovde govorilo kako su svi žandarmi, odnosno sve žandarmerijske stanice, uz nas, kako su spremni da izvršavaju naređenja pukovnika Mihailovića.

Jednom prilikom je pukovnikov ađutant poručnik Pažin rekao da i Ljotić formira svoje odrede za borbu protiv komunista. Možda će Nemci od onih petokolonaša iz aprilskog rata uspeti da formiraju još i nekakvu vojsku.

Tada se opet iznenada desilo ono drugo.

Pukovnik Mihailović nas je pozvao na još jedan sastanak. Pavlović je rutinirano postrojio "ravnogorce", oficire i podoficire, i kada je naišao pukovnik, predao mu raport. Brojno stanje se povećalo samo za dva-tri podoficira i onih nekoliko mojih vojnika. Oficire Draža nije zadržavao iako su svakodnevno dolazili. Vraćao ih je na terene gde su mogli formirati jedmice "ravnogorske nepredate vojske", koju su seljaci već uveliko počeli zvati četnicima.

Istini za volju, pukovnik se ljutio na taj naziv, ali drugog nije bilo, i mi smo za narod sve više postajali četnici.

Po Pavlovićevom držanju, dok nas je pripremao za doček gospodina pukovnika, videlo se da je reč o nečem veoma važnom.

Pukovnik Mihailović je čak i lulu odložio, nakrenuo malo glavu pa promuklim glasom reče: "Sinoć je naša vlada u Londonu izdala saopštenje preko Radio-Londona u kome nas poziva da izbegavamo borbu sa neprijateljskom silom i da čekamo na bojni znak koji će biti dat kad za to dođe vreme."

Odjednom osetih neku slabost i kao da mi se noge odsekoše. Čuo sam samo još kako je Draža Mihailović počeo objašnjavati da su napori za uspostavljanje veze urodili plodom i da je dobio ovlašćenje od vlade da sve stavi pod svoju komandu.

Produžio je Draža da govori o bandama i elementima koji su se povampirili otkad su Nemci napali na Sovjetsku Rusiju. Govorio je i o velikoj nemačkoj snazi, o tome da Nemci nezadrživo napreduju.

Trgoh se kada pukovnik reče da i ovde, na Ravnoj gori, ima lakomislenih koji bi hteli u borbu protiv Nemaca.

Takve će on najstrože kažnjavati, završio je svoj govor pukovnik.

Mene poče da probija hladan znoj. Jedva dođoh k sebi, pomalo posramljen u dubini duše što sam se iznenada uplašio. Dugo nisam bio načisto da li je taj strah izazvan saznanjem da je i vlada naredila da još čekamo ili što je pukovnik, možda, mislio na mene kad je govorio o lakomislenima.

Kad sam se pribrao, prvo sam naumio da ustanovim da li je Saša Teodorović zaista primio to saopštenje vlade i predao ga pukovniku i da li je pukovnik Mihailović uspostavio vezu sa Londonom ili s nekim drugim.

Kad smo dobili voljno, krenuh ka svom bivaku. Pridružio mi se narednik Miloš Vučković, koji je nedavno došao na Ravnu goru i bio raspoređen u podoficirsku grupu.

Otišao sam među vojnike da bih se odvojio, a Miloš je pokušao da mi se priključi, ali mu nisam dozvolio. Razmišljao sam o toj Mihailovićevoj vezi sa izbegličkom vladom o kojoj on ranije nije imao najbolje mišljenje.

Posle nekoliko dana sretoh Sašu Teodorovića i započeh razgovor o njegovoj radio-starnci. Rekao mi je da još nema nikakve veze ni s kim i da neumorno otkucava pozive, ali uzalud. Napomenuh mu da nam je pukovnik pričao kako ima vezu sa Londonom.

Saša reče kako je pre nekoliko večeri na prijemniku uhvatio saopštenje izbegličke vlade preko Radio-Londona na srpskohrvatskom jeziku i da je to predao pukovniku, ali da on ne zna kakvu još vezu ima pukovnik. Pozvao me je zatim da navratim, a ja sam se izgovarao kako imam drugih poslova. Prikrio sam razloge svog sve ređeg dolaženja u kolibu koju su sve češće počeli nazivati centar veze.

Kada sam se rastao od Teodorovića, osetih kako mi celo telo zahvati drhtavica od besa. Nije bilo teško zaključiti da je Draža to saopštenje iskoristio da učvrsti svoj položaj.

Utvrdio sam da veza preko ove radio-stamce, jedine na Ravnoj gori, nije uspostavljena. Ostalo mi je da još ispitam da li je, možda, neko preko Beograda uspostavio vezu. To bi mogli znati jedino potpukovnik Pavlović i poručnik Pažin.

Iz podoficirske grupe me obavestiše da je Miloš Vučković nestao sa Ravne gore. Rekao je da je mislio da će ovo društvo krenuti najzad u borbu, ali se prevario.

Kad me je pukovnikov ađutant Pažin pozvao da odmah dođem u "gornji štab", očekivao sam da će on, kao i obično, planuti i tražiti da ga propisno oslovljavam, ali se iznenadih kada mi reče da sednem da bi me obavestio šta je naredio gospodin pukovnik. Na kosi Igrišta, reče Pažin, treba izgraditi aerodrom. Prvo treba pripremiti teren za spuštanje padobranima oružja i municije, a zatim urediti i poravnati kilometar-dva piste da se mogu i avioni spuštati. Pukovnik je naredio da to bude za desetak dana gotovo, pa se ja sa svojom grupom moram preseliti u jednu kolibu pod Igrištem.

Ja Pažinu odgovorih da takav posao nikad nisam radio i pokušah da odbijem taj zadatak.

"Bolje bi vam bilo da prihvatite taj zadatak, jer se spremaju da vas obriju i pošalju na neki zadatak daleko od Ravne gore."

Upitao sam da li u Bosnu.

"Ne bih rekao", odgovori Pažin.

Primetih da Pažin hoće još nešto da kaže, ali kao da se koleba.

Odjednom me upita da li sam od komunista šta saznao o njihovim namerama i o tome gde su im baze. Kad je video da sam se zaprepastio, on dodade:

"Ne pitam to radi izveštaja gospodinu pukovniku. Njega izveštavaju Neško Nedić, Voja Popović i mnogi drugi sa terena. Ja to pitam za sebe."

"Znate šta, Pažin, da vam kažem otvoreno, ja s vama imam loše iskustvo. Sem toga, ja takve razgovore sa partizanima ili, kako rekoste, sa komunistima nisam ni vodio. Oni su pomalo ismevali moju bradu i hvalili se da će početi borbu protiv okupatora i njegovih slugu, a i na mene su gledali kao da sam jedan od tih. Ipak, ja bih vas nešto pitao, ali bolje da ćutim."

Pažin mi sasvim intimno reče: "Pa pitaj."

"Eto vidite, vi idete u Tometno Polje, to svi znaju, zna se da u paketima koje donosite nema ništa drugo sem novca. Išli ste i u Beograd, a sada, kako reče pukovnik, imamo vezu sa Londonom. Čini mi se da ste vi odjednom uspeli, dok smo se mi s ovom radio-stanicom mučili skoro dva meseca."

Pažin se primetno iznenadi.

"Pa, Martinoviću, nisam ja vezu uspostavio, već, kao što rekoste, uspostavljena je preko te vaše radio-stanice."

Zaćutah da ne provalim Sašu Teodorovića i zatražih da mi se objasni taj zadatak s aerodromom. Nisam verovao da ću sa Pažinom ikad više raspravljati o komunistima, jer nisam imao u njega poverenje. Kao da je bio razočaran mojim ćutanjem, poslao me je potpukovniku Pavloviću da mi on objasni kako da napravim aerodrom.

Nisam ni slutio da za nekoliko dana Pažin više neće biti među živim "ravnogorcima".

Pavlović mi je na karti pokazao teren i crtao skice, pričajući nadugačko i naširoko o tome poslu.

Kada je završio, upitao me je da li mi je sve jasno.

"Jasno mi je, gospodine potpukovniče, samo na karti ne piše kakav je teren, tvrd, mek, kamenit, ima li vrtača. Uopšte, zar ne bi bilo bolje da vi mene povedete na taj teren i da na licu mesta sve odredimo?"

Pavlović mi reče da je sad najhitnije da se preselim u kolibu ispod Igrišta, koja je, inače, prazna, a on će zatim dati dalja uputstva. Bio je vrlo raspoložen i hvalio se kako je uspostavljena veza sa Londonom pa, kao da se setio, reče:

"I vi ste za to zaslužni jer ste neko vreme radili sa Teodorovićem, iako tada niste uhvatili vezu. Da nije bilo strpljenja i upornosti, veza još ne bi bila uspostavljena."

Malo je trebalo da mu reknem da ja znam da nikakva veza nije uspostavljena, ali oćutah.

To mi je konačno otvorilo oči. Znači, ona vlada koja je ostavila narod i vojsku i pobegla daleko, liči na nas ovde, koji smo za sada pobegli u ove planine i samo se hvališemo da se nismo predali i da ne priznajemo kapitulaciju i da ćemo se boriti kad dode vreme.

Želeo sam da odem do koliba na Suvobor i da nađem Meškovićevu verenicu ili Slavku. Nisam dugo dobio nikakve vesti od sestre Anice. Posle one opomene da me je neko tužio da sam razgovarao sa komunistima, Mešković se povukao i razgovarao je sa mnom samo službeno ili u nečijem prisustvu, ali nije me više zvao da idemo u kolibu kod njegove verenice.

Ugrabio sam jedno popodne da sa Nikolom Vučkovićem odem na Suvobor, a imao sam i sreće. Upravo je dan ranije došla Slavka i dugo smo pričali o mnogo čemu, pa i o onome što se dešavalo na Ravnoj gori. U razgovoru pomenuo sam Slavki da ću se uskoro preseliti u jednu napuštenu kolibu ispod Igrišta, gde ćemo praviti aerodrom.

Slavka se počela mnogo raspitivati o toj kolibi i ja joj rekoh:

"Ostavi se te kolibe, zar je to tako važno?"

"Važno je i te kako", reče Slavka. "Ako je to koliba ispod onog kamenjara uvrh potoka Graba, onda ne idi tamo m za živu glavu."

"Zašto ne bih išao u napuštenu kolibu, nije valjda začarana? Ako kažeš da jeste, ja u takve priče ne verujem."

"Nije začarana, ali je gore od toga." Slavka otpoče tužnu priču o mladoj čobanici koja je imala izabranika. Jedne letnje noći dogovorila se s njim da prenoći u toj kolibi, jer su joj branili da se sa njim sastaje. Sutradan su ih našli zagrljene, ali mrtve, oboje izujedano od zmija.

Naježio sam se dok mi je Slavka pričala, pa iako se nisam mnogo bojao zmija, ova priča je na mene ostavila dubok utisak, a Slavka je nastavila da me moli i preklinje da nipošto ne idem u tu "zmijsku kolibu", kako je narod naziva.

Da bi me dokraja ubedila, rekla mi je kako je Mešković tražio od njene sestre da preikne svaku vezu sa mnom zato što sam ja razgovarao sa komunistima i potpao pod njihov uticaj.

Ovo mi je bilo dovoljno; osetio sam da bi i Slavki bilo neprijatno da o ovom još razgovaramo, pa sam joj obećao da neću ići u tu "zmijsku kolibu". Posle večere Slavka mi je rekla da je mojoj sestri obećala da će je sledeći put povesti na Ravnu goru.

Vraćajući se sa Suvobora po mesečini, razmišljao sam o toj kolibi. Zašto je potpukovnik Pavlović naređivao da se baš u tu kolibu smestim. Osetio sam da je Slavka imala još nešto da mi kaže, ali kao da se plašila. Nije li, možda, kome palo na pamet da bi bilo dobro da i mene poskok ugrize, pa dok stignem od Ravne gore do bolnice... Onda se setih da za mene i nema bolnice koja bi mi mogla pomoći. Odlučih da razmislim pre nego što uđem u tu kolibu.

Patrole mojih vojnika, koje sam poslao da nabave ašove i pijuke, vratile su se i donele dosta alata za početne radove na aerodromu.

Trebalo je prvo rešiti pitanje našeg smeštaja. Sa svojih 12 do 15 vojnika krenuo sam ka kolibi, i potpukovnik Pavlović je rekao da će doći na Igrište. Dotle, neka mi samo radimo da to bude što pre gotovo. Najpre da donesemo suvog granja za signale.

Umesto suvog granja za signale, mi smo najpre nakupili korova i sena. To smo ovlažili vodom iz Graba i prineli kolibi. Pripremili smo ašove i toljage i oko "zmijske kolibe" napravili obruč od suvog granja i trave sa jednim prolazom. Granje i travu smo zapalili.

Ako zmije počnu bežati iz kolibe, vatra će ih naterati da beže kroz prolaz koji smo im ostavili. Tu ćemo ih dočekati i ubijati.

Kada je sve bilo gotovo, jednom granom smo razvalili daske na prozoru koje su bile već trule. Kroz taj otvor bacili smo u kolibu mokro seno i travu koju smo potpalili. Kako bi jedan od nas ubacio zapaljenu travu, odmah bi pobegao.

To je trajalo skoro ceo sat. Kada smo već mislili da je priča o zmijama izmišljena, ispod praga kolibe počele su zmije da beže sikteći.

Bežale su pravo ka kamenjaru, uzbrdo, ali su nailazile na vatru pa su kružile dok nisu naišle na onaj otvor gde smo ih sačekivali i ubijali. Nikad u životu nisam video toliko zmija odjedanput. Ubili smo ih više od dvadeset, a neke su se probijale kroz zapaljeni obruč kolibe jer nismo stizali da održavamo vatru.

U sebi zaključih da ovo Pavlovićevo naređenje, da se smestimo u ovu kolibu, i nije tako naivno, jer je u ovim zmijama bilo dosta otrova za sve nas, a sigurno bi nas napale kada bismo ušli u kolibu i poremetili njihov mir. Dugo smo se odlučivali da li da kolibu zapalimo da izgori to temelja. Na kraju, kada su zmije prestale da izlaze, oprezno smo razvalili vrata i produžili da ubacujemo zapaljeno mokro seno.

Najviše zmija ubio je Nikola Vučković.

U toku dana smo iz šume dovlačili suve grane i nasečena drva da bismo ih složili u devet piramida po dva metra visine, koje bi mogle da se brzo raspale. Pavlović je rekao da ćemo dobiti i kante benzina da bismo gomile drva polili i brzo zapalili kako bi ih avioni, kad naiđu, mogli sagledati sa velike visine.

Vukli smo ta drva i sledećeg dana, ali se nismo usudili da noć provedemo u kolibi. Organizovao sam da spavamo u plastovima sena, kojih je bilo dosta. To je bilo krajem jula ili početkom avgusta.

Od ovog spavanja imali smo i koristi, jer su "ravnogorci" te noći imali posebnu uzbunu i pokret. Pretpostavka je bila da su ih napali komunisti. Dok su oni cele noći bili u pokretu, mi smo spavali u mirisnom planinskom senu.

Treći dan oko podne posao je prekinula jaka oluja sa kišom. Provala oblaka je bila tako jaka da je odnela i onu branu iznad bazena za kupanje. Više se nije moglo spavati pod vedrim nebom, i ja sam pošao u "gornji štab" da od potpukovnika Pavlovića dobijem dozvolu da se vratimo u naš bivak kod kolibe Ratka Tomovića.

Našao sam Pavlovića na raportu kod pukovnika Mihailovića.

Vojnik kuvar Benjamin, koga smo na Ravnoj gori zvali Damjan, rekao mi je da oni, obično, poduže pričaju, pa mi je ponudio kafu ječmemcu. Pristao sam i seo pod venjak. Upitao sam Benjamina gde su ostali oficiri. Svi su otišli na različite zadatke, a poručnik Pažin nešto kuca na mašini, sa vodnikom Perovićem.

Kafa je bila brzo skuvana, i ja sam osetio da tu ima i malo prave kafe. Benjamin se samo smeškao i dodade mi kutiju niške "morave", kazavši da to pripada kapetanu Tarasu. Po onom kako je to rekao, bilo mi je jasno da je cigarete čuvao za ovakvu priliku, i da ih je od Tarasa mogao uzeti jer je u njega bilo još dosta duvana koji je, kao i novac, pristizao na Ravnu goru iz Beograda, a jednom prilikom čak iz Kragujevca. Taras je sve to skupljao kao veverica lešnike i čuvao u svom vajatu i po raznim ćoškovima.

Benjamin se nekoliko puta obazre oko sebe pa mi tiho, gotovo šapatom reče:

"Razgovarao sam sa doktorom Jovanovićem, koji mi je rekao da vama mogu verovati jer i vi želite u borbu."

Zamislio sam se da bih se setio kada je mogao doktor Jovanović razgovarati sa Benjaminom i jedva se setih da se u jednom trenutku Jovanović digao i da je od nekog iz kolibe tražio nešto, a posle toga je Benjamin doneo testiju iz koje sam i ja ponekad pio hladnu vodu.

Doktor Jovanović mu je tada ponovo prišao i uzeo čašu, izvadivši iz džepa neku pilulu.

Upitah Benjamina kako je uspeo da tako na brzinu ragozvara.

Jovanović mu je rekao: "Ti si, druže, Jevrejin, čuvaj se, tebi ovde nije mesto", i dodao da treba da se poveže sa mnom.

"Sledeći put Benjamin me je još više iznenadio kada mi je rekao da i poručnik Pažin namerava da se otrese ovog društva, jer i on hoće da se bori.

Sve sam mogao verovati samo ne to da onaj Pažin, koji me je pre tri meseca tužio za nedisciplinu pukovniku Mihailoviću i toliko puta pred svima hvalio pukovnika, može sada da napusti pukovnika i Ravnu goru. Šta se to sa Pažinom desilo da se tako promeni? Ali o tome malo kasnije.

Razgovor sa Benjaminom prekinuo je potpukovnik Pavlović.

Pavlović me je upitao šta mi treba. Ja mu ispričah o našoj borbi sa zmijama, sada još oluja i provala oblaka, pa zamolih da nam dozvoli da se vratimo u naš bivak, odakle ćemo svako jutro ići na Igrište da radimo i uveče ćemo se vratiti.

Pavlović mi odgovori da za sada možemo da se vratimo u logor, ali kada bude trebalo dežurati noću da bi se upalili svetlosni signali, onda ćemo morati i noću ostati na Igrištu. Objasnio mi je da su odlučili da se signali postave u obliku slova "M", tako da vatre budu na rastojanju od po 50 metara. Pavlović je dodao da su hteli da to budu inicijali imena i prezimena gospodina pukovnika, ali bi to bilo suviše složeno za Engleze pa su se odlučili samo za "M".

Uveče smo mogli da razgovaramo ili da se dogovaramo. Iz tih razgovora sam zaključio da što starih, što novodošavših podoficira, sa mojim vojnicima, ima oko trideset koji bi hteli da se bore protiv Nemaca, a naročito protiv ustaša, pošto je u mojoj grupi bilo mnogo Bosanaca. Postavljalo se pitanje kako ih organizovati.

Otkako su se pojavili komunisti, iako pukovnik nije naglo povećavao brojno stanje na Ravnoj gori, počeo je da poziva pod oružje neke jedinice. Bar tako su pričali u "gornjem štabu", a to su bili i izveštaji sa terena.

Jedno veče bio je red da primim sledovanje. Nadao sam se da ću, pored novca, dobiti i nešto hrane u naturi, jer su dan pre toga došla odnekud na Ravnu goru kola puna raznih namirnica. Umesto kapetana Uzelca Tarasa, našao sam narednika Gojka Ajvaza. On mi je dao samo namirnice, i to nekoliko kilograma brašna i pasulja i komad suve slanine. Uspeo sam da izvučem i nekoliko kutija duvana za zavijanje, ali bez cigaret-papira. Za mene, kao svog zemljaka, dodao je tri kutije "morave".

Čekajući kapetana Tarasa da bih dobio i novčano sledovanje, razgovarao sam sa Ajvazom. On mi je ispričao, kao nešto sasvim obično, da je pukovnik Mihailović imao negde, nije znao gde, sastanak sa žandarmerijskim majorom Dangićem. Upitao sam, ali ne mnogo zainteresovano, šta kaže taj major, kako je u Bosini.

Pričao je kako ustaše kolju sve odreda i narod diže ustanak. Od pukovnika Mihailovića je tražio da mu pošalje oficira i podoficira koliko god može, jer da nema ko da vodi bosanske seljake koji se dižu na ustanak. Postavio sam još nekoliko pitanja, ali Ajvaz nije više ništa znao o Dangiću.

Međutim, i druge vesti su bile trag koji je za sobom ostavio Dangić. Više nego ikada do sada, počelo se pričati o pokolju Srba u Bosni. Bilo je tu, prosto, neverovatnih stvari, a primetio sam da su i pretnje odmazdom bile sve žešće.

Ove priče i prepričavanje o Dangiću dali su mi ideju da prikupim što više podoficira i vojnika i da krenem sa Ravne gore. Više mi nije bilo potrebno da ispitujem ko bi hteo u borbu, jer je bilo dosta Bosanaca koji sm poverovali svim ovim pričama koje su ostale za Dangićem i koji su bili spremni da od pukovnika traže da ih pusti da idu u Bosnu da se bore.

Pojavio se i jedan oficir koji mi se kao starom "ravnogorcu" ponudio da pomogne u organizovanju grupe koja bi odmah krenula pod komandu .majora Dangića. Bilo je to početkom avgusta. Baš tada su preko seljaka koji su dolazili na Ravnu goru, a i preko oficira koji su se vraćali sa terena, stizale priče o poterama žandarma, zajedno sa Nemcima, protiv komunista. Govorilo se da su negde oko Valjeva uhvatili jednog komunistu, ali i o tome da komunisti vode borbe sa žandarmima.

Do sastanka sa doktorom Jovanovićem mislio sam da su sve to komunisti i nisam pravio razliku između partizana i komunista. Ni na Ravnoj gori niko nije pominjao partizane, već samo komuniste, ako isključim pogrdna imena koja su im pridevali.

Oficir koji mi je prišao bio je poručnik Naum Zafirovski. Bio je Makedonac, stariji od mene godinu dana, iz 60. klase Vojne akademije. Vrlo temperamentan, bio je spreman da odmah počne borbu protiv Nemaca i tako zagrejan morao se hladiti na Ravnoj gori, jer su mu odmah u "gornjem štabu" objasnili strategiju "još nije vreme"; uz to, došao je posle onog saopštenja izbegličke vlade preko Radio-Londona da treba čekati bojni poziv.

Nagovarao me je da se priključim Dangiću, a ja sam mu ispričao sve što se do sada radilo na Ravnoj gori. Pomenuo sam i veze sa komesarskom upravom i kako je Voja Popović nudio komunistima da predaju oružje i da uz garanciju potpukovnika Pavlovića pođu s njim u Beograd, gde će od komesara Aćimovića dobiti dozvolu za rad i slobodno kretanje, pa im tada ni Nemci neće ništa. Zatim o sastanku Neška Nedića sa žandarmerijskim rukovodiocima radi organizovanja napada na partizane, zajedno sa Nemcima.

Nije mi uspelo da Zafirovskog zadržim. Da je ostao jos samo nekoliko dana, sudbina bi mu bila drugačija. Otišavši sa Ravne gore, Zafirovski je prošao pored majora Dangića i stupio u Romansijski partizanski odred. Posle izvesnog vremena, na inicijativu Svetozara Vukmanovića Tempa, kao Makedonac bio je upućen u Makedoniju da pomogne u organizaciji partizanskih odreda. Na putu za Makedoniju zadržao se u 1. šumadijskoj brigadi, ali su ga u borbi kod Prijepolja Nemci zarobili i uputili u koncentracioni logor u Mathauzenu. Preživeo je logor, i po povratku, posle oslobodenja, kao oficir, bio je raspoređen u Osmu diviziju KNOJ-a. Tu se sreo sa Benjaminom Samokovlijom, koji je tada, kao oficir, bio takođe u štabu KNOJ-a.

Pošto je Zafirovski otišao, iznenadio sam se kada sam video da se na Ravnu goru vratio Miloš Vučković. Nas dvojica nismo više jedan pred drugim krili da nam se ne sviđa to čekanje "ravnogoraca", a naročito povezivanje sa Ljotićem i dobijanje novca iz Beograda, pa smo se složili da treba što pre otići sa Ravne gore. Vučković se ponudio da među podoficirima organizuje sve one koji bi hteli. poći i da jednog dana na raportu istupimo svi sa svojim zahtevom. Što se tiče zakletve kralju, u njoj nije rečeno da se nećemo boriti protiv Nemaca, a da li je kralj protiv te borbe ili je za nju, to mi nismo znali.

Miloš Vučković i ja smo bili dobro odmakli u tim svojim dogovorima, kad jednog dana, ne rekavši mi ništa, Miloš opet nestade sa Ravne gore. Tek mnogo kasrnje saznaću da je dolazio k Venijaminu Marinkoviću, partijskom i partizanskom rukovodiocu, da ga izvesti o stanju na Ravnoj gori. To je još jedanput učinio, ali o tome će biti reči docnije.

Vučkoviću sam rekao da mi se ne ide, k majoru Dangiću, mada sam na Ravnoj gori slušao da predvodi ustanike. Ali nisam hteo da budem potčinjen žandarmerijskom majoru. Miloš me je podržavao u toj odluci rekavši da se u Bosni može boriti i bez komande tog majora.

U to vreme, kad su Miloš Vučković i Naum Zafirovski otišli, ja i moji vojnici radili smo na aerodromu. Ukoliko je neko od nas u početku i pomislio da se stvarno pripremamo za primanje avionskih pošiljki od Engleza, to sada više niko nije verovao. Kad smo kupe drva pripremili i rasporedili, benzin nismo dobili, ali nam je Pavlović naredio da ravnamo teren da bi se avioni mogli spustiti.

Niko od nas nije znao kakva treba da bude pista ni koliko duga, ali je teren na Igrištu bio prirodno pogodan. Mi smo radili toliko da se vidi da nešto radimo. Sem jednog Pavlovićevog dolaska i radoznalih seljaka, niko nas nije obilazio.

Naravno, ovaj naš "aerodrom" prikazivan je svima koji su dolazili na Ravnu goru, s obrazloženjem da ćemo dobiti pomoć u oružju, municiji i opremi, a govorilo se da će uskoro i padobranci da se spuste na njega. Takve su se priče naročito širile među seljacima, koji su sve manje dolazili na Ravnu ogru.

Dešavalo se često da avioni preleću noću preko Suvobora. Najčešće im je pravac bio sever-jug, i obratno. Možda je nekome od naših oficira palo na pamet da to iskoristi za ovakvu priču, jer ko će znati da li nam je neki od tih aviona spustio koji paket uz pomoć padobrana. U to sam se uverio kad je Pavlović naredio da uveče dežuramo na "aerodromu" i dao nam devet flaša po pola litra benzina, koje je negde nabavio Taras. Isto tako nam je saopštio da će avion te večeri kružiti iznad Ravne gore i da će imati upaljene zelene i crvene svetiljke na krilima. Kada avion napravi tri kruga, treba sve kupe drva istovremeno politi i zapaliti. To je ugovoreni signal. Tada će avion smanjiti visinu i spustiti padobrane. Još nam je naredio da pazimo gde će padobrani pasti, a i da nekog ne ubiju.

Posle uobičajene večere od malo retkog kačamaka i komadića sira, izišao sam sa vojnicima na Igrište. Sedeli smo i razgovarali. Vojnici bi obično pričali o svojim selima, brinući se kako je kod kuće. Negde oko ponoći čuli smo zvuk aviona. Potrčali smo do kupa da bismo bili spremni da ih zapalimo. Avion je leteo gotovo iznad nas, imao je i zapaljene svetiljke na krilima. U brzini sam zaboravio koje boje treba da budu te svetiljke, ove su bile obične.

Verovao sam da je priča o avionima samo izmišljena, ali ipak sam trčao od kupe do kupe i čekao da se avion vrati i počne kružiti izriad Ravne gore.

Prolazile su sekunide, pa minute, onda smo opet svi seli i od muke zapalili jednu kupu oko koje smo se okupili.

Naređenje je bilo da dežuramo do dva sata noću, a onda smo se vratili u logor.

Nisam vojnicima prenosio šta se sve događa na Ravnoj gori, već sam ih puštao da sami dolaze do tog saznanja; nastojao sam da veruju samo ono što vide, a ne i ono što im ponekad oficiri iz "gornjeg štaba" nameću. Uskoro ću se uveriti da su ti moji vojnici videli i više nego što sam ja mislio. Do sličnog zaključka ću doći i u odnosu na podofictre, upravo na one koji su govorili da su spremni da krenu sa Ravne gore.

Noć je prošla kao i svaka druga i moje uverenje da je ovo sa aerodromom i padobranima običan ravnogorski trik i manevar, postalo je još čvršće.

Tog jutra probudili smo se kasnije. Da nije bilo galame i jednog pucnja kod "gornjeg štaba", ne bismo se još probudili, jer smo bili umorni od noćnog dežuranja. Istrčali smo iz bivaka, a odozgo se i dalje čula vika i nekakvo jaukanje.

Potrčali smo ka "gornjem štabu" i negde na sredokraći između našeg bivaka i "gornjeg štaba" ugledali poručnika Pažina kako se otima za pušku s jednim vojnikom. U tom trenutku se nisam ni setio da je to onaj Ličanin koji je nekad bio kod mene i kojeg sam dodelio za stražu kod "gornjeg štaba". Još pre nego što smo mi stigli, dotrčao je žandarmerijski podnarednik Milutin Janković, koji je bio komandir te straže. Za njim su još neki dotrčali, pa smo uskoro razdvojili Pažina i Ličanina, kojeg je Janković veštim udarcem oborio na zemlju i stao mu nogom na grudi.

Uto je dotrčao i major Palošević i naredio da Ličanina svežu i odvedu u "gornji štab".

Pažina su Palošević i Mešković odveli u ambulantu. Primetih da Pažin nema oružja, odnosno pištolja.

Ravnogorski lekar, koji je inače bio zubar, malo uplašeno a i nevešto počeo je da obrađuje ranu, dok je Pažin stisnuo zube i ječao. Zrno je prošlo kroz butinu i doktor Rip je rekao da kost nije povređena, ali bi bilo dobro da Pažina odvedu u bolnicu.

Palošević je bio najaktivniji i već je poslao Meškovića da iz neke kolibe dovede konja da bi Pažina prebacili do prvog sela, a odatle u Gornji Milanovac u bolnicu..

Vojnika Ličanina odveli su u prostoriju gde je bila smeštena straža.

Oko "gornjeg štaba" vladala je gužva i zabuna. I oficiri i podoficiri pitali su jedna druge šta se desilo. Bila su tu i dva-tri oficira za koje nisam znao odakle su, "jorgandžije", kako su ih zvali "ravnogorci". Neko je rekao da je pucano na pukovnika.

U toj gužvi prišao mi je kuvar Benjamin. Njegova kuhinja za oficire bila je u prostoriji do pukovnikove sobe, pa sam ga upitao da li zna šta se desilo. Benjamin mi je, da ne čuju drugi, aspričao kako je u Dražinoj sobi bila velika i žučna rasprava, pa nije mogao razumeti o čemu se govorilo. Onda je iz sobe istrčao poručnik Pažin a za njim još jedan oficir, koji je prišao stražaru i nešto mu rekao. Stražar je potrčao za Pažinom niz brdo i odjednom se čuo pucanj.

Benjaminu sam rekao da nikome ne govori da je čuo svađu, jer bi mogao nastradati.

Prvi oficir koga sam ja video pored Pažina bio je major Palošević, a odmah za njim stigao je potporučnik Pavle Mešković. Ja sam dolazio odozdo, iz suprotnog pravca. Zaključih da je, prema onome što mi je Benjamin rekao, jedan od one dvojice bio taj koji je stražaru nešto rekao.

Dok su u ambulanti previjali Pažina, stigao je i Mešković sa seljakom koji je vodio konjića. Mali brdski konj imao je drveni samar koji nije bio ni pritegnut.

Palošević i lekar pomogli su Pažinu da se popne na konja. Nikome nisu dali da se približi Pažinu, koji je oko sebe gledao kao tražeći nekoga kome bi nešto rekao. Smestili su ga na samar, koji je Gojko Ajvaz prekrio ćebetom, i krenuli prema selu Planinici, udaljenom dobar sat hoda. Tu je trebalo da uzmu seoska kola i prevezu Pažina u Gornji Milanovac. Sa Pažinom su pošli major Palošević i potporučnik Mešković. Tek kada su polazili, na vratima kolibe pojavio se pukovrnk Draža Mihailović i, ne upitavši ništa, naredio Paloševiću da se hitno vrati čim Pažina smesti u bolnicu.

Tako je poručnik Pažin pošao na svoj poslednji put, sa koga se više nikad nije vratio.

Palošević i Mešković, a i žandarmerijski kaplar Blagoje Kovačević, koji je vodio konja do sela Planinice, a od Planinice, po njihovom kazivanju, vozio kola do Gornjeg Milanovca, govorili su isto: Pažin je mnogo iskrvario i tek što je došao u bolnicu, umro je.

To je onaj zakon šume o kome je u izbeglištvu, u inostranstvu, pisao Pavle Mešković u "Knjizi o Draži", kada je rekao da je Draža opomenuo generala Novakovića da na Ravnoj gori vlada zakon šume.

Sve do povratka majora Paloševića, na Ravnoj gori se nagađalo šta se desilo sa poručnikom Pažinom, a zatim o tome kako je od takve rane mogao da umre onako jak čovek kakav je bio poručnik Ilija Pažin.

Mene je jedna od tih priča posebno pogodila, a još više uplašila.

Narednik Ajvaz, koji je radio kod žandarmerijskog kapetana Uzelca, rekao mi je u razgovoru da pukovnik i Taras vode istragu nad onim mojim vojnikom.

To naglašavanje da je moj vojnik taj koji je pucao na Pažina, mene je uplašilo. Ako je taj vojnik mogao pucati na poručnika koga je dobro poznavao, jer Pažin je bio Dražin ađutant i često je tom vojniku naređenja izdavao, zašto ne bi mogli narediti da taj vojnik i protiv mene nešto izjavi. Nisam mogao odgonetnuti šta se dešavalo kod Draže u sobi posle čega je Pažin istrčao napolje. Pa ni ono što mi je nedavno Benjamin napomenuo, da Pažin želi da ode sa Ravne gore, po mojem mišljenju, nije moglo biti osnovni razlog da neko puca u njega.

Došao sam do zaključka, ili mu je naređeno da uradi nešto što njegova čast nije dozvoljavala, ili je znao nešto što je moglo da bude opasno za one gore. Najzad, Pažin je iz Tometnog Polja donosio pakete sa novcem koji je slao Ljotić ili neko drugi iz Beograda. Nije bilo potrebno da suviše dugo o tome razmišljam. Rasplet je, bar za mene, došao brže nego što sam očekivao.

Potpukovnik Pavlović je poslao Milutina Jankovića da mi javi da hitno dođem u štab. Bilo mi je jasno da moram biti oprezan da ne budem i ja u kakvom bekstvu ubijen.

Uzeo sam pištolj i metak ubacio u cev tako da to vidi i žandarmerijski podnarednik, koji me upita šta će mi to.

"Da se nađe", rekoh odlučno, "da ne prođem kao Pažin." Naredih mu da pođe, a da ću ja za njim doći u štab.

Nisam čekao da Milutin Janković odmakne daleko, već sam odmah za njim pošao i ja. Ušao je u Dražinu sobu, ja sam sačekao da on izađe, pa sam orida ušao. U sobi su, pored Draže, bili Palošević i Uzelac.

Propisno sam se javio. Draža se nije ni podigao sa stolice, već je samo lulom udario u pepeljaru, stresao malo pepela i, popravivši naočare, pogledao me preko njih.

Stajao sam u stavu mimo i čekao, učinilo mi se, dugo.

Potom je počelo ispitivanje.

Kada sam poslednji put razgovarao s tim Ličaninom? Da li mi je šta govorio za ađutanta, poručnika Pažina? Jesam li ja imao kakve razgovore sa Pažinom, da li smo se svađali? Sećam li se da smo imali nesporazum u Zaovinama i na Tari?

Ređala su se pitanja i ja sam se sve više osećao kao pred sudom koji treba da me osudi.

Odgovarao sam koliko sam mogao pribranije. Iako su bile avgustovske vrućine, meni su izbile hladne graške znoja po čelu i niz kičmu me podiđe jeza. Kroz glavu mi prostruja misao: ako do čega dođe, bar da svoj život dobro naplatim, pa sam kao slučajno popravio opasač i pištolj namestio tako da ga mogu brzo upotrebiti.

Čini mi se da ni Paloševiću nije ovaj pokret promakao, pa i on popravi pištolj.

Slušajući pitanja i odgovarajući, očima sam pratio šta ko radi.

Iznenada, kao grom iz vedra neba, Draža me ošinu pitanjem:

"Jeste li vi i Živić na Rudnku vodili borbu sa Nemcima i zarobili jednog nemačkog vojnika?"

Gledao sam u pukovnika da bih se pribrao.

"Odgovorite, Martinoviću, šta čekate?" viknu on.

"Gospodine pukovniče, ja za to ne znam. Možda je posle mog odlaska Živić vodio kakve borbe. Posle vašeg sastanka sa Dangićem", produžio sam, "ovde se priča kako se u Bosni vode borbe protiv ustaša. Gospodine pukovniče, dozvolite mi da napustim Ravnu goru, kao i drugim Bosanicima podoficirima i vojmcima, koji hoće da pođu sa mnom, jer mnogi žele da se bore. To je sve što bih imao da vas molim. Ako mi ne dozvolite, moraću da pobegnem."

Draža se trže na moje poslednje reči. Palošević učini pokret kao da će se mašiti pištolja, kad Draža podiže ruku i reče: "Čekajte!"

Ne znam na koga se odnosilo to "čekajte", na mene ili na Paloševića, ali sam bio spreman za odbranu. Možda je "čekajte" bila neka misao koja se tek tada rodila u njegovoj glavi, neka ideja koju će uskoro ostvariti. Posle toga je misli.o nekoliko minuta, koji su za mene bili dugi časovi preznojavanja, a onda nešto našvrljao olovkom po hartija i tu ceduljicu dodao Paloševiću.

Palošević je čitao, a ja sam pomno pratio i video kad on klimnu glavom kao da odobrava.

Pukovnik Mihailović, videvši da i Palošević odobrava, obrati se meni:

"Dobro, Martinoviću, vašu molbu ću uzeti k znanju, sada se možete udaljiti."

Prvi put za mojih deset godina vojne službe ova vojnička fraza učini mi se potpuno prihvatljivom.

Pošao sam oprezno ka vratima, ne verujući više ni sam sebi da se sve tako svršilo, a znao sam da je s druge strane vrata žandarmerijski podnarednik Milutin Tanković. Kad sam izišao, pogledao je u mene a gledao je i u vrata, kao da je čekao da neko iz Dražine sobe izađe i da mu izda naređenje.

Izišao sam iz kolibe niz ona dva-tri stepenika i pošao u svoj bivak, brišući hladan znoj sa čela. Seo sam uz put na panj i drhtao. Pokušavao sam da se setim svake reči koju sam izgovorio kada mi je postavljeno pitanje da li sam vodio borbu na Rudniku i da li smo Živić i ja zarobili nemačkog vojnika.

Da li je moj odgovor bio ubedljiv? Ko li je mogao Dražu obavestiti o zarobljavanju nemačkog vojnika?

Počeo sam se prisećati svake reči koju sam rekao svom drugu Topaloviću kada je bio na Ravnoj gori. Sigurno me je on tužio Draži, a mene je lagao da je održao reč i da me nije tužio. Topaloviću sam ispričao da sam zarobio nemačkog podoficira, a Draža me je pitao za vojnika. Sem toga, Topaloviću sam rekao i kako je izgledao taj zarobljenik kada sam ga zarobio. Te detalje me nije Draža pitao, a možda ih je i Topalović izostavio.

Osećao sam po držanju ostalih da sam u nešto drugačijem položaju u odnosu na ostale oficire, naročito u pogledu ishrane. Nije ovo bilo prvi put da sam se toga setio, ali mi je sada sve izgledalo drugačije. Zaronio sam u svoje misli i ne primetivši Nikolu Vučkovića, dok nije stao ispred mene.

On me upita zašto sam bled, da nisam bolestan.

"Nisam bolestan, ali mi se zlo piše. Bio sam na saslušanju. Hteli su mene da okrive za ono što su oni uradiki, jer je to, kažu, moj vojnik uradio. Ovih poslednjih dana, znaš i sam, radili smo na onom 'aerodromu' na koji nikad niko neće sleteti, jer oni nemaju ni s kim veze. Sem toga su me pitali za onog Nemca što smo ga na Rudniku zarobili. Ti, Nikola, nemoj za živu glavu ma šta pričati o onom zarobljeniku, pravi se da nemaš o tome pojma. A sada pođi gore ne bi li saznao šta će uraditi s onim vojmkom kojeg su zatvorili."

Nikola je otišao u "gornji štab" i kada se vratio, saopštio mi je da je žandarmerijski podnarednik Janković odveo vezanog Ličanina, koji je osuđen na smrt. Još je dodao da više ne odlazim u štab, među one oficire.

Tih nekoliko dana do polaska sa Ravne gore više puta sam imao prilike da slušam o pogubljenju Ličanina. Tu priču je širio Milutin Janković. Ona je postajala sve strašnija i neljudskija, zbog njegovog dodavanja, jer je on želeo da bude neko koga se svi plaše.

Jedno veče pred grupom podoficira pričao je kako je klao Ličanina, kako mu je prerezao grkljan, a on je krkljao i kolutao očima. Način na koji je to Janković pričao, prisiljavao je svakog od nas da o njemu razmišljamo. Umesto da se takav čovek odstrani, Janković je postao lični čuvar Draže Mihailovića. Sa Ravne gore je upućen kasnije za četničkog komandanta u dragačevski kraj. Teško je u tom kraju naći čoveka koji nije čuo za zverstva ovog žandarmerijskog podnarednika, koga je Draža Mihailović unapredio u čin žandarmerijskog poručnika. Ne samo da ga je unapredio već mu je iz specijalne naklonosti bio i venčani kum.

Ovaj patološki tip, prema pričanju mnogih ljudi iz tih krajeva s kojima sam posle rata razgovarao, prevršio je u klanju i zverstvima sva četnička merila. Postao je opasan i za četničke glavešine pa je, po naređenju Draže Mihailovića, Jankovićevog venčanog kuma, Predrag Raković organizovao njegovo ubistvo.

Doveden je na prevaru u jednu crkvu i tu je zaklan na jedan od načina na koje je on klao svoje žrtve. Ali to veče pred kolibom Svetozara Tomovića, dok je Janković pričao kako je klao Ličanina, niko nije mislio šta će biti od ovog čoveka.

Iste ili druge večeri opet se na Ravnoj gori pojavio narednik Miloš Vučković. Objašnjavao mi je kako je išao po uniformu koju je ostavio kod jednog prijatelja u Kraljevu, ali nije mogao doći do njega pa će morati da ide ponovo. Miloš je već čuo ravnogorske novosti, a i ja sam mu podrobno ispričao o ubistvu poručnika Pažina i o svemu što se meni dogodilo. Pred Milošem nisam ništa krio. Rekao sam mu da je pukovnik primio k znanju moju molbu za odlazak sa Ravne gore. Sada samo da što pre organizujem sve one koji hoće u borbu.

Miloš mi je nabrojao desetak novih podoficira koji su došli dok smo mi radili na "aerodromu", ali nije znao hoće li i od njih neko poći s nama. U "gornjem štabu" se priča da će pukovnik poslati u Bosnu sve koji hoće da se bore.

Obradovao sam se takvim vestima. Računao sam da će sa mnom poći polovma, čak više od polovine ljudstva sa Ravne gore.

Od Miloša Vučkovića čuo sam da ima dosta partizana u šumama, a verovao sam mu, jer sam ih i sam video tada na Ravnoj gori, a slušao sam i od seljaka koji su dolazili da je raspoloženje za borbu sve veće. Najzad i oficiri koji su se vraćali sa terena govorili su o tome.

To popodne došao je Aca Mišić ljut i, kao obično, pijan, da se izjada Draži. Pričao je da su partizani napali žandarme u Mionici, a posle toga došli k njemu da ga ismevaju što se izležava i što govori da nije vreme za borbu protiv okupatora.

Bilo je to neobično, ali ovog dana Draža je pred veče sedeo pod venjakom i pio sa Mišićem, Tarasom i drugim oficirima. S njima je sedeo i jedan visoki seljak. Bio je to Radovan Ćirović iz zaseoka Ćirovići, koji pripada selu Planinica. Reč je bila o kumstvu kojeg je trebalo da se prihvati pukovnik Mihailović, čime je Aca Mišić želeo da uveliča ličnost pukovnika.

Mišić je nagovorio Ćirovića da pokvari staro kumstvo i da uzme za kuma Dražu Mihailovića, a ovo veče nagovarao je Dražu da se prihvati tog kumstva. Radovan Ćirović doneo je bogate ponude za novog kuma.

Mene je pred veče pozvao u "gornji štab" Mešković. Bio sam oprezan pa sam pošao sa Nikolom Vučkovićem. Mešković mi je samo rekao da mi je njegova verenica poručila da sutra, u nedelju, dođem kod kolibe Veskovića, tamo će me čekati Slavka i moja sestra od tetke iz Beograda. Mešković, inače, nije hteo da razgovara sa mnom.

Sutradan ujutro, pošto sam dobio odobrenje od potpukovnika Pavlovića, poveo sam patrolu i pošao do Veskovića kolibe.

Tamo sam našao sestru Anicu i bolničarku Slavku. Anica je donela cigareta i druge ponude, što sam podelio sa svojim vojnicima. Pričala mi je da u Beogradu ima izbeglica iz Bosne, ali da nikoga nije našla ko bi joj mogao ma šta reći p mojem ocu i majci. Ono što je pričala o životu u Beogradu nije se mnogo razlikovalo od drugih kazivanja, samo što je različito pogađalo.

Otpratio sam je do sela Ba i pomogao da se snađe za prevoz do Kadine Luke, a ja sam prečicom, preko Planinice i Igrišta, oko pola noći stigao u svoj bivak.

Slavka, koja je ostavila mene i Anicu da se ispričamo, bila je otišla u svoje selo a sa mnom je zakazala sastanak za sredu. Ona je te cele nedelje bila slobodna i ja sam se kolebao da li da joj kažem da odlazim sa Ravne gore.

Sledećih dana, uz pomoć Miloša Vučkovića, Mitra i Save, obišao sam sve koji su se odlučili da pođu sa mnom. Među njima je bio i Svetozar Filipović iz obližnjeg sela Brežđa, pitomac podnarednik mašinske momaričke škole, s kojim sam proveo dosta časova popravljajući motor za radio-stanicu.

Nije bilo slavlja ni posebnog oproštaja što odlazimo. Umesto toga, bilo je iščekivanja kada će nam odobriti da krenemo. Normalno bi bilo da sam od potpukovnika Pavlovića ili nekog drugog iz štaba dobio prvo obaveštenje ili naređenje za odlazak. Mnogi od nas koji smo se dogovorili da pođemo, interesovali smo se za to na sve moguće načine. Ipak, obaveštenje smo dobili od narednika Seničara. On je rekao da će nas pukovnik poslati u Bosnu pod komandu žandarmerijskog majora Dangića.

Franjo Seničar je bio pijan i govorio je svašta, pa mi je narednik Sava rekao da bi trebalo da se pričuvam majora Dangića.

Odgovorio sam, neka bude šta bude, samo da odem odavde. Sve dok nisam bio van domašaja "gornjeg štaba", nikome nisam rekao da nemam nameru da idem pod komandu majora Dangića.

Dobio sam još tri nova vojnika. Jedan je bio policajac i zvao se Boško. On će mi pomoći da docnije izbegnem pokušaj majora Dangića da me uhvati i ubije. Vojnicima nazivam sve koji su služili vojsku a nisu imali čin, mada je retko ko imao vojničku uniformu.

Čuli smo da je pukovnik opet otišao u Struganik jer je zakazao neke važne sastanke. Bio sam na ivici iskušenja da pođem na raport i pitam šta je sa našim odlaskom, kada sam dobio poziv od potpukovnika Pavlovića da se javim "u gornji štab" radi pripreme za polazak.

Posle opšimog predavanja o situaciji u Bosni i borbama koje vode ustanici pod majorom Dangićem protiv ustaša i "Turaka", Pavlović mi je saopštio da je pukovnik naredio da mu se javim sa celom svojom grupom u Struganiku, gde će izvrsiti smotru.

"Morate dobro doterati sve da vojnički izgledaju, jer će vas tamo pozdraviti i komandant žandarmerije pukovnik Trišić", rekao je Pavlović. "Za. pokret morate biti spremni 15. avgusta. Je li vam jasno?"

"Jasno, gospodine potpukovniče", gotovo sam viknuo, oštro pozdravio i okrenuo se nalevo krug. Pavlović me još upita koliko će nas biti. "Ne znam tačno, mislim 25 do 30 vojnika i podoficira", odgovorih.

"Oho", ote se Pavloviću, "Zar toliko?"

Ja ponovo pozdravih i Pavlović me više ne zaustavi.

Došao sam najpre među podoficire i rekao:

"Ko hoće u Bosnu, neka se pripremi za prekosutra da pode sa mnom u Struganik na smotru."

Narednika-vodnika Mitra, kao najstarijeg, odredio sam da pripremi podoficire, a ja ću pripremiti vojnike. Postrojio sam svoje vojnike, što sam retko činio, i objasnio im da se spreme jer za dva dana polazimo. Ako neko želi da ostane, neka se slobodno javi.

Ne čekajući na ručak, pošao sam već poznatom stazom da se oprostim sa Slavkom kao što sam joj obećao.

Činilo mi se da sada vreme sporo prolazi. Računao sam da skoro četiri meseca poznajem pukovnika Dražu Mihailovića. Od ta četiri meseca samo petnaestak dana sam bio na Rudniku.

Razmišljajući o vremenu provedenom na Ravnoj gori, stigao sam i do koliba gde me je čekala Slavka.

Posle ručka smo dugo razgovarali, a onda me je ona pratila kroz šumu gotovo do "gornjeg štaba". Na rastanku mi je rekla da je odavno čula da će me pukovnik uputiti u Bosnu jer sam buntovnik i, na moje iznenađenje, dodade da se pričuvam majora Dangića.

Dugo sam je nagovarao da mi kaže odakle zna da mi sa te strane preti opasnost, ali to nije smela da mi kaže. Rekla je da je rešila da uskoro prestane da nosi poštu sa Ravne gore u Beograd, makar morala da prestane da dolazi u selo roditeljima.

Da ne bi niko primetio moju odsutnost, posle rastanka sa Slavkom otišao sam do Saše Teodorovića da slušam Radio-London. Tamo je bilo još podoficira i oficira i ja sam se trudio da budem zapažen, pričajući kako se uveliko spremam za polazak.

Svetozar Filipović, slušajući kako govorim o pripremama za polazak, tražio je da i njega povedem. Obećao sam da ću zamoliti potpukovnika Pavlovića da ga pusti. Rekao sam da ću sutra poslednji put doći i da želim da na put ponesem sveže vesti. Odlazeći, obećao sam da ću se sutra pozdraviti i sa Sašom Teodorovićem. Uspeo sam da ga upitam kako napreduje veza, a on mi je odgovorio da još nema ništa.

Sutrašnji dan sam iskoristio da se pojedinačno oprostim od oficira i svih koji i dalje ostaju da čekaju Dražino "vreme". Kapetan Milojko Uzelac Taras dao nam je za ručak bolje sledovanje i nešto novaca da nam se nađe dok ne stignemo do majora Dangića, koga je posebno pozdravio.

Potpukovnik Pavlović mi je odobrio da povedem i Svetozara Filipovića i sve koji su se odlučili da idu u Bosnu. Ponudio sam mu da i on izvrši smotru, ali je odbio, govoreći da je pukovnik izričito naredio da će on izvršiti smotru i održati govor.

Obilazio sam i šumu, i potok Grab, i kolibe, sve do Igrišta. Pogledao sam i složene kupe drva koje više niko nije čuvao. Signali za sletanje aviona, odnosno za bacanje oružja padobranima, ili nisu bili potrebni ili je naš odlazak u Bosnu sve poremetio.

Uveče sam pošao iz svoje kolibe da slušam Radio-London. Išao sam uobičajenom stazom ka "gornjem štabu" i pade mi na pamet da bi bilo dobro da povedem i nekog podoficira, pa krenuh ka kolibi Srećka Tomovića u kojoj su bili podoficiri.

U tom trenutku začuh zvuk sličan onome koji se čuje kad se bombom "kragujevkom" udari pre bacanja. Instiriktivno, kao da sam na strelištu ili na bojnom polju, legoh i nekoliko trenutaka kasnije videh blesak i čuh eksploziju bombe koja se prolomi Ravnom gorom.

Posle odobrenja da idem u Bosnu i saopštenja da će me pukovnik poslati majoru Dangiću, ja sam mislio da su svi moji problemi na Ravnoj gori rešeni i moja opreznost je popustila. Eksplozija je izazvala gužvu i uzbunu, a onda se brzo sve smirilo.

Ja sam odustao da idem da slušam vesti, pomislivši da je, možda, ova bomba bila meni namenjena jer je eksplodirala na stazi kojom sam redovno odlazio Saši Teodoroviću. Te noći gotovo nismo spavali, a sutradan, 15. avgusta 1941, trebalo je rano biti u Struganiku. Pukovnik Mihailović je zakazao smotru za 10 časova. Od Ravne gore do Struganika za mlade noge bilo je manje od tri sata hoda.

Od uzbuđenja, a pomalo i od zebnje da nešto ne poremeti naš polazak, bili smo sprenmi za pokret još pre izlaska sunca. Iako je to bilo rano, meni je prišao žandarmerijski narednik Mitrović i predao pismeno naređenje potpukovnika Pavlovića da i njega, narednika Mitrovića, uključimo u grupu. Mitrović je objasnio da je to odobrenje Pavlović napisao sinoć, da ga ne bismo ujutro rano budili.

Krenuli smo preko Igrišta i sela Planinice za Struganik. Iza nas je još u tami ostala Ravna gora, dok je sunce već obasjavalo vrhove planlna ispred nas.

U Struganik, pred kuću vojvode Mišića, stigli smo oko devet časova. Nisam znao da li ukućani spavaju ili su budni, pa sam čekao priliku da se prijavim pukovniku Mihailoviću. Seljaci koji su prolazili, čudili su se tolikoj vojsci u kojoj je nekoliko njih imalo kokarde a ja oficirski amblem na šajkači. Više su gledali u naše oružje i u moju bradu nego u nas. Nisu se usuđivali da pitaju ni ko smo, ni zašto smo došli, ali su se malo podalje od kuće počeli okupljati da vide šta će dalje biti.

Kuća vojvode Mišića, posle onih ravnogorskih koliba i mog bivaka, izgledala mi je kao velelepni dvorac. Na verandi se pojavila lepa žena u dugačkoj haljini.

Odmah sam prepoznao suprugu majora Mišića i, pozdravivši je, zamolih da mi kaže da li je gospodin pukovnik Mihailović budan.

"Budan je, izvolite samo unutra", pozvala me je majorica.

Pošao sam uz stepenice i pokucao na vrata, jer me je Mišićka propustila napred. Ušao sam u lepo namešten hol. Milena Mišić mi pokaza na dvokrilna rezbarena vrata i ja ponovo pokucah.

U sobi se razgovor načas prekinu i ja čuh dobro poznati glas pukovnika Draže: "Slobodno."

Pošto sam zatvorio vrata, napravio sam dva koraka i stao mirno.

"Gospodine pukovniče, po vašem odobrenju doveo sam ljudstvo koje je spremno za smotru i odlazak u Bosnu."

Digao se Aca Mišić i predstavio me pukovniku Trišiću, komandntu žandarmerije.

Trišić mi pruži ruku i reče: "A vi ćete kod našeg Jezde u Bosnu."

Draža mi naredi sa sednem i Acinu suprugu zamoli da me počasti kafom.

Čekajući kafu, razgledao sam sobu koja je bila ukusno nameštena. Na zidu je bio veliki portret. vojvode Živojina Mišića. Moje divljenje prekide pukovnik Trišić.

Slušao sam ga pažljivo, koliko sam to mogao jer sam bio koncentrisan na svoj odlazak, bojao sam se da Draža u poslednjem trenutku ne promeni odluku.

Sve što je Trišić govorio, gotovo iste reči, čuo sam već od pukovnika Mihailovića ili potpukovnika Pavlovića i Paloševića ko zna koliko puta na Ravnoj gori.

Nešto malo se razlikovalo jer je Dangića nazivao "srpskim osvetnikom". Inače, reče da komunistički "ološ" pokušava da gurne narod u propast, da nije vreme za borbu, već treba sve snage okrenuti protiv onih koji mute i koji su i pre rata mutili. To su antidržavni elementi koji se nadaju da je sada došlo njihovo vreme. Govorio je nešto i o boljševičkoj Rusiji. Njegovo vatreno izlaganje prekinuo je ulazak Milene Mišić i miris prave kafe.

Pukovnik Draža me ponudi i rakijom, što sam učtivo odbio jer ne pijem. Potom je uzeo na mašini otkucane objave i potpisivao ih. Kada je potpisao jedno dvadesetak komada, pruži ih meni rekavši da ih predam majoru Dangiću samo za specijalne kurire koje bude slao na Ravnu goru. Tek tada me upita koliko je brojno stanje.

"Četiri podoficira, devetnaest vojnika, ja i još jedan žandarmerijski narednik koji nam se jutros priključio po odobrenju potpukovnika Pavlovića, svega dvadeset pet, gospodine pukovniče."

Potom mi naredi da pripremim stroj. Ja ustadoh, uzeh pušku o desno rame i pozdravih. Izišao sam pred kuću, postrojio svoje ljude i čekao.

Podalje je stajala veća grupa seljaka.

Pukovnik Mihailović je izašao na trem u pratnji Ace Mišića i pukovnika Trišića a onda je sišao niz stepenice.

Komandovao sam: "Mirno!" a zatim: "Pozdrav na levo!" oštro prišao pukovniku i predao raport.

"Gospodine pukovniče, bosanski odred je spreman za pokret."

Draža priđe stroju, podiže ruku na pozdrav i reče:

"Pomoz' bog, junaci", i meni dade znak da komandujem "na mestu voljno".

Pukovnik Mihailović je kratko govorio o pokoljima u Bosni i o tome kako mi, "ravnogorci", treba da visoko nosimo srpski barjak. Posle toga je govorio kako moramo imati uvek na umu zakletvu kralju, koju nikada ne smemo izneveriti. Na kraju reče da će naši zadaci u Bosni biti teški, ali da treba da slušamo komandu majora Dangića, koji se prihvatio teških obaveza i istorijske odgovomosti.

Kada je završio govor, ja sam ponovo komandovao " mirno" i "pozdrav". Pukovnik Mihailović me je rukom pozvao i ja uđoh za njima u kuću. Predao mi je zapečaćeno pismo naslovljeno na majora Dangića i rekao:

"Sada pravac Ljubovija — Bratunac. Tamo ćete naći majora Dangića, i pozdravite ga." To su rekli i Trišić i Mišić.

Tako smo krenuli iz Strugaruka prema selu Planinica, da bismo na prvom raskršću okrenuli prema selu Brežđe.

Iza sebe sam ostavio ravnogorskog pukovnika Dragoljuba-Dražu Mihailovića, rođenog. 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, koji je u prvom svetskom ratu bio odlikovan Belim orlom ali je bio i pod istragom, zbog čega je zaostao po činu za svojim drugovima. Posle prvog svetskog rata svršio je sve vojne škole i preveden je u generalštabnu struku.

Za vreme kralja Aleksandra bio je načelnik Kraljeve garde. Rat ga je zatekao na dužnosti pomoćnika načelnika štaba Druge armije. Pošto je njegov načelnik, pukovnik Bogdan Maglić, bivši austrougarski oficir, bio odsutan zbog bolesti uha, Draža je primio dužnost načelnika štaba. Sa štabom armije nije pošao u zarobljeništvo, već je sa grupom oficira krenuo u Srbiju. Na tom putu smo se sreli i sad smo se rastali..

U vremenu od 10. juna do 15. jula 1946. goding u nekoliko navrata sam prisustvovao suđenju grupi od dvadeset i četiri izdajnika i ratna zločinca, predvođena Dragoljubom-Dražom Mihailovićem, koji je u toku rata za izdajstvo odlikovan i unapređen za ministra vojnog i načelnika štaba vrhovne komande jugoslovenske vojske u otadžbini. Kao ... bio sam u prvim redovima i gledao Mihailovića kako sedi ... i suočen sa teškim optužbama za dela koja je počinio i naredivao da se čine. Nije više bilo ni traga od one samouverenosti sa kojom je istupao pred nama na Ravnoj gori. Bio je to čovek kome je u ono najsudbonosnije vreme bilo teško izdati naređenje da se oružje okrene protiv neprijatelja, za odbranu časti srpskog naroda, dok je lako naredio da se to oružje okrene protiv srpskih partizana, kada je na čelu ravnogorske grupe, početkom septembra 1941. godine, izvršio prvi napad na partizansku grupu u selu Planinica.

Nas, koji smo hteli da se borimo, sprečavao je u tome, a kad to više nije mogao, pokušavao je, a ponekad i uspeo da nas likvidira. To je pokušao da učini i sa mnom, ali nije uspeo. Sve što je uspeo jeste to da me je kralj lišio čina kao vojnog begunca, koji je iz četničke vojske pobegao u borbu protiv Nemaca.

Istina, pri tom mom bekstvu, odnosno režiranom odlasku sa Ravne gore, Draža se rešio gotovo svih onih koji su bili za borbu, a pokušao je i više od toga.

Uz put mi priđe Miloš Vučković i započe razgovor o tome kako mu se ne sviđaju stavovi pukovnika Draže prema Rusima, a ni saveti kako da se borimo u Bosni.

Nisam hteo da kvarim svoje raspoloženje razmišljanjem o Draži. Prekrasna Podgorina, koja se videla u daljini ispred nas, činila mi se čarobnom i upitah hoće li neko da zapeva. Odmah se razleže pesma, lepa i skladna.

Miloš je upomo nastavljao o Draži. Da bih prekinuo taj razgovor, rekoh da ni ja nemam nameru da idem Dangiću. Otvorih zapečaćeno pismo u kome Draža traži od Dangića izveštaj o brojnom stanju ustanika pod njegovom komandom. Posebno koliko ima oficira i podoficira.

A meni je kazao da je ovo pismo važno i poverljivo. Pocepah pismo pa htedoh to da učinim i sa objavama koje mi je dao, ali me Miloš uhvati za ruku i spreči da to učinim. Zatim mi reče da će uz put posetiti rođake u Užičkoj Požegi, ali da će nas stići do Ljubovije. Ja odgovorih da ne idem u Ljuboviju, već drugim putem, prema Loznici, i u potvrdu dadoh mu objave. Još mi je skrenuo pažnju na žandarmerijskog narednika Mitrovića, koji nam se tog dana priključio, rekavši da mu je sumnjiv.

Tada nisam znao sve ono što je drug Tito u jednom svom govoru rekao:

Još u Beogradu, Glavni štab partizanskih odreda saznao je da se negde u brdima na Ravnoj gori skriva pukovnik Draža Mihailović sa jednom grupom oficira, s kojima je uspeo da se skloni i ne bude odveden u ropstvo. 'Draža do tog momenta uopće nije vodio nikakve borbe, niti su bosanski seljaci, koji su bili ustali na odbranu svojih života, stajali pod njegovom komandom. Ja sam lično, još u julu mjesecu, naredio štabu Valjevskog partizanskog odreda da stupi u vezu sa Dražom Mihailovićem i da ga privoli na borbu u saradnju s nama. Ali on je odlučno odbijao da išta preduzme protiv Nijemaca, i to, prvo, što uopće nije imao nikakve vojske, a drugo, što se bojao represalija. Do ruku našeg štaba dopro je jedan dokument, u kome nas jedan čovjek iz Dražine grupe obavještavao da Draža Mihailović želi da otpravi neke nepokorne oficire u Bosnu, tj. ljude koji su željeli da se bore. Jedan od tih nepokornih bio je poručnik Ratko Martinović, koji je od prvog dana, zajedno sa popom Vladom Zečevićem, sarađivao s nama stvorivši jedan četnički odred na teritoriji Krupnja. U tom dokumentu se govori da je Draža Mihailović riješio da pomoću jednog kriminalnog tipa ubije poručnika Martinovića kada bude prelazio Drinu.'

Uveče prvog februara 1942. godine, u jednoj borbi Valjevskog partizanskog odreda na planini Maglešu uhvaćen je, odnosno zarobljen kao pripadnik Srpske državne straže žandarmerijski narednik Mitrović, koji je, između ostalog, u mom prisustvu na saslušanju priznao da mu je Draža naredio da me ubije. Ja sam ga pre toga saslušanja prepoznao i upitao zašto je pobegao iz manastira Tronoše. Odgovorio je da nije izvršio zadatak, a video je da mi nećemo otići k majoru Dangiću u Bosnu, pa je pobegao u Loznicu i preko Šapca u Beograd.

Više se nije usudio izići Draži na oči, a završio je na Maglešu.

Da se, međutim, vratim događajima.

Miodrag Palošević, rođen 1901. u Beogradu. Već kao dečak bio je dobrovoljni bolničar u balkanskom i prvom svetskom ratu. Vojnu akademiju završio je 1922. 1 pre i u toku aprilskog rata bio je na dužnosti komandanta Prvog jurišnog bataljona. Već u Zaovinama pukovnik Mihailović ga je odredio za svoga zamenika. Međutim, dolaskom Dragiše Vasića na Ravnu goru, Palošević prestaje da bude Dražin zamenik. Isticao se kao jedan od najvatrenijih protivnika komunista i tražio da se oni bezuslovno razoružaju. Poginuo 1945. u borbi protiv NOV i POJ.

Aleksandar-Saša Teodorović, student šumarstva i radio--amater. Bio je do 1944. godine uz Dražu Mihailovića kao radista na jednoj radio-stanici. U vreme rasula četnika 1944. napustio je četnike i krio se u Novom Sadu. Kada je otkriven, osuđen je na dve godine zatvora, a po izdržanoj kazni emigrirao je iz Jugoslavije.

Milojko J. Uzelac, rođ. 1896. u Gračacu na Zrmanji. Bioje u austrougarskoj vojsci kao vodnik u 26. domobranskom puku na Ruskom frontu u Bukovini. Prebegao Rusima i bio u Dobrovo-voljačkom korpusu u borbama na Dobrudži i na Solunskom frontu. Opredelio se za žandarmerijsku službu i pred rat je bio ko-mandir žandarmerijske čete u Vinkovcima. Zarobljen je od jedinica KNOJ-a 1945. god. Njegovo zdravstveno stanje bilo je veoma loše, alkohol ga je dokrajčio i umro je pre suđenja.

Neško Nedic rodom iz sela Lelića kraj Valjeva. Završio Vojnu akademiju 1934. godine u 59. klasi, od 1938. poručnik. Kada je D. Mihailović uspostavio vezu sa izbegličkom vladom u Londonu, Neško Nedić je bio među prvima koji je bio unapređen. U toku rata, u četničkim formacijama Draže Mihailovića vršio je dužnost komandanta Valjevskog četničkog korpusa, zatim načelnika štaba Posavsko-tamnavske grupe četničkog korpusa. Kod zloglasnog Račića je načelnik štaba grupe jurišnih korpusa. Za čitaoce koji znaju koliki je korpus, moram napomenuti da su četnički korpusi bili samo nazivi, pa i kada je brojno stanje bilo nekoliko stotina ljudi, možda i manje. Neško Nedić je poginuo 1945. godine.

Vojislav Popović, rodom iz sela Brežđa, pre rata činov-nik Ministarstva spoljnih poslova. Za vreme studija isticao se kao protivnik svih akcija koje su preduzimali napredni studenti i bio policijski doušnik. Studeriti su ga zvali "Voja Šonja", a na Ravnoj gori je dobio nadimak "Voja Diplomata". Pobegao je iz zemlje 1945. godine i sada živi kao emigrant u Austriji.

Artiljerijski brigadni general Ljubo Novaković komando-vao je u aprilskom ratu Komskim odredom (koji je u svom sa-stavu imao 48. pešadijski puk i jedan brdski artiljerijski divizion iz 22. artiljerijskog puka. Od 7. do 12. aprila 1941. ovaj odred je pod njegovom komandom "duboko prodro na albansku teritoriju pravcem Gusinje—dolina Šalje" (V. Terzić, Aprilski rat, Titograd, 1963, str. 599).

Vladiku Platona i pravoslavnog svestenika Dušana Subotića svirepo je mučio Agim Delić, licni pratilac ustaškog stožernika Viktora Gutića, i ubio ih između 4. i 5. maja 1941. ("Hrvatska krajina", od 18. maja 1941, dokumen.t u Arhivu Bosanske krajine, Banjaluka). Sredinom maja, po naređenju istog ustaškog stožemika, počelo je rušenje banjalučke pravoslavne crkve, koja je svojim arhitektonskim rešenjem i specifičnim stilom predstavljala vredan kultumi spomenik.

Radivoje Jovanović, rođen u selu Zarubi 1918. godine. Završio je Nižu školu Vojne akademije i 1940. proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Već u početku ustanka bio komandir Kolubarske partizanske čete i istakao se svojim junaštvom. Nosilac je Spomenice 1941. i Ordena narodnog heroja. U činu je general-potpukovnika.

Nikola Nikčević, u početku je prišao generalu Novakoviću, a onda se odvojio i neko vreme vršljao po Šumadiji, ne vodeći borbu ni s kim, da bi se, na kraju, opredelio protiv NOB. Poginuo je u borbi sa Kosmajsko-tamnavskim partizanskim odredom februara 1942. god. O tom događaju pisale su kvislinške novine "Novo vreme" od 27. februara 1942;

Ja još tada nisam nosio petokraku, već samo srpsku trobojku na šajkači. Tražio sam odobrenje da stavim i ja petokraku, smatrajući da ću tek tada postati partizan.

Vladimir Dedijer, Dnevnik, str. 62, prim. 13. 1 str. 64, prim. 16, III izd., Beograd, 1969.

Da je Milan Aćimović imao veze sa Dražom Mihailovi-ćem još od samog pocetka, vidi se iz jednog nepotpisanog Aćimovićevog izveštaja koji je dobio Draža Mihailović i sa strane svojom rukom stavio primedbe. U njemu, između ostalog, stoji:

"Što se tiče mog stava prema nacionalnim ljudima u šumi, navešću jedan slučaj: odmah u početku okupacije, u toku meseca maja ili početkom juna, Nemci su bili organizovali jedn.u veću akciju da bi očistili naše šume od ostataka jugoslovenske vojske, kako su oni i sami govorili. Tu se u prvom redu mislilo na Dražu i njegove ljude. Ja sam Nemcima isticao nekorisnost i čak štetnost te akcije, govoreći da će za vreme okupacije biti uvek ljudi koji će odlaziti u šumu i bolje je da tamo padnu pod uticaj jednog nacionalnog i trezvenog čoveka negoli pod uticaj komunista. Nemci su te razloge primili, tako da do te akcije nije došlo.

Ja sam stajao na stanovištu da Dražin cilj mora da bude i naš cilj. Naš rad treba dtsfcretno da koordinira, a nikako da se sukobljava. Između Draže, odnosno njegovih ljudi, i mene bio je stalni kontakt. Trebalo je da dođe između nas do jednog sastanka u blizini Valjeva, ali đo sastanka nije došlo jer su komunisti presekli put. Sve je ovo takođe bilo pre obrazovanja Nedićeve vlade ...

Po mom mišljenju, u zemlji je trebalo voditi borbu samo protiv komunista. Što se tice Draže, stajao sam na stanovištu da se borba protiv njega ne samo ne sme voditi nego se mora naći načina da se naš rad koordinira s njegovim" (A. VII, VK-).

U svojim Zapisimo. iz oslobodila.čkog rata, na str. 65, izd. "Svjetlost", Sarajevo, 1946, Rodoljub Čolaković piše: "Na osnovu tog stava, Pavlović je predlagao Draganu Jovanoviću:

1) da naši borci sklone oružje na Ravnu goru i da se raziđu kućama; obećavao je da ih Nijemci neće progoniti zbog toga što su neko vrijeme bili u šumi;

2) da se Dragojlo Dudić, Miša Pantić i Dragan Jovanović, koje je on smatrao vođama partizana u valjevskom kraju, mogu skloniti u njihov štab na Ravnoj gori;

3) ako je voljan da prihvati njegov predlog, on može autom da ga prebaci u Beograd, gdje će sve ovo moći da utvrdi sa Milanom Aćimovićem, 'komesarom unutrašnjih poslova'.

Veze Draže Mihailovića sa Milanom Aćimovićem mogu se videti iz izjava grupe izdajnika na suđenju Draži Mihailoviću i iz onih koje je davao optužem Dragi Jovanović:

"Predsednik: A kakva je bila uloga Aćimovića u Beogradu prema organizaciji D. M.?

Optuženi: Aćimović je smatran kao politički eksponent te organizacije" (dok. Izdajnik, str. 391—392). Na kraju, da navedem i deo napisa majora bivše jugoslovenske vojske Vojislava Pantelića, koji je u inostranstvu pisao:

,"Sutradan, pukovnik Mihailović me pozva i pročita mi pismo kaluđera Georgija Bojića. Ovaj je tražio da se odredi jedan oficir da primi Misitine jedinice. Na kraju čitanja pukovnik Mihailović me upita šta želim: da primim Misitine jedinice, ostanem i organizujem intendanturu u Ravnoj gori, ili da budem kod njega u štabu. Imao sam utisak da i on želi da odem na mesto Misitino, te se odmah odlučih za boračku jedinicu.

Pri izlasku Draža mi reče da će mi dati naređenje i da treba da krenem odmah. U predsoblju kolibe, štaba Dražinog, videh potpukovnika Žiku Đurića. Počnem sa njim razgovor. Draža me pozva u sobu: Pazi šta govoriš, jer on dolazi od ministra Aćimovića. Izašao sam opet i govorio sa Đurićem duže. Izlagao mi je potrebu saradnje između Draže i Ačnnovića, za koga je tvrdio da je rodoljub (Knjiga o Draži, str. 161)

To se odnosi na Saopštenje br. 15, od 22. jula 1941, vlade Kraljevine Jugoslavije (A. VII, 306, 23/46-1), u kome vlada apeluje da narod izbegava borbu i da "čeka na bojni znak iz Londona", koji će biti dat "kad dođe za to vreme".

Venijamin S. Marinković, profesor, član Okružnog komiteta za Užice. Poginuo 29. novembra 1941. od bombe nemačkih aviona.

Jezdimir Dangić, žandarmerijski major, posle okupacije sklonio se kod brata u Ljuboviji. Odatle je dolazio i na Ravnu goru i slao dosta puta izveštaje o velikom klanju srpskog življa u istočnoj Bosni, što je sam izmišljao i što je bilo neverovatno, ali je "ravnogorcima^ služilo za raspirivanje nacionalne mržnje. Pošto su ustanici koje je vodio Pera Đukanović, bivši solunski narednik, oslobodili Drinjaču i Bratunac, Dangić se lukavo nametnuo za vođu ustanka u tom delu Bosne. Kada više Nemcima nije bio potreban, strpali su ga 1942. u logor. Saveznici su ga izručili kao ratnog zločinca i javno je osuđen na smrt u Sarajevu 1946. godine.

Jovan Trišić, žandarmerijski pukovnik, odmah po dolasku Nemaca postavljen za komandanta žandarmerije okupirane Srbije. Pored naređenja komesara Aćimovića, izvršavao je revno-sno i sva nemačka naređenja. Osim organizacije žandarmerije za borbu protiv partizana, razradio je i plan za zajedničku čet-ničko-nedićevsku ofanzivu u Srbiji, koji je pao u ruke partizanima kada je zarobljen žandarmerijski major Olujević u Belanovici. Od prvih dana je sarađivao sa Dražom Mihailovićem.