Napeto smo posmatrali kako Pažin prilazi kasarni. Odande ni glasa. Dolazi do vrata. Mislili smo, žandarmi su nekuda odmaglili. Međutim, nije bilo tako. Žandarmi su bili obavešteni o vojsci koja im se približavala. Kada je Pažin tražio da polože oružje, oni su prišli soškama i odložili ga.

Poručnik Pažin nam je dao znak da možemo napred. Jedan žandarmerijski narednik komandovao je razoružanim žandarmima da izađu. Kada smo mi prišli, oni su već bili postrojeni. Pukovnik Mihailović kao da nlje očekivao ovaj postupak, pogotovo kada ga je narednik oslovio sa "gospodme pukovniče" i predao raport. U tom trenutku Draža kao da promeni odluku. On iznenada pozva žandarme da pođu s nama, a oni koji ostanu, kako reče Draža, neka nikad ne zaborave da su položili zakletvu kralju i otadžbini.

Pošao je s nama samo jedan podnarednik po imenu Milutin Janković, povisok, crn i snažan.

Krenuli smo dalje i neko pokuša da povede pesmu "Oj, Srbijo, mila mati". Nije išla pesma u razvučenoj koloni, pa ni četnici koji su pokušavali da pevaju "Sprem'te se, sprem'te, četnici" nisu imali uspeha. U žandarmerijskoj stanici bilo je i rakije, kojom je komandir obilato nudio prisutne. Popili su ceo balon, a marinac Franjo je prethodno napunio svoju čuturu. Slobodno je prišao Draži i ponudio ga. Mihailović ne odbi, već dobro potegnu. Docnije sam video da je Franjo zbog snabdevanja Draže rakijom uživao njegove simpatije, ali sam uvek imao utisak da medu njima ima i nešto drugo što nikada nisam otkrio. Intinmost i slobodno ponašanje narednika Franje prema Draži bili su i ostali tajna za sve, i svi su se s tim i pomirili, trudeći ae da se ne zamere Franji.

Draža je gledao čas u kartu, čas na teren. Uskoro je trebalo stići na staru granicu Bosne i Srbije. U ovom luku Drine granica je išla kopnom. Kada Draža ponovo pogleda na teren, ja se nasmejah. Živić me upita šta je. Pokazah rukom po brdu gde nije bilo graničnih stubova, nije ovo Austro-Ugarska, ne vidi se granica.

Kolona se zaustavi, a onda grupa oficira, okrećući kartu tamo-amo, najzad nađe stajnu tačku i Draža pokaza rukom:

"Eno tamo kod onog drveta je granica."

Naredniku-vodniku Peroviću naredi da razvije zastavu i da stane na livadu pored onog drveta, kako su utvrdili, na samoj granici. Dok je Perović išao sa zastavom na određeno mesto, usledilo je naređenje majoru Stankoviću da nas sve postroji u dve vrste da bismo pozdravili zastavu.

Narednik-vodnik Perović, dirnut prizorom, stajao je kao kip sa razvijenom zastavom 41. pešadijskog puka, a kada je major Mirko Stanković oštro komandovao "Pozdrav zastavi", Mihailović je stao i sam na desno krilo stroja i pozdravio zastavu. To je trajalo nekoliko trenutaka. Onda je izašao pred stroj svoje i Mitrove vojske.

Mihailović je pokušao da govori: "Mi se nalazimo na svetoj srpskoj zemlji", a onda je zastao, savladalo ga je uzbuđenje ili mnoštvo neodređenih misli pa je, podigavši glavu, hrapavim glasom zapevao himnu "Bože pravde, ti što spase ... "

Svi smo prihvatili himriu i otpevali sve tri strofe neskladno, ali do kraja. Suton se već hvatao i pokrio senke zalazećeg sunca, a mi smo seli, zapalili cigarete, a oni koji su pili, potegli su iz čutura rakiju koju su Franjo i Uzelac još u Bosni nabavili, Franjo je prišao Draži i ponovo ga ponudio. Draža nije odbio, a ja sam opet pomislio, ili se ulizuje ili ih nešto drugo veže.

Pred nama u daljini tamnomodri obrisi planme Tare iznad koje je, kao da hoće da se odvoji i oslobodi, lebdelo još uvek crvenkasto nebo. Odmor je potrajao duže, jer smo od žandarma dobili podatke da u selu koje je ispred nas nema Nemaca i da će tu teško kada i doći. Velika je ovo "zabit bogu za leđima", kako rekoše žandarmi. Bilo bi normalno da smo se žurili da pre mrak uđemo u selo da bismo se razmestili. Međutim, Draža nije žurio, čekao je da se počne smrkavati da bismo ušli u selo. Kasnije sam video da je on to isplanirao da bi najpre raširio priču o vojsci koja se neće ni po koju cenu predati i kapitulirati, pa da tek ujutro, kad svane, seljaci vide ko smo.

Dok smo se odmarali, prišao mi je Žnidaršić i rekao mi da bi vojvoda Mitar želeo da razgovara sa mnom, pa da se na konačištu smestim s njim da bismo bili zajedno. O Kosti Pećancu i četničkoj organizaciji kojoj su pripadali i ovi četnici znao sam toliko koliko se službeno o njima govorilo. Bilo je to samo najlepše, važili su za uzor patriotizma. Među nama oficirima malo se ko interesovao ko su četnici bili stvarno i kakve su njihove zasluge u istoriji.

Nisam mogao pristati na taj predlog, jer sam smatrao da mi je sada prvi starešina Živić, i, rekao sam da ću se smestiti gde me rasporede, a za razgovore biće vremena. Voleo bih i ja da porazgovaram sa vojvodom Mitrom. Interesuje me kakve su njegove namere, šta će dalje i kuda će. Hoće li produžiti borbu protiv Nemaca. Žnidaršić mi reče da se Mitar nada da će uspostaviti vezu sa glavnim vojvodom Pećancem, koji zna šta treba da se radi.

Već je bio mrak kad smo krenuli dalje. Uzelac je odnekud doneo Draži fenjer, a pokazalo se da tih fenjera i baterija ima više, pa je kolonaišla ka selu Zaovine slobodno, sa upaljenim svetiljkama i, tako razvučena izgledala je kao poveća vojna jedinica, utoliko pre što je i po neki Mitrov četnik imao bateriju.

Selo Zaovine ima nekoliko zaselaka. Glavni deo sela zove se Vežanja. Tu je škola, dve kafane, mala crkvica i dućan-zadruga. Ove podatke nam je dao odmah u prvom zaseoku Nikolići neki Marić, koji se tu zatekao na večeri kod kuma. Đurđevdan mu je krsna slava pa je do-šao da se dogovori hoće li u ovom jadu slaviti slavu.

Uzeli smo tog Marića da nas povede do centra ovog raštrkanog sela, a to je bilo još sat hoda. Plašljiv kao zec, Marić je pokušao da se izvuče da nam ne bude vodič, ali onda mu priđe Franjo, već podosta zarastao u žutu bradu, i stavivši fenjer tik između svog i seljakovog lica, iskezi svoje krezave i od duvana požutele zube i gadno opsova, dodavši: "Marš napred!" i još ga grubo gurnu rukom. Seljak poskoči i gotovo polete. Ne odupirući se više, tako je žurio da što pre stigne do zaseoka Vežanja da smo gotovo trčali. Razbacane kuće uokolo primećivale su se samo po svetlucanju koje se probijalo kroz prozore. Lavež pasa pratio je našu kolonu jer je svaka kuća imala dobrog i glasnog kera, koji su nas svojim lavežom najavljivali jedan drugom. Tek što bi jedan prestao da laje, javljao bi se drugi.

Prolazeći pored ponekih kuća, nismo ni čuli ni osetili žive duše. Kao da su se svi posakrivali, sa nadom da će to nepoznato proći pored njih ove noći, a sutra će svanuti novi dan.

Tako smo 24. aprila 1941... u četvrtak, nešto pre pola noći, stigli u Zaovine. Prošla napoma noć i ovih dvadesetak kilometara od Drine do Vežanja odjednom su oborili sve. Umor se uvek oseti jako kada se već stigne na cilj, pa smo tako i mi jedva čekali da legnemo i zaspimo makar i gladni, jer u ovoj žurbi nismo stigli da negde večeramo. Sve bi bilo dobro da nas je dočekalo selo.

Umesto sela i dočeka, gasile su se svetlosti i tamo gde je ko zna iz kojih razloga još gorela po koja svetiljka. Morali smo lupati na vrata kuća i kafane i trebalo je dugo dok bi se neko javio.

Prvi kojeg smo probudili, bio je kafedžija Nikodije. Pokušao je da nas smesti u drugoj kafani i u školi, pa se čak setio i seoskog kmeta da ga pozove u pomoć. Sve to mu nije mnogo pomoglo. Nikodije, koji je bio podebeo i već u godinama, morao je potrčati po selu da bi smestio ovu vojsku. Draža je ocenio da je za njega i oficire najbolje da budu u kafani, koja je bila i prostrana i solidno zidana. Nadajmo se da neće biti stenica, koje su nas dosad u seoskim brvnarama s one strane Drine dosta noću uznemiravale.

Podoficire i žandarme smeštiše po najbližim kućama, a četnike vojvode Mitra u školu. Živiću i mojoj grupi zapala je druga kafana, koja je bila nešto manja i po inventaru siromašnija.

Posle ovog razmeštaja, preko Pažina i kapetana Uzelca usledilo je naređenje da se donesu seno i slama, mada su neki zaspali čim im se ukazala prilika da legnu. Ipak Milojko Uzelac. nije zaboravio da kmetu naredi da razreže ko će od meštana šta sutra da donese da bi se vojska nahranila. Nijie zaboravio ni četnike vojvode Mitra. Kada je Uzelac rekao brojno stanje, trgao sam se. Po njegovom naređenju bili smo dobra pešadijska četa, mada nas je, ukupno sa Dobojskim četnicima, bilo jedva šezdeset.

Uplašio sam se kada su počeli da postavljaju stražare. Pomislio sam da nećemo ni ja, ni Živić oka sklopiti. Srećom, to je bilo blefiranje, u stvari, određeno je samo jedno stražarsko mesto, i to pred Nikodijevom kafanom, u koju se smestio Draža sa oficirima. Ono je, kao i do sada, pripalo žandarmima. Živiću je Pažin naredio da, čim svane, postavi jedno osmatračko mesto tako da nas niko ne iznenadi. Odredio je i znake raspoznavanja i znak za uzbunu. Nije zaboravio da kaže da se ne sme pucati, već da je gospodin pukovnik naredio da ćemo se, u slučaju nailaska neprijatelja, povući najpogodnijim pravcem. Umor nas je sve savladao i niko nije mislio šta nosi jutro.

Probudio me je kafedžija i tek sam tada video da je to visok, mršav i koščat čovek. Sinoć sam mislio da je to neki seljak koji je donosio slamu po naredbi. Oslovio me sa "gospodine kapetane", možda sam mu zbog brade izgledao stariji. U ruci je držao polulitrenjak rakije.

"Dobro nam došli!" i pruži mi rakiju.

Nisam mu mogao odbiti dobrodošlicu pa uzeh i malo se osmehnuh. Vukadin Kojadinović, jer tako se zvao kafedžija, osmehnu se i sam i, pošto sam malo otpio, posluži se i on. Živić, koga je probudio miris rakije i naš razgovor, pridiže se i mahinalno obrisa usne. Vukadin mu pruži flašu, i Živić je jednom rukom prihvati a drugom malo pređe preko očiju kao da je hteo da vidi koliko da potegne, i otpi podosta.

"Oho, dobra šljivka", puče jezikom.

"To je od moje, ova se ne prodaje u kafani", reče Vukadin.

Probudili smo vojnike i kada je umivanje bilo gotovo, seli smo za stolove, a Vukadin donese za svaki sto vruću proju i slaninu. Živića i mene odvoji i donese nam sira i pršute. U samom početku Vukadin je uspostavio između nas prisne odnose, pa ćemo za ovih nekoliko dana postati prijatelji. On će znati šta ova vojska namerava, a Živić i ja šta selo govori i šta sprema.

Živić je krenuo sa podnarednikom Zorkićem, koji je bio u njegovoj četi još u 41. pešadijskom puku i koji je stalno nosio puškomitraljez "zbrojovku". Uputili su se ka crkvi da bi postavili osmatrača, kao što je naredio pukovnikov ađutant Pažin. Crkva je bila na uzvisici i na pogodnom mestu, pa je tamo postavljen osmatrač. Prvi osmatrač bio je Živićev vojnik Popović, Mačvanin. Nizak rastom a teško se kretao. Docnije sam saznao da je bolovao od bruha i da su mu dosadašrrji napori zadavali dosta tegoba. Imao je još jednu osobinu. Nije mogao biti bez hrane. Činilo se da će skapati od nervoze kada nema obroka, a mogao je podosta pojesti. Za ovih nekoliko dana mi smo se na njega navikli i prijala nam je njegova šala. Postavio je dosta pitanja, naročito šta da osmatra. Nikako mu nije išlo u glavu da bi i ovamo mogli naići Nemci, kao ni nama. Ali naređenje je izdato i nema pogovora. Mene i Živića su pozvali u štab. Iznenadili smo se tom novom pozivu. Mislili smo da se neko šali. Do sada su nas pozivali kod gospodina pukovnika, a sad odjednom u štab.

"Velika vojska pa nam i štab treba", dobacih Živiću.

"Ne treba vojsci, ali treba Lencu i Pažmu", reče Živić. Hteo je još nešto dodati, ali se samo pogledasmo.

Dočekao nas je Nikodije. Video sam da je to četrdesetogodišnjak, pa mora da je sinoć od straha izgledao stariji. Bio je to sada drugi čovek. Prišao je meni i Živiću, kao da nas je on pozvao, i odmah zapitao: "Šta gospoda oficiri piju?" Mi bismo ostali sa Nikodijem da nas nije pozvao Lenac. Kada smo došli do njega, dao nam je nekoliko na komade isečenih listova. Na njima je pisalo:

"Priznanica za izdatu" ... zatim nekoliko tačkica. Ispod toga samo "pukovnik Drag. Mihailović". Tada sam prvi put video njegov potpis. Drugi put sam dobio blanko potpisane objave lično od Drag. Mihailovića, kada sam odlazio sa Ravne gore, ali o tome će biti reči kasnije.

U kafani nije bilo oficira, nekuda su izašli, pa ne otrpeh da ne upitam Lenca:

"Ko nas je zvao u štab?"

Lenac se podiže pa reče:

"Zvao sam vas obojicu da vas upoznam s tim da je sada formiran štab i da smo, do daljeg, kapetan Uzelac, poručnik Pažin i ja zaduženi da obavljamo štabne poslove. Ubuduće se nama obraćajte za sve što vam treba."

Podigoh ruke da bih iskazao svoje čuđenje, a Lenac mi se u brk podrugljivo nasmeja.

"Sada možete ići i sve što uzmete od seljaka ili iz zadruge, plaćajte tim priznanicama, to vam je kao novac. Gotovinu moramo čuvati za druge potrebe."

Okrenusmo se da pođemo i primetih da nas ovaj rezervni potporučnik, ljotićevac, ni ne pozdravi.

Tek što smo izašli, sreli smo Dražu. Pored njega je koračao podebeo seljak, obučen više građanski nego seljački. Videh da je to seoski starešma koji se takođe zvao Nikodije, ali prezime mu je bilo Božić. Za njima je išla grupa oficira, a malo podalje stajali su seljaci, njih dvadesetak, i živo raspravljali.

Prišli smo im Živić i ja da bismo čuli o čemu je reč.

"More, i ovaj je imao visoki čin. Kaže, neće da se predaju, a gde mu je ta vojska kojom je komandovao. Što je raspusti pa dođe ovde na našu grbaču?"

"Čekaj", upade Živić. "o kome vi to govorite?"

"Pa o vašem pukovniku, da o kome bi. Pokupite se vi, sinko, pa idite svojim putem i nemojte da mi zbog vas stradamo."

Živić, čije je lice, inače, uvek bilo nekakve žućkaste boje kao u Kineza, pa su mu i oči bile malo kose, pocrvene. Jedan seljak se ubaci:

"Ma. ko vas ovakve pokupi, boga vam. Kao da ste s koca i konopca."

"Zaveži, čiča", reče Živić. "Šta si rekao gospodinu pukovniku malopre? Jesi li pred njim bio duga jezika?"

"Ma. ume taj vaš pukovnik da zamrsi pa mu ne možeš ni sa jednog kraja prići."

Odjedanput čusmo kako se od crkve oglašava naš Popović. Davao je znak da nam se približava jedna grupa vojnika. Nisu ličili na Nemce, pa Popović nije davao uzbunu. Iz pravca otkuda smo i mi došli, videli smo da dolazi grupa od pet oficira i četiri vojnika.

Vratio sam se do Nikodijeve kafane i obavestio pukovnika Mihailovića da dolazi jedna grupa oficira i vojnika. Namerno nisam hteo da to saopštem nekom od tri člana novog štaba. Pukovnik mi reče da, za svaki slučaj, naša grupa bude u pripravnosti, a ppručniku Pažinu naredi da žandarmi zauzmu zaklon i budu spremni da otvore vatru na njegovu komandu. Majora Stankovića posla da dočeka i legitimiše oficire. Draža uze dvogled i reče pomalo nesigurmm glasom:

"Ovo su neki iz jurišnog bataljona." Spustio je dvogled pa obrisa oči ispod naočara i dodade: "Ne treba pripravnost, to su naši. Skinuo je naočare i pažljivo obrisao stakla kao da se bojao da ne slomi zlatni okvir.

Major Stanković, udaljivši se jedno pedesetak metara od nas, čekao je novu grupu. Odjednom videsmo kako širi ruke i ote mu se uzvik: "Paloš!" Potrča napred i kad dođe do oniskog crnog oficira sa kićankom na glavi, oni se čvrsto zagrliše i poljubiše.

"Novodošavši je bio major Miodrag Palošević. S njim su bili kapetan Milenko Reljić, poručnik Borivoje Ilić, potporučnik Pavle Mešković, narednik Gojko Ajvaz, za kojeg smo iz daljine mislili da je oficir, i četiri vojnika. O svima njima biće još reči.

Pre nego što je major Palošević raportirao, Stanković, koji je bio uzbuđen, reče:

"Gospodine pukovniče, ovo je moj klasni drug iz 48. klase Vojne akademije." Stanković je sve to rekao kao da je sada ovde u Zaovinama bilo važno ko je iz koje klase.

Palošević još jedanput sastavi pete, lupnuvši što je jače mogao, i raportira:

"Gospodine pukovniče, zovem se Palošević Miodrag, komandant 1. jurišnog bataljona. Posle borbe kod Bijeljine sa ustašama i Nemcima odstupio sam i već nekoliko dana idem za tragom vaše grupe." Sve ovo Palošević je izgovorio kao da je damma unapred vežbao šta će reći.

Po njegovom prvom nastupu videlo se da se o nama već uz put dobro raspitao.

Dolazak Paloševićeve grupe bio je povod za novo oduševljenje. Draža se, kao i pri mom dolasku, raspitivao o ratnim danima Paloševićeve jedinice, 1. jurišnog bataljona. Palošević je referisao kako su mu Nemci kod Bijeljine uništili gotovo ceo bataljon.

"Koliko ste imali mrtvih?" upitao je Draža.

Kao da je danima razmišljao, major ispriča priču kako su naišli tenkovi i kako se posle ogorčenog otpora morao povući.

"Nismo imali protivtenkovskih topova. Kada smo se povlačili, na nas su vatru otvarale i ustaše iz pozadine i tako se bataljon rasturio. Već smo bili čuli za kapitulaciju pa je i moral vojnika opao."

Zaželeo sam da porazgovaram sa oficirima koji su došli sa Paloševićem, ali sam video da za to nema prilike pa sam napustio društvo koje je ostalo da priča velike priče o malim borbama. Kroz glavu mi prođoše slike moje kapitulacije i 33. pešadijskog puka. Ma svugde je to isto, a evo i ovde se ne čuje da se negde vode borbe. Ovo je bio hladan tuš za moje vrelo raspoloženje, koje se javilo kada sam video da ima još onih koji se ne predaju.

Sa Živićem i dva vojnika otišao sam u seosku zadrugu da vidimo šta se tamo može dobiti. Para smo imali neograničeno, jer na priznanicama koje nam je izdao Lenac, sa potpisom Drag. Mihailović, nije bila ograničena suma. Čim smo ušli u zadrugu, videli smo da nismo jedini. Prvo nam je pao u oči kapetan Uzelac, ne zbog svoje podeblje figure i prostora koji je zauzimao, već zbog onoga šta je radio. U ruci mu je bio notes i lako je bilo zaključiti da vrši neku vrstu inventarisanja. Trgovac, čije ime ne znam, samo je lomio prste i kukao:

"Pobogu, braćo, nemojte, gospodo, ako boga znate, pa ovo je sva imovina zadruge. Zadrugari su godinama tekli dok su ovo stekli, a vi razneste sve."

Dućan je bio pun. Žandarmi, podoficiri, vojnici, četnici vojvode Mitra i, u prvom redu do tezge, gospoda oficiri. Svako je merkao šta mu treba, pa i ne treba, jer sve je ovo džabe i niko ne misli na zadrugare. Nestrpljivi nisu mogli sačekati trgovca koji je sa Uzelcem otišao u magacin, već su iz rafova sami uzimali robu.

Živić i ja smo se nekako progurali da bismo i mi uzeli šta nam treba. Našli smo omot žileta, desetak kutija duvana i cigaret-papira, nešto soli, brašna, graha i nekoliko kaiševa slanine. Dali smo zadružnom trgovcu priznanicu, a on nas je žalosrio gledao, a onda je pocrveneo kao da će da nam baci u lice tu priznanicu. U dućan upade seos-ki glavar Nikodije Božić, za koga sam čuo da je više puta pokušavao da postane narodni poslanik. Kada je video šta se radi, viknu na trgovca da prekine prodaju i zatvori zadrugu. Ugledavši kapetana Uzelca koji je izlazio iz ma-

gacina, zakuka:

"Sta je ovo, gospodine kapetane. Idem ja do gospo-dina pukovnika da se žalim."

Uzelac mu priđe i uhvati ga za prsa.

"Nemoj da galamiš, za sve što uzmemo, dajemo priznamce. Mi smo vojska, mi se ne predajemo Nemcima, i sve će ti biti plaćeno kad ih pobedimo", reče Uzelac nekako šupljim glasom jer ni sam rnje verovao u to što je govorio. Božića gotovo izguraše iz dućana i on se upu-ti ka Nikodijevoj kafani.

Među četmcima bio je i Žnidaršić. Držao je u ruci stotinarku i pokušavao da kupi "dravu". Drugih cigareta nije ni bilo jer su ih već odneli Uzelčevi žandanrn za potrebe štaba, tj. gospode oficira. Ugledavši ga kako drži stotinarku, trgovcu kao da se smuči, dohvati nekoliko paklica "drave" pa mu ih dade preko reda, a novac ni ne uze. Kada smo Živić i ja krenuli sa vojnicima koji su nosili naš pazar, krenuo je i Žnidaršić. Javih se Živiću da ću malo da porazgovaram sa Mitrovim četnicima. Misao o borbi protiv Nemaca nije me napuštala. Bio sam do kraja rešen da se ne predajem, već da se borim. Sada sedimo u Zaovinama i čini mi se da više nigde nema vojske koja se bori. Do Zaovina se još i govorilo o gerilskoj borbi, ali sve to kao da jie ostalo sa one strane Drine. Sada su se širile vesti da Draža nastoji da pohvata veze, ali kakve i s kim, to se nije znalo. Neki su čak i otvore-no govorili da je najbolje da se rasturimo.

Kada sam došao do skole, nasao sam Mitra kako sedi sa svojim četnicima i pijucka rakiju. Onako malen, poskoči i zagrli me. Iznenadih se takvom dočeku, ali ću ubrzo videti o čemu je reč. Mitar je počeo izdaleka, da govori o gospodinu pukovniku, o velikoj vojsci kojom je komandovao, a onda, zastavši, dodade: "Vidi sada šta će biti od nas." Ćutao sam, čekajući da se izjasni.

Ne mogavši da nađe reči kojima bi produžio razgovor, Mitar reče otvoreno:

"Što vi, poručniče, ne biste prešli k nama. Eto poslao sam u manastir Raču kurira i čekam vesti. Znate, u svakom manastiru treba da bude obaveštenje od glavnog vojvode šta da se radi."

Gledao sam kao da ga ne razumem, a on mi reče da je štab vojvode Koste Pećanca u nekom manastiru. Možda je u Rači.

Mitar se oslobodio i rekao kako bi njemu i četnicnma dobrodošao svaki oficir. Kada sam ga upitao šta će raditi ako ne dobije vezu i naređenje od Koste Pećanca, Mitar se zbunio, ali je brzo odgovorio kako bi se vratili do Doboja ili bi prethodno potražili Pećanca u Crnoj Gori. Uzdržao sam se da odmah ne kažem da ja ne nameravam natrag u Doboj.

Ovaj razgovor ili, da kažem, vrbovanje, naglo je prekinuto ulaskom u školsku zbornicu, gde smo Mitar i ja razgovarali, kapetana Kovačevića, koji je stalno bio sa Dobojskim četnicima.

Umesto da objasni šta je bilo, zbog čega je ljut, kapetan Kovačević je psovao mater naredniku Franji.

"On će meni komandovati", i opet psovka, "Franjo je komandovao mom ocu u prvom ratu a sada meni opet da komanduje Franjo."

Smirivali smo ga da čujemo šta se desilo.

Kovačević ispriča kako mu je Franjo malopre u zadruzi tražio da pregleda šta su četnici sve potrpali u džakove, a on mu je sve bacio pred noge, ne treba mu ništa od Franje.

Samo jedan Franjo je bio među nama, Franjo Seničar, koji se uz neobjašnjivu podršku pukovnika Mihailovića tako bahato ponašao. Docnije sam video da ipak Franjo Seničar nije prema svakome takav. Jedan od prvih prema kome je bio snishodljiv, bio je major Palošević.

Vratio sam se u kafanu Vukadina Kojadinovića. Bilo je vreme ručku. Pasulj je mirisao. Čini mi se da od tada volim pasulj sa slaninom više od svakog drugog jela. Posle toliko dana bio je ovo prvi pravi ručak. Kafedžijin sin Miodrag, koji je imao devet ili deset godina, odnekud je doneo kutiju ratluka kojim nas je posle ručka poslužio. Miodraga sam zapazio i narednih dana. Svuda se vrzmao, sve je gledao i sve ga je interesovalo. Mi smo za njega bili kao neki junaci koji se ne boje Nemaca, istini za volju, treba reći da je strah od Nemaca već sve podobro zahvatio, jer su glasovi o njima sračunato išli ispred njih i u njihovu korist.

Miodrag Kojadinović, koji je tada bio u godinama kada deca upijaju sve kao sunđer, još i danas se seća mnogih dogadaja koji su se odigrali tih dana u raštrkanom selu Zaovine.

Živić je opet bio radostan. Video sam da nešto zna i da to hoće što skuplje da proda. Čekao sam strpljivo, jer nisam imao šta da mu ponudim. Tako sam u razgovoru počeo da mu otkrivam kako me Mitar pokušao pridobiti i kako je poslao u manastir Raču jednog četnika da uhvati vezu sa Kostom Pećancem. Živić prestade da se smeška:

"Pa ti meni prvi reče o toj vezi s manastirom."

"Misliš sa Kostom Pećancem."

"Ma, čekaj, Draža je poslao čoveka u manastir."

"Možda su pošla dvojica, svaki za sebe. Meni izgleda da će se Mitrovi četnici odvojiti", i ja Živiću ispričah šta se desilo kapetanu Kovačeviću. Živić se zagleda negde u daljinu pa kao za sebe reče:

"Možda ćemo se kasnije i mi odvojiti." Uveče smo se Živić i ja uvukli u Nikodijevu kafanu, u kojoj su bili smešteni oficiri. Kafana je bila puna i dima i vojske. Stolovi su bili zauzeti ovim neobičnim gostima. Krčmar Nikodije Kojadinović, oznojen, trčkarao je oko stolova za kojima su sedeli oficiri. Na čelu kafane, nasuprot šanku, bio je jedan sto prazan. Živić i ja htedosmo da sednemo, ali nam poručnik Pažin reče da je to rezervisano za gospodina pukovnika i majora Paloševića.

Malo smo se vrteli da nađemo mesto i odlučismo da sednemo za sto gde su bili poručnik Ilić, kapetan Reljić i potporučnik Mešković. Primili su nas rado za sto jer se među nama gledalo na to ko je kada prišao Draži. Kafedžija nam je brzo doneo stolice i pitao šta želimo. Živić pogleda na sto pa reče: "Što i ostali." Iznenadio sam sle kada sam video da se može dobiti i sira, i kajmaka, i proje, i šunke za meze.

Poviše šanka na polici stajao je radio koji nije svirao. Zašto ne svira. Slabe su mu baterije pa se slušaju samo vesti, odgovorio mi je Mešković. Živić je platio kafedžiji i ja videh da su cene otprilike pet puta veće nego pre rata.

Za jednim stolom sedela su četiri Paloševićeva vojnika. Prišao im je narednik Ajvaz i dvojica se udaljiše da bi se uskoro vratili noseći kazanče, iz koga su počeli jesti. Videlo se da jedu kačamak, a da li je bio začinjen, nismo videli.

Zatim su ovi vojrnci morali napustiti kafanu da bi večerali oficiri, i tek kada je kafana ostala prazna, mogli su ponovo ući i prostreti slamu u jedan ugao koji im je određen za spavanje.

U kafanu je ušao pukovnik Mihailović. Oficiri su se digli od stolova da pozdrave pukovnika, a neko je tamo gde su sedeli vojnici i podoficiri komandovao "mirno". Mahinalno smo svi ustali. Tako je počeo da se stvara, s jedne strane, autoritet pukovnika Mihailovića, a sa druge, vojna disciplina, koja je, mora se reći, i među nama za ovo vreme bila nešto drugačija. Moglo bi se konstatovati da je disciplina popustila ili, obrnuto, da je odnos postao prirodniji, kao da je rat počeo da zbližava ljude i briše izveštačene odnose koji su se u predratnom periodu u vojsci smatrali vrlinom. Bezuslovna poslušnost, koja nije dozvoljavala mkakvo razmišljanje, bila je temelj tih odnosa. Na jednom slučaju koji će se uskoro desiti, videćemo kako to izgleda.

Ulazak pukovnika Mihailovića kao da je značio da se i oficirima može da donese večera. Živić i ja nismo to znali pa smo hteli da odemo, ali nas kapetan Reljić zadrža. Ima dosta hrane, ostanite sa nama na večeri. Jedan crnpurasti vojnik donosio je tanjire i sa kafedžijom postavljao sto. Počeo je od gospodina pukovnika. Na jedan prazan kafanski stočić staviše veliku činiju. Prijatan miris rasprostre se kafanom. Kada je i u moj tanjir izručena velika kutlača, video sam da je to gulaš od ovčjeg mesa. Odmah je iz jednog kazančeta kafedžija svakom dodao i kačamaka.

Crnpurasti vojnik bio je Benjamin Samokovlija, koji će mi prvom prilikom ispričati u kakvoj se situaciji nalazi u ovoj grupi "vojske koja ne priznaje kapitulaciju" i koja, bar za sada, još nije dobila određeni naziv.

Te večeri Benjamin se samo usudio da me upita:

"Jeste li vi, gospodine poručniče, rodom iz Banjaluke?" Potvrdio sam mu, a Benjamin mi reče da bi me pitao za neke njegove poznanike. Uskoro ću videti da mu je to bio samo izgovor.

Marinski narednik Franjo Seničar, koji je već, kako se kaže, stekao pravo građanstva ili, bolje reći, apsolutne pripadnosti oficirskoj grupi, počeo je čeprkati oko radija. Imao sam izvesno sveže znanje jer sam pre nekoliko meseci završio školu za vezu i bio na praksi u fabrikama "Gođevac" i "Signal", gde su se izrađivale vojne radio-stanice. Nisam ni pokušavao da popravim radio koji je samo krčao, iz prostog razloga što sam malo razumeo nemački, jer sam po komentarima onih koji su znali nemački, među kojima je bio i pukovnik Draža, video da su saznali nešto o vladi i kralju. Naime, tvrdili su da nemački radio ni jednom rečju ne pominje kralja i vladu, već da stalno poziva na red i poslušnost. Komentarisali su da kralj i vlada nisu pali u ropstvo, i pravili razne pretpostavke. Pukovnik Mlhailović, koji je bio vršilac dužnosti načelnika II armije u Sarajevu, kao da je nešto znao, ubedljivo je govorio da su vlada i kralj izbegli preko Grčke. Svima nam je smetalo što su Mihailović i Palošević, ne obazirući se na prisutne, najviše govorili francuski. To je naročito revoltiralo Paloševićevog klasnog druga, majora Stankovića.

To veče pukovnik Mihailović je naredio da se sutra prikupe seljaci u što većem broju, a i mi svi da moramo biti prisutni, kako reče, da razgovaramo o situaciji.

Sutradan se situacija okrenula naopako. Umesto da seljaci dođu na zbor koji je zakazao pukovnik Mihailović, došla je delegacija koju je predvodio seoski starešina Nikodije Božić i tražila da ih pukovnik primi na razgovor.

Jutro je već poodmaklo, i Mihailović je već popio i kafu a i rakiju sa Franjom i Uzelcem, kada je delegacija došla. Mihailović kao da je od ovih ljudi očekivao neko priznanje zato što ne priznaje kapitulaciju, pa je bio iznenađen kad su počeli govoriti o, kako rekoše, pljački zadruge. Jedan postariji domaćin žalio se da naši vojnici i četnici zalaze po kućama i uzimaju šta im se sviđa, pa da neki diraju i žene. Dok su se seljačke žalbe ređale, a one su bile teške, Mihailović je preko žandarma poručio da se prikupimo u što većem broju. Neka dođu svi. Već nas je i tako bilo podosta sa seljacima. U razgovorima nismo svi imali iste stavove. Neki su opravdavali ono što je urađeno u zadruzi, a bilo je vojnika koji su govorili da nije trebalo sve uzeti, i selo mora da živi.

Mislio sam da će Draža pokrenuti raspravu o našim nepravilnim postupcima prema seljacima. Međutim, kada se prikupilo dosta naše vojske, on poče iznositi svoja gledanja na kapitulaciju. Tesko bi bilo to reprodukovati, pre svega zato što je Draža govorio čas o generalima, ne ustručavajući se da pomene i Simovića, rekavši da im je glavna briga bila kako da pobegnu, a ne kako da komanduju. Onda bi prešao na to kako Jugoslaviju neće Saveznici prepustiti Hitleru. Besneo je kada je govorio o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Seljaci, među kojima je prvi govorio Božić, tražili su da mi ostavimo njihovo selo na miru. Drugi su pitali mislimo li mi da se borimo, pri čemu je bio očigledan strah od te borbe jer bi im Nemci mogli, kako su govorili, sve spaliti. Gledajući sa strane, rekao bih da je svako pevao svoju pesmu, da bi, na kraju, seljaci bespomoćno sležući ramenima, otišli svojim kućama. Uskoro nam je bilo jasno da se oni nisu pomirih s tim da i dalje ostanemo njihovi neželjeni gosti. Videćemo da su našli načina da nas se reše.

Na drugoj strani, pukovnik Mihailović nije mogao sprečiti da zbog robe iz zadruge ne dođe do sukoba i među nama. Ako su seljaci naoko bespomoćno otišli, tako nije učinio rezervni podnarednik Sijačić. Kada su Lenac i Pažin vršili raspodelu šećera, cigareta, suvog mesa i druge robe, Sijačić se bunio, ako bi se tako moglo reći, što je vojnicima pripalo samo nešto slanine, brašna i pasulja. Svađao se sa Lencom, koga većina nije simpatisala, zbog njegovog isticanja Ljotića i dodvoravanja Draži. A Sijačić, koji je, kako sam docnije saznao, bio grafički radnik, kao da je posebno bio netrpeljiv prema Lencu. Poručnik Pažin je smatrao da i on treba da očita lekciju Sijačiću pa je, ne birajući reči, vikao na Sijačića, koji je, inače, vršio dužnost pisara i na mašini pisao sve što je tzv. štabu trebalo. Lenac je u više navrata nazivao Sijačića komunistom. Sijačić se usudio da kaže: "Vi, gospodo oficiri, imate para i jedete pečenje i šunke, a mi postan kačamak i pasulj." Svi koji smo se zadesili u kafani, okupili smo se oko njih trojice. Zbog galame, iz sobe je izašao pukovnik Mihailović.

Lenac mu je odmah prišao i optužio Sijačića, ne ustručavajući se da kaže: "To su komunistički ispadi, on se stalno nešto buni."

Pukovnik Mihailović pozva Sijačića, koji se već povukao i seo za jedan sto. Očekivali smo da će i Draža vikati. Međutim, on oštro podviknu da neće trpeti nikakvu nedisciplinu ni komunističke ispade. Zapretio mu je da će pri sledećem ispadu biti kažnjen i da će ga oterati. Sijačić je samo rekao: "Razumem."

Razmišljao sam o ovome i setio se slučaja kada je u Vojnoj akademiji i mene jedan pukovnik, moj odeljenski starešina Vlajko O. Jevtić, nazvao komunistom. Dogodilo se to ovako.

U stroju za večeru pozvao me je dežurni da čitam "Očenaš". Bio sam zauzet šaputanjem sa drugom do mene pa nisam čuo. Dežumi oficir me je kaznio da posle večere pa do povečerja ispred šatora naglas deklamujem "Očenaš". Bilo je to za vreme letnjeg logorovanja.

Kaznu sam morao izvršiti, pa sam posle večere stao pred šator i počeo: "Oče naš, iže jesi itd." Odjedanput na desetak metara od mene moj drug Zoran Vasiljević poče da glasno pljuje. Šta se desilo?

Zoran je imao običaj da stalno kroz zube pljucka. Mi smo pokušavali da ga odučimo od tog ružnog običaja, ali on se često zaboravljao. Toga dana nije primetio da iza njega ide kapetan Bimbašić, i Zoran, kao da je gađao, pljucnu baš na vrh kapetanove čizme.

Bimbašić ga je na taj način kazrno što mu je naredio da posle večere do povečerja pljuje u testiju dok je ne napuni. Tako smo se nas dvojica slučajno to veče našli zajedno na izvršavanju kazne.

Mi smo se, i ne razmišljajući mnogo, brzo složili: ja bih viknuo "oče naš", a Zoran "pu", ja "iže jesi", a on "pu", i tako sve do "lukavago", a on opet "pu", pa sve iz početka.

Prisutni su počeli grohotom da se smeju. Pošto je smeh zarazan, on se preneo na ceo logor.

Naišao je pukovnik i, razume se, sutra na raport. Eto, tada me je prvi put neko nazvao komunistom. Mene je to jako uvredilo, jer su nas učili da su komunisti bezbožnici i ljudi bez ikakvog morala. Ja sam tada bio pitomac od šesnaestak godma, i kada mi je pukovnik rekao da pišem kući da mi pošalju civilno odielo, to je za mene bila prava tragedija.

Sada, ovde, bilo je nešto drugačije. Čudio sam se, jer su se moja shvatanja o komunistima ipak u razdoblju od sedam godina nešto promenila.

Sijačić je jednostavno negodovao s pravom. Nije bilo opravdano da oficiri peku ovna na ražnju, a vojnicima daju postan pasulj. U mojoj grupi i Živić i ja jeli smo svi zajedno, tek bi po koji bolji zalogaj ponekad uzimali, i na to se vojnici nisu bunili.

Pukovmk Jevtić je tada odustao da me predloži za isključenje iz Vojne akademije, ali šta će biti sa Sijačićem, kako li će on proći?

Primetio sam da nema majora Paloševića. U razgovoru, Živić mi je rekao da ga je video kako po selu traži seljačko odelo. Da neće i on, kao oni kod Doboja, u civil pa kući da zbrine porodicu.

"Neće biti tako". reče Živić.

"Otkud znaš?"

"Pažin mi je rekao da u Bajinoj Bašti ima banka puna para i da je neki Kojić, poslanik, poslao poruku da taj novac još nisu uzeli Nemci."

Ova prva misija majora Paloševića u civilnom, seljačkom odelu bila je uspešna. Doneo je dosta novaca, a koliko, to niko, sem Draže, Uzelca i njega, nije znao. Kakva će mu biti druga misija kada je u seljačkom odelu išao u Gornji Milanovac, videćemo kasnije.

Ušli smo već u maj, a još se ne mičemo iz Zaovina. Osećamo da smo se seljacima popeli navrh glave. Bilo je među njima i mnogo ratnika iz prvog svetskog rata, a bio je jedan čak iz srpsko-turskog rata. Oni su se iščuđavali brzoj kapitulaciji, i smatrali da je sramota što bez zrna baruta izgubismo rat. Uzalud smo i Draža i mi ostali govorili da Hitler mora propasti, i da će Englezi i Amerikanci pobediti.

Jednom prilikom jedan seljak postavi pitanje šta je sa Rusima. Zašto Rusi ćute?

Među oficirima bilo je govora o SSSR, tj. o Rusiji. To je bio i povod za strategijske misli pukovnika Draže i za političke napade i tirade Ljotićevog sekretara Lenca. Većina je izbegavala te razgovore. Jednom smo čuli od Draže, kada je malo više popio, da je SSSR sklopio sa Hitlerom pakt o nenapadanju. Tom prilikom je on rekao:

"Gurnuće njih Englezi u rat. A kada pukne između njih i kada se ta dva gorostasa uhvate ukoštac, onda će biti pravi rat. Za sada se ne može ništa očekivati, jer su Rusi i Nemci saveznici. Treba čekati, rekao je Draža, i to slučajno, tu u Zaovinama. A to treba čekati postala je osnovna zamisao Dražine strategije, kojom je u početku okupacije nastojao da spreči razvoj ustanka, ali je vrlo brzo prešao na svoju pravu i jedinu strategiju, borbu protiv svih snaga koje su se pokrenule protiv okupatora, i tu nije bilo "čekanja".

Živićev i moj domaćin, kafedžija Vukadin, znao je gotovo sve što se govorilo među oficirima, kao i o njihovim međusobnim odnosima, jer je njegov dečak Miodrag dobro pamtio sve šta se govori, a više je bio u kafani svoga rođaka Nikodija nego kod svog oca, gde nije bilo gospode oficira i štaba.

Da bi nam ispričao sve šta se dešava, počeo je sa uvodom kako se neki seljaci spremaju u Bajinu Baštu da nas prijave, kako reče, žandarmima. Nismo to poverovali. To bi značilo da će i Nemci odmah za nas saznati. Mali Miodrag je čuo, kaže Vukadin, kako se neki o tome dogovaraju jer ne mogu više izdržati naš zulum.

I neki dan je uveče bilo lumpovanja, ispečeno je nekoliko prasadi. Čak je traženo od Nikodija da domaćica spremi gibanicu za oficire. Docnije sam saznao da je 27. aprila 1893. rođen Draža, i ta lumperajka je mogla biti na njegov rođendan, mada smo mislili da je to opijanje odraz nevolja u koje smo zapali.

Nismo verovali da bi nas neko mogao prijaviti Nemcima, ali smo ipak to referisali pukovniku Mihailoviću. To je učinio Živić kao starešina naše grupe. Kada se vratio, rekao je da Draža nije bio nimalo iznenađen, jer je već bio obavešten o tome. Živić mi je na karti pokazao da mu je pukovnik Mihailović objašnjavao kako bi nas Nemci mogli baciti u Drinu. Podstaknut ovim izveštajem, Mihailović je skupio sve oficire i podoficire. Sastank je ličio čas na predavanje, čas na govor. Pukovnik je izneo opširno situaciju po kapitulaciji, pa je rekao da Nemci ne mogu dobiti rat zbog svoje ekonomske slabosti i zbog velikog prostora na kome ratuju. Govorio je i o Englezima, Rusima, Amerikancima, a onda neočekivano, pošto je rekao da je naš položaj u Zaovinama nepovoljan, ponudio je svima koji ne žele da i dalje ostanu, da priznaju, kako reče, kapitulaciju.

"Mi ćemo uskoro napustiti Zaovine i ne mogu vam reći kojim ćemo pravcem otići"; ipak, pošto je naglasio da Srbija treba da odigra glavnu ulogu, bilo nam je jasno da ćemo krenuti na pogodniji teren na kome će moći da se manevriše.

Dan kasnije, pukovnik Mihailović je opet dobio izveštaj da Nemci iz Višegrada i Bajine Bašte organizuju poteru za nama. Više se nije moglo znati šta je istina, a šta laž. Celu noć smo proveli u pripravnosti. Za 5. maj bio je predviđen pokret, tako da bismo Đurđevđan, 6. maj, proslavili na Tari. To je trebalo da nas podseti na staru tradiciju hajdučkog sastanka.

Pre polaska iz Zaovina izbio je sukob između poručnika Pažina i mene. Pažin je naredio da naši vojnici nose namirnice i prtljag za oficirsku grupu, pošto nisu mogli sve potovariti na konje. Mislio sam da je to Pažin izmislio; pa sam počeo da slobodno s njim raspravljam, kao poručnik sa poručnikom. Nećemo, valjda, mi biti njihova komora, odakle im sada toliko stvari. Nisam mislio da će me Pažin optužiti kod pukovnika. Kada smo bili postrojeni, Draža je naredio da se razvije zastava. Bilo je dosta seljaka koji su došli iz radoznalosti da nas isprate. Kada je zastava razvijena, oni poskidaše kape i kao da su zaboravili sve što se za ovih deset dana zbilo. Pukovnik Mihailović oceni trenutak i održa kratak govor koji za sve nas nije bio ništa novo, ali, govoreći o tome da smo mi vojska koja ne priznaje kapitulaciju, u nama se budio ponos i nada da ćemo naći mogućnosti da se borimo protiv Nemaca, kad se već nismo predali.

Posle ovog, da ga nazovem ceremomjala, krenuli smo u koloni po jedan. Na čelu je bila patrola iz jurišnog bataljona, sa narednikom Ajvazom, za njima žandarmi i podoficiri, pa oficiri, ispred kojih je bio ogrnut pelerinom i sa štapom u ruci pukovnik Mihailović. Tek onda je išla Živićeva grupa, a s njom ovog puta i tri vojnika koji su bili kao komora i kuvari oficirske grupe. Na začelju su išli četnici vojvode Mitra.

Tovarnog konja sa "radio-stanicom", u stvari, sa sandukom s novcem, vodio je jedan Paloševićev vojnik.

Razvučeni na oko pet i više metara odstojanja, ovih šezdesetak raznorodnih vojnika izgledalo je kao velika i dugačka kolona.

Crnpurasti vojnik Benjamin progura se do mene. Pokušao je da govori, ali uvek bi nam neko smetao, a on nije hteo da iko čuje šta hoće sa mnom da razgovara. Tek na jednom sastanku odvojio sam se malo u stranu i pozvao Benjamina da mi donese cigarete ako ima. Znao sam da toga u komori ima. Kada sam zapalio, pitao sam ga šta je hteo da mi se požali. Benjamin se još malo ustručavao, a onda, kao da skida veliki kamen sa vrata, reče:

"Gospodine poručniče, video sam i čuo da vi ne simpatišete Ljotića", zastao je, a ja ga podržah, dodavši onako kako sam mislio:

"Ljotić bi hteo biti jugoslovenski Hitler."

"Vidite, gospodine poručniče", produži Benjamin, "ja sam Jevrejin i još Nemci nisu ni okupirali celu Jugoslaviju, a mene je već razoružao potporučnik Lenac. Odredio me je za kuvara i preti mi da će me prvom zgodom oterati."

"Pa šta ti ja tu mogu pomoći?"

^Molio bih vas da budem u vašoj grupi." Zamislio sam se dugo, gledajući u praznu budućnost koju nisam mogao znati. Benjamin požuri da ga ne bi neko pitao šta je razgovarao sa mnom.

Kolona se pela kroz gustu šumu ka lovačkom domu na Mitrovcu. Imao sam još jedan značajan razgovor sa "dobojskim voijvodom" Mitrom. Brojno stanje njegovih četnika bilo je isto kao i naše. Možda se zato Mitar rnje ustezao da mi otvoreno ponudi da se odvojim.

"Ima kod tebe i jedan Crnogorac profesor", mislio je na Radomana, "povedi i njega pa da mi krenemo za Crnu Goru."

Mitar me je pozvao da uveče dođem k njemu na razgovor. Penjali smo se sve više, a i ja sam sve više počeo razmišljati kako bi bilo da krenem u Crnu Goru. Sutra je Đurđevdan, i ovaj Mitrov predlog povezao sam sa četovanjem i hajdukovanjem.

Stigli smo. Lovački dom na Mitrovcu jadno je izgledao. Nije bilo ni vrata ni prozora, unutra ništa, ni gde da sedneš. Neko je sve razvukao, kao da je samo čekao rat, pa da to uradi. U blizini još nekoliko koliba - ni u njima ništa, služile su pastirima ili drvosečama da sklone glavu od nevremena.

Kako smo pristizali, tako se formirao stroj, stajali smo u dve vrste, dok su Dobojski četnici bili u gomili ispred koje je stajao Mitar. "Ovaj neće dugo pod komandom Draže", šapnuh Živiću. Bili smo raspoređeni po kolibama. Sutra ćemo ovde na planini, kako dolikuje, slaviti Đurđevdan. Kreriuli smo svako ka svojoj kolibi. Došavši do naše kolibe, ustanovili smo da je isključivo služila za ovce i koze. Stoga se uputismo ka jednoj koja nije bila nikom određena, i tamo smo se smestili. Još nismo m vatru naložili, kad se pred kolibom zaustaviše Draža i Pažin. Na kolibi nije bilo vrata. Ne obazirući se ko je u kolibi, Pažin. je govorio Draži:

"Martinović se opet bunio. Neće da nose hranu i prtljag."

Draža dreknu:

"Šta on hoće", i opsova. Pre nego što su me Živić i Radoman uspeli zadržati, ja iskočih iz kolibe.

"Zašto psujete, gospodine pukovniče, poručnik Pažin laže. Mi nismo mogli nositi oficirski prtljag jer smo imali dosta i svoje hrane. Nije rekao da je to bilo vaše naređenje."

Draža se podboči na štap pa oštro upita:

"Ko ovde komanduje?"

"Vi, gospodine pukovniče."

"Na svoje mesto i nemojte da se to ponovi, inače ćemo po ratnom zakonu." Okrenuše se i odoše ka Lovačkom domu.

Ubrzo je žandarm sve oficire pozvao na hitan sastanak sa gospodinom pukovnikom. Vatra je već gorela, i nije nam se išlo. Naređenje je naređenje, i zato krenusmo nagađajući o čemu će biti reči. Mislili smo radi obezbeđenja. Ali Draža nas je iznenadio.

"Gospodo oficiri, opet smo obavešteni da Nemci kreću od Kaluđerskih Bara. Nemamo mnogo vremena za odlučivanje. Treba da se provučemo, da Nemci ne bi napravili obruč. Stoga se treba podeliti u više grupa i krenuti raznim pravcima."

Na sastanku je bio i vojvoda Mitar.

Oficiri su disdplinovano čekali naređenje ko će u koju grupu i gde će biti zborno mesto. Niko nije postavljao pitanje odakle izveštaj o Nemcima, pa smo docnije Živić i ja zaključili da je neko morao doći da javi ili je to maslo vodiča koji nam je sa Mitrovca pobegao. Mi smo se šalili, možda hoće Vežanjci da nas što dalje pokrenu, da im se ne bismo vratili.

Usledilo je naređenje. Prva grupa: pukovnik Mihailović sa oficirima, žandarmima-podoficirima i Paloševićevim "jurišlijama", ukupno oko dvadeset. Druga grupa: Dobojski četnici sa vojvodom Mitrom, brojno stanje trideset, i treća, najmanja grupa: Živić i ja sa Zorkićem i pet vojnika, ukupno osam.

Drugi deo naredenja bio je oštar, gotovo preteći, a odnosio se na zabranu bilo kakve borbe sa Nemcima. Draža je zaključio:

"Borbu sa Nemcima izbeći po svaku cenu... Neću da mi na leda natovarite poteru."

Treći deo naređenja bio je kratak:

"Zborno mesto Suvobor kad ko stigne, smeštaj u kolibama i hvatanje veze."

Pošao sam sa Mitrom, rekavši Živiću da me sačeka. Hteo sam još jedanput da vidim kakvi su planovi "vojvode dobojskog". Vojvoda je okupio četnike i bez okolišanja rekao:

"Bio sam kod gospodina pukovnika. Kaže da će nas Nemci opkoliti i naredio je da se probijamo po grupama. Ja, kao vaš vojvoda, više neću pod komandu ovog pukovnika." Ja se malo trgoh. "Ako neko od vas hoće, eno ga tamo", pokaza rukom. "pa neka ide slobodno."

Svi su zagrajali:

"Nećemo, dosta nam je vojne discipline i bahatih oficira", i kapetan Kovačević dodade: "i pijanog Franje." Začudih se tome.

Četnici su se počeli spremati, a Mitar pozva Žnidaršića pa mi pred njim reče:

"Poručniče, nemoj biti lud pa ići s njima. Rade ti o glavi. Preda mnom su malopre govorili da će te urazumiti ili likvidirati. Evo imaš kod nas i poznanika, pa ćemo zajedno u Crnu Goru."

U sebi sam odlučio da ne odem s ovim četnicima, nije mi se svidelo vojvodino istupanje. A još kod prvog susreta s njima video sam da nemaju određenog cilja. Izvukao sam se da ću se dogovoriti sa Živićem.

"Dodi brzo jer mi krećemo", reče Mitar, vojvoda dobojski, koga više nikad nisam ni čuo ni video.

Kopkalo me je ono što mi je rekao vojvoda da je čuo da će me likvidirati, i kada sam sa Živićem o tome malo porazgovarao, zaključili smo da se to, možda, odnosi na odvajanje naše malene grupe. Zašto bi im baš nas osam, sa jednim puškomitraljezom, smetali. Možda će kasnije i ostalih da se oslobode i da se negde ubaziraju samo oficiri. Pravili smo razne pretpostavke, a onda počeli razmišljati i o pokretu.

Dogovorismo se da krenemo zorom pravo na Kaluđerske Bare.

Tako mi ostadosmo na Mitrovcu. Od sve "jugoslovenske vojske" ne beše više nijednog starešine da nam šta naredi ili da nas kontroliše. Pre spavanja obišli smo Lovački dom i sve ostale kolibe. Nigde ni žive duše, samo je u Lovačkom domu ostala neka oprema koju "oficirska grupa" nije mogla poneti.

Negde daleko u šumi oglasio se vuk dugim zavijanjem. Ovaj će nam noćas biti jedini saveznik. Biće da je namirisao konje koje su Dražina gospoda oficiri rastovarili i poterali u šumu da bi se neprimetno provukli kroz "nemački obruč".

Vratili smo se u našu kolibu. Vojnici su bili dobri i pobnnuli se da imamo dosta drva.

Prezalogajili smo svi malo proje i slanine i pripre-mili se da noć provedemo više dremuckajući pored vatre nego što smo spavali. Izlazeći povremeno iz kolibe, videli smo da je posle kiše počeo da pada sneg. Kako će biti sutra?

Naša grupa je belom zorom, kažem belom, jer je noćašnji sneg svojom belinom prekrio Taru, krenula pravo ka Kaluđerskim Barama. Šuma je bila čarobna, što se lepote tiče, ali i tajanstvena, sa pucketanjem svojeg drveća i svim neobičnim zvukovima. Nenaviknuti, zastajali smo da odgonetnemo šta je to, pa bi samo ponekad neko progovorio: "Šuma", i time je sve bilo rečeno.

Protekle noći zabeležili smo promenu. Pošto se pozdravio s nama, našu grupu je napustio profesor Radoman. Rekao je da neće sa vojvodom Mitrom, ali da ne zna s kim će i kako će dalje. Tako je ionako mala grupa postala još manja. Ostalo nas je sedam.

Išli smo pravo na Kaluđerske Bare, oprezno grebenom. Sneg, koji je napadao desetak santimetara, otežavao je kretanje. Zastajkivali smo da bismo oslušnuli ne ide li nam ko u susret, jer nas još nije napuštala misao, koju nam je naturio pukovnik Mihailović, da za nama kreće potera i da treba izbeći opkoljavanje.

Rešili smo da na Kaluđerskim Barama proslavimo Đurđevdan. Pošto smo poslednji krenuli sa Mitrovca, uvideli smo da ni za nama ne idu Nemci. Tek posle rata mali Miodrag, koji je tada već porastao, pričao mi je da su po našem odlasku iz Zaovina Nemci stvarno dolazili i da su se seljaci izvukli rekavši kako smo mi "samo bežanija" bez oružja, koja ide svojim kućama. I Nemci tada nisu kaznili seljake.

Prelazeći preko visoravni Dobro polje, zadržali smo se da se odmorimo i da ručamo. Bio je to đurđevdanski ručak na đurđevdanskom rastanku, jer je prošle večeri praža Mihailović priredio umesto hajdučkog sastanka hajdučko rasturanje. Nije bilo ni ovna na ražnju, ni rujnog vina, ni plećke da "harambaša" odgonetne sreću junačku. Umesto toga bilo je sve više pitanja koja smo svaki sebi i jedni drugima postavljali.

Kaluđerskim Barama smo prišli oprezno. Prvo izviđanje sa ivice šume, zatim patrola prilazi kolibama i kućama. Svuda tišma. Krenusmo slobodno i ne sačekavši da patrola pregleda sve kuće. Nigde nikakvih tragova, a kamoli Nemaca. Istina, samo Mačvanac Dragoljub reče da je ovuda prošlo puno kerova. Te "kere" bili su vukovi čije su krupne šape ostavile prtinu u snegu koji je u toku dana prestao da pada. Rešili smo da ovde provedemo sledeću noć. Uzrok tome je ponajviše bila jedna kuća koja je, verovatno, služila kao letnjikovac nekom bogatašu.

U kući je bilo i ognjište i nešto posuđa, a u sobama jednostavnih drvenih kreveta preko kojih je bilo naslagano vunenih biljaca.

U manju sobu smestili smo se Živić, Zorkić i ja, a u drugu vojmci. Brzo smo na ognjištu naložili vatru i, čekajući da se u kazančetu prvo otopi sneg pa da se sku-va kačamak, sedeli smo oko vatre i pričali. Iznenadila su nas zapažanja naših vojnika. Mislili smo, ako ćute, oni i ne vide šta se sve zbiva.

Pričali su o postupcima kapetana Uzelca, poručnika Pažina, Lenca, koga su jednostavno poistovetili sa Ljoti-ćem i nazivali ga "onaj Ljotić". Njih se nije ticala visoka politika i nadmudrivanje te gospode, ali su zapažali njiho-ve odnose prema vojncima, a i između sebe.

91

Zorkić, Živić i ja, posle večere, produžili smo u svojoj sobi razgovor o našem hajdučkom danu. Živić se žalio što nas za pet godma u Vojnoj akademiji niko ne nauči šta da radimo ako ovako ostanemo sami. Pa i gospodin pukovnik, koji nam je mogao pomoći, on nas, evo, rasturi. "Zborno mesto Suvobor, a tamo ćemo dobiti dalja naređenja." A šta ako ih tamo ne nađemo ...

Meni najviše smeta rezervni poručnik Lenac. Pokušavao sam da razgovor skrenem i na tu stranu. Čudilo me je da pukovnik Mihailović dozvoljava da tako slobodno govori o Ljotiću, pogotovo kada je reč o tome ko je kriv za propast Jugoslavije. Živić mi je pričao kako je Lenac pre još više govorio o Ljotiću i hvalio se kako je on, njegov sekretar, znao sve šta se u državi događa. Bio je on vođa Ljotićeve omladine. Mi nećemo sa Lencom, ako ostane, složili smo se nas trojica.

Zašto je pukovnik Draža Mihailović tolerisao Lenca i odobravao njegova istupanja, tada je to za nas još bila tajna.

Živić tada prvi put reče:

"Neće Lenac dugo s nama, čuo sam kada je s majorom Stankovićem govorio da jedva čeka da ide u Beograd", i tu Živić prestade da priča dalje.

Pokušavao sam da ga podstaknem, ali uzalud. Odgovarao je da ne zna zašto Lenac ide u Beograd. Zorkić je rekao da je major Stanković i njega nagovarao da ide u Beograd, da će mu lako naći posao jer on tamo ima dobre veze.

"Ja znam dobro gađati iz mitraljeza, šta ću ja u Beogradu, sem vojničkog zanata ništa ne znam."

Živić je sve više prepuštao meni da odlučujem šta ćemo dalje raditi. Tako smo se ujutro složili da se što više krećemo danju grebenima, da bismo se što manje peli uzbrdo i silazili nizbrdo, a i da bismo uvek imali dobar pregled terena. Kada je trebalo odlučiti o sledećem našem cilju, Živić mi je rekao da ja odlučim. Imali smo karte Vardišta, a Živić je imao još samo kartu Aranđelovca 1:100.000. Nedostajala nam je karta na kojoj bismo videli kako ćemo doći na cilj koji je odredio pukovnik Mihailović. Odredio sam prvi dan marša. Pokret do puta koji vodi od Bajine Bašte za Užice. Uveče ćemo izviđati put i, ako sve bude u redu, pre zore prteći ćemo preko druma da bismo sledećeg dana izašli na Jelovu goru. Naći ćemo vodiče da nas dalje vode prema Suvoboru.

Sve je manje bilo nade da ćemo u Srbiji naići na neku vojsku koja se bori. Ovako smo govorili Živić i ja, možda naiđemo na ovakvu grupu, ali zar smo mi vojska. Pa ni ona Dražina grupa ne liči na neku vojsku. Znali smo samo za Paloševićev jurišni bataljon, dobojske četnike i ovu Dražinu grupu.

Sve više nam se nametala misao da potražimo, možda, kakvog boljeg pukovnika i da ne idemo na Suvobor. Živić je navijao za Rudnik. To je bilo bliže njegovom rodnom kraju, a i meni je odgovaralo jer je bilo dalje od Lenca. Govorili smo o našim vojnicima, šta će biti ako nas napuste i odu kućama. Mi im za sada ne nudimo nikakvu perspektivu. Tada smo došli na ideju da nađemo neku bazu gde bismo se mogli skloniti dok se ne pokaže izlaz iz ove neizvesnosti. Ono o čemu se rnsmo kolebali ni razmišljali, bila je odlučnost da se ne predajemo dok Nemci ne budu pobeđeni. Nismo hteli biti nemački robovi.

Kretali smo se danju, od zaseoka do zaseoka. To su bila mala planinska raštrkana naselja kojih je nekoliko sačinjavalo selo. U svim selima, to je bilo 7. maja, očekivali da se poneko vrati iz vojske. Bilo je u ovim selima starih ratnika iz Užičkog puka, oni su najbolje znali na šta ovaj rat liči, i to su ocenili onako kako su oni shvatili. Iako su bili siromašni, za vojsku se hrane našlo, jer su se nadali da će neko i njihove rođake i sinove hraniti na putu do kuće.

Nisu se čudili što smo naoružam i najviše su se bojali da im sinove ne odvedu u nemačko zarobljeništvo.

Zadržali smo se kod nekih kuća u blizini Kadinjače. Kako su nam rekli da Nemci retko nailaze, i to samo njihova motorizacija, a ne pešadija, rešili smo da ostanemo kako bismo sledećeg dana prešli i preko puta Užice—Valjevo. Kada smo prešli Jelovu goru i spustili se do nekih kuća koje su zvali Gostinica — ne znam da li je to bilo selo, ali tu je bila i kafana — ponovo smo čuli da nigde na putu nema Nemaca. Naiđu sa motorizacijom pa prođu.

Čuli smo da je tog jutra prošla tuda jedna grupa četnika. Kada su nam objašnjavali kako izgledaju, činilo nam se da su to Dobojski četnici vojvode Mitra, ali nismo želeli da se još jednom s njima sretnemo.

Nismo se žurili, i 9. i 10. maja bili smo u Tometnom Polju. To je bilo izrazito stočarsko selo. Svugde pašnjaci ispresecani potočićima bistre vode. Nije se moglo utvrditi kuda ta voda teče. Samo oko kuća bilo je malo obradive zemlje. Seljaci su nam govorili da kod njih ni kukuruz ne uspeva. Ispred nas na nekoliko kilometara plavio se Maljen, a još dalje, desno, Suvobor.

Niko nam ništa nije znao reći o grupi vojske koja "neće da se preda i koja ne priznaje kapitulaciju". Mi smo mogli okrenuti preko Suvobora, a mogli smo doneti i drugu odluku. Ovde na ovoj prekrasnoj visoravni kao da smo bili slobodni. Ali nikoga da nam ma kakvim savetom pomogne, pa smo Živić i ja pravili kombmacije. Kao što reče pukovnik Mihailović, mi smo deo vojske koja ne priznaje kapitulaciju.

Nas sedmorica? Silna smo mi vojska! Nema nama druge nego hajdukovati. Naći jatake i otimati od Nemaca plen.

"Bar da znamo ko smo i šta smo, ali ni to ne znamo", opet će Živić. Njega kao da je stalno mučila dilema šta smo, kao da jte od tog opredeljenja zavisila njegova odluka kojim ćemo pravcem.

Nekako smo ipak došli do zaključka da smo pre "hajduci" nego "jugoslovenska vojska". Verovali smo u hajdučku tradiciju u Srbiji, kuda smo i pošli. Sada nam je, kada smo preživeli kapitulaciju, preostalo da se nadamo da ćemo imati dosta jataka, a šta će dalje biti, ne znamo.

Živić kao da je osetio moju misao ili je shvatio da sada može istupiti sa željom da krene u svoj kraj:

"Idemo na Rudnik."

"Idemo", kratko odgovorih, " i to pokret odmah dok nisu naišli Lenac, Pažin i ostali."

Uz put smo razgovarali o zasedama, prepadima koje ćemo izvesti na putevima kuda prolaze usamljeni nemački kamioni. Jednom rečju, maštali smo o predstojećim danima, ni sami ne znajući šta nam nosi sutrašnjica. Umesto preko Suvobora, vodiči su okrenuli preko sela ka Gornjem Milanovcu.

Prolazeći kroz selo Teočin, seljaci su nas obavestili da je seoski kmet, po naređenju Nemaca, prikupio dosta oružja i vojne opreme. Pozvali smo kmeta. Jedva su ga pronašli, jer je, kako reče, imao loše iskustvo pa se skrivao čim bi neko naišao.

"Kad pre stiže da izvršavaš naređenja Nemaca?" upita ga Živić.

"Moram, gospodine kapetane."

"Nisam ja kapetan."

"Gospodine oficiru, moram. Zapretiše da će celo selo pobiti ako se ne preda oružje."

Živić je kmetu zabranio da dalje prikuplja oružje, a ja sam za to vreme isprobao i odabrao dobre vojničke cipele. Nisam više imao problema sa žuljevima jer sam u Zaovinama noge dobro izlečio.

Kad se ovako nešto desi, seljaci se uvek okupe iako ih niko i ne zove. Tako su i sada u dobrom broju stajali i posmatrali šta se dešava. Dozvolili smo da od oružja uzme šta ko želi.

Među okupljenim seljacima bilo je i mladića koji nisu još ni vojsku služili, bar tako su izgledali. Dvojica golobradih dečaka uzeše puškomitraljez "zbrojovku" i redenike za mitraljez. Zorkić ih zaustavi.

"Šta će vam redenici, nije to za puškomitraljez", i odabra im nekoliko šaržera za "brno", čak nađe i punjač šaržera. "Evo, to ponesite i municije što više."

Umeša se i vojnik Nikola Vučković. Prišao je gomili oružja, municije i opreme i počeo odabirati bombe "kragujevke". Prvo je ponudio nama, a onda reče ostalima:

"Ovo uzimajte, ovo je najbolje", i ispriča sve šta je znao o bombama i upotrebi bombi, kao što je u vojsci učio.

Primetili smo da se, sem onih dečaka, ostali ustručavaju da uzmu oružje. Živić mi reče, povukavši me u stranu:

"Biće da se boje ovog revnosnog kmeta."

"To je bar lako, povedimo mi njega odavde pa neka posle uzima ko šta hoće."

"Jest, bogamu", izgovori Živić svoju uzrečicu, "ionako su porez plaćali, to je njihovo oružje."

Iznenada ja naredih pokret. Živić, iako mu to nije ležalo, podviknu: "A ti sa nama", uperivši prstom u kmeta. Ovom klecnuše kolena.

"Nemojte, braćo, pobogu. Ja samo naređenje izvršavam. Nisam ništa bogu zgrešio", ređao bi kmet još da ga nije Živić prekinuo.

"Polazi, ni reči!"

Posle smo videli da se kmet plašio da ga ne ubijemo. Kaže dešavalo se da nađu čoveka ubijenog i niko ne zna šta se dogodilo i ko ga ubi.

"Nismo mi od tih. Mi smo deo vojske koja se nije predala", ponovismo Dražinu izreku. "Mi ne priznajemo kapitulaciju. Nego, ako se bojiš, a ti, eno ti pravo šuma, pa beži od nas." Živić mu pokaza u pravcu jednog šumarka onako nasumce.

Kmet pode, ali se nekoliko puta sa strahom okrenu. Mi smo se tome čudili i smejali. Vučković reče:

"Ovaj je ko zec."

Tek što je kmet odmakao, priđe nam jedan od onih mladića. Pogleda u mene, valjda zbog toga što sam onako neobrijan i bradat izgledao najstariji i skide šajkaču na pozdrav.

"Gospodine kapetane" (izgleda da im se taj čin najviše sviđao, pa su i starije i mlađe tako oslovljavali), "molim vas da me povedete s vama."

"Šta ćeš nam ti, jesi li vojsku služio?"

"Nisam ja, ali ja znam da gađam, deda me učio."

"Dobro", odgovorih mu. "Ajde da pitamo dedu, pa ako odobri, a ti pođi s nama."

Svidela mi se mladićeva hrabrost i otvorenost. On kao da nije osećao sramotu izdaje i kapitulacije. Njemu je deda "solunac" pričao o neprijatelju, i on je jednostavno srcem osećao: sada je neprijatelj tu, i treba mu pokazati ko smo i šta smo.

Malo smo skrenuli sa pravca i pošli mladićevoj kući. On je malo zatezao. Kada smo došli pred kuću, već u dvorištu nas je dočekao mladićev otac. Ispalo je onako, s neba pa u rebra, kada sam ga upitao hoće li pustiti sina da pode s nama.

"Gde će on, nije ni vojsku služio."

"Kaže da ga je deda naučio da dobro gađa i rukuje vojničkom puškom, koju deda čuva još iz prvog rata", izmislih ja onako na brzinu.

"Ostavite vi, gospodine poručniče, i on i deda, oba luda. Ne zna se da 1' više mlađi, da 1' stariji." Otac je znao činove, a da bi skrenuo razgovor, reče neka nana spremi jelo, sigumo su ljudi gladni. Uvede nas u kuću i donese rakiju.

Razgovaralo se, a malo i popilo. Svi su pomalo pili, sem mene. I Živić je voleo šljivku, i ono što je popio, pio je s osobitim uživanjem. Nahranili su nas i otac, da bi bio siguran za sina, ponudi se da nas vodi do sledećeg sela.

Uz put, kad se oslobodio reče:

"Vi ste oficiri, nemojte zameriti, ama, pobogu, braćo, šta ovo bi? Kako nas oficiri izdadoše. Ovi naši koji su se vratili iz vojske, pričali su o nemačkim prodorima i opkoljavanjima."

Vrlo slično, gotovo isto što smo i mi na našem dravskom ili dobojskom "frontu" slušali.

U stelu Donji Branetići vodič nas je ostavio kod dobrog domaćina, gde smo mogli i noćiti. Večeru smo dobili kasno jer smo želeli da pojedemo nešto toplo. Po običaju, bilo je pitanja sa naše i sa strane ukućana. Mi smo doznali da Nemci idu iz Grčke i vozovima i drumovima. Pričali su da kolonama nema kraja. Govorili su kako je iz nekih vagona, koji su bili puni ranjenika, tekla krv. Niko to nije video svojim očima, ali pričalo se i ponešto dodavalo. Uzalud smo pokušavali da doznamo izvore ovakvih priča kako bismo saznali pravu situaciju.

Ko to vodi rat sa Nemcima? Kuda to idu nemačke kolone?

Još nedavno smo se vozili prvim razredom u vozovima, a večeras, kada smo prilazili pruzi, morali smo izviđati neprijatelja. Niko nije znao ništa i mi smo oprezno osluškivali. Nije bilo ni vozova ni Nemaca. Noć i tišina. Ni kerovi nisu lajali.

Kada smo prešli prugu, kod novih vodiča smo se raspitivali o Nemcima. Sve više su se ponavljale vesti da Nemci idu na Rusiju. Kako proveriti ove glasine o pokretima Nemaca radi napada na Sovjetski Savez, kako smo mi govorili, na Ruse.

Zbog ovih glasova jedne noći smo prešli i prugu i drum koji vodi od Gornjeg Milanovca, preko sela Rudnika, do Aranđelovca. Bio je to naporan noćni marš. Vodiče smo teško nalazili. Nikome se nije išlo noću sa naoružanim ljudima. Izgovarali su se da ne znaju put, pa smo se morali zadovoljiti time da idemo od sela do sela. Gubili smo i po ceo sat da probudimo ukućane i da ih privolimo, više silom nego milom, da nam daju vodiča. Živić je, istina, imao kartu, ali bojali smo se da noću osvetljavamo put i kartu.

Bila je još noć kada smo stigli u selo Majdan. Nismo mogli oceniti položaj sela, pa smo nastojali da se što više udaljimo od puta. Nasumce smo rešili da ostatak noći provedemo u nekoj kući.

Brzo smo zaspali, ali smo dosta muke imali dok smo se smestili. Nerazumljiv strah vladao je medu ukućanima dveju-triju kuća koje smo odabrali za smeštaj.

Čuli smo od njih da Nemci vode oficire u zarobljeničke logore, a vojnike puštaju kućama. Čuli smo i o pretnjama ako nekoga uhvate sa oružjem. Stoga su se, verovatno, ljudi tako plašili. Ali pravi razlog njihovom strahu saznaćemo kasnije, kao i to ko je širio glasove o mogućim i nemogućim pretnjama Nemaca.

Umesto da se odmorimo, Živić i ja smo morali bririuti o hrani, jer novaca gotovo da više nismo ni imali. Sem toga, uvideli smo da se novac više ne ceni pa se dešavalo da seljaci neće da prime novac za hranu, govoreći:

"Šta će mi te hartije."

Najviše smo razgovarali o tome kako da nađemo jednu bazu, da se smirimo i odmorimo. Odjednom se Živić seti manastira Vraćevšnice. To je bila spasonosna ideja. Probudismo vojnike, brzo podelismo posao oko pripremanja doručka. Domaćini osetiše da ćemo krenuti pa se i sami užurbaše da nam pomognu da što pre odemo.

Nogu pred nogu peli smo se na greben planine Rudnika. Kada se dokopamo grebena, Onda ćemo se niz kosu spustiti pravo u manastir. Na karti, manastir je okružen šumom, pa možemo prići neprimećeni. Od Gornjeg Milanovca vodi do manastira kolski put i treba biti oprezan. Mogli bi naići Nemci.

Nadali smo se da će nas kaluđeri oberučke prihvatiti i omogućiti da se sklonimo kad god budemo u nevolji.

Uz put, idući u koloni, prisetih se svog detinjstva u Banjaluci. U blizini je bio trapistički manastir. Poviše manastira brdo Krčmarice. Na tom brdu u početku leta brali smo šumske jagode. Nikada sa sobom nismo nosili hranu. Kad bismo ogladneli, spustili bismo se do manastira. Trapiste su pravila njihovog reda obavezivala na ćutanje. Na manastiru je bio šalter na kome su monasi izdavali hranu. Mi bismo stali u red i kada monah otvori prozorčić, rekli bismo: "Hvaljen Isus!" a on bi pružio po dobar komad ukusnog crnog hleba i prvoklasnog sira trapista.

Hoće li nas i ovi "božji ljudi", kojima smo se uputili, nahraniti i dati nam utočište. Radovao sam se Živićevom predlogu i ta radost me nije napuštala sve dok ...

Ugledali smo konačno i zgrade manastira i konaka. Kako smo banuli iznenada, kaluđeri su se zbunili. Nismo došli sa "hvaljen Isus", već naoružani i mrki kao vuci. Istina, uz put smo vojnike poučili kako će kaluđere pozdraviti sa "pomoz' bog", pa ako su stariji, i da ih u ruku poljube. Zbunjeni kaluđeri nemadoše vremena da čuju ono "pomoz' bog", već su, kako bi se reklo, zmuli od čuda otkud sad ova naoružana vojska.

Kapitulacija je gotova, Nemci su već u Gornjem Milanovcu postavili svoju Feldkomandaturu. Iguman je dobio već podosta naređenja o predaji oružja i redu koji su Nemci na brzinu uspostavljali. Sve smo to kasnije čuli od igumana i shvatili otkuda njihova zapanjenost, ali ponešto, ipak, nismo razumeli. To smo ubrzo videli iz razgovora sa igumanom te večeri, a još više iz postupka sa kamionom Nemaca sutradan.

Doček je tekao, otprilike, ovako.

"Ko ste vi i otkuda, braćo?"

"Mi smo deo vojske koja se nije predala Nemcima", odgovorio je Živić. "Nego, oče igumane, dajte nešto da umorna vojska pojede i popije."

Docnije sam u manastiru Tronoši, od kaluđera Georgija Božića, saznao da se starešina manastira Vraćevšnice zvao Jovan Rapajić.

Da se vratim događajima. Iguman promrsi nešto u bradu i mi dobismo kiselo mleko i proju. Vojnike smo posle večere smestili na senik, ispod koga su, kao u šupi, stajale manastirske čeze i poljoprivredni alat. Iznad tog zidanog dela bio je deo sličan ambaru, od dasaka i greda, namenjen za seno. Malo dalje bila je slična zgrada koja je služila za staju. Obe su bile odvojene od manastira, na samoj ivici šume.

Istina, kada su vojnici pošli na spavanje, iguman je i sam morao da jede, a kako ga Živić i ja nismo ostavljali, on je i nas pozvao na večeru. Njegova večera je bila drugačija. Počela je sa rakijom, bilo je tu i meze, a završila sa vinom.

Živić je u šali govorio da nas je iguman prešao, jer posle kiselog mleka ne ide vino. Šale se nisu doticale igumana. On je stalno okretao razgovor na opasnost koja preti i njemu i nama od Nemaca.

Malo-pomalo, ispričao nam je kako su Nemci već uspostivili vlast i sada prikupljaju žandarme i policiju. Govorio je i o tome kako je u Milanovcu od 20 časova do jutra građanima zabranjeno kretanje. Kad smo igumana Jovana upitali odakle sve to zna, malo se zbunio, a onda reče kako ga je pozvao i o svemu obavestio novi predsednik opštine. Sem toga, ceo Milanovac je oblepljen plakatima sa nemačkim upozorenjima i naređenjima. Za nošenje oružja predviđa se smrtna kazna, što posebno naglasi iguman, kao da je hteo da vidi hoćemo li se mi uplašiti. Mi smo se držali kao da se to nas ne tiče.

Iguman Jovan je bez ustručavanja govorio o nemačkoj sili. Teško je bilo oceniti da li ih hvali što ih poštuje ili što se plaši.

Živić je, malo i pod uticajem rakije, burno reagovao i bojao sam se da zbog njegovih oštrih reči ne pokvari odnose između nas i sveštenih lica i tako osujeti naše namere da manastir koristimo kao svoju bazu, gde bismo se krili u velikoj nevolji.

Primetio sam da ostali kaluđeri ćute i uglavnom klimanjem glave odobravaju reči svog igumana. Isto su tako klimali glavom i kada smo nas dvojica govorili, pa nam nije bio jasan njihov stav. Kad Živić pomenu da smo čuli da Nemci idu na Rusiju, iguman htede da mu upadne u reč, ali Živić lupi rukom po stolu i viknu:

"Ruja će njima slomiti vrat!"

Iguman Jovan malo uvuče vrat pa, kao da uzima zalet, poče ponovo o nemačkoj sili i snazi, a u Rusiji vlada "nekrst", reče. Mi se nismo snašli u razgovoru o nekrstu, a ni iguman u našim vojnostrategijskim pogledima na rat sa Rusijom, pa smo posle burne rasprave, ostajući svaki na svome, pošli na spavanje. Živić i ja smo se ipak nadali da ćemo se sutra sporazumeti sa igumanom Jovanom.

Jutro je već poodmaklo. Čekali smo doručak. Nismo pridali nikakvu važnost tome što su još za mraka kaluđerske čeze otišle prema Gornjem Milanovcu.

Odjednom smo čuli zujanje motora. Nemci?

Jedan od nas je istrčao i ugledavši kamion sa dvadesetak Nemaca, doviknu: "Beži!" Poskakali smo sa senika i bez doručka pobegli u šumu.

Trčali smo uzbrdo koliko smo brže mogli, istom onom stazom kojom smo se juče spuštali ka manastiru, samo sada ka vrhu Rudnika. Ubrzo smo shvatili da nas Nemci nisu primetili, jer nisu otvarali vatru za nama, a nismo videli ni da nas prate. Zatim se zaustavismo da se odmorimo uz cigaretu. Svi smo pomislili: izdadoše nas ovi kaluđeri. Da li su nas izdali ili su Nemci slučajno naišli, nikad nisam saznao. S obzirom na čeze koje su rano izjutra nekuda krenule i na kamion koji je ubrzo stigao od Gornjeg Milanovca, postojala je mogućnost da nas je iguman Jovan Rapajić prijavio Nemcima.

Bio je lep majski dan a šuma gusta. Sunčevi zraci gotovo da se i nisu probijali kroz krošnje stoletnih bukava. Bilo nam je hladno i bili smo gladni, počeo je večiti vojnički razgovor o hrani. Taman smo se spremali da krenemo, kad se nedaleko oglasio zvuk sekire. Napustili smo stazu i uputili se u pravcu drvoseče. Čuo nas je kad smo izbili već sasvim blizu i gledao nas iznenaden, spustivši sekiru. Nekoliko koraka dalje bio je privezan konj. I on je gledao u nas, kao da se ovaj susret i njega tiče.

Posle kraćeg vremena sporazumeli smo se sa drvosečom, koji nije bio stariji od 19 godina. Oslobodio se i ponudio nas projom i slaninom, što je poneo za sebe, i obećao da će nam uveče doneti vruće proje i sira. Molio je da ga ostavimo da dovrši posao, a mi, pošto i tako nismo znali šta ćemo, i sami smo pomagali. Održao je reč i uveče nas je doveo blizu sela. Ponudio nam je i da idemo njegovoj kući. Mi smo to odbili, jer smo se Živić i ja dogovorili da se te noći prikrijemo i da sutradan izvidimo drum od Milanovca prema Aranđelovcu. Hteli smo da proverimo da li su Nemci zaista krenuli na Rusiju.

Nismo imali nikakav određen plan. Čekali smo da nam mladić donese hranu, a onda ćemo se smestiti u jednu pojatu, na koju smo slučajno naišli. Slušajući naš razgovor dok smo jeli sir i vruću proju, mladić se toliko oduševio da je zatražio da ostane s nama. Nismo znali ni šta ćemo sa sobom, pa ga nismo primili. To nam je ipak malo podiglo moral jer, evo, već drugi put neko hoće da deli našu sudbinu.

Polako, nogu pred nogu, uputili smo se u šumu da prenoćimo u kolibi. Naložili smo vatru i neko vreme pričali šta ćemo sutra.

Probudili smo se rano. Vatra se ugasila a jutro je bilo još hladnije. Na karti smo Živić i ja uočili da se šuma spušta gotovo do sela Svračkovca. To je upravo jedan zaselak sela Majdana, pa smo rešili da pođemo niz kosu prema drumu i da vidimo šta rade Nemci.

Osećali smo se čudno, kao da Nemci stoje na putu, vojnik do vojnika i, što je još gore, kao da oni s tom svojom motorizacijom nisu vojska kao i svaka druga.

Možda je i nas zahvatio strah od te njihove tehnike, ili od toga što smo bili u neizvesnosti, pa smo išli prema drumu toliko oprezno kao da će nas svakog časa neko uhvatiti za gušu.

Izišavši na ivicu šume, odmah primetismo na putu, stotinak metara od nas, kako jedan Nemac nešto radi oko motocikla. Toliki strah, a ono jedan jedini Nemac slobodno stoji, tako reći, usred Srbije. Što je previše, previše je. Pade mi mrak na oči, kako se to kaže, i bez dogovaranja rekog Živiću.

"Štiti me odavde, a ja odoh da ovog zarobim."

Poveo sam vojnika Vučkovića. Pretrčasmo pored jedne kuće pedesetak metara i kod brvna stadosmo. Sa one strane potoka na putu Nemac je i dalje radio oko motora.

"Hende hoh!" (Ruke uvis), razderah se toliko da sam se gotovo i sam uplašio od svog glasa.

Nemac se trže, ispusti neku alatku iz ruku. Uspravi se i polako podiže ruke uvis.

"Kom her", opet viknuh ja.

Nemac, podignutih ruku, dode do brvna na potoku, zastade i ja viknuh:

"Forverc!"

Kada je prešao preko brvna, skinuo sam mu opasač sa pištoljem i tada primetih da se upišao. Gledao me izbezumljeno i drhtao. Povedosmo ga ka šumi. On se toliko tresao da je jedva koračao.

Prošli smo pored jedne kuće gde je čovek popravljao ogradu. Kada smo stigli do njega, on se iznenada umeša.

"Šta radite, pobogu, hoćete li da zbog vas Nemci streljaju celo selo?"

Pogledah ga i odgovorih: "Šta se tebe tiče! Hoćeš li da i tebe povedemo?" Kamo sreće da se i dalje suprotstavljao, jer kako sam posle rata saznao, bio je to Vujković, zloglasni agent Specijalne policije, a tada je malo falilo da ga kao petokolonaša povedemo.

Dok smo zastali, Nemac se i dalje tresao. Rekoh Vučkoviću da ga vodi u šumu i dadoh mu pištolj da ga preda poručniku Živiću. Trčeći sam se vratio preko brvna do motocikla. Tek što sam ga gumuo u jarak, čuo sam kako Živić i vojnici nešto viču i rukama pokazuju. Tada i ja čuh zujanje automobila. Pogledah na tu stranu i videh iza krivinie jednu limuzinu.

Potrčao sam natrag i tek što sam prešao potok, Nemci su počeli pucati. Nisam imao kud pa sam se zaustavio da i ja otvorim vatru. Živić, gotovo istovremeno kad i ja, otvori vatru iz puškomitraljeza. Gađao sam i ja. Nemci popadaše pored automobila. Da li je koji bio ranjen ili poginuo, nismo znali. Posle rata, očevici tog događaja rekoše da nijedan Nemac nije stradao. To nam je bilo prvo pucanje na Nemce, pa je i nama, možda od uzbuđenja, da ne kažem straha, malo ruka drhtala, jer sa tog odstojanja ne bismo smeli promašiti. Nemci su prestali da pucaju, pa smo mislili da su poginuli. Prestali smo gađati i ja sam dotrčao do Živića. Ipak smo se uplašili od ove prve borbe i sa zarobljenikom krenusmo uzbrdo kroz šumu. Nije nam ni na pamet palo da pretresemo i zapalimo automobil.

Primetili smo da su iz kuća i iz jedne vodenice izišli seljaci i posmatrali šta radimo. Posle rata, dva-tri puta sam se zaustavljao na mestu gde sam zarobio prvog Nemca, ali sam prvi put 3. marta 1976. razgovarao s nekim seljacima, proveravajući da li đe neko seća tog događaja. Iznenadio sam se kako se Zlata Banović svega živo sećala.

"Kako bi' to zaboravila", govorila je Zlata. "Tu ispod moje kuće, eno na onom brvnu, korača Nemac, sav umokren, sa rukama uvis. Goni ga jedan vojnik i jedan bradati oficir, a tamo gore u šljiviku još nekoliko naših vojnika. Otvorili su i vatru kada je drumom naišao jedan auto. Mislili smo da će nas posle sve pobiti Nemci."

Mi nismo imali vremena da vodimo računa sta ko tada o nama misli, već smo grabili da se što pre i što više udaljimo od ovog mesta i od puta.

Posle nekoliko sati ovakvog bežanja i vrdanja da zametnemo trag, opet smo stigli u jedan zaselak (pomenuta Zlata Banović i njen muž Dmitar su nam rekli da su to kuće Markovića u selu Majdanu).

Nemac je sve više dolazio k sebi, da li je šok prošao ili se pomirio sa sudbinom, ali potpuno je promenio držanje. Možda je u svojoj naduvenosti zaigrao na ludu kartu. Mi smo tek tada počeli misliti šta ćemo s tim Nemcem.

Živić i ja smo saslušali zarobljenika. Nemački smo učili od trećeg razreda gimnazije i u Vojnoj akademiji pet godina. Ipak nismo znali govoriti nemački jer je sistem učenja bio takav. Nemac je objasnio da pripada tenkovskoj jedinici i da se zove Hans. Rekao je da je rodom iz Drezdena. Kad smo ga pitali šta mu znače srebrni širiti, rekao je da je "unteroficir", i tada, kao da se nečeg setio, promenio je držanje. Uspeli smo još saznati da njegova jedinica, po naređenju "firera", kreće na Rusiju. Hans je oduševljeno pričao kako je u "Sovjetunion", u Rusiji, prevrat, kako je Molotov ubio Staljina i da je njih Nemce pozvao da tamo uspostave red.

Nastojali smo da dobijemo što više podataka i da proverimo priče o velikim nemačkim gubicima u Grčkoj, ali uzalud. Hans se čas pravio da ne razume, čas bi rekao kako je on podoficir Rajha i da po ratnom pravu ne mora davati podatke. Imali smo dosta muke dok smo ga razumeli, pogotovu što za nas u šumi, na Rudniku, više nije bilo ratnog prava.

U jednom trenutku Hans se toliko ohrabrio da je rekao kako smo mi njegovi zarobljenici. Potegao sam da ga udarim kundakom, jer me je ta njegova glupost izazvala, ali me je Živić zadržao. Hans se uplašio da će dobiti batine pa je počeo vikati: "Jugoslavija kapitulirt."

Kad smo stigli u selo, naredio sam da Nemca vežu za drvo. Time je saslušanje zarobljenika bilo završeno. Da bi ga bar zaplašio, pokazao sam mu kako ćemo ga obesiti na drvo, jer me je iznervirala njegova tvrdanja da smo mi njegovi zarobljenici, a ne on naš.

Dok je za večeru domaćica kuvala kačamak, jedan stariji čovek, valjda zadovoljan što vidi zarobljenog Nemca, pitao nas je volimo li više kačamak zapržen slaninom ili sa mlekom. Bili smo gladni, pa uglas odgovorismo i ispade da volimo i jedno i drugo. Čiča naredi snaši da pola kačamaka zaprži. Tada je u kuću ušao i jedan civil. Odmah smo namirisali, kako se to kaže, da je to neko vojno lice. Ja mu nisam zapamtio ime, ali sam 1976. godine čuo od Zlate i Dmitra Banovića iz sela Svračkovice da je to bio poručnik Živojin Jovanović, koji je bio oženjen u sela Majdana, gde se krio posle kapitulacije.

Jovanović se upustio u razgovor o tome šta da radimo sa zarobljenikom, kao da ga je on zarobio. Predložio je da zarobljenika zamenimo za neke oficire koje su Nemci zatvorili u Gornjem Milanovcu, jer su ih uhvatili da nose oružje.

Mišljenja su nam bila podeljena. Ja sam rekao Jovanoviću:

"Vi ste, gospodine poručniče, malo stariji od mene i Živića, ali to vam ne daje pravo da odlučujete šta ćemo raditi sa zarobljenikom. Zarobite i vi jednog pa radite šta hoćete."

Tada je Jovanović počeo da nam objašnjava kako će Nemci spaliti selo a seljake postreljati. Od Jovanovića smo čuli da nemački komandant u Gornjem Milanovcu maltretira građane. Pričao je kako ide ulicom a u ruci drži korbač. Kad mu padne na pamet, zamahne i raspali ako mu se učini da neko nije dovoljno snishodljiv prema oficiru Vermahta.

Nikako da se odlučimo šta da uradimo s Nemcem. Zorkić reče da je, možda, najbolje da ga proguta mrak. Živić se opredelio da Nemca pustimo i da po njemu pošaljemo pismo komandantu mesta u Gornjem Milanovcu.

Nisam bio siguran šta je najbolje. Da ubijemo zarobljenika, to se kosilo sa mojim moralom i svim onim što sam učio u međunarodnom pravu u Vojnoj akademiji o postupanju sa ratnim zarobljenicima i ranjenicima.

Iako je bila reč o jednom jedinom Nemcu, dugo smo razgovarali, pa i za vreme večere. Najviše se vodilo računa da ne bismo puštanjem Nemca naudili sebi ili selu. Na kraju sam i ja popustio Živiću, a i većina je bila za to se Nemac pusti, pa smo ga poveli na drum. Prethodno smo napisali pismo na našem jeziku, zapretivši komandantu mesta osvetom ako bude maltretirao građane.

Da bismo zavarali trag, dugo smo se vrteli po šumi pre izlaska na put. Hans nije znao šta radimo i više puta je molio da ga ne ubijemo. Tek kada smo došli do druma, rekli smo mu šta smo naumili. Obradovao se, ali je potom, koliko smo ga razumeli, tražio da mu vratimo pištolj jer će ga osuditi. To nismo hteli učiniti, pištolj je zadržao Živić.

Zora je bila već svanula kada se zarobljenik uputio prema drumu. Svaki čas se okretao, valjda ne verujući sam sebi da se spasao — mislio je da će ipak neko pucati u njega. Poručnik Jovanović, koji je u seljačkom odelu cele noći išao s nama, kao da nam nije verovao da ćemo pustiti Nemca, odvojio se kasnije i otišao u selo.

Umorni, krenuli smo i mi natrag. Dan je bio vedar; počelo je i sunce da nas greje. Naišavši na lep proplanak, zastali smo da se odmorimo i odremamo pošto nismo spavali cele noći.

Negde uz put zaradili smo vaške, jer smo danonoćno bili u pokretu pa se nismo mogli oprati. Kako je sunce prigrejalo, poneko bi se probudio i skidao košulju da se trebi od vašiju. Najzad smo svi radili taj posao i sunčali se. Uzgred smo se dogovorili gde na nađemo hranu. Odjedanput primetismo u daljini prema drumu izbačenu raketu. Pucanj se nije čuo. Zatim su i sa drugih strana, isto tako, bile ispaljene rakete. Niko nije ništa komandovao, a svi smo se počeli oblačiti. Osmatrali smo šta će se dalje dogoditi.

"Znači, zarobljenik Hans je stigao", reče Živić. "Možda su još juče obavešteni." Živić i ja se pogledasmo, možda, ali bi onda došli rano jutros, a ne sada oko podne. Bili smo uznemireni i pratili smo kako Nemci s vremena na vreme izbacuju rakete. Po tome smo zaključili da kreću u tri kolone prema vrhu Rudnika. Na jednoj čistini videli smo kolonu od oko pedesetak Nemaca. Ova grupa je išla pravo prema nama.

Bez naročitog razmišljanja uputismo se i mi ka vrhu Rudnika. Živić i ja dogovorili smo se u pokretu kako da se prebacimo na istočnu stranu planine i da se zavučemo u kakve nepristupačne stene. Imali smo jedan puškomitraljez "zbrojovku", puške, dosta municije i bombi. Povremeno bismo zastali da osmotrimo šta je s našim goniocima, a Živić je tražio na karti, kao da je tamo ucrtano mesto gde Nemci ne mogu doći. Ne izdržah i upitah ga, a on se nasmeja i pokaza mi.

"Vidiš ove stene. E, tu ćemo se sakriti. Ako budemo morali bežati, onda ćemo niz stene pa kroz šumu, i niko nas neće stići."

Brzo smo se prebacili na vrh i umorni zastali da predahnemo i da osmotrimo Nemce. Po izbacivanju raketa zaključili smo da i oni polako i uporno idu ka vrhu Rudnika. Spustili smo se jedno 500 m od vrha do onih stena. Izabrali smo dosta povoljno mesto i, da bih ohrabrio sebe i ostale, rekoh da ćemo se ovde zabarikadirati i da dođe ceo bataljon, ukoliko nas i pronađe, ne može nam ništa.

Srećom, počela je jaka oluja i, kako to u planini biva, začas se celo nebo zacrnelo. Sevnula je munja, negde je udario grom, a onda je učestala grmljavina. Sručila se prava planinska provala oblaka. Nevreme je trajalo sat-dva, i nama se odužilo jer smo bili mokri do gole kože. Zbog Nemaca nismo smeli da se pokrenemo dok se situacija ne razjasni.

Sve do večeri smo cvokotali, a onda pošli natrag ka vrhu Rudnika u izviđanje. Gledali smo i osmatrali, ali od Nemaca ni traga ni glasa. Ohrabrili smo se i rešili, čim padne noć, da pođemo u selo, da se nahranimo i osušimo. Vremena je bilo dosta i Vučković predloži da naložimo vatru, da se osušimo i ogrejemo. A Nemci, ako naiđu, imamo noge pa ćemo pobeći. Rečeno, učinjeno. Mi okružismo vatru koja se brzo razgorela i, pušeći, čekali smo noć.

Razgovarali smo o nemačkoj poteri i zaključili da bi bilo dobro prebaciti se na drugu planinu. Bez razmišljanja upitah Živića, hoćemo li na Bukulju ili na Suvobor. Bukulja nam je bliža. To je tačno, ali Suvobor veže sa Maljenom, Povlenom i Medvednikom, rekoh ne nabrajajući dalje.

A šta ćemo raditi ako naiđemo na Suvoboru na gospodina pukovnika Mihailovića. Nije mi se išlo tamo gde je ljotićevac Lenac vodio glavnu reč, i to rekoh glasno. Razgovor su slušali i vojnici. Zorkić dodade da ima na planini dosta mesta za sve nas, a možda je bolje i da ne budemo ovako sami. Njemu, po inerciji vojničkog vaspitanja, kao da je bilo i sigumije sa pukovnikom, majorima i starijim oficirima.

Posle takvih razgovora složili smo se da se prebacimo na Suvobor, ali privremeno, dok ne prestane potera za nama, a onda da se opet vratimo.

Sišli smo ponovo u selo Majdan da nešto pojedemo, jer ceo dan nismo jeli. Obradovali smo se kad smo od seljaka saznali da su se Nemci, čim je kiša počela, povukli u selo Rudnik i u Gornji Milanovac. Poveli su i nekoliko seljaka iz kuća pored druma, onako nasumce, koga su zatekli, jer ih je dosta izbeglo iz sela Majdan čim smo mi zarobili Nemca.

Večeru smo dobili više na silu negoli dobrom voljom, a tako i vodiča, da bismo se lakše prebacili preko druma jer smo pretpostavljali da će Nemci postaviti straže i patrole. Nameravali smo da još u toku noći pređemo preko druma. Nismo imali sreće, ili smo se previše zadržali dok smo našli hranu, pa nas je zora zatekla baš kada smo počeli da se prebacujemo.

Izabrali smo mesto gde je teren bio dosta pokriven i gde nije bilo kuća. Tek što smo hteli da pređemo drum, čuli smo zujanje motora. Da nas Nemci ne bi zatekli na putu ili primetili, prikrili smo se i sačekali da prođu. Bila su to patrolna kola sa nekoliko Nemaca. Verovatno jedna od zaostalih jučerašnjih patrola. Pretpostavljajući da su se dovoljno udaljili i da nas neće primetiti, krenuli smo. Za svaki slučaj, podelili smo se u dve grupe.

Prvo sam krenuo ja sa Zorkićem, Vučkovićem i Popovićem. Međutim, baš kada smo pretrčavali put, Nemci su nas opazili i sa dosta velikog odstojanja pripucali na nas. Ne osvrćući se i koristeći vrzine, nastojali smo da odmaknemo što dalje. Potom smo se na oko 300 metara od puta zaustavili da pomognemo Živiću da se prebaci.

Više ga nismo videli na mestu odakle smo pošli. Ipak smo čekali još dosta vremena, ali Nemci koji su otvorili vatru na nas, nisu se vratili. Otišli su dalje ka Gornjem Milanovcu. Ranije smo se dogovorili da se sastanemo u jednom selu udaljenom od puta oko tri kilometra, ako nas nešto omete. Čekali smo u selu ceo dan, ali uzalud. Tada pomislih sigumo je otišao kući, svojoj ženi, koju je često u poslednje vreme pominjao. Prisetio sam se i kako je u selu Majdanu dosta dugo razgovarao sa poručnikom Jovanovićem o tome kako se posle kapitulacije snalazi u selu.

Niko nas nije gonio, i mi smo odlučili da se, pre svega, dobro odmorimo i nahranimo. Imali smo sreću da naiđemo na domaćina koji nije žalio da nas ugosti. Bio je nekada i sam ratnik pa je, sećajući se albanske golgote, davao od srca. Kada smo ušli u kuću, osetili smo miris kuvanog kiselog kupusa. Vučković se i danas seća kuće u kojoj je jedna baka kuvala taj kupus sa suvim mesom i poslužila nam ga sa kačamakom.

Hteli smo krenuti dalje, ali nas domaćin zadrža na noćenju. Nismo hteli noćiti u kući jer smo imali po neku vašku, pa smo se smestili na senik i ubrzo zaspali. Do-maćin je obećao da će čuvati stražu i da će nas na vreme probuditi ako bude nužde.

Sutradan, kada je trebalo krenuti dalje, setio sam se da je prošlog "dana bio moj rođendan. Pomislih kako sam ga lepo proveo bežeći od Nemaca. Javio mi se i vojnik Dragoslav Popović da je bolestan, imao je bruh, i da ne može dalje. Opet smo se smanjili za jednog. Ostadosmo Zorkić, Nikola Vučković i ja.

Posle rata, saznavši preko Personalne uprave JNA moju adresu, Dragoslav Popović mi se obratio jednim pismom u kome je, izmedu ostalog, opisao i rastanak s nama.

"Kada smo prešli drum i kada su Nemci pripucali, mi smo došli posle do sela i čekali Živića. Ja sam bio bolestan i jedva sam se kretao. Zamolio sam poručnika Martinovića da me pusti kući. Ostao sam u selu kod domaćina koji se zvao Lazarević. Tu sam se krio nekoliko dana i uniformu zamenio za staro seljačko odelo. Putujući pet-šest dana od sela do sela, stigao sam svojoj kući u selo Mačvanski Metković."

Krenuli smo polako u pravcu Suvobora. Što smo bili dalje od puteva, primetili smo da je i strah od Nemaca sve manji. A možda su se ljudi sve više oslobadali šoka koji je bio posledica neslavnog rata i kapitulacije.

Živiću je ostao nemački parabelum, a kod mene je ostala karta Aranđelovca, po kojoj sam se mogao kretati i da ne tražim vodiča. Iako se sve što smo do sada prošli može smatrati samo običnim lutanjem, stekli smo dobro iskustvo. Bili smo gotovo sigurni da u selima nećemo sresti nemačku vojsku. Žandarmi na koje smo nailazili, nisu imali nikakav određen stav prema nama zato što smo imali oružje. Tamo se nemačka čizma još nije osetila, pa ni seosko stanovništvo nije bilo zaplašeno. To je bio jedan od razloga da je i u nama polako nestajalo straha od Nemaca.

Sledeće iskustvo je bilo da se uz razgovor može doći do hrane. Ipak je bilo lakše dobiti hranu negoli je kupiti. Seljacima po tim selima i čobanima po kolibama nije bilo prihvatljivo da vojsci prodaju hranu. Ponekad smo morali da slušamo prekore zbog kapitulacije, i tada nam je bilo najteže.

Odredio sam pravac prema Suvoboru, kako bi se reklo, kao po lenjiru: selo Kriva Reka — selo Gornji Branetići — Rajac, jedan od vrhova Suvobora, i Suvobor.

Kretali smo se polako zastajkujući svakih pola sata, ili kod izvora da se napijemo vode ili da popušimo koju cigaretu. Stalno mi se po glavi motao onaj Hans. Zaključio sam da drugi put treba planirati napad na Nemce, a ne istupati nasumce. Pre svega, brinulo me je to što Nemci tako brzo reaguju u preduzimanju potere. Razgovarao sam o tome sa Zorkićem i Vučkovićem. I svaki takav razgovor izazivao je nove dileme. Ako se zarobljenik ubije, nije dobro, ako se ne ubije, on postaje tužilac, ide na čelu potere i pokazuje put kojim smo prošli i kuće u kojima smo zastajali da se odmorimo.

Približavajući se Suvoboru, Zorkić se gotovo radovao što će možda na Suvoboru naići na gospodina pukovnika Mihailovića, sa njegovom grupom. Zaustio sam da kažem da to ne bi bilo dobro, a onda pomislih: nije, valjda, on jedini. Možda ima još ovakvih grupa, pa ću se udružiti s nekim ko mi više odgovara. Setio sam se i razgovora između Zorkića i majora Stankovića. Možda su iz te grupe otišli neki oficiri koji mi se nisu sviđali, kao što je bio ljotićevac Lenac. Ako bi se to desilo, snašao bih se dok mi se ne ukaže druga prilika.

Noćili smo jednog dana u selu Gornji Branetići, gde nije moglo ostati neprimećeno da je kroz selo prošla grupa naoružanih, iako smo bili svega trojica. Kada smo se smestili u dvorištu jedne kuće u nameri da tu i prenoćimo, videli smo kako povremeno dolaze pojedim seljaci, čak i žene, kao po nekom poslu. U šali sam rekao domaćinu da ima dosta prijatelja i rođaka, a on mi je bez ustezanja odgovorio:

"Ama, to dolaze da vide ko ste. Priča se da gore na Suvoboru jedan general prikuplja vojsku."

Nismo mogli prikriti svoju radoznalost, pa smo upitali odakle im te vesti.

"Naši čobani", produžio je domaćin, "gore ispod Rajca, videli su neke naoružane vojnike, i oni su im pričali kako se ceo puk ulogorio na Suvoboru."

Po njihovom pričanju, i mi smo zamišljali da na Suvoboru ima ceo puk, sa artiljerijom ili, kako je domaćin rekao, topovima. Imali su i zastavu i vojnu muziku. I ja osetih zadovoljstvo zbog svoje odluke, posle kapitulacije kod Doboja, da odem u Srbiju, jer će tamo još biti borbe. Pomislio sam, neka je i pola od toga što smo čuli istina, dosta je da nam se otvore novi vidici, da nađemo izlaz iz ovog dosadašnjeg bezizlaza u kome smo se vrteli.

"Gospodine poručniče, nećemo više kod kaluđera, u manastire da se bogu molimo za parče hleba", reče Vučković u šali, a onda se odjednom zamisli i poče da me ubeđuje: "Ipak, što da se mlatimo ovuda? Pođimo u moj kraj kod Zaječara. Narod je mnogo dobar. Moje selo je u brežuljcima i vinogradima, a i planine su blizu. Za hranu ne bismo imali brige. Nas trojicu može moja kuća i sakriti i nahraniti."

"Sakriti bi se moglo, ali ja neću da se krijem", prekinuo sam ga. "Ja hoću da se borim. Zar da se Nemci šetaju slobodno po našoj zemlji, a mi iz rupa da izvirujemo k'o miševi. Zamisli ti, Nikola, da ja u gradu idem ulicom, a Švaba korača pored mene i dobacuje bezobrazluke našim devojkama. Ne može to, moj Nikola."

"Jest tako je, majku mu, ali mi ćemo koji put iz šume pa po Nemcima."

"Pa ćemo onda bežati kao što smo sada pobegli sa Rudnika", upade Zorkić. Opet se vratio na misao koja ga, izgleda, nije napuštala. "Bolje bi bilo da nađemo pukovnika Mihailovića. On je rekao da će nam na Suvoboru dati dalja uputstva."

Opet se setih kako nam je pukovnik Mihailović zabranio da ma na koji način uznemiravamo Nemce. "Šta će biti ako pukovnik sazna da smo pucali na Nemce i da smo čak zarobili jednog podoficira?" upitao sam Zorkića i Vučkovića.

"Mi to ne moramo nikome pričati, a krivica se uvek može prebaciti na drugoga. Nas niko od njih nije video", reče Zorkić.

"Dobro što Živić odnese pištolj", dodadoh ja, "jer bismo ga sada morali sakriti ili nekome dati."

Uostalom, po pričama koje smo čuli, ne znači da je to na Suvoboru pukovnik Mihailović. Možda je tamo naišao na nekog generala i sa svojom grupom ušao u sastav te vojske, zaključih u sebi i sa olakšanjem se odlučih da krenemo ka Suvoboru. Ipak sam, ako u ovoj situaciji mogu tako da kažem, naredio Vučkoviću i Zorkiću da o našoj borbi ništa ne govore dok ne vidimo kakva je situacija.

Negde krajem maja, možda oko 26-og, krenuli smo konačno dalje. Čobani ispod Rajca rekoše nam da na oko dva sata hoda odavde ima na Suvoboru koliba i da su čobani sigumo već tamo sa ovcama.

Penjući se prema Suvoboru, naišli smo na kolibe u kojima je bilo i čobana i čobamca. Saznali smo da se zovu Veskovići. Jedan postariji seljak odmah upita da li nas je poslao gospodin general i poče da traži posudu u koju bi stavio sir, preturao je jednu po jednu, odmeravajući koliko sira da pošalje.

"Nismo mi od gospodina generala", rekoh ja. "Mi se nismo predali Nemcima i tražimo ima li gde naše vojske koja se još nije predala i koja se neće predati."

Stari nas pogleda, prestade da puni zdelu sirom pa će nam reći:

"Vidite, deco, eno ono gore vam je Babina Glava."

"To znam", rekoh mu ja i na karti pokazah gde je Suvobor.

"A gde su naše kolibe?"

"Evo vidiš ove tačkice ovuda, to su vaše kolibe."

"A piše li kako se zovu?"

"E to ne piše, ali ti si rekao da se zovete Veskovići."

Upitah starog za generala koga je pomenuo.

"Vidite li onu šumu, to vam je Ravna gora. Usred te gore ulogorio se general. Vojna muzika svira svako veče. Ponekad se u zoru truba čuje i ovde kod naših koliba."

Tako smo slučajno iz priča seljaka čuli o velikoj vojsci na Ravnoj gori ili, bolje reći, o velikoj vojsci koja ne priznaje kapitulaciju i neće da se preda Nemcima.

Tinjala je u meni želja da naiđem na neku veću vojnu jedinicu, a tu želju nisu krili ni Zorkić ni Vučković. U trenucima kada bih pomislio da bi to mogao biti pukovnik Mihailović, moja želja da se borim protiv Nemaca, za slobodu, sve više mi se činila kao nedostižan san.

Nedaleko od koliba Veskovića uskoro ću sresti mornaričkog narednika Franju Seničara, i sve dileme biće rešene.

"Velika vojska" bila je grupa generalštabnog pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića, a Franjo Seničar — prvi vesnik te grupe koga sam ponovo sreo u podnožju Babine Glave na Suvoboru.

Bili smo nestrpljivi da što pre vidimo kakva je ta vojska. Ipak sam uspeo da se savladam. Sunce je zalazilo negde tamo u Bosni, odakle pre mesec dana krenusmo. Novaca sam imao sasvim malo jer sam kupio nešto više cigareta u Branetiću, ne nadajući se da ću uskoro opet naići na kakvu zadrugu ili dućan gde bih mogao da ih kupim.

Ponudio sam i starog seljaka duvanom i upitao bi li nam prodao malo sira i proje da prezalogajimo.

Stari nas je začuđeno pogledao. "Zar da vama naplatim hleba. Ovo je planina i nema trgovine." Zovnuo je jednu devojčicu, mogla je imati petnaestak godina. "Ajde, umesi proju, a ja ću vatru naložiti."

Ostali smo te noći ovde, jer mi se noću nije išlo u šumu, a sutradari ćemo produžiti da vidimo ko je na Ravnoj gori. Nisam zaboravio da ponovo pomenem da ništa ne govorimo o našem susretu s Nemcima na Rudniku, sve dok ne vidimo situaciju.

Čobani su terali stada prema kolibama, a ovce su na sve strane blejale. Medenice su zvonile onim divnim zvucima koji umiruju i navode na sanjarenje. Kao da je sve bilo nestvarno i neverovatno. Na trenutak smo zaboravili aprilski rat i da našom zemljom sada vlada okupator. Neobičan miris stada ovaca i tora, koji se mešao sa mirisom planine i proleća, i ovi ljudi u svojim kolibama učinili su da smo se gotovo odvojili od stvarnosti i kao da smo došli u neku obećanu zemlju gde sloboda još nije oskrnavljena.

Stari je razgrnuo žar i izvadio crepulju. Devojčica — čobanica, njegova unuka, vešto je bacila umešenu proju na ognjište, a deda je poklopi vrelom crepuljom i nagrnu žar. Prvi put u životu gledao sam kako se peče proja. Nisam mogao ni pomisliti da ćemo se tim poslom uskoro i nas trojica baviti.

Večera, vruća proja sa suvoborskim sirom. Toliko jednostavna a toliko dobra i nedokučiva za jednog građanina, gospodina oficira, koji se hranio sasvim drugačije, po menzama i restoranima.

"Ovako bismo mi svako veče kod mene u Albaniji."

"Kojoj, bre, Albaniji?"

Vučković objasni da se tako zove zaselak njegovog sela Borovac, kod Zaječara.

Miris proje ispod crepulje probijao se kroz žar, a kada stari čobanin podiže crepulju, miris pečenog kukuruza ispuni kolibu. Setih se detinjstva i mladih kukuruza, pečenjaka, koje sam sa drugovima pekao na adama Vrbasa.

Sedeći na tronošcima, uzimali smo sa trpeze proju, koju je starac izlomio, i prismakali sa sirom.

Između plastova pored kolibe i tora napravili smo dobar i skriven ležaj. Brzo smo zaspali, a kada je svanulo, iznenadio sam se kako je brzo prošla ova noć u planini.

Domaćin je već poslovao oko ovaca i goveda. Pozdravili smo se i krenuli prema izvoru koji nam je pokazao. Išli smo polako kao da smo se još kolebali hoćemo li prema velikoj vojsci gospodina generala ili kojim drugim pravcem u još veću neizvesnost. Zorkić nije imao kud. On je, kao i ja, bio gradsko dete, a u gradovima su Nemci. Vučković je, opet, predlagao da idemo u njegovo selo. Pričao je da mu je selo pored same bugarske granice. Ako tamo ne stignu Nemci, Bugari će sigurno doći, a oni su bili još gori od Nemaca.

Ali krenimo, neki cilj se mora naći. Uputili smo se prema sredini šume putem koji je seljacima služio za izvlačenje drva i sena, kojeg je na ovim llvadama bilo u izobilju. Bilo je suvo vreme, ali videlo se da za vreme kiša tuda ne bi mogao proći ni pešak.

Tako smo se nas trojica uputili prema Ravnoj gori, pošavši, po pričama seljaka, prema velikoj vojsci i gospodinu generalu. Gotovo da sam i sebe i svoju "vojsku" ubedio da ta velika vojska ne može nikako biti grupa od onih dvadesetak oficira i žandarma koje je predvodio pukovnik Mihailović.

Odjednom, na jednoj maloj uzvišici primetih ispod granatog drveta neke ljude, kao da su u uniformi. Zastali smo i osmatrali. Ovde i odela seljaka liče na uniforme. Ne, ipak ovo nisu seljaci. Biće ovo neka patrola na predstraži.

Krenuli smo opreznije. Približavajući se, postalo mi je jasno da su to bili vojnici i ida su i oni nas primetili.

Počeli smo sa dovikivanjem pitanja i odgovora koji su nagoveštavali nepoverenje i želju da se otkrije ko je ko. Tako smo se postepeno približili, dok nisam video da je to pod drvetom, u zaklonu, mornarički narednik Franjo Seničar. Ležao je u senci bukve sa jednim žandarmom.

Seničar je, kao i ja, bio podosta zarastao u bradu, samo je njegova bila žuta a posebno su mu od duvana bili žuti brkovi. Svoju marinsku uniformu zamenio je vojno-četničkom, pa je i na glavi imao šubaru sa kićankom. Na ramenima je prikačio zvezdice čina narednika. Uniforma je bila od Paloševićevih vojnika. U prvi mah, dok se nismo sasvim približili, nisam ga prepoznao, a onda se setih njegovog karakterističnog hoda.

Ustao je približavajući se i on nama, i klatio se onako pomalo krivonog. Tako se uvek klatio, da li zbog toga što nikad nije bio trezan ili što su tako hodali svi mornari. Ako bi ga neko upitao što se tako klati, odgovarao ije: "Kada se ne ljulja paluba, ljuljam se ja", i smejao se. Celim izgledom ličio je pre na nekog odbeglog robijaša koji se dokopao tuđe uniforme nego na pripadnika "vojske koja ne priznaje kapitulaciju". Uniforma mu uopšte nije pristajala, a celu ovu opremu dopimjavala je mrtvačka glava sa ukrštenim kostima, načinjena od posrebrenog metala, koja je sijala na šubari iznad sredine pomalo četvrtastog čela.

Franjo Seničar je bio patrola na izviđanju po zadatku. Nije baš sasvim bilo jasno na kakvom izviđanju.

"Osmatramo suvoborski put da nas ne iznenade Nemci od Gornjeg Milanovca preko Brajića", rekao je.

Nisam na to reagovao, ali sam uskoro video da takve zadatke rado prihvataju svi podoficiri i žandarmi jer, pored službenog dela, gore po kolibama bilo je uvek izvrsnog sira, kajmaka i vruće proje. Franjin izlet je našim nailaskom bio prekinut. Patrola je morala sprovesti do Draže Mihailovića sve one koji su hteli na Ravnu goru, bilo da su čuli za Dražu Mihailovića, bilo da ih je on pozivao. Nas je poznavao iz ono nekoliko zajedno provedenih dana od sela Mislova, u Bosni, do planine Tare, ali je ipak, shvatajući bukvalno pukovnikovo naređenje, rešio da nas sprovede.

Sve moje nade o "nekoj vojsci" odjednom su se istopile kada je Franjo na prva naša pitanja odgovorio da je sve što smo čuli o toj velikoj vojsci priča koju su oni sami širili. Docnije sam shvatio radi čega je ta priča izmišljena. Generalštabnom pukovniku Mihailoviću, zbog njegovih ambicija, bilo je i te kako potrebno da širi takve priče.

Ponovo sam se našao u dilemi šta da radim. Da li prići toj vojsci — tom nepredatom delu od nekoliko oficira i žandarma? Uto nas Franjo pozva da sednemo u hlad. Osetih da bazdi na rakiju. Kako sam ga pogledao, valjda je pomislio da i ja želim da potegnem, pa me ponudi čuturicom koja je bila već gotovo prazna.

Malo iz hvalisavosti, malo što je bio pripit, Franjo je na moja pitanja, i ne osetivši, počeo da prebrojava celo ravnogorsko društvo.

Izostavio je Lenca i Sijačića.

"A šta je sa potporučnikom Lencom?" upitah.

"Otišao je u Beograd".

"Kako u Beograd?"

"Pa poslao ga je gospodm pukovnik da ide po novac kod nadležnih." Osetivši da je rekao previše, Franjo ne reče više ništa i tada nisam saznao ko su ti nadležni.

Opet sam se pitao hoću li k Draži Mihailoviću ili nekuda dalje. Vukla me je želja da se borim protiv Nemaca, a nisam bio siguran da je ova grupa istog mišljenja, pa mi je bilo jako stalo da saznam šta je sa Lencom. Ako se taj ljotićevac vrati na Ravnu goru, sigurno će doći do sukoba između nas dvojice.

Franjo se setio da i on nama treba da postavi neka pitanja i, kao da mu je laknulo, poče, zaplićući pomalo jezikom.

"A gde ste vi tako dugo?" Nije nas pitanje iznenadilo, i ja namemo pustih da Zorkić i Vučković govore šta je bilo s nama. Zorkić je ispričao kako smo tražili gospodina pukovnika na Rudniku, a ja sam dodao da smo tako razumeli izdato naređenje na Tari.

Franjo je ponovo pitao šta je sa četnicima vojvode Mitra i sa majorom Stankovićem. Zorkić nije morao lagati, jer, stvamo, njih nismo od rastanka na Tari videli. Za Živića smo rekli da je sa Rudnika otišao kući. Vučkovića je, izgleda, najviše pogodilo negostoprimstvo u manastiru Vraćevšnici pa je ponovio celu priču, ne ustručavajući se da je začim i psovkama.

Video sam da je Seničar poverovao sve što smo rekli, pa sam upitao da li će se Lenac vratiti na Ravnu goru.

"Verovatno neće", izreče se Franjo. "On je određen za našeg delegata u Beogradu."

Nisam se usudio da dalje pitam i odjedanput mi pade na pamet da ipak ostanem tu gde sam, jer ću uvek imati vremena, ako treba, da se izvučem.

Posle ovog podužeg razgovora sa Seničarom, koji je kao uzgred pomenuo i generalštabnog potpukovnika Pavlovića, poručnika Neška Nedića i Voju Popovića kao nova lica, krenusmo svi stazom kroz divnu hrastovu i bukovu šumu koja se zvala Ravna gora. Išao sam da se pridružim Draži Mihailoviću radi borbe protiv okupatora, ali to je bila samo želja i nada.

Ceo taj veliki prostor služio je kao ispaša za stoku svim selima koja su okruživala Suvobor. Pašnjaci i livade na Ravnoj gori i u okolim bili su vlasništvo porodica Damjanovića, Tomovića i Ćirovića iz sela Koštunića, Teočina i Planinice. Oni su tu imali i svoje kolibe, a neke od njih sada su zaposeli nezvani gosti.

Mislio je na austrougarskog cara Franju Josifa.

Kapetana Kovačevića, kao ni vojvodu Mitra, nikada više nisam sreo.

Ove preterane priče bile su, verovatno, vezane za borbe na Kritu.

Ono što nismo mogli znati dok smo razgovarali u Vraćevšnici, a ni u Tronoši, vidi se u Saopštenju br. 10 Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (knj. II, br. 7-33, DFJ, Beograd, 1945, str. 151. n 171).

Jovan Rapajić, protosinđel u manastiru Vraćevšnici, bio je jedan od ljotićevskih predavača koji su imali zadatak da pre-vaspitavaju na silu pokupljenu srpsku omladinu. On. je držao predavanja "O srpskom pogledu na svet i život, O duhovnim bogatstvima srpskog naroda, Od čega nas je Hristos spasao i spasava, O marksizmu kao religiji" (Saopštenje br. 10 Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, knj. II, br. 7—33 DFJ, Beograd, 1945, str. 151. i 171).

Kako sam posle rata saznao od Živićevih rođaka, moja pretpostavka da je otišao kući, bila je tačna. Po tom kazivanju, krio se kod kuće sve do ustanka, a onda je stupio u partizane. Čak je bio i komandir čete. Po tim istim izvorima, kada su se partizani povukli u Sandžak, ostao je u svom selu i ponovo se duže vremena krio. Onda su ga jednog dana pronašli četnici i, posle dužeg držanja u zatvoru i dosta batina, odredili ga za intendanta neke četničike jedinice.

Pri jednom susretu sa poručnikom Neškom Nedićem u septembru 1941. godine na položajima oko Valjeva, Neško mi je ironično rekao: "onaj tvoj Živić ode u crvene."

Rođaci Živićevi su mi ispričali da je po oslobođenju Beograda Živić otišao u Beograd, gde je mobilisan i upućen na Sremski front. Ne znam ko mi je rekao da je tamo i poginuo.

Nikola Vučković živi u Beogradu. Službenik je preduzeća kola za spavanje i ručavanje. Seća se svega što je tih ratnih dana proživeo sa autorom ove knjige.

Dragoslav Pavlović, potpukovnik generalštabne struke, završio i "ratnu školu" u Francuskoj. Pred rat je bio na dužnosti u kraljevoj gardi.