Sedeo sam u kancelariji načelnika štaba Vrbaske divizije, generalštabnog pukovnika Crvenčanina. Došao sam samoinicijativno da obavestim štab divizije o čudnom ponašanju dvojice pukovnika, Majetića i Grbića, i potpukovnika Sulentića. Dvadeset petog marta, kada je izdato saopštenje o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, oni su se sastali u kantini 33. pešadijskog puka i javno se veselili i lumpovali. Hvalili su Hitlera i vladu Cvetković — Maček, a pomoćnik komandanta 33. pešadijskog puka, potpukovnik Sulentić, nije se ustručavao da izjavi kako bi trebalo pozvati Hitlera da i kod nas napravi malo reda. U ovom delu kantine, koji je bio rezervisan za oficire, točilo se i alkoholno piće. Oba pukovnika, komandant 33. pešadijskog i komandant 9. artiljerijskog puka, bili su toliko oduševljeni da su i ostale oficire u kantini častili. Inače nisam pio, ali sam prihvatio ponuđeni čokanj da bih 6uo čemu se gospoda pukovnici raduju.

Nekoliko meseci ranije isledniku 33. pešadijskog puka, poručniku Hinku Smigocu, ukradena je veća suma novca iz kancelarije.

Po postojećim propisima, istragu nije mogao voditi on kao oštećena strana, već je određeno da ja vodim istragu. Posle nekoliko dana došao sam do podataka da je najverovatniji počinitelj ove krađe bio Vencel Keler, đak-redov, koji je radio kod islednika kao pomoćm pisar. Posle saslušavanja Kelera i prikupljanja podataka ustanovio sam da Keler nije mogao služiti đački rok i da su podaci o njegovim kvalifikacijama falsifikovani. U svojim izjavama, takođe, toliko se upetljao da je bilo dovoljno dokaza da je on počinio krađu. Tada sam izdao nalog za pritvor.

Izvršio sam pretres Kelerovih stvari. U njegovom vojničkom sanduku našao sam planove protivavionske odbrane Banjaluke i plan mobilizacijskog razvoja Vrbaske divizije. Na saslušanju Keler je tvrdio da novac na pozajmicu dobija od potpukovnika Sulentića jer su oni prijatelji. Sulentić je bio tada na putu i po povratku zaista je potvrdio da Keler dolazi njegovoj kući. Pokušao je da na mene izvrši pritisak da prekinem istragu, pa mi je čak i oštećeni Hinko Smigoc rekao da će od Sulentića dobiti obeštećenje jer je Keler, tobože, taj novac uzeo samo na pozajmicu.

Među Kelerovim pismima bilo je i pisama koja su mu pisali Sulentić i njegova žena, i to još dok nije bio na odsluženju roka. Nameravao sam to komisijski pregledati pa sam sve popisao i, uz potpis svedoka, overio, zavodeći u islednički registar. Još isto popodne pozvao sam Kelera na saslušanje, predočio mu sve dokaze kojima sam raspolagao i predložio da prizna krađu kako bi se istraga okončala. On nije pristao i ja sam mu rekao da još jednu noć u zatvoru dobro razmisli.

Sutradan, kada sam došao u kancelariju, dočekalo me je iznenađenje. Dobio sam obaveštenje da je te noći Keler izvršio samoubistvo i poziv da se javim u sudsko odeljenje divizije na saslušanje. Spakovao sam ceo predmet i dokumenta u torbu i otišao u štab divizije. Bio sam uzbuđen. Saslušanje je preuzeo kapetan Rozimir Petković. U Vojnoj akademiji mi je bio dve godine pomoćnik odeljenjskog starešine, i to baš kada je završavao studije prava. Dobro mi je došlo što smo se poznavali jer me je on brzo smirio, rekavši da ja tu nisam ništa kriv i da je ovo saslušanje samo formalno, da bi dalju istragu preuzeo islednik divizije. Posle saslušanja molio sam Petkovića da mi, zbog mog mira, kaže sve šta istraga bude ustanovila. Kada sam mu se posle dvadesetak dana javio, kapetan Petković mi je rekao u poverenju da se istraga prenela na potpukovnika Sulentića. Nije hteo ništa više da kaže, a ja nisam bio ni mnogo znatiželjan jer mi je tada bilo najvažnije da se rešim toga slučaja.

Uskoro sam video da nije sve baš tako prosto, jer me je komandant puka pozvao da mu predam pisma. Kada sam mu rekao da sam korespondenciju između Kelera i Sulentića predao isledniku divizije, pukovnik Majetić je primetno pocrveneo.

Sve ovo i događaji od 25. marta prohujali su mi kroz glavu kada sam to pre podne, 27. marta 1941. godine, sedeo pred načelnikom Vrbaske divizije, pukovnikom Crvenčaninom. On mi je smireno objasnio da se o svemu vodi raćuna i da ja ne moram da brinem o potpukovniku Sulentiću. Hteo je još nešto reći, ali ga je prekinuo telefon. Kada je spustio slušalicu, razdragan mi je prišao i zagrlio me.

"Pala vlada Cvetković—Maček i knez Pavle. General Simović obrazovao novu vladu. Pođite u svoju jedinicu jer ćemo sada objaviti da sve jedinice budu u strogoj pripravnosti."

Pošao sam prema svojoj kasarni koja je bila oko jedan kilometar od štaba divizije, odmah pored Učiteljske škole, u tzv. "malom logoru". Prolazio sam pored Tvornice duvana kada sam iz mase radnika koja se počela okupljati u krugu fabrike, čuo uzvike "Bolje rat nego pakt!" Pošao sam dalje a neka jeza me je sve više obuzimala. Odjednom se oglasila fabrička sirena. Nije prestajala pa sam znao da to nema veze sa uzbunom. Pre nego što sam stigao do svoje čete, naišla je velika grupa đaka, bila je to cela učiteljska škola. Ljudi su prilazili sa strane. Bio sam i sam ponesen tom ushićenom masom i, zaboravivši kuda sam pošao, i ja se pridružih masi. Neki đaci oko mene uzviknuli su: "Živeli oficiri!"

Naglo, kao bujica, rasla je povorka koja se kretala prema centru grada. Tu su se slivale povorke, isto tako bučne, iz drugih pravaca. Neko je pokušao da govori. Sve to se gubilo u graji i skandiranju "Bolje rat nego pakt!" Neobjašnjivo brzo pojavilo se mnogo zastava. Među njima je bilo i crvenih. Bučna povorka od nekoliko hiljada građana krenula je Gospodskom ulicom, kroz centar grada, do štaba Vrbaske divizije. Tu se zaustavila prekrivši ceo prostor između Narodnog pozorišta, Dečjeg zabavišta i Komande divizije. Iz mase se izdvojila delegacija koja je pošla da čestita komandantu divizije. Došavši do sredine malog parka ispred zgrade divizije, srela se sa komandantom, divizijskim generalom Alimpićem. U toj masi nisam mogao videti šta se sve događalo. General se posle pozdrava i kraćeg razgovora ponovo rukovao s nekim građanima i pošao ka zgradi Komande. Na drugom kraju masa se uskomešala i video sam da je neko govorio. Nije se dobro čulo jer sam bio podalje, a i masa je neprekidno žamorila. U trenutku kada bi govomik prestao, čulo se povremeno skandiranje "Bolje rat nego pakt!", a onda "Dole fašizam!" i ponekad "Hoćemo savez sa Rusijom!".

Osetio sam da sam suviše odsutan iz svoje čete i krenuo sam pored Pozorišta i Tvornice duvana ka "malom logoru". Ovog puta u dvorištu tvornice bio je mir. Nije bilo nikog jer su svi otišli na manifestacije.

Bio sam komandir čete za vezu. To je bila četa koja je već 50% bila mobilisana i imala je tri voda. Prvi vod je bio radio-telegrafski, drugi telefonski i treći pionirski. Tek što sam stigao, telefonom me je pozvao ađutant komandanta 33. pešadijskog puka, poručnik Smiljanić. Reče da me već nekoliko sati traži komandant puka.

Stajao sam u stavu mirno a pukovnik Majetić me je pitao gde sam celo prepodne. Bio sam već zbunjen pitanjem "Znam li da je naređena stroga pripravnost?" Poznato mi je bilo da se za vreme stroge pripravnosti ne sme napuštati jedinica pa se oficiri čak i hrane sa kazana, ako nema organizovane oficirske kuhinje. Umalo da se izreknem da sam bio kod načelnika štaba divizije, ali se na vreme trgoh. Rekao sam da to naređenje nisam primio i da sam pošao da vidim kakva je to gužva u Tvornici duvana, koja je u neposrednoj blizini "malog logora". Pokušao sam da se pravdam oduševljenjem koje me je zahvatilo kad sam čuo da je srušena vlada Cvetković—Maček, ali nisam ni dovršio misao, kad je Majetić pozvao ađutanta, poručnika Smiljanića, i naredio mu da mi traži pismeno izjašnjenje. Pukovnik Majetić je bio besan. Shvatio sam da se ne ljuti samo na mene, već da je ljut zbog obrta događaja. Tog dana izrekao je više kazni. Isterao me je iz kancelarije, a ađutant mi je dobacio da sačekam. U povratku, u svoju četu nisam poneo naređenje za mobilizaciju, već naređenje u kome se od mene traži pismeno izjašnjenje u 5 tačaka. Znojio sam se kada sam ih pročitao, a još više kada sam seo da napišem izjašnjenje. Rok za podnošenje izjašnjenja je bio 29. mart. Posle toga bi trebalo čekati kaznu ili istragu, ako bi se moj prestup okvalifikovao kao krivično delo. Međutim, ni za moje izjašnjenje ni za Sulentićevu istragu nije bilo vremena. Mobilizacija i rat su sve izmenili. Već tri dana jedinice 33. pešadijskog puka su na prostoru svog mobilizacijskog razvoja. Moja četa je u rejonu sela Simići, nekoliko kilometara od Banjaluke. Već sam bio izuzeo svu opremu i naoružanje za svoju četu. Osećao sam da bi puk odmah po završetku mobilizacije — koja je išla sporo, jer su obveznici dolazili po pozivima pošto opšta mobilizaclja nije bila proglašena — mogao dobiti pokret na koncentracijski prostor negde na graničnom frontu. Rešio sam da to veče pobegnem da bih se oprostio sa roditeljima. Sa narednikom Kleutom dogovorio sam se da prikrije moje odsustvovanje ako bi me neko u međuvremenu tražio.

Zatekao sam roditelje zaključane u kući koja je bila sasvim na periferiji grada u tzv. "Jelić-Polju". Još kad sam prilazio, čuo sam radio. Moje kucanje ih je malo uplašilo. Nisu se nadali to veče nikome. Mati Darinka odmah se ustumarala oko štednjaka. Njoj je uvek glavna briga bila kuhinja. Rođena i odrasla u bogatoj banatskoj porodici, na to je bila navikla.

Kroz glavu su mi munjevito proletele misli o svom dosta čestom neslaganju sa majkom. Počelo je to još u detinjstvu jer sam rođen u vreme kada su glad i oskudica kucali na svačija vrata. Bio sam nestašan jer sam, kao treće dete, boreći se za svoje mesto u porodici, prelazio svaku granicu, i često dobijao batine. Bio sam očev mezimac. Voleo sam da mu pomažem u mesarskom poslu ili da mu nosim ručak kada je kao mašinbravar ili kovač radio u Šipadovoj pilani. Ne sećam se da je bar jedanput podigao glas kada je sa mnom razgovarao.

Kada su me roditelji upitali hoće li biti rata, palo mi je na pamet kako sam, tako reći, prisilno poslan u Vojnu akademiju. Mati je odredila ili zanat ili Vojna akademija. Mislio sam da sam od dva zla izabrao manje, a moje želje da učim dalje i uživam u mladosti i slobodi ugušio sam u stezi vojne discipline već od svoje četrnaeste godine. Osetih da sam za trenutak bio odsutan pa odgovorih:

"Mislim da će nas Hitler napasti." Zatim smo još dugo i toplo razgovarali o životu i to je bio moj oproštaj i poslednje viđenje sa majkom.

Šestog aprila moja četa je izvršila pokret radi ukrcavanja u voz na rampi koja je tih dana napravljena na izlazu iz grada. Dvoumljenja više nije bilo. Počeo je rat. Vesti o bombardovanju Beograda. Ukrcavanje je trebalo da bude uveče.

Kada sam sa četom stigao na Banjalučko polje, video sam tamo svog oca Vasu sa velikom torbom u kojoj je nekada nosio mesarski alat. Bila je puna pohovane piletine i druge hrane. Ponudili smo i vojnike i seli da jedemo. Otac je bio uzbuđen, i kada se niko nije nadao, počeo je govoriti. Rekao je dvadesetak reči, i meni je u ušima ostalo samo: "Dole Hitler!" a na rastanku zagrljaj i reči: "Sine, nemoj nas osramotiti!"

33. pešadijski puk bio je i u ratnom sastavu Vrbaske divizije, koja je bila raspoređena na mobilizacijskom prostoru;

33. pešadijski puk — mobilizacijsko mesto selo Simići, oko 10 km od Banjaluke;

90. pešadijski puk razvijen iz 33. pešadijskog puka u rejonu Trapista, 5 km od Banjaluke;

17. dopunski puk, 1. i 3. bataljon, razvijen u Banjaluci a 2. bataljon u Capragu;

17. artiljerijski puk u Petrinji, razvijen iz mirnodopskog 17. artiljerijskog puka;

17. konjički divizion, mobilizacijsko mesto rejon Trapista.

Mobilizacija ovih jedinica bila je završena, tj. trebalo je da bude završena do 6. aprila, ali je procenat popunjenosti ljudstvom bio 70 do 90%, a konjički divizion uopšte nije imao konja.

Bio sam u jednoj od dugačkih kompozicija sastavljenih od furgona (zatvoreni vagoni za prevoz tereta i stoke). Po propisima, za oficire treba da bude vagon II razreda, ali toga nije bilo, pa su mnogi oficiri, silom prilika, bili sa svojim vojnicima. Jedan od furgona, u koji je bilo ubačeno dosta slame za ležanje, bio je odvojen za oficire. Voz se kretao sporo i često je zastajkivao. Išlo se na front. Raspoloženje od 27. marta zamenile su brige i razmišljanja o sutrašnjici. Postepeno, umor nas je savladavao i svi smo spavali, budila nas je samo lupa i trzanje vagona, sto je bilo često. Mene je pri svakom buđenju pratila jedna misao koje se nikako nisam mogao osloboditi. Kao kad se čoveku uvrti u glavu melodija neke pesme, meni se uvrtila misao o mom komšiji Hansu Kalihu.

Bili smo vršnjaci, išli u istu školu. Njegov otac i stariji brat bavili su se cvećarstvom i povrtarstvom. Ne jedanput sedeli smo na brani na Vrbasu, skakali u vodu, krali voće i lubenice. Zajedno se vozili čamcem ili svaki u svojoj sandolini, koje smo zvali "laste". Toga leta četrdesete, kupali smo se, kao obično, na "Santraču", jednoj brani na Vrbasu kod Rebrovačke crkve, Hans student, ja oficir. Razgovaralo se o Hitleru. Celo društvo je bilo na jednoj strani, a Hans na drugoj. Među nama su bila i dva brata Ljubo i Sveto Božić, za koje se govorilo da su komunisti, iako im je otac bio posebno religiozan, a pop, tako reći, nije izbijao iz njihove kuće. Za mene oni su bili komšije i preda mnom nikada nisu ispoljavali da su komunisti. Ovde moram reći da je tada moja predstava o komunistima bila onakva kako su nas učili u Vojnoj akademiji i kako smo čitali u obaveznim biltenima koje je "pod pov." izdavalo samo za oficire Ministarstvo vojske. To što su Božići i ostali govorili protiv Hitlera, ja nisam ni pomišljao da dovodim u vezu sa komunizmom, mada se kasnije, u narodnooslobodilačkoj borbi, pokazalo da su Božići zaista bili komunisti i veliki rodoljubi. Malo-pomalo razgovor se pretvorio u svađu. Ja sam, valjda, imao manje teorijskih argumenata od drugih pa sam prešao na fizičke argumente. Da li zato što sam bio nešto jači i borbeniji, da li zbog podrške celog društva, ili zbog Hansovog ustručavanja jer sam bio oficir, Hans je izvukao deblji kraj i napustio naše društvo gotovo pobegavši. Sada, u vozu, stalno sam slušao njegove reči:

"Pokazaće vama Hitler svima", a ja sam produžavao svojim mislima: "Eto, došlo vreme da se vidi ko će kome pokazati."

Hans Kalih se docnije, u toku rata, kada je trebalo stupiti u Hitlerovu vojsku i otići na Istočni front, protiv Rusa, ipak predomislio i ne znam kakvim je manevrima izbegao da postane zločinac Hitlerove soldateske. Bavio se veterinarskom službom za vreme rata, ali je, na koncu, ipak izbegao iz Jugoslavije.

Već je svanulo jutro 8. aprila kada smo prošli kroz železničku stanicu Kapela Batrena. Videli smo da je bila bombardovana. Ništa naročito, nekoliko polupanih vagona i dve-tri rupe od bombi. Mi smo bez smetnji prošli, čak ni skretnice nisu bile oštećene. Posle dva-tri sata vožnje iskrcali smo se u rejonu Našica. Putovali smo suviše dugo.

Širi rejon Našica bio je koncentracijski prostor Vrbaske divizije. Ratni komandant Vrbaske divizije, general Dragoslav Milosavljević, kako sam nešto kasnije saznao, već je bio u Našicama. Mene je preko ađutanta puka, poručnika Smiljanića, pozvao komandant puka, pukovnik Majetić. I on je već stigao u Našice. Štab puka je bio u kući iz koje su iseljeni civili.

Kada sam ušao, Majetić me je dočekao nabusito i sedeći. Pred njim su bile karte na kojima je nešto ucrtano crvenom olovkom.

"S kim imate vezu, gospodine poručniče?" postavio mi je pitanje. Iznenadio sam se, jer sve što je do tada rađeno, bilo je po planovima i po usmenim naređenjima.

"Gospodine pukovniče, molim vas zadatke i veza će biti odmah uspostavljena."

"Šta vi hoćete, da vam ja tražim gde su bataljoni i susedni pukovi i gde je divizija?"

Osetio sam da Majetić hoće da me izazove pa sam ućutao.

"Vi ste u manifestacijama vikali ’bolje rat nego pakt’, pa sada ratujte", rekao mi je Majetić.

On će uskoro to još jednom ponoviti.

Kao da je time zadovoljio neku svoju unutrašnju skrivenu misao, odjednom je produžio službeno, pokazujući mi na karti položaje koje treba da posedne puk. Tako sam dobio prvi zadatak u aprilskom ratu.

Kada sam izvršio potrebnu organizaciju, ostavivši narednika Kleuta da uspostavi radio-vezu sa štabom divizije i sa susednim pukovima, uzeo sam iz kurirskog odeljenja čete motociklistu da me prebaci do prvog bataljona, čiji je komandant bio major Brusić. Bataljon je bio u pokretu ka Virovitici, u prethodnici puka, i trebalo je da smeni delove konjičke divizije, koja je posela granični front, do dolaska operativnih jedinica.

Dok sam vršio organizaciju veze i razmeštaj čete, bio sam iznenađen mnoštvom pitanja koja su mi u razgovoru postavljali vojnici. Pitali su me da li su Nemci preko Novog Sada prodrli ka Beogradu, da li je Beograd do temelja porušen, da li će sa Nemcima biti sklopljeno primirje. Ovo je bilo malo čudno, ali ja nisam ni sanjao da "peta kolona" širi još i gore glasove. To ću tek docnije osetiti, kada za mene i za sve druge koji su hteli da se bore bude suviše kasno, jer ćemo biti bespomoćni, zbunjeni i ne samo suviše slabi već i potpuno onemogućeni da ma šta učinimo. Moji odgovori bili su kratki i jasni.

"Pa gde su vam Nemci? Nema ih nigde. Ako naiđu, borićemo se."

Motocikl sa prikolicom polako se kretao blatnjavim putem. Povremeno smo nailazili na vojnike koji su se u kolonama kretali istim putem. U prikolici je sedeo radista sa radio-stanicom. Sitna kiša, kao da je jesen, sipila je neprekidno. Konačno smo stigli i prvi bataljon. Poznao sam majora Brusića, koji je jahao gotovo na začelju svog bataljona. Javio sam se, rekavši da sam došao lično, ukoliko bi došlo do borbe, da mogu odmah slati izveštaje. Brusić je odmahnuo rukom.

"Do kakve borbe?" rekao je.

Zanoćili smo u selima u blizini Podravske Slatine. Začudio sam se što major Brusić ne postavlja obezbeđenje pa sam ga o tome pitao, a on mi je rekao da je ispred nas konjička divizija. Uspostavio sam radio-vezu sa stanicom u štabu puka i nisam dobio nikakva naređenja. Privatno sam razgovarao sa narednikom Kleutom, koji mi je rekao da nema ništa novo sem paničnih vesti koje neko pronosi.

Još dok smo se kretali, primetio sam da se sa raznih brežuljaka signalnim sredstvima održava veza. Ova signalizacija mi je bila čudna. Nisam znao detaljan raspored jedinica koje su štitile granicu pa sam mislio da one između sebe korespondiraju. Pokušao sam da uhvatim signale. Međutim, znaci Morzeove azbuke nisu mi davali nikakav odgovor. Shvatio sam da su to šifrovani znaci. Ostalo mi je samo da se čudim nerazumljivom rasporedu jedinica, a uveče se to signaliziranje još bolje videlo. Pokušao sam da razgovaram sa majorom Brusićem, ali on je do krajnosti bio nezainteresovan. Po naređenjima koja je izdavao, video sam da mu je glavna briga da se dobro smesti i nahrani.

Ceo dan 9. aprila nismo dobijali nikakvih naredenja. Mislio sam da smo zbog ono nekoliko preletanja nemačkih aviona obustavili dalje pokrete. Tek što sam pred veče uspostavio radio-vezu — redovno javljanje — stigla je depeša lično za komandanta bataljona, majora Brusića. On mi je saopštio, posle dešifrovanja depeše, da smo odsad u zaštitnici puka, da je naredeno odstupanje i da se jake nemačke tenkovske snage kreću od Virovitice. Mene je uputio nazad u sastav puka. Pokusao sam da razgovaram s njim, a on mi je, ne prikrivajući svoju zluradost što moramo odstupati, rekao neka samo radim svoj posao i da ćemo posesti front na Savi, dobacivši:

"ako Nemci ne stignu pre nas".

Počelo je odstupanje. Kretali smo se i noću i danju. Moja tehnička četa za vezu bila je ispred komore puka. Po selima i šumarcima duž puta, naročito noću, čula se puščana i mitraljeska paljba. Noću pređeni put nije odgovarao utrošenom vremenu. Često se zastajalo, po ko zna čijem naređenju, čekalo, a onda bi i ono pripucavanje unosilo zabunu. Vojnici i podoficiri moje čete, ako bih naišao pored stroja i na zastancima, pitali su me šta je ovo. Ko to puca? Sa Kleutom sam krišom razgovarao o "petoj koloni". Za povlačenje sam mislio da je to strategijsko skraćivanje fronta pa me to i nije posebno uzbuđivalo. Nas dvojicu zbunjivalo je to što smo nailazili na grupe vojnika koje su "izgubile" svoje jedinice. Neke su bile i bez oružja. Ispred Našica neko je iz dosta velike daljine pripucao na komoru. Već je bio dan pa sam intervenisao sa delom svoje čete. Međutim, na ćuviku sa koga je pucano, nije bilo nikoga, nekuda su pobegli ili su se sakrili. U komori je bilo panike i opet je izgubljeno dosta vremena.

Primetio sam da ono svetlosno signaliziranje ne prestaje ni danju ni noću u razmacima od po dva sata, ali uvek sa drugog mesta. Sve češće smo sretali neorganizovane grupe koje su se izgovarale da traže svoje jedinice. Gotovo posle svakog takvog susreta Kleut i ja smo morali da suzbijamo razne glasine. Kolale su prosto neverovatne vesti: nemačke tenkovske kolone prodrle u pozadinu, gradovi padaju jedan za drugim: Novi Sad, Niš, Beograd, Zagreb ... Samo na našem pravcu odstupanja nije bilo neprijatelja. Neuhvatljivo je bilo kako su se te glasine širile, iz kojih su izvora poticale.

Braneći komoru i raščišćavajući gužve, ujutro, 11. aprila, našao sam se na začelju puka sa vodom pukovske protivtenkovske čete. Komandir voda je bio aktivni narednik Bogdan Končar, dobro sam ga poznavao jer smo bili zajedno neko vreme u mitraljeskoj četi 1. bataljona 33. pešadijskog puka.

Prišao sam mu i krenuli smo zajedno. Razgovarali smo o protivtenkovskim topovima M 38, kalibra 47 mm. Ulazili smo u Đakovo. Kuće zatvorene, na prozorima kapci. Odjednom, na jednoj raskrsrnci dočeka nas mitraljeska vatra. Bez komande, kako je ko stigao, uzimali smo zaklone. Posle kratkotrajnog iznenađenja i nekoliko mitraljeskih rafala video sam da sa zvonika Đakovačke katedrale mitraljez bije po nama. Privukao sam se do Končara, a on me upita da nije to neka greška. Možda misle da smo Nemci. Ubrzo smo se uverili da to nije bila greška, već su to bili "frankovci". Mitraljez je i dalje kosio duž ceste. Da mi njega skinemo, čiji je da je, a već smo uz put čuli da su dosta vojnika razoružali "frankovci". Osmotrili smo dvogledom i utvrdili da je mitraljesko gnezdo na prozoru zvonika.

Končar je brzo postavio protivtenkovac i namšanio. Jak pucanj i Končarova psovka. Na prozoru tornja oblačić belkastog dima.

Više nije bilo mitraljeske vatre, ali Končar, za svaki slučaj, opali još jedan metak. Granata se rasprsnu na zidu ispod prozora. Nismo gađali protivtenkovskim granatama. Čuvali smo ih ako naiđu tenkovi.

Prikupio sam vojnike. Bili su, sem nekoliko kadrovaca, svi rezervisti, uglavnom iz podgrmečkih sela. Pogledah još jedanput na katedralu, i kolona produži raskaljanim putem ka Bosanskom Šamcu. Uskoro smo sustigli kolonu puka. Bila je to komora, iako komora treba da bude na čelu pri odstupanju. Bataljoni su je prešli. Popravljali su nekoliko natovarenih kola. Pogledavši šta je u tim kolima, video sam da ima mesnih konzervi i dvopeka, pored drugih u kojima je bila odeća i šatori. Pokušao sam da nađem nekoga ko bi bio nadležan da izda odobrenje da uzmemo suve hrane, jer smo svoje rezerve pojeli ovih dana. Vojnici, koji su petljali oko kola, kao da su bili srećni da ih neko reši tog balasta, a jedan rezervni podnarednik reče da uzmemo koliko hoćemo, samo da im damo potvrdu. Iskoristio sam priliku da snabdem svoju četu, a to je uradio i narednik Končar za svoje vojnike. Bio je već peti dan rata i ne znam da li sam video više od desetak nemačkih aviona. Bili su to samo izviđači koji su sa velike visine nadletali, rekao bih, neodređeno, ceo prostor. Nijedanput se nisu sputili nisko da bi osmatrali našu kolonu koja je odstupala, kao da ih nije interesovala. I pored toga, gužva je postajala sve veća. Uskoro se uopšte nije moglo ići putem koji je bio potpuno zakrčen vozilima i zapregama. Neke grupe, pa i čitave kolone, dolazile su iz suprotnog pravca, govoreći da će posesti položaje kod Đakova. Oficira gotovo da nije bilo sa vojskom. Koga god sam pitao gde im je komandir, dobijao sam odgovor: "Otišao u štab." Sa četom sam se probijao kraj puta da bismo sustigli puk. To nam je uspelo tek u zoru 12. aprila, kada smo prolazili kroz Šamac. Bukvalno rečeno, 33. pešadijski puk ležao je po dvorištima. Umor je toliko savladao ljude da su mnogi ležali na mokroj zemlji, zaboravivši da prostru bar šatorsko krilo ispod sebe. Dok sam ja tražio ađutanta puka da bih dobio zadatak za četu, i moji vojnici su polegali kao i ostali. Tražeći ađutanta, stigao sam na obalu Save.

Preko Save kod Šamca prevozile su tri skele, sa motorima "kovač", i dva monitora. Za prevoženje je bilo svega i svačega. Poručnik Smiljanić je stajao kod jedne skele i galamio iz sveg grla. Napravila se velika gužva jer je svako hteo što pre da pređe Savu, kao da je tamo bio spas od Nemaca. Dan je bio vedar i visoko na nebu pojavio bi se, s vremena na vreme, po neki, ko zna čiji avion. Prevoženje preko Save niko nije uznemiravao. Desetine hiljada vojnika, mnoštvo topova i zaprega polako su prelazili na drugu obalu i žumo kretali dalje.

Po prelasku Save 33. pešadijski puk trebalo je da posedne odsek na desnoj obali reke Bosne, a 90. pešadijski puk na levoj obali. Takvo obaveštenje dao mi je Smiljanić, na čijim sam ramenima tek tada primetio kapetanski čin. Ocenivši da ću dugo čekati, vratio sam se u četu. Na jednoj terasi prostro sam malo sena i zaspao. Probudio me je četni narednik (četni starešina) Pavle Cop. Mislio sam da sam dugo spavao i, pogledavši na sat, video sam da su prošla svega dva sata. Cop me je obavestio da smo dobili naređenje za pokret. Prostor oko prelaza bio je još zakrčeniji. Neko je naredio da se prvo prebace komore i artiljerija, dok su neki nastojali da, pored kola i zaprega, ukrcaju na skele i vojnike. Svi su bili u pravu i niko nije bio u pravu, a prevozio se onaj ko je bio energičniji.

Prošlo je dosta vremena dok sam uspeo da prebacim četu. Na moje iznenađenje, na drugoj obali sreo sam komandanta puka. Javio sam se da bih dobio zadatak, jer je Majetić bio meni prvopretpostavljeni starešina. Mislio sam, trebaće da se organizuje veza, pa da mi ne prebacuje kao kod Našica. Iznenadio sam se kada je Majetić sasvim odmereno rekao:

"Produžite pokret preko Modriče ka Doboju. Puk će tamo posesti položaje i dobićete dalja naređenja."

Samo što se ne onesvestih od čuda. Potčinjenima nisam smeo ni reći kakvo sam naređenje primio. Hteo sam da raščistim sam sa sobom to pitanje, protiv koga ćemo posesti položaje kod Doboja. Pa to je, maltene, geometrijski centar Jugoslavije. Da li je mogućno da su sve one glasine o nemačkim prodorima tačne? Nisam to verovao i nisam hteo verovati.

Umesto da se razuverim, sretao sam kolone koje su išle u suprotnom pravcu. Uskoro sam uvideo da ovo više nije obična gužva, već opšte rasulo. Pored puta je bilo puno stokova hrane, municije raznih sanduka, kuhinja. Odmakli smo od Save već desetak kilometara kada sam kraj jednog šumarka naišao na neke kuhinje. Nisam imao naređenje do kog vremena i gde tačno treba da stignem, pa sam zaustavio četu. Stoje nove kuhinje a podalje i sanduci svakovrsne hrane u konzervama, vreće pasulja i geršle. Sve to čuvaju stražari, ali nema ko da izdaje hranu. Više silom nego milom uzimamo šta nam treba. Za večeru ćemo skuvati geršlu pošto se brže kuva, a za sutra pasulj. Uzeli smo i dosta mesnih konzervi i dvopeka. Uto je naišla jedna kolona sa zapregama i tu se zaustavila. Jedan intendantski kapetan siđe sa kola i reče da ovde treba da se obrazuje divizijsko skladište. Rekoh kapetanu da smo mi uzeli za našu četu hranu za dva dana. Umesto da to odobri, kapetan je počeo vikati i pretiti. Tražio je da sve vratimo. Pitao sam ga gde su mu oči, zar ne vidi kakav je nered. Posle je i sam s nama večerao.

Na livadama pored šume našli smo nekoliko plastova sena i to nam je bilo dovoljno da tu prenoćimo. Ujutro, posle još jednog toplog obroka, postrojili smo se i ubacili u kolonu koja se neprestano kretala. Četrnaestog aprila posle podne stigli smo u blizinu Doboja. Raspored jedinica više je ličio na bivakovanje nego na posedanje položaja za borbu. Našao sam komandanta puka Majetića. Stajao je na proplanku sa grupom oficira. Dvogledima su posmatrali prema Doboju. Očekivao sam da će nam pukovnik Majetić izdati naređenje za posedanje položaja. Umesto toga, saopštio nam je da od Banjaluke prema Doboju kreće oklopna nemačka kolona. Bilo je dosta oficira koji nisu poverovali u takvu vest. Nekoliko nas predložili smo da u toku noći izviđamo Doboj da bismo spremni dočekali Nemce. Predlagano je da se organizuje artiljerijska odbrana, jer se tu moglo da nađe bar pedesetak topova. Majetić nas je raspustio, rekavši da do daljeg čekamo njegova naređenja, jer još iz divizije nije stigla zapovest. Kada sam docnije razmišljao o njemu, video sam da je on bio svestan da je onaj haos sam po sebi bio dovoljan da ubrza rasulo, nije potreban još i njegov "frankovački" doprinos. Ovako kako je učinio, imao je za svaki slučaj pokriće.

U toku noći i sutradan, situacija među vojnicima i u jedinicama koje su ostale na okupu jako se pogoršala. Sistematski su širene razne glasine, najviše se govorilo da se vlada u Beogradu predala, da će biti sklopljeno primirje, da su Nemci tenkovskim kolonama presekli sve odstupnice. Pojavilo se dezerterstvo. Niko nije ni sprečavao napuštanje jedinica, a kamoli da je neko primenio ratni zakon. Oficiri su masovno tragali za civilnim odelima, ne pitajući kakva su i kolika im je cena.

Vojnici su bili unezvereni. Mislim na one koji su, kao u mojoj četi, iako pokolebani, još čekali naređenja za posedanje položaja, verujući da će doći do borbe sa Nemcima. Vojnici nisu imali nikakve mogućnosti da se presvlače u civilno odelo, ali je zato bilo dosta pojedinaca i grupa koji su ostavljali oružje. I to je bila zasluga "pete kolone", koja je pronosila glasove da će Nemci takve odmah puštati kućama.

Pokušavao sam preko radija, koji je imala četa, da uhvatim Radio-Beograd, ali nije bilo emisija. Na radio-talasima koje je hvatala četna radio-stanica, čuli su se samo korespondenti na nemačkom jeziku. Ni na šta se nisam mogao osloniti.

Naišao je jedan izviđački avion. Spustio se tako nisko da bi ga, što se kaže, mogao iz pištolja gađati. To je unelo paniku i još više povećalo dezorganizaciju. Retko da je koji oficir reagovao tako da bi sprečavao paniku.

Svoju četu sam još držao na okupu. Neko je proneo glas da je komandant puka izvršio samoubistvo. To mi je rekao narednik-vodnik Pavle Cop i upitao da li je to istina. Gotovo da je plakao za Majetićem.

Pošao sam na komandno mesto puka. Tamo sam našao samo jednog narednika koji je bio delovođa u štabu puka. Kada sam ga pitao za komandanta i ađutanta, odgovorio je:

"Kud koji, mili moji."

Upitao sam da li je tačno da je Majetić izvršio samoubistvo. On me je pogledao kao da sam pao s Marsa.

"Taj! E, neće se taj ubiti, gospodine poručniče", rekao je to s ironijom, a onda se uozbiljio: "To se ubio potpukovnik Mažuranić, komandant 90. pešadijskog puka."

Vraćao sam se u četu, razmišljajući o potpukovniku Mažuraniću.

Tada sam o njemu znao malo. U toku mobilizacije, pošto je 33. pešadijski puk davao kadrovsko jezgro za 90. pešadijski puk, odveo sam deo voda za vezu u 90. pešadijski puk. Tom prilikom sam se javio potpukovniku Mažuraniću, i on me primio srdačno. Uočio sam da je na grudima imao više ratnih odlikovanja, po čemu sam zaključio da je učestvovao u ratu 1914—1918. godine.

U kontaktu sa komandirom kome sam predao vojnike, podoficire i deo sredstava veze, saznao sam da je Mažuranić svom puku 27. marta održao patriotski govor, posle čega je vojnoj muzici naredio da svira kolo, koje je on poveo, razdragan zbog ovog događaja. Jedan od oficira kojeg sam poznavao iz 33. pešadijskog puka, ili major Prelević ili kapetan Domazet, ispričao mi je da je Mažuranić iz porodice Mažuranića koja je dala i takvog velikana kao što je bio pesnik i ban Ivan Mažuranić.

Docnije, posle rata, saznao sam više o Bogoslavu Davidu Mažuraniću. Taj izuzetni čovek zaslužuje da se i o njemu bar nešto kaže. Bogoslav Mažuranić dobio je nadimak David da bi se razlikovao od dra Bogoslava, svog strica, koji je ujedno bio staratelj i vaspitač Davidov. U Novom Vinodolskom jedna ulica dobila je ime dra Bogoslava Mažuranića, koji je bio veliki narodni dobročinitelj i patriota. Lečio je mnoge besplatno, a 1912, posle balkanskog rata, pozvao je srpske ranjenike i invalide da se odmore i leče u odmaralištu u Novom Vinodolskom o trošku opštine i žitelja ovog mesta.

Takav čovek vaspitavao je Davida, svog sinovca i šti-ćenika. I kako se kaže da iver ne pada daleko od klade, tako je i vaspitanje dobijeno u mladosti dalo dobre rezultate.

Kao svršeni đak trgovačke akademije, David je 1915. bio mobilisan u austrougarsku vojsku. Tu obavezu nije mogao izbeći, ali je zato, čim je došao na Ruski front, već u prvim borbama sa celim vodom prebegao Rusima.

Sećao se mladi devetnaestogodišnji David, rezervni lajtnant, i svog Novog Vinodolskog, i pričao o borbama senjskih i novljanskih uskoka na malim vratima u starom gradu Vinodolskom, kada su sasekli mnoge Mlečiće i vratili plen i roblje.

Sećao se David i po sto puta čitane knjige Smrt Smail-age Čengića, ponosan što potiče iz porodice koja je dala velikog pesnika Mažuranića.

Bio je među prvima koji su stupili u dobrovoljce. Nošen idejom slovenstva i pun mržnje protiv stranog tlačitelja, uskoro se našao u borbama u Dobrudži u sastavu slavne 1. dobrovoljačke divizije. Nestrpljivo je čekao kada će divizija biti upućena na front. Oduševljavao se Brusilovljevom ofanzivom 1916, pa je svojom hrabrošću i delom pokazao kako se bori za ideju jugoslovenstva.

Tako je već u avgustu 1916. imao priliku da se rame uz rame sa braćom Srbima i Rusima bori u Dobrudži protiv turskih i bugarskih napadača, jer je njegova divi-zija bila u sastavu 42. ruskog dobrudžanskog korpusa. Borbe su bile teške i krvave i trajale su od 1. septembra do sredine oktobra 1916. godine.

Prva dobrovoljačka divizija, prema prilično tačnim podacima, imala je u tim borbama 42 poginula oficira, 718 poginulih podoficira i vojnika, ranjena 203 oficira i oko 6.000 podoficira i vojnika i nestalih oko 1.500 oficira i vojnika. Sve skupa ovo čini oko 50% sastava divizije, što svedoči da su borbe sa Bugarima i Turcima bile žestoke.

Napadali su Turci i Bugari, a položaji su prelazili iz ruke u ruku. Svojom hrabrošću David se u tim borbama istakao i nagrađen je visokim odlikovanjima. Od 230 ruskih oficirskih ordena, dodeljenih za hrabrost u ovim borbama, Mažuranićeve grudi krasio je Orden sv. Ane II reda. To je zaista visoko odlikovanje kojim je Bogoslav Mažuranić odlikovan među prvima, još 1916. godine, a saveznička Rumunija odlikovala ga je Ordenom rumunske krune V reda sa mačevima.

Poznata je činjenica da su borbe u Dobrudži primorale neprijatelja da sa Solunskog fronta povuče četiri bugarske pešadijske i jednu konjičku diviziju, zatim dve turske i jednu nemačku pešadijsku diviziju. Već tada, posredno, dobrovoljci su učestvovali u borbama protiv Austrougarske Monarhije i nemačkog imperijalizma.

Posle ovih borbi dobrovoljačka divizija se spremala da se prebaci na Solunski front, što nisu sprečili ni dogadaji 1917. godine.

Ne ulazeći u detalje teškog puta koji je Bogoslav Ma-žuranić kao mlad rezervni potporučnik prešao od Dobru-dže, preko cele Rusije, i preplovio nekoliko mora, ističem da je takve ljude nosila velika ljubav prema rodnoj grudi i želja za oslobođenjem od austrougarsko-nemačkog jarma. Kako se borio Mažuranić, vidi se i iz naredbe komandanta Timočke divizije koju u celini citiram:

Naredba ad. Br. 56965

Komandanta Timočke divizije za 23. XII 1918. godine za sve jedinice ove komande.

Rezervni pešadijski potporučnik, vodnik mitraljeskog odeljenja 3. bataljona 15. puka Bogoslav Mažuranić u borbi 12. septembra tek. god. dobio je zadatak, da se sa položaja Beli Kamen kota 907 po završenom prebacivanju prve čete 3. bataljona u pravcu golog ćuvika, sa svojim vodom prebaci, prati je i vatrom svoga oruđa olakša zauzeće golog ćuvika ... Kada je prva četa htela preći suvu jarugu, koja je delila goli od zelenog ćuvika, neprijateljska pešadija i mitraljezi otvorili su ubitačnu vatru protivu ove čete, i dalje joj kretanje onemogućili, sopstvenom njegovom inicijativom odmah je prebacio 2 mitraljeza svoga voda na ćuvik jugozapadno od zelenog ćuvika, a pozadi prve čete i odatle je otvorio najjaču vatru na ne-prijateljske delove te ih je tom vatrom naterao na odstupanje i time omogućio prvoj četi zauzeće "golog ćuvika" i njeno prebacivanje sa ovog na "zeleni ćuvik".

U ovoj borbi svojom hrabrošću, hladnokrvnošću i solidnom spremom vrlo mnogo je doprineo našoj pobedi nad neprijateljem.

Ceneći napred izneta dela, ja pohvaljujem rez. pešad. potporučnika Bogoslava I. Mažuranića.

Komandant

Ađutant Njeg. Velič. Kralja đeneral Đura Dokić, s.r.

Za ovakvo držanje u ovoj i u drugim borbama 1919. godine dobio je David visoko ratno odlikovanje Belog orla sa mačevima, a odlikovala ga je i saveznička Grčka komanda Grčkim ratnim krstom.

Slučaj je hteo da je Bogoslav David Mažuranić, goneći razbijene austrougarske jedinice, borbena dejstva završio izbivši na položaje na Trsatu kod Sušaka. Boreći se za slobodu, došao je do svog Primorja.

Završio se rat a David je zavoleo oficirski poziv, pa je zamolio da bude preveden u aktivnu službu. Kraljevim ukazom je 1920. godine kao rezervni potporučnik preveden u čin aktivnog pešadijskog potporučnika.

Do rata 1941. godine Bogoslav Mažuranić je napredovao do čina potpukovnika.

Često je dolazio u svoj Novi Vinodolski. Mlađi ga se sećaju po vedrini i drugarstvu. Leti, pošto je u Novom Vinodolskom bilo odmaralište kraljice Marije, dolazila je iz Beograda vojna muzika "kraljeve garde" i svakodnevno svirala u parku ili pred crkvom u Starom gradu. David bi tada uvek tražio da sviraju "vranjanku" i druga narodna kola, koja bi on poveo sa ženom Jelenom, koja je bila Srbijanka, a mlađi su se hvatali u kolo i učili od njih.

Igrao je David i primorska kola uz svirku "supile", trudeći se da ne ustupa mlađima i pokazujući da nije zaboravio svoj kraj i svoje more.

Voleo je da sa svojim vršnjacima lovi na "sviću" i da se uz dobro crno primorsko vino i pršut proveseli.

Na službi je bio stalno u Srbiji, a pred rat u Glavnom generalštabu. Do Davida, kao i do većine drugih oficira, nisu dopirale napredne ideje. Na razne načine, počev od zabrane čitanja obične dnevne i druge štampe do zabrane bavljenja politikom, kao i propagandom pomoću antikomunističkog biltena itd., bili su izolovani i usmereni samo na odanost monarhiji.

U vreme ekspanzije Hitlerovog fašizma nije se moglo sprečiti da i tako izolovanom delu društva, kakva je bila bivša jugoslovenska vojska, ne budu poznati Hitlerovi stavovi: "Sloveni će raditi za nas, ukoliko nam nisu potrebni mogu da umru"; ili obećanja koja je davao svojim hordama: "Sve što je dobro na Istoku možete uzeti za Nemačku ili ubiti", itd.

Mažuranić, kao i većina rodoljuba, nije mnogo mislio o političkoj i idejnoj strani fašizma, on je za njega bio samo jedno novo izdanje porobljavanja drugih naroda. Nemačka soldateska ojačala je do neviđenih razmera i zapretila čitavoj Evropi.

Pubujući od Beograda do Banjaluke da bi primio dužnost komandanta 90. pešadijskog puka, po svom ratnom rasporedu, bio je spreman da svoj život opet založi u borbi protiv nemačkih osvajača, protiv Hitlerovog fašizma.

Sve je to izbilo u jednom trenu oduševljenja kada je stao pred stroj svog puka 27. marta 1941. i uzviknuo:

"Junaci! Došao je čas..." i produžio unoseći sebe, svoje rodoljublje i žar svog srca, da bi, na kraju, pozivajući svoj puk u borbu protiv fašizma i ne sluteći do čega će sve doći, uzviknuo: "Neka budu prokleti sve kukavice i izdajnici!"

Vojna muzika je na njegov znak zasvirala kolo i komandant je poveo.

O tom rodoljubivom govoru pričalo se po jedinicama Vrbaske divizije, koja se okupljala i razvijala po selima oko Banjaluke. I do mene je doprla ta vest kada sam bio službeno u 90. puku radi predaje kadrovaca i sredstava veze.

Učinio je potpukovnik Bogoslav David Mažuranić sve da svoj puk dovede na koncentracijski prostor i da posedne položaje određene ratmm planom. Sve je dobro pošlo, a onda je došlo naređenje o odstupanju pre nego što je i došlo do borbe.

Evo kako je opisao to jedan od učesnika tih događaja Dušan Stakić u "Politici":

"Moj zadatak je bio da na maršu presretnem 90. puk i da njegovom komandantu, pukovniku Mažuraniću, predam pismeno naređenje komandanta divizije. Umesto u Piškurevce, puk je imao da skrene i nastavi odstupanje kroz močvarni teren ka Savi, zapadno od Bosanskog Šamca. Tu novu maršrutu imao sam da objasnim na topografskoj karti.

Jureći lošim putem kroz slavonske šume pune baruština, presreo sam taj puk. Čim sam se predstavio pukovniku Mažuraniću i pokazao mu na karti pravce, on se zgranuo: 'Pobogu kapetane, kako da tuda povedem svoj puk? Ta i sami vidite da su to močvare!'

Rekao sam da sam to odmah shvatio, ali šta mogu kad tako naređuje general. 'Najzad, ovo vam je jedini izlaz, gospodine pukovniče! Preko Piškurevca vam je put presečen!'

On me je na to upitao šta se to dogodilo, jer ni o čemu nije bio obaveštavan. Rekao sam mu da su Nemci zauzeli Zagreb, da smo čuli preko radija Kvaternikovu proklamaciju o osnivanju 'nezavisne' ustaške države. Mažuranić je tužno zaklimao glavom. 'Toliko smo krvi prolili da stvorimo ovu Jugoslaviju, a sada se sve raspada! Pa šta oni tamo gore rade? Zašto su pukovi toliko vremena bili prepušteni sebi, bez orijentacije? Mi se moramo boriti, ne smemo dopustiti da izdajnici caruju!'"

Taj nered koji se sve više pretvarao u rasulo, obaveštenje da je Kvaternik proglasio "nezavisnu" Hrvatsku i razne petokolonaške vesti o prodorima Nemaca pogađale su i Davida u srce.

Takav čovek to nije mogao preživeti.

Napisao je kratko pismo svojoj ženi Jeleni i sestri Katici:

"Mile i dobre moje Jelena i Sejo,

Oprostite mi što vam ovakvom svojom odlukom pričinjavam ogroman bol, a neka mi oproste i svi drugi naši.

Sa ovdašnjim teškoćama, stvorenim improvizacijom, lutanjem i neorganizovanošću od strane viših pretpostavljenih starešma. ja posle 24 i 1/2 godine časne i poštene službe Kralju i Otadžbini — ne mogu više da se borim.

Slažite se i volite u uspomeni na mene.

Umirem misleći na Vas, Vaš Bogo David"

David se povukao u samoću. Verovatno su njegove misli krenule sudbonosnim tokom. Pred očima mu je lebdela slika njegovog puka. Pogledao je svoj mauzer na stolu. Na tren se u mislima preneo u prošlost na Solunski front. Kao da je video lik nasmejanog mladog francuskog oficira, ratnog druga, koji mu je poklonio taj mauzer.

A onda iz neke dubine izroniše slike sa Dobrudže. On, mlad, sa delegacijom ide kod Lenjina. Nejasno, kao u magli, pojavi se pred njim lik vođe ruske revolucije Lenjina, kao da ga i sada gleda, a nezaboravne reči iz daleke podsvesti postaše jasne. "Mladi prijatelji, vaša domovina je okupirana i vaš osnovni zadatak je oslobođenje vaše zemlje. Potom ćemo videti šta se može učiniti!"

Ne, Mažuranić neće u ropstvo. I takav čovek neće i ne može preživeti sramotu izdaje. Pogledao je još jedanput na pismo i kao da je imao još mnogo da napiše, ali ruka je dohvatila pištolj i jedan pucanj je zanavek ugasio njegov život.

Niko ga ne može osuditi što nije video izlaz, što nije mogao znati kakva će se borba još voditi i da će biti bačeni na kolena baš oni koji su tih dana pobedonosno jurili i po njegovoj otadžbini.

Umesto novih odlikovanja i priznanja koja bi, sigurno, ovaj hrabri i časni čovek dobio za nove podvige, postoji samo "Spomenica" kojom Prezidijum skupštine Srbije priznaje da je Bogoslav Mažuranić pao kao žrtva fašističkih okupatora i njihovih slugu.

Ovome bih mogao dodati i kao žrtva izdaje vojnog i političkog rukovodstva Kraljevine Jugoslavije.

David Bogoslav Mažuranić je umro, a njegov mauzer, čudnim sticajem okolnosti, dospeo je u ruke jedne partizanke Tene Verić, učiteljice iz Babine Glave, koja je s njim doživela oslobođenje.

Tih dana kada se ubio potpukovnik Bogoslav David Mažuranić i kada sam za to saznao, i ja sam razmišljao šta treba uraditi u ovoj teškoj situaciji.

Kad sam se vratio u četu, rekao sam da je laž da se ubio pukovnik Majetić. Porazgovarao sam sa narednikom Kleutom, koji mi je još iz Banjaluke bio blizak i u koga sam imao poverenja. Kao da je i on tražio priliku za razgovor, bez ustezanja mi je rekao: "Ovo je totalna izdaja i svaki čas treba očekivati kapitulaciju. Ako dođe do kapitulacije, ja ću u Banjaluku da sredim neke stvari, a potom u moju Liku."

Ja neću u Banjaluku, ja ću u Srbiju. Meni se uvrtela u glavu misao da će se u Srbiji borbe nastaviti. Zamolio sam ga da svrati do mojih u Banjaluci i da im kaže da se neću vratiti kući dok ne pobedimo Nemce, a onda sam se zamislio i dodao, ako ostanem živ. Rekao sam mu da uzme onu pisaću mašinu koju sam od njega kupio, a nisam je još otplatio. Video sam da mu je bilo neugodno. Rekao je da će uzeti mašinu samo ako mu bude neophodna. Bilo je to posle podne 15. aprila 1941. godine.

Iako vremena nije bilo mnogo, moji vojnici su uz velike napore uspostavili telefonske veze, ali sem razgovora telefonista niko se od pretpostavljenih nije javljao. Ipak jedan kurir je iskoristio telefonski kabl da bi idući pored žice pronašao četu. Bolje da me nije našao. Kada je prilazio, neka slutnja me je obuzela. Možda radi razgovora koji sam vodio sa Kleutom. Predao mi je koverat. Otvorivši ga zanemeo sam i pružio ga Kleutu.

Bilo je to kratko saopštenje svim starešinama i jedinicama. Potpisano je primirje sa Nemačkom. Stajao je još i okrugi štambilj i potpis pukovnika Majetića.

Malo zatim neko se javio telefonom. Proveravao je da li smo primili pomenuto saopštenje. Kada sam potvrdio, rekao je glasom kao da naređuje: "Sa jedinicom ostanite na svojim položajima i odložite oružje. Vojnicima saopštite da je sklopljeno primirje."

Kleut i ja smo bili van sebe. To više nisu bile glasine "pete kolone". To je bilo naređenje, i kao iz daljine sam čuo Kleutov glas: "Kapitulacija".

Postrojili smo četu. Održao sam kratak govor. Bilo je to samo upoznavanje sa situacijom. Rekao sam da, prema onome što mi je saopšteno preko telefona, treba očekivati da nas sve odvedu u ropstvo.

Nekolicina vojnika se obradovala sklopljenom primirju. Većina je nemo ćutala. Oni koji su se iskazali, osetili su da su pogrešili. Jedan se javio i pokušao da objasni da nije mislio da to znači ići u ropstvo.

"Nemam nameru da se predajem i idem u ropstvo... Imam nameru da sa vama krenem u Srbiju jer mislim da tamo nema kapitulacije", rekao je. Naredio sam četi da večera dok ja uništim i sakrijem tehniku da ne padne Nemcima u ruke.

Pošao sam sa četiri radista da sakrijemo radio-stanice, dok je Kleut preuzeo da uništi kablove telefonske centrale i aparate. Kada sam se vratio, čekalo me je samo dvadesetak vojnika, a bio je tu i Kleut.

Narednik-vodnik Pavle Cop iskoristio je priliku i raspustio četu a oružje složio na kamaru. Oni koji su ostali, rekli su mi da je vodnik sve pustio da idu svojim kućama a da je on otišao u štab puka. Jedan rezervni podoficir rodom iz Podgrmeča ponudio mi je da sa oružjem svi krenemo u sela ispod Grmeča, jer da nam tamo niko neće moći ništa. Uvek ćemo moći da se sakrijemo u Grmeču. O takvoj kombinaciji nisam razmišljao. Večerali smo pa smo se povukli dublje u šumu. Poneli smo dosta ćebadi i šatorskih krila. Zanoćili smo na miru. Pucnjava koja se u daljini prema Doboju možda još i dalje čula, nije ličila ni na kakvu borbu. Uvio sam se u ćebe i prilegao na šatorsko krilo. Nisam mogao zaspati. Pušio sam, paleći cigarete jednu na drugu. Onda sam naložio vatru. Uložio sam krajnji napor da smislim šta dalje da radim, ali stalno sam se navraćao na slike iz mog detinjstva u Banjaluci. Video sam sebe kako se šetam korzom a sablja mi se vuče po asfaltu. Mamuze zveckaju, interesuje me da li sam kojoj devojci zapao za oko. Kako bih sada išao pognute glave pored nemačkog vojnika koji bahato gazi po Banjaluci i po celoj zemlji. Ne, to se ne može. I tako stalno, razne misli i uvek nad njima nemačka čizma. Nikako da smislim kako bi bilo stići sa vojnicima na Grmeč. Ne, ne, bolje u Srbiju. Možda tamo Nemci nisu sve okupirali?

U jednom trenutku sam zaspao. Sanjam, u kupaćim gaćicama na Adi pečemo halvu. To smo zaista nekad radili, svaki od nas doneo bi neko brašno, neko mast a neko šećer, kako bi bilo po redu, pa smo čamcima prešli na "Kušmića adu", jer su oni smatrani za nekakve vlasnike ade, mada je ada bila, kako bi se reklo, državna. U snu čujem kako Vrbas huči i vidim kako se penuša, razbijajući se o sedre i stenje. Saginjem se da se napijem vode sa studenca koji je nadaleko bio poznat, i probudim se žedan. Grlo mi hrapavo od duvana, pa ipak ponovo palim cigaretu.

Privučem vatrom naiđoše dvojica. Odazvali su se straži kao vojnici. Pozvao sam ih k vatri. Pitam ih ko su i odakle su? Od Vlasenice su, jedan je bio podnarednik. Išli su svojim kućama. Podnarednik, koga nisam poznavao, ispričao je kako je video kako se pukovnik Majetić sa grupom oficira i belom zastavom uputio ka Doboju. Grejući se kraj vatre, kadikad bi se nekom od nas otkinula po koja reč koja bi najčešće utonula u tminu, ne zapevši ni o čije uho.

Probudio sam Kleuta, koji je ležao odmah pored mene. Drhtao je od hladnoće i primakao se vatri. Pogledao sam u njega i odjedanput u sebi odlučio da idem u Srbiju. Kleut me upita šta mi je, i ja mu rekoh šta sam odlučio. On će, kaže, u Banjaluku, ali najpre će potražiti hrane pa da svi ručamo zajedno pre nego što se rastanemo. Setio se da je nedaleko odavde video kazane i skladište hrane pa je otišao da nešto donese.

Kada je svanulo, vratio se, ali nigde nije naišao na neprijatelja. Video je ostavljene gomile topova, pušaka, municije. Kakva izdaja! Prolaze grupe uplašenih vojni-ka, neki dignuše ruke uvis kada ih videše sa oružjem. Sa Kleutom je došao i redov-đak Radoman Damjanović. On je bio sa mnom neko vreme dok sam radio u komisiji za ishranu neposredno pre mog postavljenja za komandi-ra voda za vezu. Slučajno je naišao na Kleuta i kad je 6uo da ću ja u Srbiju, pošao je s njim. Kad sam upitao hoće li još ko sa mnom, javiše se još tri vojnika. Ostale će Kleut povesti do Banjaluke, a dalje neka se sami snadu.

U četnom kancelarijskom sanduku imali smo komplet sekcija karata 1:100.000. Kleut i ja smo ih podelili, uzeo sam sekcije od Doboja do Užica.

Došao je čas rastanka sa vojnicima. Većina je bila mobilisana pre 27. marta i proveli smo više od mesec dana zajedno. U ovim vremenima dovoljno da rastanak bude dirljiv. Posebno mi je bilo teško rastati se s Kleutom. Sa vojnicima sam se čvrsto rukovao, neki su me zagrlili.

Sa mnom su krenuli tri vojnika iz čete i redov-đak, profesor Radoman Damjanović. Nismo mnogo mislili na Nemce pa smo se zaustavili na konačištu u Gračanici. Naišli smo na jednog učitelja Muslimana. Dugo je odbi-jao da nas primi na konak. Nije to bilo iz razloga što smo mi hrišćani, već više iz straha da će ga sutra, kad dođu Nemci, možda neko prijaviti da je primio naoružane vojnike. Kuća je imala dvorište ograđeno visokim zidom. Na jednom kraju je bila štala, a iznad nje senjak. Video sam merdevine prislonjene na otvor senjaka. Profesor Radoman je uhvatio učitelja pod ruku i poveo ga u stra-nu. Razgovarali su desetak minuta, a onda nam je Rado-man rekao da možemo na senjak.

Dobili smo karlicu kiselog mleka i kašike. Hleba nije bilo, ali nismo bili ni mnogo gladn.i. Kada su vojnici zaspali, Radoman mi je šapatom pričao kako je ovaj Musliman dobar čovek, da mrzi fašiste pa se odobrovoljio kad je čuo da se nismo predali Nemcima. Vojnici su bili iznenađeni kada nas je ujutro dočekala vruća "kuruza", istina, umesto mrsa, bilo je pekmeza od šljiva, ali običaj je običaj. Učitelj nam je skrenuo pažnju da se priča da nailaze Nemci i molio da se što pre sklonimo.

U početku sam mislio da najkraćim pravcem — pre-ko Tuzle i Zvomikia — izbijemo na Drinu i da se tu negde prebacimo na Gučevo. Tek što smo odmakli neko-liko kilometara, čuli smo zujanje motorizacije. Brzo smo se popeli na malu uzvišicu tridesetak metara od puta i prikrili iza jedne vrzine.

Motorizovana kolona je dosta sporo promicala. Nemci nas nisu primetili. Sedeli su ukrućeno u svojim kami-onima, u tamnozelenim uniformama, sa šljemovi.ma na glavama, kao na paradi ili na manevrima. Obuzela me je tuga i srdžba poniženog kada sam video neprijateljske vojnike kako slobodno i bezbrižno prolaze našim drumovima. Za trenutak isam bio u nedoumici da li da bacim bombu. Učinio sam, možda, nesvestan pokret prema opa-saču, na kome sam imao dve bombe, kada mi Radoman zadrža ruku i reče: "Nemojte, tako ne bismo daleko stigli."

To je bio moj prvi susr(et sa nemačkom vojnom silom; dok sam iz prikrajka gledao nemačke vojnike, mo-gao sam im razaznati likove pa i oznake činova na njihovim uniformama. Kolona je bila dugačka oko desetak kilometara, pa smo više od jednog časa tu ležali čekajući da prođu. Tada sam doneo odluku da skrenem na jug i da se prebacim preko Ozrena u dolmu reke Krivaje. Tako sam smislio još dok sam studirao karte kod učitelja u Gračanici. Nisam se ipak usudio da izvadim i raširim kartu dok su Nemci prolazili.

Promena pravca donela je i nove nevolje. Trebalo se penjati i gubiti vreme. Noge su me počele boleti. Dobio sam žuljeve od novih skijaških cipela. Penjali smo se polako uz brdo i zaustavili se da ručamo tek u nekom selu na jugoistočnoj padmi Ozrena. Nadao sam se da ćemo se do Han-Pijeska prebaciti vozom. Opšti pravac kretanja sam promenio prema Višegradu. Računao sam, odatle bih mogao okrenuti prema Cmoj Gori. To sam rekao Radomanu, i on se obradovao.

Već je padao mrak kad smo došli do prvih kuća u selu Vozuće, koje su bile iz-nad same pruge. Pokucasmo na jedna vrata. Postariji čovek ih odškrinu i upita koga tražimo. Radoman zapita za učitelja. Otišao u rat, reče nam čovek, i još se nije vratio. Čiča je govorio sa nekim prezirom, dodavši: "Ni kraćeg rata, ni veće sramote. Ako tražite učena čoveka, javite se popu, star je pa nije išao u rat."

Našli smo pravoslavnog sveštenika, bio je sam sa popadijom. Uplašio se kada nas je video sa oružjem. Kad smo mu rekli da bismo se zadržali samo dok naiđe voz, njemu kao da je laknulo. Možemo li dobiti šta za večeru. "Ima, dao bog", reče pop, a popadija, kao da je samo to čekala, ode u kuhinju. Začas se vratila noseći poveći poslužavnik sa tanjirom sira, kajmaka i suve šunke sa slanmom. Dok se popadija vratila po hleb, upitah popa ima li dece. "Imam jednog sina studenta, a on ti je bezbožnik." Radoman dodade: "Neka je dobar i pošten pa makar i bezbožnik, bog mu pomogao." — "Bog mu pomogao", reče pop, a popadija imese poveći hleb pečen ispod "sača" i nenačet, kao da je očekivala sina pa je bila za-dovoljna da ga potroši i učini dobro delo.

Za vneme večere sveštenik je ipak navijao da odemo i da ne zanoćimo. Govorio je da se više ne zna vozni red, treba čekati, pa kada vidiš voz, onda i znaš da je tu. Upitali smo ga ida li kakva vojska kontroliše putnike. "Nema vam, bogami, nikakve vlasti, ni Nemaca, samo se grabe vojnici, koji se vraćaju kao i vi, ko će se utrpati u vagone. Juče je bila takva gužva da su vagoni bili nabijem kao šipak koštica."

Dogovorivši se između sebe, zahvalili smo popu i njegovoj popadiji i uputili se na železničku stanicu. Tamo smo zatekli grupu od desetak vojnika. Neki su imali i oružje. Obavestili su nas da je pre nekoliko sati otišao jedan voz za Zavidoviće i da je bio pun vojske, ali da oni idu prema Han-Pijesku. Nisu znali koliko treba čekati. Posedali smo uza zid i tako i zaspali. Budili smo se kada bi naišla nova grupa vojnika ili kada su pojedinci pokušavali da se smeste pored nas. Tako se čekaonica punila dok je bilo moguće ući u nju. Pre nego što je svanulo, izašli smo iz čekaonice. Što pred stanicom, što u čekaonici, bilo nas je stotinak.

Iz stamce odjednom istrča prometnik sa barjačetom. Do tada se nije nikako pojavljivao, mada smo ga pokušavali dozvati. Bio je zaključan u svojoj kancelariji. Nastade žamor i komešanje. Čuo se zvižduk voza a malo zatim voz se zaustavi. Odjedanput iz voza izađe dvadesetak ljudi u nekakvim vatrogasnim uniformama. Bili su do zuba naoružani i, rekao bih, prenaoružani. Oni su u svakoj ruci imali po pištolj, a pušku prebačenu preko leđa. Bili su načičkani bombama kao novogodišnje jelke.

Desetak tih vatrogasaca ostade pored voza sa pištoljima uperenim prema gomili pred stanicom. Onda su pošli prema nama i počeli da nas pretresaju, uz upereno oružje!" Neke su pregledali i odgurnuli u stranu, a neke su udarali kundakom. Stajali smo pored ograde u ovoj gomili i bili bespomoćni. Izvući se neprimećeno. nismo mogli, ni oružje u ovoj masi vojnika nismo mogli upotrebiti. Zaključili smo da je bolje da i mi odložimo oružje.

Došao je red i na nas. Četvorici mojih vojnika narediše da puške koje su ležale pored njih odnesu na gomilu. Meni su oduzeli pištolj, a drugi imao sam skriven u zadnjem džepu. Rizikovao sam sam ga predao. Vatrogasac koji me je pregledao zadržao se oko mog "kodaka", fotografskog aparata, pošto mu je, čini mi se, bio korisniji. Rekao sam mu da ''ne ''drži tako pištolj, može me ubiti, i on prestade da me pretresa. Bombe sam bio neprimetno spustio iza ograde- Nadao sam se da ću ih kasnije uzeti, ali mi se za to nije pruzila prilika.

"Vatrogasci", koji su naišli od Zavidovića, imah su na kapama hrvatske trobojke i veliko slovo "U". To isto su imali i na trakama od zastave na rukavima.

Znao sam odmah ko su. Sa takvima sam se sukobljavao još kad sam bio na službi u Otočcu. Vođa im je bio, koliko se sećam, neki Zubrinić, s kojim smo se ja i moj klasni drug Branislav Bulovan jednom sukobili kada je pokušao da po zidovima piše parolu "ŽAP".

Bilo je to 1937, kada su žandarmi kod Senja ubili nekog "ustašu". Bili su ovo "frankovci" kao i oni u Otočcu.

Jedan vatrogasac, novopečeni ustaša, počeo je sa platforme vagona da drži nekakav govor. Otprilike je rekao: "Vojnici, proglašena je Nezavisna Država Hrvatska." Govorio je smušeno o slobodi, veličajući Hitlera i Nemačku. Jedan ustaša vatrogasac viknuo je histerično:

"Živio Hitler!" a drugi: "Živio Ante Pavelić!" Ostali su to, isto tako histerično, prihvatili. Niko od vojnika nije prihvatio njihove parole, mada je, koliko sam te noći iz razgovora saznao, medu njima, sem Srba, bilo i drugih nacionalnosti. Govor se završio obaveštenjem da će nas sve predati nemačkom Vermahtu u Han-Pijesku i naređenjem da uđemo u vagone.

Vagoni su bili otvoreni i poluotvoreni za prevoz građe i ogrevnog drveta. Jedino je prvi vagon bio zatvoren, i kada je voz već kretao, u njega su ušle ustaše. Nas petorica uspeli smo da ostanemo zajedno i da se ukrcamo u zadnji vagon. Malo-pomalo, da nas ne bi čuli drugi, dogovorili smo se da pogodnom prilikom iskočimo iz voza. Ovaj šumski voz je i u redovno vreme išao veoma sporo, tako da iskakanje nije bilo problem. Jedino je trebalo izabrati pogodno mesto. "Kad ja iskočim, iskačite svi, i trkom za mnom", rekoh im.

Razgledao sam teren. Onda se voz odjednom zaustavi. Čekalo se dugo. Neko je proneo glas da je pruga porušena. Ustaše su izašle iz voza i gotovo panično hodale oko vagona. Pretrnuo sam od straha da nam to ne pokvari plan, a onda je voz opet krenuo, još sporije nego do tada. Neki vojnici su me prezrivo gledali, a ja sam se stideo kao da sam jedini krivac što se sada besplatno vozimo u ropstvo. Čim sam naišao na prvu pogodnu krivmu, iskočio sam. Za mnom su skočila još trojica, među njima i Radoman. Jedan je, ko zna zašto, ostao. Brzo smo iza neke stene krenuli uz jarugu. Samo što dalje. Očekivao sam da će ustaše pucati za nama. Medutim, činilo se da to niko nije ni primetio.

Pošto sam ja govorio dobro bosanskim dijalektom, dogovorili smo se da ubuduće istupam kao Musliman. I ja i Radoman defmitivno smo se uverili da su nedavni glasovi, koje smo slušali, bili istiniti i da je proglašena NDH. Naumili smo da budemo oprezni, jer nas je ovaj susret sa ustašama upozorio da je ovo sada teritorija koju smatraju "Nezavisnom Državom Hrvatskom". A mi o takvoj državi nismo baš ništa znali sem da su "frankovci", uz pomoć Nemaca, u fazi preuzimanja vlasti. Već u prvom selu dobio sam podatke o kojima je trebalo razmisliti. Bilo je to srpsko selo desetak kilometara od Vozuće St. koliko smo odmakli vozom pre nego što smo iskočili. Nekoliko seljaka se okupilo oko nas da čuje o onome što nam se dogodilo u Vozuću. Rekli su nam da su se ustaše pojavile u Olovu i u mnogim muslimanskim i hrvatskim selima. Govorili su nam da skidaju uniforme vojnicima, da ih maltretiraju, a negde su ubili jednog oficira. Nismo mogli oceniti koliko su te priče istinite a koliko uveličane, ali smo i dalje bili oprezni u kretanju.

Naša mala vojska se i ovde nahranila. Pošto je odmah ispred nas bilo muslimansko selo, a niko nam nije mogao reći jesu li se i u njemu pojavile ustaše, morali smo preći na drugu obalu Krivaje, što je značilo preći i preko pruge.

Privukli smo se pruzi i dugo osmatrali jedino brvno preko reke. Pošto smo ustanovili da nema nikoga, krenuli smo preko reke. Međutim, pod jedmm usekom, stajao je jedan od onih vatrogasaca ustaša. Uzviknuo je "S-t-o-j!" Trgli smo se od iznenadnog uzvika, a on jepozvao da jedan pride. Po ranijem dogovoru krenuo sam ja. Vatrogasac je u jednoj ruci držao cigaretu. Drugom rukom, nekako labavo, držao je pištolj. Zavukoh ruku u džep, gde sam držao mali revolver. Rešio sam, ako bude gusto, da ga ubijem. Prilazeći, video sam da je produžio da puši. Ne dozvoljavajući da on prvi mene nešto upita, pozdravio sam ga po bosanski: "Merhaba" i odmah zatražio cigaretu. On mi mahmalno pruži kutiju, pri čemu pištolj zadenu za opasač. Meni laknu pa mu zatražih i šibicu i još neku cigaretu za drugove. Kad je upitao ko smo, rekao sam da idemo u Rogaticu. Pružio mi je celu kutiju cigareta. Tek tada je primetio moje epolete i upitao šta će mi to. Odgovorio sam da će, možda, zatrebati. Natezali smo se i nadmudrivali oko toga nekoliko minuta i već sam pomišljao da ga ubijem, ali nisam bio siguran da je sam. On odlučno dohvati moje epolete i strgnu mi ih sa ramena. Krajnjim naporom se savladah. Stegoh zube i u sebi pomislih — platićete vi ovo, i ono u Vozuću, i sve drugo, kad tad.

Vraćajući se k brvnu, preznojavao sam se ili zato što sam očekivao metak u leđa ili od besa, ni sam nisam znao. Posle nekoliko sati napornog hoda, opet smo se zaustavili u jednom selu. Moje noge postadoše problem. Žuljevi su toliko krvarili da gotovo nisam mogao hodati. Saznao sam da jedan lugar prodaje dobre opanke, koje su ovde zvali oputari, i pošao sam da kupim jednie. Dobio sam ih, ali za 200 dinara, a samo mesec dana ranije, u tzv. mirno doba, za pedesetak dinara mogle su se dobiti cipele. Možda sam pogrešio što sam sa bluze skinuo epolete i stavio ih na dolamicu pa se i spolja videlo da sam oficir. Još mi je ostalo nekoliko stotki i šta onda? Do hrane se sve teže dolazi. Ova sela, inače, nisu bila bogata. Seljaci su živeli škrto pogotovo u ovo doba godine, kada je sve bilo na izmaku. Nakon nekoliko sati hoda utvrdio sam da oputari nisu za moje noge, podbijali su mi tabane i klizao sam se. Moramo se odmoriti. U jednom zaseoku, gde nam se učinilo da ćemo biti bezbedni, zanoćili smo. Iako nismo imali oružja, odlučili smo da jedan uvek bude. budan. Jedna starija žena privi mi kozji loj na žuljeve. Nisam znao da li je to dobro, ali drugo ništa nisam imao pa sam pristao. Vojnici nisu dozvolili da ja dežuram.

Ujutro jedan vojnik dade mi dobre obojke i kada sam uvio noge, bilo mi je bolje. Toga dana, idući od sela do sela, morali smo više puta prelaziti prugu i reku. Vise nismo ni videli ustaše. Samo se po brdima i selima podalje od pruge čula pucnjava koja mi je ličila na šenlučenje. Neko vreme smo čak išli prugom kroz klisuru. Ocenio sam da se u takvoj klisuri neće niko zadržavati, ako voz naiđe, možemo se na vreme u šumi sakriti.

Došli smo do sela Solun. Od seljaka smo slušali kako su neki viši oficiri i vojnici porušili prugu i stanične uređaje u Solunu i Olovu. Stanica u Solunu bila je svega dva kilometra udaljena, ali nam nije bilo zgodno da silazimo u dolinu na otvoreni prostor, pa nismo znali §ta je od priča tačno. Govorilo se da sa sobom vode konje natovarene mitraljezima i da ne priznaju kapitulaciju. Mislio sam da je to neka grupa slična mojoj, samo da ih je više, i nadao sam se da ću ih stići pre dolaska u Srbiju, iako su bili ispred nas na dva-tri dana hoda. Probuđene nade dale su nam novu snagu. Naši marševi su postali duži, a odmori kraći. Naišli bismo i na po neku seosku kuću, gde su bili prema nama darežljivi, želeći da, možda, i njihovog sina negde neko tako nahrani.

Dogovarali smo se samo ja i profesor Radoman, dok su ostali odobravali naše odluke. Ocenili smo da se moramo ponovo uhvatiti brda i obići železničke stanice i mesta Solun i Olovo. Obilazeći sa severne strane, izići oemo na prugu i uputiti se prema Han-Pijesku. Čitao sam dobro kartu i pratio staze kroz šume, ali kako su seljaci, odlazeći u seču drva, napravili mnogo više staza nego što ih je bilo na karti, jedva sam čekao da se ponovo dokopam pruge. Kada smo prolazili kroz prvu stanicu na koju smo naišli posle obilaženja Olova, zaista smo videli da je pruga oštećena. Jedan železničar je ponovio priču o "vojsci" koja je pre dva dana tuda prošla, ćuskijama i koljem izvalila desetak metara pruge i jedinu skretnicu u stanici. Zbunilo me je što je ovaj železničar rekao da ih je bilo najviše tridesetak.

Sutradan, prolazeći kroz jedno selo pre nego što smo stigli do Han Pijeska, naišli smo na tri žandarma. Bila je to patrola koja se tu i ranije, da kažem u mirno doba, zadržavala, a kafana im je služila kao "žandarmerijska stanica", mada je stanica bila, koliko se sećam, u Pjenovcu ili u Han-Pijesku. Utapali su svoju nemoć u rakiji. Ko bi znao koja je flaša stajala već gotovo prazna pred njima. Kafedžija im nije naplaćivao rakiju jer je za njih od seljaka dobijao više nego što su mogli popiti. Mi smo žandarme razoružali. Nisam očekivao da će to biti tako jednostavno. Jedan od njih, žandarmerijski podnarednik, oslovljavao me sa gospodine poručniče. Žandarmi su nam rekli da su iz Sokolca dobili naređenje da prikupljaju oružje i da su ovde zbog toga. Očekivali su da im seljaci donose oružje od onih koji su se vratili kući sa oružjem. Kad sam već za njih bio gospodin poručnik, naredio sam da odu u taj Sokolac, a oružje i seljake da ostave na miru. Nisu se bunili, a i mi nismo mogli znati šta je bilo posle toga. Nekoliko seljaka koji su se tu zadesili, nisu čekali da im se to dva puta ponovi, već su otišli, pokupivši nekoliko pušaka više nego što su doneli.

Mi smo se ponovo naoružali, a ja sam opet došao do vojnog državnog pištolja i dve bombe "kragujevke".

Sada nam je bilo lakše, nećemo doći pred tu prugu, za kojom smo jurili, bez oružja kao kakvi dezerteri, a ako nas neko uz put napadne, možemo se braniti. Inten-zivno razmišljanje o onome što nas očekuje, potiskivalo je sve više misll o sramoti koju sam od 6. aprila do sada doživeo. Ta sramota i poniženje uvrežili su se negde duboko u mojem biću, da ih se mkad više ne oslobodim. Pravio sam nove kombinacije i u mislima iznalazio mogućnost borbe protiv Nemaca. Ali te moje misli bile su kratkog dometa, a iza njih teška neizvesnost koja me je brzo vraćala u stvarnost.

Tako smo se približili i Han-Pijesku. Znao sam da tu postoji kraljev dvor. Nisam znao za šta mu služi i da je sastavni deo velikog imanja Karađorđevića, jer mi, akademski oficiri, nismo se bavili takvim "ekstremmm" razmišljanjima. Uostalom, dvor je bio pred nama, a noćiti se moralo. Privlačili smo se oprezno kroz šumu, jer je drumom prolazila nemačka motorizacija, otprilike je-dan puk Nemaca. Bilo je i tenkova. Išli su prema Sara-jevu. Između dva ešalona prebacili smo se preko ceste i umesto da noćimo udobno u kućama ili u dvoru, opet nas je očekivalo noćenje u šumi. Dugo nismo smeli ni vatru zapaliti, iako je svuda vladala tišina. Goreo sam od želje da se privučemo dvoru ne bismo li šta saznali. Bo-jao sam se da ne zalutam u noći jer nisam imao ni lam-pe ni baterije, a ne bih se usudio ni paliti osvetljenje da gledam u kartu da bih pratio pravac kretanja. Ipak smo založili vatru i zadnemali, ali se od hladnoće nije dugo spavalo.

U toku ovih nekoliko dana Radoman i ja smo dosta razgovarali. Ja sam stvari posmatrao onako kako sam učio u Vojnoj akademiji, govoreći o strategiji u vezi s ovim što se dešavalo otkako je Hitler počeo porobljavati Evropu. Radoman mi je pričao da je bio poslan u školu rezervnih oficira na odsluženje đačkog vojnog roka. Za njim je stiglo obaveštenje da je komunista pa su ga izbacili iz škole. Dok je bio u Banjaluci, znao sam samo da je po kazni bio upućen u 33. pešadijski puk. Na ovom putu objašnjavao mi je zbog čega je kažnjen. Tako je on polako počeo rušiti moje zablude o komunistima, mada mu je više bilo stalo do toga da shvatim da postoji zemlja koju je on zvao SSSR, a ja Rusija, koja će doći u sukob sa fašizmom. Moja objašnjenja su se odnosila na vojnu i ekonomsku premoć ostalog sveta. Nabrojao sam Englesku, sa njenom flotom, Ameriku, sa industrijom, Indiju, sa milionima ljudi koji mogu bili vojnici, Rusiju ...

Ponegde smo se i sa seljacima upuštali u razgovore, kada bi nas, svaki na svoj način, pitali hoće li ko Hitleru stati na put. Radoman je govorio o Rusiji, a ja o Engleskoj i Americi. Ako udari na Ruse, govorio bih ja, proći će kao Napoleon. Za mene je Rusija bila prostor koji Nemci, sa svojom motorizacijom, ne mogu savladati. Po neki seljak je pitao o ustašama. Mi smo u vojsci zna-li ustaše kao teroriste i državne neprijatelje, pa sam ja pričao o Janka-Pusti, ubistvu kralja Aleksandra. Radoman ne bi propustio da me ne dopuni da su to fašisti koji hoće da podele Jugoslaviju i zavedu fašizam.

U takvim razgovorima često sam se mogao uveriti da seljake ne mteresuju široka objašnjienja, jer bi postavljali pitanja na koja je trebalo drugačije odgovoriti. Pi-tali bi zašto pustiše tog Hitlera i Pavelića? Ko će sada nas štititi? Sta će sada biti s nama, kad se raspadne vojska.

Ova noć u šumi kod Han-Pijeska bila je hladna i više smo razgovarali i razmisljali nego što smo spavali. Dok uz vatru greješ jednu stranu, druga se mrzne, i tako smo sutradan, prilično promrzli, produžili pokret.

U narednom selu Kusače saznali smo da je grupa viših oficira, sa konjima natovanenim mitraljezima i sanducima sa municijom, i sa dosta podoficira i vojnika, prošla kroz ovo selo prema Mislovu. Nosili su i vojnu zastavu. Opis je bio isti, samo su sada dodali da imaju i zastavu. To me je obradovalo, jer sam u zastavi gledao simbol koji mi je ulivao nadu da još nismo pobedeni.

Pošto smo se okrepili sirom i ječmenom pogačom, što smo kupili u jednoj imućnijoj kući, krenuli smo ka Mislovu, Žurili smo da stignemo vojsku "koja neće da se preda Hitleru", kako nam rekoše seljaci.

U toku pokreta, prelazeći preko livada, doživeli smo još jiedno iskušenje. Naišla je neka gomila ljudi koji su išli prema Rogatici i presecali nam put. Mi smo zastali i prilegli, a oni, primetivši nas, otvoriše vatru na nas. I pre nego što smo legli, pucali su. Prebacujući se pojedmačno, uputili smo se natrag ka ivici šume. Ovi su produžili put i, kao da nisu bili mnogo zainteresovani za nas, pucali su i dalje uvis. Mi smo sačekali da se udalje i krenusmo ka našem cllju, za koji nismo znali kakav je.

U gustoj šumi borova i jela, pred samo veče, bilo je tamno kao da je već pala noć. Izlazeći iz te šume, pred nama je odjedanput postalo svetlije jer se otvorila prostrana visoravan. Stotinak metara od ivice šume bila je grupa kućica pokrivenih slamom. Malo dalje, razbacane, još dve-tri takve grupe. Sve su bile nekako zbijene i pritisnute uza zemlju, kao da je sva sila ovog rata pala baš na njih. Dim se široko razvlačio iznad svake grupe kuća kao da hoće da sakrije i njih i sv,e tegobe koje se u njima kriju. Zastali smo neodlučni pred ovom slikom. Još trenutak ranije gotovo da smo trčali da bismo stigli našu vojsku koja neće da se preda, a sada samo slika jednog zabitog sela u ovoj divljini, gde su ga vrebale opasnosti sa svih strana a, pre svega, siromaštvo, i pored bogate i veličan.stvene prirode. Slučajno primetismo neku priliku ispred najbližih kuća. Ličila je na vojnika. Nije se dobro videlo jer se već dosta i smračilo, a bilo je i daleko.

Krenuli smo u koloni po jedan. Kad smo se približili, videli smo da je to stražar pred kućom, a on je nas video. Sa dosta velike daljine viknuo je: "Stoj, ko ide!" Iz kuće su istrčala još tri vojnika. Bili su naši. Počelo je sporazumevanje i ubrzo smo mogli da im priđemo. Ponekad čovek zanemi pred omm šta sve može da se sluči.

Prvi čovek koga sam sreo od te "velike" vojske, bio je moj dobar poznanik Milovan Živić. Njega sam poznavao iz Vojne akademije, gde smo od pet, četiri godine proveli zajedno. Pripadao je starijoj, 60. a ja 61. klasi. Obradovali smo se jedan drugom i na trenutak zaboravili u kakvoj se situaciji nalazimo. Moja "vojska" se tako spojila sa Živićevom, bilo nas je svega osam. Dva oficira i šest vojnika. Živiću sam postavljao pitanje za pitanjem i on mi je odgovarao.

"Grupu koju ćeš videti, vodi generalštabni .pukovnik Draža Mihailović, načelnik štaba II armije" 'Poveo nas je u Srbiju jer mi ne priznajemo kapitulaciju. Uz put smo rušili prugu Zavidovići — Han-Pijesak. Ovde smo nas četvonca, a ima nas svega dvadesetak", počeo je hvaliti Dražu Mihailovića. Na mom licu je primetio razočaranje. Ja sam se u sebi nadao da će to biti neka veća "vojska", a ispala je mnogo manja nego što su bili glasovi koje je iza sebe ostavljala. Tako smo razgovarali, možda jedan sat i, valjda, zbog mog izgleda, počeo me nagovarati da ostanem, mada ja u tim trenucima nisam o odlasku ni mislio. Živić mi je objasnio gde ću naći Dražu Mihailovića i ja sam krenuo da mu se javim.

Pred kućom iz koje je žmirkala jedva vidljiva svetlost stražario je žandarm. Znao sam znake: "Poslao me poručnik Živić." Propustio me je u kuću koja je bila nešto bolja od drugih. Na vratima sam zastao i u sobi video šest oficira. Preletevši pogledom, odabrah pukovrnka Dražu Mihailovića i propisno ga oslovih:

"Gospodine pukovniče, ja sam poručnik Ratko Martinović iz 33. pešadijskog puka, koji se kod Doboja raspao. Javljam vam se da sam spreman da se stavim pod vašu komandu za borbu protiv Nemaca. Sa mnom su još tri vojnika."

Sedeli su na slami preko koje je bilo prostrto šatorsko krilo, Draža u planinskoj pelerini malo nalakćen i nešto izdvojen. Miris ovsene sveže slame mešao se sa mirisom vatre na ognjištu i mirisom petrolejke.

Pukovnik Mihajlović je imao u ustima lulu. Žmirkao je kroz zlatom uokvirene naočare. Glavu je držao malo nakrivljenu. Kao da se trudio da odmah pri prvom susretu stavi do znanja da je glavni starešina. Ujedno je odavao utisak da svoga sagovomika pomno sluša i da duboko razmišlja o onome što mu se govori. Osećao sam kao da me odmerava od glave do pete. Učinilo mi se da to traje dugo, kad me odjednom upita da li sam negde vodio borbu.

Neočekivano pitanje. Zbunih se i kao pravdajući se rekoh da nigde nije bilo borbe sa Nemcima. Nijedno naređenje za posedanje položaja nisam dobio, a onda se prisetih i ispričah mu šta se desilo na železničkoj stanici Vozuća, i kako smo se ponovo naoružali razoružavši neke žandarme. Kad sam pričao kako su ustaše objavile da je proglašena Nezavlšna Država Hrvatska, pod zaštitom velikog nemačkog Rajha, pukovnik Mihailović upade.

"Da, da, vidite kako su nas Hrvati izdali", gledao je u mene upitno, i ja shvatih da od mene očekuje odgovor.

"Da, gospodine pukovniče, ustaše proglasiše Nezavisnu Državu Hrvatsku", rekoh bez mnogo razmišljanja.

Draža mi dozvoli da sednem i razgovor koji je mojim dolaskom bio prekinut, produži se. Rezervni potporučiuk, koji mi se malo pre predstavio kao Vladimir Lenac, počeo je govoriti o državnom uređenju Jugoslavije. Pričao je kako su sve političke stranke bile trule i bez ideja, a političari korumpirani. Kada je sve ocrnio, počeo je odjednom da hvali Ljotića i da tvrdi da je njemu trebalo dati vlast. Ljotić je najsposobniji i najpošteniji političar, rekao je, on bi organizovao Jugoslaviju.

Dok je Lenac govorio, ja sam, gotovo ne slušajući ga, razmišljao o ljotićevcima u Banjaluci. Kao kroz san čuo sam poslednje reči koje je Lenac naglasio:

"Ljotić je genije."

Mene to pogodi i ja upadoh nepromišljeno:

"Zvala bi se naša država Strmoglavija, a ne Jugoslavija."

Lenac skoči besno i, unevši mi se u lice, poče da galami histerično. Bio je crne puti, a meni se učinio jos crnji. Polako sam se i ja digao i obračun je bio na po-

molu. Da bi sprečio svađu, Draža mi strogim glasom naredi da se javim poručniku Živiću.

"Bićete u rijegovoj grupi 1 pod njegovom komandom." Odlazeći, bio sam zbunjen ovakvim prijemom.

Vratio sam se Živiću. Od umora svi su već spavali, a i Živić je, malo od rakije a malo od neispavanosti, jedva gledao. Rasporedili smo se na slami i posle dužeg vremena zaspao sam bez straha šta mi se može noću dogoditi. Za ovo kratko vreme već sam postao kao zec, lagan na snu, budio me je svaki šušanj. Ove noći bio sam kao polumrtav.

Jutro je svanulo davno. Kada sam se probudio, svi su već bili budni, ali su ležali i pušili. Živić mi prvi nazva dobro jutro.

"Sada će doneti puru", reče smejući se. Ponašao se kao da je on domaćin, a ja gost. Misleći da sam Bosanac, jer je znao da sam rođen u Banjaluci, šeretski se nasmejao na ono "pura".

Oraspoloživši se, odvratih mu:

"Da li će sa kačamakom biti mrsa?"

Tada smo poveli razgovor o ishrani. Rekao sam Živiću da nemam novca jer sam poslednju platu prirmo 1. aprila u Banjalučkom garnizonu i da sam uz put sve potrošio. Brojali smo dane koliko smo već dugo u ratu. Bio je to 22. april 1941. i u mojem sećanju ostaće urezano da sam Dražu Mihailovića prvi put sreo 21. aprila 1941, posle 15 dana rata koji je bio sve samo ne rat.

Živić ispriča kako mu je kapetan Milojko Uzelac, koji je poneo nekakvu blagajnu, isplatio dve ratne plate. Svi koji nisu primili ratnu platu, dobili su je od njega. Vojnici su dobili samo po dve stotine dinara, ali za njih sada, kako reče Živić, on plaća hranu. Sa ovog razgovora prešli smo na razgovor o Ljotiću.

Vojnik uto unese bakrač sa kačamakom, koji se pušio. Kačamak je bio začinjen prženom slaninom, pa se taj miris raširi i zagolica tako jako da opet presta svaki razgovor. Živić posla drugog vojnika da donese sira. Izašao sam da se umijem. Pogledao sam uokolo. Selo je bilo okruženo šumom i pašnjacima. Obradive zemlje je bilo malo, razbacane kao i grupe kuća. Pored svake kuće bila je niska pojata sa torom za ovce, koji je bio ograđen visokim koljem. Čini mi se da vukovi ovde nisu bili retki gosti. Video se ponegde i seljak ogmut dugačkim gunjem od ovčje kože. Jedan od mojih vojnika polivao mi je iz testije da se umijem. Odjednom osetih da mi je brada već dobro narasla. Trebalo je doneti odluku da li da se brijem. Počeo sam o tome misliti, i još dugo sam mislio dok se nisam konačno odlučio. Neću se brijati dok Nemce ne isteramo iz naše zemlje. Nisam znao da će ta moja brada biti posmatrana sa raznih stanovišta, da će mnogima smetati, dok će je drugi isticati, i to uvek bez mog uticaja, zasluge ili krivice, pa, mogu reći, sve do današnjih dana.

Brzo i lako smo sve podelili i pojeli. Potom smo vojnike poslali po drva a neke da pomažu gospodi oficirima. Nisam imao volje da idem među ostale oficire koji su bili sa Dražom. Hteo sam da malo porazgovaram sa Živićem jer mi s|e dosad nije za to pružila prilika. Počeo sam kako su me sinoć primili kod Draže. Ispričah o Lencu, a Živić upade: "Ala si naleteo. Lenac se celim putem hvali kako je Ljotićev sekretar i vođa Ljotićeve omladine." Rekoh kako me je Draža gotovo isterao, umesto da njemu zabrani da tako govori sa mnom kao starijem po činu.

Produžio sam priču kako sam imao školskog druga Gotovca, koji je sa mnom učio gimnaziju. Dok sam bio na službi u Banjaluci, za njega se javno govorilo da je hitlerovac i da je, navodno, pisao Adolfu Hitleru da mu pošalje novčanu pomoć za širenje Ljotićevih ideja među omladinom. Inače sam znao i za događaje pred izbore, kada je bio zakazan zbor na kome će Ljotić govoriti. Bilo je to upravo kada sam iz Otočca premešten u Banjaluku. Građani su pocepali sve Ljotićeve plakate i, kako se govorilo, jajima gađali Ljotića. Ja tada, svakako, nisam znao da su komunisti bili inicijatori demonstracija, pa sam Živiću pričao kako su to uradili građani. Isto tako, jedanput je došlo do tuče na banjalučkom korzu rzmeđu ljotićevaca i šetača koji su bili pretežno đaci. To sam slučajno posmatrao, jer sam svako veče izlazio na korzo. Ljotićevei, koji su naišli, počeli su da viču: "Živeo Ljotić!" i da pevaju svoje pesme. Ali za tren oka su bili rasterani.

I ovde naleteh baš na ljotićevce. Bio sam malo deprimiran.

"Ovaj Lenac je još veći fanatik nego oni u Banjaluci. Znaš šta, Ratko, glavno je da odguramo do Srbije pa ćemo onda videti šta ćemo. Neće biti oni jedini, a možemo se i odvojiti."

Ja se složih i odoh do kapetana Uzelca da uzmem platu.

Žandarm koji je stajao pred kućom bio je suv i povisok. Odavao je utisak jakog, koščatog čoveka. Bio je to Blagoje Kovačević. O njemu će još biti reči. Dobio je naređenje da prijavi svakog ko hoće k Draži. Upitavši me koga tražim, odgovorio sam da sam pošao do kapetana Uzelca po platu. Blagoje mi pokaza na susednu kuću.

Stigavši tamo, primetio sam ovna, obešenog o jednu granu i dopola oderanog. Pored ovna stajao je Uzelac i posmatrao seljaka koji je derao ovna. Kad sam mu rekao da nemam novaca i da bih molio da i meni da platu, pogledao me je i rekao da pričekam. Bio je okrugao, širi nego duži, odelo masno, donja dugmad na koporanu otkopčana da mu ne stežu salo na stomaku koji je prelazio preko širokog vojničkog opasača.

Čekao sam dok seljak nije izvadio džigericu koju je Uzelac uzeo i tada tek pošao sa mnom. Gustirao je kako će za gospodina pukovnika napraviti gulaš. Uzelac je bio smešten u drugoj kući, sa još dva žandarma. Od seljanke je uzeo zdelu i stavio džigericu u nju. Prišao je jednom sandučetu. Zatim, pogledavši me, izvadio hiljadu dinara iz njega i pružio mi ih. Upitao sam šta je to.

"Nemamo više para, i ne možeš dobiti ratnu platu."

"Kako su ostali dobili?"

"Pukovnik je sinoć naredio da više ne dajemo."

Ovaj čovek nije ostavljao loš utisak, jer je cela njegova fizionomija odavala dobričinu kome je važno šta će pojesti. Video sam i da je malo nakresan, ali tada još nisam znao da je Uzelac alkoholičar.

"Od čega ću plaćati hranu za svoje vojnike? Do sada sam gotovo celu svoju platu potrošio."

Uzelac se uputio ka zdeli sa džigericom, a ja, videvši da je on sve što je smeo rekao, krenuh ka svojoj grupi. Novaca je sigumo bilo, jer mi je Živić rekao da je pre dva dana ovde bio blagajnik bosanske divizije sa sandukom novca, blagajnom divizije. Taj sanduk je sada kod Uzelca.

Postepeno sam upoznao ovu grupu, koja je docnije postala nosilac "ravnogorskog pokreta". Obavešteni smo da danas neće biti pokreta i da ćemo za ručak svi dobiti ovnujskog pečenja. Znači, još je neki ovan zaklan. Živić i ja smo imali vremena da pričamo o aprilskom ratu.

"Bio sam u 41. pešadijskom puku. Bez borbe, ne opalivši ni metka, napustili smo Baranju", pričao je Živić. "Širili su se razni glasovi." Sve isto, kapitulirali su samo nekoliko dana pre 33. pešadijskog puka. Možda stoga što je veći deo ljudstva bio iz tih krajeva pa su mogli brže do svojih kuća. Stav njihovog komandanta puka, pukovnika Ukmara, bio je kao i Majetićev. Prema Živićevom kazivanju, major Mirko Stanković okupio je dvadesetak oficira i podoficira. Dogovorili su se da formiraju "Srpski odred" i da krenu prema Srbiji. Kako je dogovor trajao dugo, od tog odreda ostala je samo jedna grupica u kojoj je bio i narednik-vodnik Božo Perović. Kao pukovski zastavnik, poneo je pukovsku zastavu. Sada mi je bilo jasnije zašto sam, odstupajući od Virovitice, već između Našica i Đakova sretao vojnike iz raznih jedinica, pa i iz 41. pešadijskog puka.

"Major Stanković, vodnik Boža Perović i nekoliko vojnika prebacili su se sa mnom preko Save kod Brčkog. Stanković je saznao da je u Gračanici štab II armije i krenusmo tamo. Svugde haos. Niko nikom ne komanduje. Jedan pukovnik u planinskoj uniformi galami, bio je to Dragoljub-Draža Mihailović. Sakuplja vojnike i oficire za borbu sa Nemcima. Sedamo u kamione i krećemo prema Derventi. Uskoro nailazimo na nemačku prethodnicu. Posle kraće borbe odstupili smo preko Doboja ka Maglaju. Ostalo nas je malo. U ovom pokretu sam prvi put sreo i upoznao pukovnika Dražu Mihailovića", pričao je Živić. "Tu, u blizini Maglaja, Draža nas je sakupio i, kao što vidiš, poveo u Srblju. Još smo uz put pokupili kapetana Uzelca sa nekoliko žandarma."

"Kako da ranije nisam naišao na vas?"

"Mi smo već 16. aprila krenuli vododelnicom reka Spreče i Krivaje pa smo se posle spustili na prugu."

"Ja. sam još 17. aprila bio u Gračanici i tako sam išao iza vas."

Živić nije ni pokušavao da ovu borbu sa nemačkom prethodnicom prikaže kao podvig.

"Ostao sam sa četiri vojnika i prihvatio borbu, dok su se ostali ili povukli ili razbežali. Jedva sam se izvukao, da bih ih kasnije stigao, i sad vidiš koliko nas je."

Dobili smo dobar komad ovnujskog mesa i vruće "kuruze". Tek što smo pojeli, pojavio se poručnik Ilija Pažin sa naređenjem za pokret. Prebacićemo se u selo Sjeversko, da bismo bili bliže Drini. U Sjeversko ćemo ući kad padne mrak, radi tajnosti.

Razvlačeći u govoru bosansko-hercegovačkim dijalektom, Pažin je dovoljno isticao svoju važnost. Kada je otišao, Živić mi reče da je on ađutant pukovnika Mihailovića. A šta je onda Lenac? I on je ađutant ili sekretar, tako nešto. Izgleda da je baš dobru dvojicu izabrao, s njima nećemo lako izići nakraj.

Počeli smo se spremati za pokret. U stvari, nismo imali šta da spremamo, već smo došli do kuća gde su bili Draža Mihailović i ostali oficiri, koji su stajali posmatrajući kako žandarmi i vojmci tovare konje. Šaroliki izgled ove vojske podstače me da počnem brojati koliko nas je: 8 oficira, 4 žandarma podoficira i jedan kaplar, već pomenuti Blagoje Kovačević, zatim još 4 podoficira, sa vodnikom Božom Perovićem i zastavom. Ako pribrojim Živićeve i moje vojnike (nas osam), znači da je ova "velika vojska" brojala oko 26 ljudi raznih činova.

Predvođeni pukovnikom Dražom Mihailovićem, krenuli smo dalje ka Srbiji. U koloni po jedan, sa patrolom na čelu i patrolom na začelju, baš kao prava vojska.

Na jednoj poljam između sela Babljak i Sjeversko. iznenada smo ugledali seljaka koji beži pred nama. Ugledavši relativno dugu kolonu, verovatno se uplašio i počeo bežati preko livade.

Čelna patrola je otvorila vatru na njega a on je, vrdajući, i dalje bežao. Draža je imao jahaćeg konja, ali ga nije jahao. On naredi Pažinu.da.uhvati seljaka. Pažin, koji .je bio artiljerijski oficir, uzjaha konja i potera ga u galopu da sustigne begunca. Seljak je baš prilazio jednoj ogradi kada ga Pažin sustiže.

Čuli smo na ovoj daljini slab pucanj iz pištolja poručnika Pažina, koji i ne zaustavi konja. Onda obiđe oko seljaka, koji je pao, i u galopu se vrati. Svi ostali smo stajali i posmatrali šta se događa, kao da gledamo film.

Pažin pritera konja do Draže pa skočivši stade mirno i raportira:

"Gospodine pukovniče, jedan Turčin manje." Draža ne reče ništa, već samo kruto naredi:

"Pokret."

Prošli smo dosta blizu seljaka koji je ispružen ležao na livadi. Po odjeći se moglo videti da je Musliman. Umesto crvenog fesa koji je ležao pored njega, sa čela mu je tekao mlaz crvene krvi.

Niko nije proveravao da li je mrtav, niti je ko izdao naređenje da se pokopa. Ugrabivši u jednom trenutku priliku, pitao sam Pažina zašto je ubio seljaka.

"Šta se ti mešaš? Da nije kriv, ne bi bežao. Šta bi bilo s nama da nas prijavi Nemcima?"

"Kojim Nenicima, po bogu brate? Odakle ovde Nemci?"

"Jesam li vam rekao da se to vas ne tiče. Zna se ko ovde naređuje."

Baš kao da je on, poručnik Pažin, komandant ove grupe.

Ućutao sam, ali nisam prestao razmišljati. Gotovo da sam zaboravio na katedralu u Đakovu. Tamo su ustaše pucale na vojsku, na nas, i mi na njih. To je ipak nešto drugo, a ovo, šta ovo znači? Kod Đakova, uostalom, nisam video mrtve, a ovde u planini, kako se kaže, daleko i od boga i od sveta, pade jedan Musliman, jedan "Turčin", kako reče poručnik Ilija Pažin.

Major Mirko Stanković, osrednjeg rasta, smeđe kose i plavih očiju, da nije imao duguljasto lice, rekao bih sličan meni, samo znatno stariji, smatrao je da je potrebno da mi i on ponešto objasni. Slušao je moj razgovor sa Pažinom, pa mi reče:

"Video sam i juče da ste se svađali sa Lencom. Čini mi se da se vama ovde ne sviđa. Vidite, svuda oko nas je šuma pa izvolite kuda vam volja."

Počeo sam se pravdati, a major je u zgodnom trenutku počeo da se hvali kako je spasao pukovsku zastavu, kako se Draža borio kod Dervente i da su Lenac i Pažin u borbi bili hrabri. Uzdržao sam se da ne odgovaram, jer sam osetio da sve ovo i ono što je pričao Živić ne idu jedno s drugim. Nisam ni slutio da će Stanković biti jedan od prvih koji će napustiti Dražu. Možda je na njega uticao Lenac, koji je i ovog puta, a i docnije, gotovo stalno bio uz Stankovića.

Kad smo nastavili pokret ka Sjeverskom, iznenada mi pade na pamet da upitam Živića zašto Draža nije organizovao onu silnu vojsku koja se slegla kod Doboja. Rekoh mu da je nas onoliko moglo progutati ono malo Nemaca što je prodrlo do Doboja. Nama je Majetić saopštio da je prodrla jedna oklopna divizija. Kad je on, kao "frankovac", tako govorio, sigurno ih je bilo bar upola manje, u vreme kada smo mi bili tamo. Svojim očima sam video bar pedeset novih topova. Bili su podmazani, kakve su iz ratnih magacina izdali, ni mast nije bila očišćena, a kamoli da je opaljen koji metak. Gomila municije, vojske desetine hiljada, ali ni ja ni Živić nismo nalazili odgovora.

"Peta kolona", reče Živić.

Nismo umeli da damo odgovor kakva je bila ta "peta kolona". Sada bih znao, ali u ono vreme sam osetio da sve propada.

Živić, koji je već nekoliko dana bio sa Dražom, kao da ga je malo branio, ispričao je da je sam Draža rekao kako je pukovnik Maglić, po izbijanju rata, otišao da leči uho, a njega ostavio u gužvi.

"Sećaš li se ti Maglića iz Akademije?"

"Kako da ne. On je zaista bio malo gluv. A kako su mu samo noge smrdele. Kada stane pored tvoje klupe, da se ugušiš."

"Da, ali teoriju je znao, a znao je da i nas natera da učimo. Nisam znao da je on bio načelnik II armije."

"Da", reče Živić, "Draža mu je bio pomoćnik."

Pri prvom susretu su mi rekli da je Draža bio načelnik II armije, pomislih u sebi. Posle ću slušati i od drugih oficira priče o borbi kod Dervente i Doboja i postepeno, ali neprekidno veličanje Draže, koje je izviralo iz njegove okolme, jer drugih izvora nije bilo.

Komandant kolone pukovnik Mihailović, ogrnut planinskom pelerinom, koračao je u sredini kolone a čelna patrola je ulazila u selo Sjeversko. Neprijatelja nije bilo. Seljaci se nisu dali iznenaditi, pa su se povukli u kuće da bi starci i babe dočekali nepoznatu vojsku.

Ađutant Pažin i kapetan Uzelac preuzeli su uloge intendanta i konačara. Dok je Uzelac određivao šta će koja kuća dati od hrane, Pažin je određivao gde će se ko smestiti.

Bio sam radostan, ali i nestrpljiv. Približavali smo se Srbiji i odjednom osetih neku snagu koja me vuče napred. Osećao sam da me je umor prošao i da bih mogao produžiti i preko Drine.

Pažin je rekao da je Draža poslao neke ijude još iz Mislova da izvide Drinu. Koliko ćemo čekati izveštaj, i šta će biti ako pobegnu i ne vrate se? "Treba čekati." Morao sam prihvatiti takve argumente, mada sam, gledajući u kartu, mislio da je dovoljno raspitati se kod seljaka gde ima kakav prelaz preko Drine.

Tek što smo se smestili, pronese se: "Uzbuna, k' oružju!" Nije bio određen nikakav položaj za posedanje pa smo, istrčavajući iz kuća, gledali na koju stranu i protiv koga da se okrenemo. Oko stotmu metara od nas videli smo gomilu od tridesetak različito obučernh i naoružanih ljudi.

Na dvadesetak metara od mene stajao je narednik Franjo Seničar sa puškomitraljezom u rukama. Klateći se, vikao je što ga grlo nosi: "Ko je tamo?"

Franju Seničara sam zapazio još ranije i Živić mi je objasnio da njega Draža vodi još iz Gračanice, iz štaba II armije. Ovaj momarički narednik, ili kako smo ga docnije zvali "marinac", u hodu se ljuljao kao da stalno ide po palubi broda na uzburkanom moru. Živić mi reče da je to od šljivovice. Franjo je bio, kao i ja, neobrijan i čupav, samo su mu brada i kosa bile riđožute. Oči su mu bile sitne i uvučene pa je izgledao kao da žmiri. Docnije, kad god smo se sretali, osećao sam se nelagodno od njegovog pogleda. Kao da je uviek mislio nekom o glavi. Pitao sam Živića zašto se Franjo ne brije. Nasmejao se i rekao:

"On to ne radi, kao ti, zbog žalosti za izgubljenom domovinom, on nema vremena da se brije jer treba naći toliko rakije koliko on može da popije, pa je i glavni snabdevač, kako bi se danas reklo, zadužen za rakiju."

Ne razvijajući se u strelce, ona gomila je polegla, slem dvojice. Jedan je bio u oficirskoj uniformi a drugi dosta nizak, sa šubarom na glavi. Neko od njih je isto tako viknuo: "A ko je tamo?"

Seničar se ponovo javio, dodavši: "Ako ste ustaše, pobićemo vas kao zečeve", i još više mahao puškomitraljezom.

"Mi smo četnici", odlučiše oni da se prvi predstave, i tako se ova neizvesnost prekide.

Počeli smo se sakupljati iz radoznalosti da vidimo ko su pridošlice. Bili su to pripadnici predratne "četničke organizacije". Njih je predvodio "vojvoda" Mitar. Sebe su nazivali Dobojskim četmcima. Pomislih, polazne tačke "kapitulacija i Doboj" su nam zajedničke.

Već pri prvim zagrljajima i stisku ruke videlo se da su se mnogi među nama obradovali. Razlog za radost bio je običan. Sada nas je više, jači smo, sem toga, ovo je prvo pojačanje i prva nada da ćemo na našem putu još više ojačati.

Bilo je takvih koji su se držali dosta hladno, a pukovnik Mihailović je primio vojvodu slično kao i mene, sa lulom u zubima, važno kao da ima iza sebe celu armiju, a ne ovu grupicu od dvadesetak vojnika, rekao bih "šarene vojske".

Draža Mihailović uvede oniskog četnika, okićenog redenicima i bombama, sa šubarom na glavi, u kuću na razgovor, prethodno naredivši poručniku Pažinu da se nađe smeštaj za četnike.

Pozdravljajući se redom sa četnicima, iznenadih se kada sam među njima našao jednog poznanika iz Otočca. Bio ie to Žnidaršić. Stanovali smo kuća do kuće. Ja, istina, kao podstanar kod jednog bogatog trgovca, a Žnidaršić u niskoj siromašnoj prizemnici.

Počeli smo razgovore o Otočcu.

Nisam mogao da mu odmah ne postavim pitanje otkuda on među ovim četnicima. Rekao mi je da je još pre rata bio učlanjen u četničku organizaciju i da se sada slučajno našao kod Doboja. Zaustih da ga upitam zar nije katolik, a onda odustadoh jer sam znao da je katolik. Video sam da je u tuči na fudbalskom igralištu, kad smo se tukli sa frankovcima, bio na našoj strarn, a protiv frankovaca. U ono vreme sam mislio da je to iz sportskih razloga.

Kao da je osetio da sam zastao, Žnidaršić mi reče da je katolik, ali da neće u Otočac. Tamo su sada sigurno uzeli vlast oni što su pisali parole "ŽAP", oni sa kojima smo se tukli.

Ispričah mu kako sam stanovao kod nekog Ljubića, koji je imao kafanu u "donjem gradu", i koji je istakao crnu zastavu kada su ubijene neke ustaše u Senju. Popeo sam se na prozor i makazama odsekao crnu zastavu. Zašto baš da visi preko prozora sobe gde sam ja stanovao. Ljubić, pokrupna ljudina, besan, upade u moju sobu.

"Šta ste uradili? Zašto ste odsekli zastavu?"

"Meni niko nije umro i ja nikoga ne žalim", odgovorih hladnokrvno.

On je još više pocrveneo kao da će iskočiti iz kože. Ja se približih mestu gde mi je visio pištolj na opasaču, a Ljubić, kao da je na izdisaju, reče:

"Otkazujem vam stan."

"Hvala, i sam bih se preselio."

Ujutro, dobivši neke podatke kako, navodno, Nemci i ustaše iz Rogatice pripremaju napad na nas, Draža Mihailović naredi pokret. Došle su vesti i od patrole sa Drine da kod Starog Brod.a .može da se prede Drina. Čamaca~ima a i dosta vojske je već tuda prešlo. Bila je to još jedna radost i nada kada se ta vest pronela među nama.

Valjda, da bi prikrio pravac pokreta, Draža je naredio da krenemo prema šumi i tek posle dva sata hoda kroz šumu i malog odmora, pred veče smo izbili pred selo Stara Gora. Odatle smo krenuli jednom konjskom stazom koja je gotovo okomito vodila pravo ka Starom Brodu. Bila je to teška noć i mi smo se spuštali kroz šumu i kamenjar. Zahvaljujući samo jednom vodiču, držali smo se staze da ne zalutamo. Pukovnik Mihailović nije dozvoljavao da se pali ma kakva svetlost, čak ni da se puši.

Odstojanje nije bilo veliko, ali je visinska razlika bila velika. Sa oko 1.000 metara trebalo se spustiti na oko 300 metara.

Huk Drine postajao je sve bučniji, a sjaj zore sve svetliji. Odjednom, kakav divan prizor. Iz kanjona, sa čijeg smo se vrha i mi spustili, otela se Drina u matici i bukovima. Po sredmi belela se kao srebro. Zastao sam i gledao lepotu Drine. Tek kasnije primetih nekoliko kuća pribitih uz padinu na jednoj i na drugoj strani. Bilo je to selo Stari Brod. Dolina, kojih stotinak metara široka i oko dva kilometra dugačka, bila je dovoljna za nekoliko njiva koje su hranile ovu sirotinju. Ubrzo sam video da ovi ljudi žive i od splavarenja. Jedan čamac bio je privezan uz obalu, a malo nizvodno i splav.

Na drugoj obali, malo ukoso, bilo je nekoliko kuća. Docnije smo videli da su to srpske kuće. Susedi su se slagali i reka, koja ih je razdvajala, nije smetala da često jedan drugom priteknu u pomoć.

Drina je ovde bila kao stvorena za prelaz, verovatno se selo zbog toga i zvalo Brod ili zbog splavara koji su ovde pristajali da se odmore i pritegnu vezove.

Udarajući u jednu okomitu visoku stenu, Drina je ovde menjala pravac, i dok je po sredini matica hučala, pri našoj obali voda se vraćala gotovo stotinak metara u suprotnom pravcu. Zbog toga je bilo lako povratiti čamac koji bi reka pri prevoženju zanela. Seljaci su bili iznenađeni videvši toliko naoružarnh vojnika, a čini se da su ih "vojvoda" četnici najviše zbunili. Rekoše da se u ovoj bežaniji do sada prevozili uglavnom vojnike bez oružja.

Počele su pripremie za prelaz. Draža je naredio da se podelimo u dve grupe: prva grupa, obezbeđenje — patrola; druga je bila glavna — oficiri i žandarmi; treća, podofidri i vojnici sa zastavom i, na kraju, Dobojski četnici vojvode Mitra, nad kojima je nastojao da preuzme komandu. Žandarmi su rastovarivali konje da bi ih naterali u vodu da preplivaju Drinu.

Kapetan Uzelac se trudio da što glasnije dovikuje da čuvaju radio-stanicu. Video sam da se to odnosi na sanduk sa novcem. Kasnije je nekome palo na pamet da priča kako imaju 1 radio-stanicu. Ja sam se nasmejao domišljatosti kapetana Uzelca.

Žandarmi nateraše konje pre nego što je neko prešao da ih na drugoj obali dočeka. Jedan konj nije mogao ida se uspne uza strmu obalu na drugoj strani. Mučio sa a matica ga je odnosila sve dalje, dok mu voda ne pređe preko glave i on nestade u bučnoj i hirovitoj Drini.

Nastao je zastoj. Nije bilo čamdžija, pa sam se ja ponudio. Draža je tada odredio Živićevu grupu, u kojoj sam bio i ja sa svojim vojnicima, da pređemo prvi i izvršimo obezbeđenje prelaza na drugoj obali. Prebacio sam u dve ture Živića i vojmke i kada sam se vratio po treću turu, pukovnik Mihailović je držao govor prikupljenoj grupi seljiaka i splavara. Govorio im je da nas se ne plaše, da mi ne priznajemo kapitulaciju i da oružje nećemo predati. Seljaci su se malo otkravili i javiše se splavari koji će dalje prevoziti. Ipak, gledajući kako upravljam čamcem, pukovnik je odlučio da njega ja prevezem. Seo je sam u čamac. Kada god se toga setim, požalim što mi nije neko proviđenje reklo šta će biti pa da prevrnem čamac, ali ovaj svet je toliko materijalan i niko unapred ne zna šta će se dogoditi kasnije.

Ovako, ponašajući se kao mlađi prema starijem, i to dosta starijem generalštabnom pukovniku, pažljivo sam prionuo uz vesla, objasnivši Draži kako da se drži da bi se bez muke prevezao na drugu obalu.

Splavari su predložili da se oprema preveze splavom. Opet je glavnu reč imao Pažin, koji je sa Uzelcem organizovao da se splav povuče uzvodno i kada je oprema natovarena, splav je otisnut na maticu. Splavari su vešto upravljali, koso sekući reku, pa je matica sama nosila splav prema drugoj obali.

Bilo je to 24. aprila 1941. godine, kada se Draža Mihailović, sa grupom od svega 26 oficira, podoficira i vojnika i oko 30 četnika Mitra "vojvode dobojskog", po lepom i vedrom danu prebacio preko Drine. Do granice Srbije bilo je još nekoliko kilometara. Radost među nama bila je velika, kao da smo već u Srbiji.

Draža je i sam bio uzbuđen i, odbijajući dimove iz lule, govorio je:

"Gospodo, još malo strpljenja pa ćemo u Srbiju."

Kada je prebacivanje završeno, kolona je krenula prema selu_Gostilj. Tamo je žandarmerijska stanica i granica prema Srbiji. Ovog puta Draža je naredio poručniku Pažinu da sa patrolom razoruža žandarme. Pažin se izdvojio, a mi smo se za njegovom patrolom, u dugačkoj koloni, penjali ka tvrdoj zgradi žandarmerijske stanice u Gostilju. Zastali smo da vidimo šta će Pažin uraditi.

Pažin je polako i oprezno krenuo ka stanici.

Bogdan Majetić, pukovnik bivše jugoslovenske vojske i bivši austrougarski porucnik; u NDH dobio čin generala i po-stavljen na dužnost komandanta 4. pješačke divizije domobran-stva sa stožerom u Banjaluci i Doboju. Sklopio je i pismeni spo-razum sa četničkim komandantom Radom Radićem "o skupnom domobransko-četničkom uništavanju komunističko-boljševičkih bandi". Majetić je osuđen kao ratai zločinac (dokumenti Drž. komisije DFJ, Beograd, 1945, knj. I, str. 194—196).

Docnije sam saznao da su oficiri kod Doboja bili zarobljeni 16. aprila i smesteni u školu. Jedan od tih oficira, kapetan Domazet, pisao je: "Tako smo, zahvaljujući izdajstvu, postali zarobljenici. Sutradan, 17. aprila, naređeno je da se svi zaroblje-ni oficiri postroje u dvorištu škole, gdje su ih prethodno strpali. )Dok su nas čuvali njemacki vojnici, neočekivano se ukazao puikovnik Bogdan Majetić, komaridant 33. peš. puka, praćen od nje-jmačkih oficira. MaJetić je bio okićen ustaškom trobojkom i vrlo oštro je zapovijedio da se oficiri odvoje u grupe, po nacionalnoj pripadnosti. Kad je to uradio, stao je ispred oficira srpske na-cionalnosti i počeo da se hvališe da je ,došlo njihovo, ustaško vrijeme'. Pogledali smo se između sebe, ne vjerujući ušima i oči-ma. Zar je moguće da je dojučerašnji komandant 33. puka u Banjaluci pripadao ustaškoj organizaciji? Kakva razlika između te hulje i velikog palriota Bogoslava Mažuranića!'

Petar Kleut je učesnik ustanka 1941. u Lici i nosilac partizanske "Spomenice 1941" i više vojnih odlikovanja. U JNA je napredovao do čina general-majora. Doktorirao je iz oblasti međunarodnog ratnog prava.

Branislav Bulovan poginuo kao sremski partizan.

ŽAP — skraćenica: Živeo Ante Pavelić

Mihailović je, kao načelnik operativnog odeljenja, u odsustvu načelnika štaba, vršio dužnost načelnika štaba Druge armije.

Vladimir Lenac, predratni fašista, starešina ljotićevske antikomunističke organizacije "Beli orlovi". U maju 1941. god. sa Ravne gore upućen kao emisar Draže Mihailovića u Beograd da se poveže sa Dimitrijem Ljotićem, u prvo vreme radi novčane pomoći koju je tražio Draža Mihailović od Ljotića. Pored službovanja u redovima Srpskog dobrovoljačkog korpusa (Ljotićevaca), bio je i na istaknutom položaju u policiji u Smederevu. Nemačkom pomoći emigrirao je iz Jugoslavije 1945. Proglašen je za rataog zločinca (Saopštenje br. 44 Drž. komisije DFJ, br. 235/45, knj. III, str. 550).

Blagoje Kovačevlć, žandarmerijski kaplar, bio je pratilac Draže Mihailovića i njegovo lično obezbeđenje. Nosio je na leđima, u drvenom sanđučiću, najpoverljiviju arhivu i novac. Poginuo je u Struganiku početkom decembra 1941, kada su Nemci izvršili prepad na kuću vojvode Mišića da bi zarobili Dražu Mihailovića, pošto su ocenili da je odigrao svoju ulogu u razbijanju ustanka. Blagoje je poginuo štiteći odstupnicu Mihailoviću i grupi oficira.

Mirko Stanković, major bivše jugoslovenske vojske, na dužnosti komandanta bataljona 41. peš. puka, posle emigriranja iz Jugoslavije bio aktivan pripadnik četnićkog pokreta u emigraciji. U svojim napisima o Draži Mihailoviću iznosio je netačne podatke, a sebe je prikazivao kao spasioca zastave 41. pešadijskog puka, što takođe nije tačno.

Kasnije je bilo pokušaja da se ovo spasavanje zastave predstavi kao veliki podvig.

Neki emigrantski pisci, među kojima i major bivše jugoslovenske vojske Mirko Stanković, preuveličavali su borbu koju je kod Dervente, pod komandom pukovnika Dragoljuba-Draže Mihialovića, vodio tzv. brzi odred. Prema kazivanju poručnika Milovana Živića, kada smo se sreli kod sela Mislova, ovoj borbi niko nije pridavao neku važnost. Bila je to izviđačka akcija koja se završila kratkom vatrenom čarkom pri susretu sa nemačkom prethodnicom. Vojnici brzog odreda Nikola Vučković i Dragoslav Popović, koji su živi, izjavili su da je bilo kratkog pripucavanja sa Nemcima, ali da do prave borbe nije ni došlo.

Posle zemljotresa tu je izgrađeno modemo naselje Borik.

Ustaška uprava u Đakovu, odmah po preuzimanju vlasti, izdala je proglas, raspisujući nagradu za onoga ko prokaže lice koje je 11. aprila gađalo Đakovačku katedralu.

Poručnik Smiljanić je tri puta polagao kapetanski ispit i nije ga položio. Po nekom propisu Ministarstva vojske, u slučaju rata više činove su takvi oficiri dobijali automatski, pa je i Smiljanić postao kapetan. Inače, iz Banjaluke sam ga poznavao kao oficira koji je voleo da isteruje disciplinu. Posmatrao sam ga jedanput kada je na banjalučkom korzu zaustavio jednog avijatičarskog oficira. Naterao ga je da se vrati i prođe pored njega paradnim korakom i da ga pozdravi. Nije se obazirao što to posmatraju mnogobrojni šetači. Avijatičar se vratio i izvršio naređenje, a onda je prišao Smiljaniću i pokazao mu kapetansku oznaku na reveru kožnog kaputa, i naredio mu da sada on paradnim korakom pozdravi njega. Među posmatračima je nastao smeh. Smiljanić posle toga nekoliko meseci nije izlazio na banjalučki korzo.

Zvučalo je kao anegdota, ali to je bio istinit događaj koji se desio poručniku Smiljaniću. Njegov otac je bio narednik-vodnik. Jedanput je Branko Smiljanić pokušao i oca da natera da ga na javnom mestu pozdravi po propisu. Stari otac je izvršio to naređenje, a kada je Branko došao kući na ručak, sačekao ga je da skine koporan sa oznakama čina, pa je onda, skinuvši svoj opasač sa čiviluka, opaučio po Branku. Uzalud je Branko pokušao da se izvuče na račun svog čina, stari, kad je završio, rekao je: "E, a sad me tuži." Branko je zaista poslao oca na raport komandantu divizije koji je bio prvopretpostavljeni njegovom ocu. Kada ga je komandant na raportu pitao da li zna da je počinio krivično delo, Smiljanićev otac je odgovorio: "Ja sam istukao svog sina", i ispričao je kako se sve dogodilo. Komandant, koji je tek na raportu saznao da je sin tužio oca, smejao se dovitljivosti narednika-vodnika.

Još jedna priča o Smiljaniću prepricavala se među nama. Kada je jedanput bio u Beogradu, sretne Smiljanić na Terazija ma jednog poručnika i zaustavi ga što ga nije pozdravio. Ovaj ga je samo gledao, a Smiljanić mu reče: "Da 11 znaš da sam ja u celoj vojsci najstariji poručnik?" i predstavi se, zatim pro-duži: "Samo je Tasa stariji od mene." "E, ja sam Tasa", reče zaustavljeni i šeretski se nakloni pa uze Smiljaruća pod ruku i povede ga u kafanu "Ruski car", gde su lumpovali cele noći.

Podaci uzeti iz knjige dr N. Popović, Dobrudža 1914—1918, Beograd, 1977.

U "Politici" od 23. aprila 1976, na str. 16, Milan Vukmirović je pisao: "Istoga dana kada se pojavio (14. 4.) in memoriam na pukovnika Živka Otaševića, pojavila se i čitulja kao pomen na još jednog ponosnog oficira. Bogoslav I. Mažuranić, junak sa Dobrudže, Kajmakčalana, godine 1941. je bio komandant 90. banjalučkog peš. ratnog puka. Kad mu je stiglo naređenje da puk preda neprijatelju, odbija naređenje (prvi put u svom životu). Kada su se drugi predali, on sakriva zastavu, poteže revolver i ubija se. To je onaj Mažuranić koji je posle Dobrudže 1917. g. bio u delegaciji kod Lenjina. Tražili su savet šta da rade. Lenjin je između ostalog rekao: ,Mladi prijatelji, vaša domovina je okupirana i vaš osnovni zadatak je oslobođenje vaše zemlje. Potom ćemo videti sta se može učiniti'."

Kada smo se Kleut i ja sreli 1942. godine pri napadu na Bihać, on je bio komandant operativne zone, a ja komandant 2. krajiške udarne brigade. To je bio naš prvi susret u ratu. Muški smo se zagrlili i obradovali. Pričao mi je da je svraćao do mojih roditelja i, nasmejavši se dodao, pisaća mašina je u štabu operativne zone.

Ova usmena saopštenja o primirju sadržala su gotovo sve osnovne odredbe koje su bile u naređenju Vrhovne komande — Operativno odeljenje, 0. br. 201, od 19. aprila 1941, iz kojeg oitiram sledeće:

1 — Potpisivanjem ugovora o primirju jugoslovenska oružana sila ima da kapitulira bezuslovno i odvodi se u ratno zarobljeništvo. Komandanti jedinica javiće se u tom cilju kod najbližih nemačkih oficira.

2 — Trupe se imaju prikupiti po jedinicama tamo gde se nalaze. Dok se ne izvrši predaja, jugoslovenski oficiri odgovorni su u punom smislu za disciplinu i red i zato ostaju kod svojih jedinica.

Prema vojnicima koji se posle zaključenja primirja i izvršenog prikupljanja udalje iz svojih trupnih jedinica, primeniće se smrtna kazna.

8 — Organi žandarmerije i policije, koji su morali da napuste svoja mirnodopska mesta sa odstupajućim trupama, imaju .se smesta uputiti na svoju redovnu dužnost. U svojim mirnodopskim mestima moraju se odmah javiti nemačkim posadnim trupama. Za povratak koji se ima izvršiti bez vatrenog oružja mogu se za odstojanja veća od dnevnog marša upotrebiti motorna vozila. Ova moraju biti snabdevena belim zastavama, a vozari moraju biti snabdeveni putnim ispravama. Žandarmerijske oficire i žandarme ne upućivati u kra.jeve slobodne Hrvatske i one kra-jeve okupirane od Mađara, Bugara i eventualno Rumuna. O ovome se raspitati kod nemačkih vlasti.

12 — Sva uređenja i postrojenja vojne sile i privrede, uračunavši i saobraćajna sredstva, moraju se predati neoštećena.

Na osnovi prednjeg, najhitnije, a najdalje do 22. aprila do ponoći, dostaviti sledeće podatke:

a) koje su jedinice prikupljene i gde u vašem rejonu;

b) brojno stanje oficira, ljudstva i stoke;

c) izveštaj o mestima i vrstama radio-stanica, njihovoj spo-sobnosti za rad i talasnim dužinama;

d) izveštaj o mestima bolnica i zavojišta. Ukoliko pojedini podaci budu ranije prikupljeni, dostavite ih odmah, ne čekajući da se svi kao celina dostave.