Mika je žurno grabio ulicama. Obilazio osvetljena mesta i sumnjive grupe ljudi. Sa sobom je nosio radost i strepnju. Predavao im se i maštao o sledećim trenucima.

Duge godine života utkane su u strpljivo čekanje. Prohujale su sa napornim radom revolucionara. Ostavile su na telu ožiljke mučenja i gorčine u duši. Godinama je sazrevao rad. Sada je došao trenutak da se uberu prvi plodovi. Kroz desetak minuta oživeće godinama pripremano delo. Poteći će nove reke. Pokrenuće se kolone ljudi. Počeće borba na život n smrt.

Mogu li da znam šta će se desiti? — upita ga.

Ne smeš biti radoznala, čućeš za pet minuta — reče Mija.

Još pet minuta do devet!

Kao da je neko rekao: "Prestanite sa razgovorom". Niko nije više ništa pitao ni govorio. Svi su se predali sopstvenim mislima. Ćutali su. Oko njih je vladala čudna i napeta tišina. Mika je uporno posmatrao stari budilnik. Gledao je kako se kazaljke lagano pomiču. Nije čuo ni njegove otkucaje ni tihe zvuke gitare. U mislima je lutao za čovekom koga je poslao na zadatak. Pratio je njegove korake i zamišljao ga kako prolazi pored spomenika, ide prema nišavskom mostu, skreće prema banci, ide prema hotelu. Srce mu snažno bije. Glavu je stavio izmeću ruku oslonjenih na kolena. Pritiska slepoočnice i obuzdava sopstvene nemire.

Sada, još koji trenutak, pa će odjeknuti eksplozije. Počeće prva oružana akcija na jugu Srbije.

Trenuci su dugi, napeti. Mrcvare ga i muče. Neće da idu brže, da se poklope sa devetkom. Da mu pomognu da čuje omiljeni zvuk eksplozije. Poznaće ga. Kao vojnik bacao je ručne granate i zapamtio njihov reski zvuk. Čuće ga i večeras. Neće ga ugušiti debljina hotelskih zidova ni dužina ulica.

Otkucaji su spori. Koraci isto tako. Sada atentator prolazi duž terase, pored velike sale. Približava se uglu. Sreće desno. Ide prema maloj sali.

— Devet je — reče Mija.

"Sada će", pomisli Mika. Podigao je glavu. Ruke je položio na kolena. Pretvorio se u vrh živca koji osluškuje. Pokušava da uhvati udaljenu eko ploziju. "Sada će", šaputao je. Pokušavao je da čuje bilo šta. Sve je ostalo kao šapat, prazna želja. Napolju se ništa ne čuje. Zvuci gitare odjekuju ravnomernom snagom. Nema eksplozije. Nema nikakvog odjeka. A minuti idu dalje. Kazaljke se ne zaustavljaju, ne osećaju kakav bol nanose Miki. Kako mu paraju dušu. Unose tanane drhtaje. Prsti počinju da trepere. Lupkaju po kolenu. Na licima ostalih vidi se zabrinutost i sumnja. Nešto nejasno počinje da živi između njih. Niko se ne usuđuje da ga nazove pravim imenom. Svoje misli zatvaraju u sebe. Ali ne mogu da sakriju pitanje koje ih muči:

Šta je sa eksplozijom?

Niko ne zna. Niko glasno ne postavlja pitanje. A vreme ide, nezadrživo, i neumoljivo.

— Već je devet i pet minuta — reče Mika.Niko ne potvrđuje i ne odgovara. Svi ćute.Mika ustade sa stolice. Poče da korača. Ispod nogu mu se čula škripa dasaka. Zapalio je cigaretu. Halapljivo je gutao dimove. Želeo je da uguši ljutnju. Da, ljutnja ga obuzima. Nervoza počinje da vlada telom. Pobegao bi nekuda. Sklonio bi se ispred pogleda Mije i ostalih. Zatvorio bi se u neku sobu ili bi lutao po pustom polju. Želje su neostvarljive. Mora da ostane u toj maloj sobi.

Nadin glas prekide tišinu. Zaustavi i škripu dasaka.

— Šta vam je? Izgledate kao na pogrebu.

Možda u tvojim rečima ima istine. Razlika je u sahrani. Večeras ne pokopavamo čoveka, već nade — reče joj Mija.

Naše nade žive u čoveku. Sahranićemo ih zajedno — jetko se šalio Mika.

Ništa ne razumem — reče Nada.

Niko nije pokušavao da joj objasni razliku između sahranjivanja čoveka i nada. Svako je lutao za svojim mislima. Miki je bilo najteže. Koračao je po sobii na opušcima pripaljivao nove cigarete.

— Šta mu se desilo? — mrmljao je za sebe. Sve je bilo predviđeno za devet sati. I sada ništa. Neki vrag se isprečio na njegovom putu. Možda su ga uhapsili. Možda je taj vrag živeo u njemu samom. Možda se... Nije izgovorio misao do kraja. Nije verovao da je strah zagospodario u njegovom telu i prinudio da ga odustane od akcije.

"Sve je moguće", mislio je. "Čovek je i div i miš. Nikada ne znaš šta je u njemu."

Iz iskustva je znao da se ljudi plaše, kolebaju. Možda je i njegov vojnik napustio bojno polje. To neće biti ni prvi ni poslednji put. Vojnici su oduvek bežali i jurišali. Gonili su neprijatelja i bili proganjani. Ali njegov vojnik nije smeo da pobegne sa bojnog polja.

Ćutao je i koračao. Išao je za izgubljenim minutima. Napajao se sve većim razočarenjem. Napajali su se i ostali. Menjalo se njihovo raspoloženje. Umesto zabrinutosti, dolazila je gorčina i neka postićenost.

Zar je moguće da promaše na prvom koraku?

U životu je sve moguće. A na prvom koraku dete se najlakše spotakne. Sledeći koraci su snažniji i čvršći. Udarci će biti sigurniji.

Već je devet sati i deset minuta.

Propalo je sve: uloženi trud i nade. Brige i planovi. Na kraju — ništa.

Zašto? — pitaju se svi. Niko ne zna. Niko i ne pokušava da odgovori. Mrak obavija sve njih, pa i dogaćaj koji su očekivali.

Dan će doneti svetlost i otkriće tragove. Saznaće šta se desilo njihovom vojniku.