Opet sam na uglu kod Narodne banke.

Ispred mene se čuje neka galama. Pogledah dobro. Dah mi zastade. Ne mogu da verujem. Priđoh još malo bliže. Reka nemačkih oficira dolazi preko mosta iz Nemanjinog grada i sliva se u veliku salu Hotela "Park".

Zanemeo, posmatram šta se događa. Ne mogu prosto da verujem. Jedna žena mi dolazi u susret od mosta.

— Odakle dolaze ovi oficiri? — ne izdržah a da je ne ugštam.

— Sad se završila cirkuska predstava. Tamo preko mosta je češki cirkus — odgovori mi ona.

Tek tada mi bi jasno zašto su obe sale bile prazne. Osećanje zadovoljstva obuze me kao neki talas. Toliko umora, razmišljanja i razgovora sa samim sobom. Toliko sumnji zašto ih nema u hotelu. Sve je to sada jasno. Petnaest minuta strpljenja znače mnogo pogotovu ako to strpljenje nije oklevanje, već nužna potreba.

Oficiri u grupama po pet, po deset, prolaze pored mene. Šale se, smeju i razgovaraju izmeću sebe. Sa ivice trotoara mogu dobro da im vidim lica. Osećam neku ledenu mirnoću. Strpljivo posmatram kako brzo idu prema hotelu. Pa zašto i ne bi žurili? Tamo ih čeka muzika, bogata večera, vino i, verovatno, žene. U okupiranim zemljama, a naročito onde gde život još nije zagorčan otporom i borbama partizana, treba iskoristiti okupaciju, proveseliti se. Već sutra mogu se naći na istočnom frontu. Istina, tamo se još napreduje, ali se može poginuti. Pa i u Jugoslaviji su već počele da padaju glave. Jedino je ovde, u Nišu, još mirno. Treba žuriti! I oni stvarno žure. Žure na mesto gde treba da počne velika igra. Uglavnom svi ulaze preko terase u veliku salu. Niko od njih ne ide napred da bi iza ugla ušao u malu salu. Obraćam na to više pažnje. Pomalo me to buni, sumnjivo mi je.

Zašto ne idu u malu salu?

"Neka idu kuda hoće. Glavno je da idu u hotel. Naći ću ih", tešim sebe.

Mene ne napušta radost. Osećam se kao lovac pored krda divljači.

Ruke mi podrhtavaju i miluju granate. Preko čelika me povezuju sa ljudima koji prolaze pored mene. Čekam da svi proću, da isprazne ulice I napune salu. Ali koju?? Opet se misli vratiše na malu i veliku salu.

Nekoliko minuta ranije odlučio sam da bacim granatu u veliku salu, ali tada je bila drugačija situacija. Sada se sve promenilo. Verovatno ih ima i u maloj sali. Došli su možda sa druge strane. Ili su kroz veliku salu ušli u malu. Sve je moguće. Verovatno su sale međusobno povezane. Ja to ne znam. Zato se kolebam. A bilo je normalno da dejstvujem po planu, kao što su drugovi predvideli: da napadnem na malu salu. Opet sam počeo da se lomim.

"Šta imaš tu da misliš?" govorio je ono moje drugo ja. "Na malu salu ćeš baciti bombu, sve je u redu. U njoj su takođe oficiri. To je daleko sigurnije, lakše ćeš umaći!"

Ponavljali su se stari razlozi, sada su bili opravdaniji i primamljiviji.

Međutim, moje prvo ja, koje u sebi ima više hrabrosti i smisla za rizik, imalo je suprotne razloge: "Ne budi kukavica! Pogledaj, svi oficiri idu u veliku salu. Tamo će ih biti više, prava gužva. U maloj sali ima svega dvatri stola. Tamo ih sigurno neće biti toliko. Pokušaj, poigraj se! Ovde je za bekstvo teže i za život opasnije, ali je zato interesantnije."

Sve je bilo primamljivo i opojno, kao slatko, dezertno vino. Možda je i pohlepa bila posredi.

Gomila oficira žuri i ulazi u salu. Koliko će ih samo biti? Jedna granata bačena u takvu gomilu može mnogo da učini. Opet neodlučnost. Razmišljam i razgovaram sa sobom. Usne se miču, šapuću, i ja to ne osećam. I suviše sam zauzet razlozima i protivrazlozima. Dobro je što ne stojim pod svetiljkom. Lgudi bi to svakako zapazili i smejali se.

Razgovor koji vodim sa sobom za mene nije neobičan. Često sam tako razgovarao, grdio i hvalio sebe, putovao u zemlju snova ili se igrao rata, u kome sam, pustivši mašti na volju, stvarao čuda. Sve su to bile dečje sanjarije i razmišljanja. Ali ovde je stvarnost. Tu nema mača koji, kao u bajci, može da skine odjednom po dvadeset glava.

Sa mosta dolaze sve manje i manje grupe nacističkih oficira. Još malo pa će verovatno svi proći. Ostaće pusta ulica. Na njoj neće biti ni žive duše. Ostaću sam. Prepušten sebi i slaboj svetlosti. Okupan bukom koja dopire iz kafane pozadi mene.

Treba žuriti i odlučiti se. Napad se mora izvršiti, ali gde? Mala ili velika sala? Još sam neodlučan. Kao da je to neka vrsta zadovoljstva i mučenja samog sebe. U njemu čovek razmišlja šta je bolje u datom trenutku. Manji ili veći uspeh? Sigurno bekstvo ili veći rizik? Ranije o tome nisam mnogo razmišljao. Seljinu i Mikinu ideju da se napadne mala sala prihvatio sam bez mnogo razmišljanja. Ali sada vidim situaciju sasvim drugačije. Njih dvojice nema. Ne mogu da ih pitam. Sam treba da odlučim. Čujem Mikine reči: "Nemoj da prenagliš. Trezveno razmisli ..." Šta to znači? Kako te reči da uskladim sa mučenjem kome se podvrgavam? Da ne prenaglim? To bi značilo da izbegavam veliku salu. Trezveno razmišljanje mi govori nešto drugo. Zašto Mika nije pored mene? Njemu bih prepustio odluku. Lakše bih izvršio što se od mene zahteva.

"Hajde, ne muči se", čujem stari glas. "Mala sala je uspeh i život. To je najvažnije. Životu sve treba potčiniti. Biće fašističkih oficira i na drugom mestu."

"Ali nikada ovako sakupljenih na jednom mestu. Nikada tako poklonjenih", razuverava me moje pravo ja.

"Idi na veliku salu. Položi ispit pred samim sobom. Ako to učiniš, uvek ćeš biti ponosan na sebe. U obratnom slučaju, odavde ćeš poneti senku koja te nikada neće napustiti. Kad ti ljudi budu pričali o Hotelu 'Park', uši će ti biti crvene. Zato nemoj da bežiš. U velikoj sali pronaći ćeš sebe."

Iza mojih leća naićoše dva nemačka oficira. Vodili su izmeću sebe neku mladu ženu. Ona je nešto natucala nemački. Videlo se da nije Nemica. Nepoznavanje jezika ipak joj nije smetalo da se slatko smeje s njima. Žure verovatno na večeru i ples. Nisu usamljeni. Još jedan oficir s nekom ženom proće pored mene, idući za njima prema hotelu. Tom ulicom pored hotela civili retko prolaze. Samo ponekad žurno promakne po koja usamljena osoba. Na ulici je još gužva. Do početka policijskog časa ostalo je još oko četrdeset minuta. Ljudima to ne smeta. Oni još uvek šetaju ili u kafanama sede i piju. Muzika škripi i jeca. S vremena na vreme, glas harmonike izdvoji se i nadjača ostale instrumente.

Noć je prekrasna. Na nebu nigde oblačka. Mesec počinje da se pomalja.

"Biće divno putovanje", pomislih, ali se odmah setih da život izgleda drugačije. "Možda i neće biti putovanja." Neka čudna jeza prostruja mi kroz telo pri toj pomisli. Laž je kad ljudi kažu da ih nije strah umreti. Istina je da ljudi mogu svesno da stave život na kocku ako vide da je cilj za koji se umire vredniji od života. Ali i tada će im biti žao života. Sa prestankom života kida se svaka veza sa stvarnošću. Odande se niko ne vraća. Možda je japanskim samoubicama lakše umreti, jer oni veruju da posle takve smrti odlaze u raj — u novi život, bolji i lepši od onoga koji su imali na zemlji. Mi komunisti nemamo raja. Za nas je jedini raj, ma kakav on bio, ovaj na zemlji. Samo se on može stvarati, i samo on može biti raj u kome će se čovek osećati čovekom. Za takav raj, koji treba da se stvori za one što ostaju živi, ide se u smrt. Taj raj nikada neće videti onaj koji pogine. Davali su se životi, ali nikada bez straha. Može se i pesmom umirati, ali to ne znači da čovek voli da umre.

Tog trenutka, dok su poslednje grupe Nemaca dolazile od mosta, voleo sam da živim. Više nego ikada pre toga. Voleo sam da vidim šta će biti. Voleo sam još jednom da vidim drugove koji su mi dali ovaj zadatak. Da vidim radost i sjaj u njihovim očima. Za mene je život bio nepoznat, za mene je bila nepoznata ljubav, ona ljubav što mladog čoveka opija i o kojoj on danonoćno sanja i mašta. To je za mene bila tajna. Ja je nisam doživeo, ni otkrio. Put kojim je dalje trebalo ići samo se u magli nazirao. Želeo sam da ga vidim i da sve to doživim.

Pa ipak, uprkos svemu tome, u meni se iskrila želja za onim što je opasnije. Možda je to bilo nešto hazardersko, opojnije. Nešto privlačnije od običnih koraka po ravnoj ulici. Tamo se nikada ne može uganuti prst ili slomiti noga. Ne može se osetiti bol ni radost ozdravljena. Činilo mi se, ukoliko život proće kroz veća i teža iskušenja, biće interesantniji. Posle toga duša je ispunjena nekim zadovoljstvom. Čovek je izmerio svoju vrednost. Ima veće poverenje u sebe.

Međutim, u ovom slučaju želja za većom opasnošću nije dolazila kao želja za opasnošću, kao avantura. Ona je bila neophodna, bila je korisnija. Zadatak je zahtevao da se fašistima nanesu što veći gubici. Da udarac bude što snažniji i da odjekne duž svih puteva. "Početak mora biti snažan", čujem reči. One su ugraćene u mene. Zalivene mržnjom sa druma između Užica i Valjeva. Snažan udarac traže gadosti koje ostavlja fašistička čizma.

Oklevanju je kraj. Odluku moram doneti. Nju zahtevaju poslednji oficiri koji ulaze u hotel. Zahteva je gotovo prazna ulica. Zahteva je i vreme, koje žuri napred.

Mala ili velika sala?

Sav sam napregnut. Zakoračio sam. Sledećeg trenutka moram poći. Pre toga moram znati kuda ću. U meni se sa poslednjom snagom bore dve sile. Moja dva ja. Istovremeno mi šapuću dobre i loše strane mojih želja. Upozoravaju na uspeh i opasnosti. Moje voljeno ja je jače, grlatije. Njegov glas potiskuje sve druge i potmulu vrevu sa ulice: "Ako si već jedpom odlučio da baciš bombu na veliku salu, zašto bi menjao tu odluku? Biće isto kao i ono što si malopre odlučio. Isti uslovi, samo veći rezultati." Šapat je snažan, rečit. Opio me. Predao sam mu celog sebe. Prihvatiću ga.

Odluka je već tu: napasti veliku salu. Odahnuh, osetih čudno olakšanje. Mir se opet vraća. Prsti se ne grče. Lakše dišem. Mirnije posmatram oko sebe. Odluku prepuštam rukama da je sprovedu u delo. O njoj gotovo više ne razmišljam. Svu snagu uma uperio sam prema hotelu. Tamo je prikovan i pogled. Čekao sam da uću i poslednji oficiri, pa da krenem.

Vreme i koraci su preda mnom.

Opet se setih Mike i Crnog. Obojica su verovatno nervozni. Ko zna šta misle! Prošlo je gotovo više od dvadeset minuta, a eksplozije nema. Mika verovatno misli da sam se uplašio i odustao. Možda mu i druge misle padaju na pamet. Da sam uhvaćen ili što drugo. Pokušavam da budem na njegovom mestu. Ne mogu da se uživim u tu ulogu. I suviše sam zauzet svojom. Crni, verovatno, pri slaboj mesečevoj svetlosti pokušava da vidi koliko je sati. On će čekati do deset. Vremena je ipak dovoljno. Evo, vreme je pri kraju. Nekoliko poslednjih oficira prešlo je most i žuri prema hotelu. Ulica se raščišćava. Izgleda da će sve biti u redu. Ali ponekad i beznačajnije sitnice i nepredviđeni slučajevi mogu da ometu sve.

Ulicom prođe automobil. Polako je usporavao brzinu i stao pred hotelom. Iz njega izađe oficir i uđe u hotel. Kola su bila otvorena. Šofer izađe iz njih i poče da šetka pločnikom. Počeo sam da proklinjem i da se ljutim. Otkuda baš sada da naiđe? Ko zna koliko će oficir ostati unutra! Šoferu nisam mogao ništa da uradim. Imao je revolver, a u kolima, verovatno, pušku ili automat. Šta sada? Pored njega je teško proći. Da pucam prvo u njega, pa onda da bacim bombe, nemogućno je. Pucanj će ih uzbuniti, i sve će biti kasno.

"Mala sala!" sinu mi u glavi. Da, to je jedina mogućnost, jer su vrata na drugoj strani. Ali je bekstvo predviđenim putem nemogućno. Trebalo bi trčati preko ulice koju osmatra vojnik. Jedini je izlaz drugom, nepoznatom ulicom. Opet sam se uznemirio. Otkuda baš sada da dođe? Sav gnev rado bih iskalio na tom šoferu, koji uporno šeta i čeka.

Vreme prolazi. Još malo pa će svi biti unutra. Već se pripremam. Treba krenuti. Gledam: šofer se nešto uzmuvao, otvara vrata. Iz kapije izađoše dvojica, verovatno su to, sudeći po šoferovoj uslužnosti, oficiri. Sedoše na zadnje sedište. Šofer zatvori vrata, upali motor, kola krenuše, a zatim zaviše za prvi desni ugao. Strašan teret svali mi se s leđa. Sada je sve čisto. Nema nikakvih prepreka. Hteo sam da požurim. Iskustvo je iskustvo. Kako je došao prvi automobil, može doći i drugi. To ne bi bilo nimalo čudno. Sa mosta niko ne dolazi. Ulica je gotovo pusta.

Poslednji oficiri su na vratima sale. Prikupljam snagu. Treba da krenem. Ali još J"edan slučaj se te večeri poigrao mojim strpljenjem. Sa suprotne strane, iz mračne ulice, idući polako i vodeći za ruku dva mala deteta, išla je jedna žena, Njoj se nije žurilo. Brzinu su diktirala deca. Gledam levo i desno. Nigde nikoga. Oficiri su svi unutra. Ulica je potpuno prazna. Idealan momenat za dejstvo.

Ali žena?

Ona polako geguca. Ni na kraj pameti joj nije da požuri. Sada je naspram zgrade hotela. Ulica i terasa hotela dobro su osvetljene. Vide se kao na dlanu. Žena nije opasna, mogu da krenem. Ali deca? Šta će biti posle eksplozije? Ona će biti u blizini. Nju i decu Nemci, onako razjareni, mogu da ubija.

"Čekaj, deca ne smeju biti žrtvovana", govorilo mi je nešto hladno, strogo. Nije bilo drugog izlaza. Čekao sam. Ali ona, kao za inat, namešta detetu cipelu. Opet polazi i ide sasvim polako. Deca su kriva. Ne mogu brže. Nemiran sam. Ljutim se na ženu i decu što tako sporo idu. Svakog trenutka može iskrsnuti kakva nepredvićena slučajnost. Mogu naići kola ili kakva grupa. Mogu iskrsnuti nove prepreke. Ništa ne preostaje. Mora se čekati. Sa mosta doćoše dva vojnika, ali produžiše prema gradu i izgubiše se u gužvi prema spomeniku.

Trenuci prolaze. Srce mi snažno bije, ali već sam mirniji i staloženiji. Niko se ne pojavljuje. Žena je već stigla sasvim blizu mene. Doviknuh joj:

— Požurite, sad će policijski čas.

Ona se trže, pogleda me, a zatim uze mlađe dete u naručje i brzo ode ulicom koja ide levom obalom Nišave.

U meni sve zatreperi. Ponovo sam padao u već jednom preživljeno raspoloženje.

"Sad ili nikad! Pravo u veliku salu!" rekoh sebi.

U tom trenutku dva zvonka ženska glasa odjeknuše iza mojih leđa. Mlade žene u prolazu pored mene glasno su se smejale.

Misliš da ćemo ga naći? — govorila je jedna od njih.

Sigurno, u ovo vreme uvek je u hotelu — odgovori druga.

Zagledah se. Jednim pogledom obuhvatih obe. Bile su mlade. Ne mogu ništa reći o njihovoj lepoti. Ponekad je mladost najveća lepota. Prošle su pored mene i uputile se prema hotelu gde su nemački oficiri. Još sam uspeo da čujem jednu od njih:

— Ako ga nađemo, biće nam lepo.

Zvonak smeh, neka vrsta kikota, razleže se u noći koja je, začudo, odjednom postala tiha.

"Pa one idu u hotel gde su oficiri", sinu mi.

"Za njima", pomislih. "One su dobra maska".

Na desetak koraka iza njih, krenuh prema velikoj sali. Posmatrao sam ih i čuo njihov razgovor, ali ga nisam razumeo. Govorile su nešto tajanstveno, poluglasno, da bi s vremena na vreme prsnule u smeh.

"Čekaj još malo! Videćemo kako ćete se smejati kroz nekoliko trenutaka", pomislih. Bio sam donekle zadovoljan što su njih dve ispred mene. Da bar neko od onih građana koji dobrovoljno odlaze na to prokleto mesto oseti malo straha sa svojim gazdama.

One idu dalje držeći se ispod ruke, pričaju i smeju se. Da li će to biti njihov poslednji smeh?

Ulica kojom idemo potpuno je osvetljena. Terasa hotela je takođe osvetljena, a staklena strana, okrenuta prema terasi i ulici, kupa se u svetlosti koja dopire iz sale. S naše leve strane nalazi se park, ograđen prema ulici gustom žičanom ogradom visokom oko jedan i po do dva metra. On nije osvetljen. U njemu je mračno i tajanstveno. Otuda ne dopiru nikakvi šumovi. Verovatno tamo nikoga nema. Ljudi su već davno otišli kući. A šta bi i moglo biti? Ništa što bi uspelo da me omete.

Svakako je već više od devet i dvadeset pet minuta. Više od dvadeset pet minuta zakašnjenja. Drugovi su verovatno nervozni i pitaju se šta se desilo sa mnom. Smeškam se u sebi na tu pomisao.

"Strpite se još koji trenutak, nećete biti razočarani", pomislih.

Polako, na pristojnom rastojanju, koračam za ženama. Put se otegao. Hteo bih da potrčim i u jednom trenutku da se stvorim pred vratima. Više ne razmišljam na koju salu da napadnem. To je prošlost. U tom trenutku, čini mi se, više ni o životu nisam mislio. To je možda bolje. Čovek se uvek instinktivno, bez velikih priprema, bori da ga sačuva. Ako o njemu u trenutku izvršenja zadatka ne misli, već svesno računa da će ga možda izgubiti, zadatak će sigurno uspeti.

"Hladnokrvno se drži, i hladno misli u svakom trenutku. Nemoj pred smrću koja je razjapila čeljust da zatvoriš oči. Gledaj je pravo u lice i ne izbegavaj njen pogled. Ako zažmuriš — gotov si!" Ove reči, koje sam slušao od Mike, odjekivale su mi u ušima tog poslednjeg dana. Ovakve akcije imaju svoje osobenosti. Ukoliko su drskije, neverovatnije, i ukoliko ih mašta neprijatelja može teže zamisliti i pretpostaviti, utoliko se lakše mogu izvršavati. U njima često bez hazarderstva nema uspeha. Sve zavisi od plana i kockara.

Drskost i smelost saveznici su uspeha i života. Kolebljivost ih unapred osuđuje na smrt i propast.

Bezbrižno zviždim neku isprekidanu pesmu. Neodređenu, nejasnu, možda u tom trenutku komponovanu. Ne znam, jer to mehanički radim. Hteo bih da izgledam bezbrižan i miran. A u stvari sam napet kao struna, svaki nerv i mišić su do krajnosti zategnuti. Čini mi se, kad bi me neko kucnuo, zazvonio bih kao žica na harfi. Napetost je rasla ukoliko je sala bila bliža.

Put od ugla do sale veoma je kratak. Može se preći za nekoliko trenutaka. Ali kratkoća puta ne smeta da bezbroj raznoraznih misli u tom trenutku kao munje prolete kroz glavu. One su prava napast. Kao da osećaju da su to zadnji trenuci, pa bi htele da im se bar pokloni malo pažnje. Javljaju se davno zaboravljeni događaji iz detinjstva. Neka pojedinost iz nikad završenih igara. Tu je škola, drugovi, profesori, otac. Moram tih nekoliko koraka da vodim pravu bitku s njima.

Drugi deo mojih misli usredsređen je na salu i desnu ruku, kojom čvrsto stežem granatu.

Sve sam bliže. Ruka sve jače steže bombu. S vremena na vreme otpustim prste da se isprave. Bojim se grča, toliko jako ponekad stežem taj hladni, a ipak topli čelik.

U tom času se trgoh. Čuo se motor. U susret su mi dolazila kola. Farovi su osvetljavali ulicu.

"Hoće li stati pred hotelom?" pitao sam se i drhtao od zebnje. "Da potrčim što brže?" To neće biti dobro. Još jednom sam proklinjao slučajnosti, od kojih sve zavisi. Njih je teško predvideti. One iskrsavaju iznenadno i ponekad ruše cele planove.

Kola koja se približavaju strašno me uzrujavaju. Kao da osećam strah. Strah od njih, od neizvršenja zadatka. Strah da moram možda napraviti još jedan krug i čekati da kola odu. Grlo se opet naglo suši.

Automobil se, kao za inat, kreće polako. Niti smanjuje niti povećava brzinu. Već je naspram ulaza u hotel, ali ne zastaje. Polako klizi niz ulicu. Farovi me osvetljavaju. Zastajem za trenutak dok prolazi pored mene. Nisam više izložen svetlosti. Za to vreme žene odmiču. Požurih za njima. Okrenuh se prema kolima koja su otišla preko mosta ka Nemanjinom gradu. Nemam vremena da se radujem. Sav sam u nekoj groznici što je i ta nepredvićena slučajnost iščezla. Nestala je istom brzinom kojom se i pojavila. Zaboravljam na nju, ne mislim više. Ubeđen sam da više ništa ne može naići. Ništa me ne može zadržati. Toliko su mi nervi u napetom stanju da imam samo jednu želju: da što pre završim taj posao. Naokolo ništa više ne postoji. Ništa ne vidim, i neću da vidim, izuzev osvetljenu salu. A ona je tako blizu. Osećam njen dah i život koji kipti i kroz otvorena vrata izlazi napolje u beskraj. Otuda dopiru zvuci muzike, isprekidan razgovor i glasan smeh.

Žene su već na kapiji. Skreću unutra. Pratim ih pogledom. Nisu išle preko terase u salu. Prošle su mimo terase i ušle pod trem gde je ulaz u hotel. Bio sam zadovoljan što su otišle tamo. Njihov greh nije zaslužio tako brzu smrt. Njima pripada teža kazna: prezir i poniženje od sunarodnika. Neprimetno sam ih pratio pogledom i zviždao.

Ali i toj spoljašnjoj mirnoći već je kraj. Tu sam, na kapiji, pred ciljem. Ništa mi ne smeta. Ispod trema na ulazu u hotel niko se ne vidi. Na terasi takoće. Ulica je čista. Sve je mirno. Ništa me ne sprečava. Jedino srce počinje još snažnije da lupa. Tu sam na pragu pećine u koju treba da zavirim. Tu, u ovom brlogu, nalazi se smrt koja svakodnevno kosi nevine ljude i živote... Treba pogledati u njen brlog i u njene oči, kako su mi govorili drugovi, i možda nešto skratiti od njenog života. A sada je poslednji trenutak. "Samo mirno", govorio sam sam sebi. Skrenuo sam s trotoara. Odmah s leve strane su stepenice koje vode na terasu, a nekoliko koraka dalje zid jednim delom zastakljen. Kad se otvori, sala se spaja sa terasom. Kroz otvorena vrata jasno dopire galama i nemački govor. Već sam na terasi. Još nekoliko koraka i biću na ulazu.

Kroz otvorena vrata jednim pogledom obuhvatih unutrašnjost sale. Unutra je velika gužva, fašistički oficiri nabijeni jedan uz drugog sede oko stolova. Drugi, opet, stoje i piju. Jedna grupa pleše, a zvuci muzike odjekuju i dopiru napolje iz tog bučnog izvora. Kakvi su to zvuci? Ne znam! Unutra je ples. U ušima zuji, slepoočnice biju, hoće da prsnu. Desna ruka se oznojila stiskajući granatu. Gledam u tu masu, u ubice koje se nalaze unutra, u sali. Bezbrižni su. Posle zločina dolaze pirovi i veselje. Bezbrižni izgledaju dok ih posmatram kroz vrata.

"Da li je unutra i onaj što baca kosti?" "Da li je unutra i onaj sa vodnjikavim očima?" Osetio sam snažnu želju da pogledam u salu. Da poslednji put vidim ko je sve unutra. Gde ih je najviše.

Ko zna koliko bih tako dugo gledao da mi se noge ne kreću prosto mehanički. One ne zastaju. Ravnomerno grabe prostor i približuju se vratima. Od njih nema odstupanja. Ona su cilj. Nemam vremena da ih još gledam. Za trenutak i ne raspoznajem lica.

Kao da mi je neka magla pred očima. Kroz vrata se vidi osvetljena sala i neka bezoblična zelena masa. Stresoh glavu. Okretoh se levo i desno: nema nikoga. Niko me neće preduhitriti.

"Sad! Sad!" govori mi nešto. "Samo hrabro!"

Ne gledam više unutra. U glavi zuji. Ne vidim ništa drugo osim mermernog stuba pored vrata. To je gladak sjajan mermer. Udarom o njega treba da upalim bombu. Od te pojedinosti zavisi sve. Hoće li bomba upaliti? Da li je ispravna? Setih se onih bombi koje nisu upalile za vreme mojih vežbi u Mirnici. Obuze me neka zebnja. Ali sad nema vremena za proveru. Već sam tu. Sjajni mermerni stub mi je pred nosem. Odmah pored njega su vrata. Da neko ne izaće? Levom rukom mahinalno opipah za pojasom napunjen i otkočen pištolj. Nema nikoga. Niko ne izlazi. Ništa se ne čuje, osim galame i zujanja u mojim ušima.

"Gde li je stražar?" pitam se.

Ali sada je sve kasno. Nemam vremena više da odgovorim na to pitanje. Tu je poslednji korak. Sa sledećim treba upaliti bombu. U magnovenju desnom rukom izvadih granatu. Kapisla je uperena prema stubu.

Hoće li upaliti?

Sledeći korak, zadnje pola sekunde, snažan zamah rukom i udar granatom o stub. Istovremeno se ču prasak i blesnu svetlost upaljene kapisle. Sledeći trenutak očekivao sam kao davljenik slamku. To je trenutak, to je ko zna koji deo sekunde, ali izgleda kao večnost. Kapisla je upalila. Sada treba čuti šištanje fitilja koji gori. Jedan tren, jedna neizvesna večnost. Pomisao na drugu granatu. Ali već bomba zašišta. Odjeknu zvuk miliji od svake muzike. Setih se svog učenja i šištanja granata kad sam ih one večeri bacao sa Sinadinom. Zvuk je isti.

Nema sumnje. Sve je ispravno. Nema vremena za razmišljanje. Treba dejstvovati brzo. Okrenuh se prema sali. Brojeći do tri, napravih tri koraka preskačući prag sale. Već sam unutra — u jazbini. Jednim pogledom već pri drugom koraku, obuhvatio sam je celu. Najveća je gužva tamo, u sredini sale. Do vrata sede oficiri i gledaju me zabezeknuto, zbunjeno. Ne miču se, ne shvataju šta se dešava. Izgledaju kao kipovi. Pogled mi se susrete sa jednim od njih. Vremena nema. Granata šišti. Već sam završio brojanje do tri. Snažno zamahnuh i bacih je u najveću gužvu. Video sam samo luk koji je napravila pri letu. Njen pad nisam čekao. Sa neobjašnjivom hitrinom, u dva skoka, našao sam se van sale. Već sam na terasi, zaklonjen iza mermernog stuba. U tom trenutku bio mi je potreban zaklon od parčadi sopstvene granate. U istom trenutku gotovo mahinalno sam izvadio i držao u desnoj ruci revolver. Još jedan korak. Još sam zaklonjeniji. Sve misli su usredsrećene na parčad granate čiju eksploziju očekujem.

Sve je to tako munjevito. Nemam vremena za razmišljanje. Do malopre nisam mislio o životu. Zadatak je bio ono glavno. To je sada izvršeno. Eksplozija samo što nije odjeknula. Ali sada u svesti glavno postaje nešto drugo. Sav sam obuzet žudnjom da se izvučem odatle, da ostanem živ. To je u ovom trenutku najglavnije.

Koliko je vremena prošlo? Ko će znati? Verovatno delić sekunde. Sav sam u pokretu. Nisam ni završio treći skok ...

Eksplozija se razleže u noćnoj tišini, koja je obavijala ovaj hotel pun razuzdanih fašističkih oficira. Zgrada se zatrese. Tle pod nogama kao da je zadrhtalo. Stakleni zid se lomio i rušio. Unutra je nestalo svetlosti. Pravi haos i pakao. Jauk, uzvici i vika razlegali su se iz sale. Sve se izmešalo i uskovitlalo. Nemoguće je ma šta raspoznati. Neko izlete na terasu kroz razbijeno staklo i sruši se. Da li je, ranjen granatom ili gonjen strahom, telom slomio staklo?! To niko ne zna. Imao sam utisak kao da je sala postala kazan u kome sve ključa. Sve se odigrava munjevitom brzinom.

U trenutku eksplozije zastadoh za časak. Neka prijatna toplina obuzimala mi je telo. Razlivala se gordost, zadovoljstvo. Setih se drugova. Da li čuju? Ali već u sledećem trenutku mislio sam na stvarnost. Ukoliko je unutra bio veći haos i u duši silniji trijumf, utoliko sam više želeo da se izvuče^m odatle. Taj goli život je postao u tom trenutku tako mio i dragocen. Sve sam stavio u pokret da ga spasem: i misli, i volju, i snagu. Sve je usredsrećeno na stazu koju treba pretrčati da bih se našao u sigurnosti.

Da li stojim dok se čuje eksplozija i njen eho, ili sve to doživljavam u dugim hitrim skokovima? Ne znam. Čini mi se da sam zastao. Možda mehanički, pod uticajem eksplozije. Trgoh telom. Povukoh ga niz ulicu. Sve je u redu. "Samo napred! Što brže!" šaputalo mi je nešto. A to napred je tako neizvesno. Kratak put u običnim prilikama veoma je dug u ovakvoj situaciji.

Neki ženski glas na ulazu u hotel prodorno vrisnu. Učini mi se kao da taj isti glas viknu: "Evo ga, tu je!" Možda mi se to učinilo u onoj gužvi i metežu. Ali na tome se nije završilo; kao da se' čuo bat koraka. To me prenu, podstače na duže i brže skokove. Učini mi se da će iz pozadine odjeknuti pucnji. Nervi kao da su prikupljali snagu na površini leća da od6ij'u kuršume koje sam očekivao. To je bilo samo trenutno. Nekoliko skokova, i već sam na ulici. U letu okrenuh desno. Preda mnom je bila svetla široka ulica. Niz nju je trebalo trčati. S leve strane je park. Najvažnije je bilo preći taj deo i skrenuti ulevo. Posle će biti lakše. Vep sam kao strela poleteo niz ulicu. Imam utisak da mi noge ne dodiruju zemlju. Telo je tako lako, noge tako izdržljive i snažne. Ali sve to samo za trenutak tako izgleda.

U sali još uvek traje huka i metež, još uvek pada i lomi se staklo. Odjekuju jauci. Moje bekstvo se dobro odvijalo. Sve je bilo u redu dok nisam potrčao današnjom Ulicom Sedmog jula. Tada se desi nešto nepredvićeno, iznenaćujuće. To me ošamuti za trenutak. Park kao da ožive. Iz njegove tamne utrobe razlegoše se ljudski uzvici i glasovi. Otuda, iz dubine, kao da su odjekivale komande, vika, galama. Neka sila kao da tutnji i valja se po njemu. Pogledoh na tu stranu. Koža mi se naježi. Krv kao da je prestala da struji. Iz svih uglova parka letele su ljudske siluete prema meni, prema žici koja je odvajala park od ulice. Njima je bilo jasno da sam ja to učinio, sve su iz mraka videli kao na dlanu.

Sala je prošlost. Ovo je sada nova opasnost. Mogla me je spasti samo brzina. Povećah je. Skočih dvatriput brzo, ali posle toga osetih se nekako čudno. Noge su postajale teške. Kao da su se kočile. Bolele su me grudi, nedostajalo mi je vazduha.

"Šta je to? Šta se to dogaća?" pitao sam se, ali sam i dalje trčao, kako mi se činilo, veoma polako. Možda zato što sam u jednom skoku želeo da se naćem van opasnosti.

Telo kao da sve više malaksava, snage kao da nestaje, dišem veoma teško.

"Da li je ovo kraj?" upitah se. Gledam masu vojnika koji trče prema ogradi. Baš kada doćem do kraja parka, do krivine gde on zavija irema Nišavi, oni će biti na ogradi. Mnogo ih je, šta mogu da uradim sa pištoljem? Počinjem podsvesno da brojim koliko metaka imam u njemu. Sedam, šest u šaržeru i Jedan u cevi. Dalje zamišljam koliko vojnika mogu ubiti — šest ili sedam. Šest. A sedmi? Nije mi jasno da li je taj metak za mene ili za još jednog vojnika. Za tu odluku imam vremena. Dok pretrčim ostalih trideset koraka, odlučiću. To je ipak daleko, ostavljam odluku za kasnije.

Kroz maglu se sećam drugova. Tek sad mi je jasno zašto su navaljivali da se napad izvrši na malu salu. Oni su predvideli sve — da mi se ništa ne desi.

Vika iz parka postajala je sve jača. Pomešala se sa onom koja je dolazila iz male sale i kuće preko puta nje. Da li je u toj kući bilo Nemaca? Ko bi to mogao znati! Iz male sale su izlazili na ulicu i vikali nekim nerazumljivim glasovima. U velikoj sali, pored koje sam još uvek trčao i dalje su odjekivali uzvici i jauci. Nekoliko njih je izletelo na terasu, ali nisu mogli da se snaću. Kao ošamućeni vrteli su se u krugu.

"Sam si kriv", počeo sam da grdim sebe. "Hteo si više. Eto, sad imaš što što si hteo. Požuri, potrči još brže." I trčao sam iz sve snage, do iznemoglosti. Otkud se samo ta snaga stvarala uvek ponovo, kad sam već mislio da je na izmaku? Nisam znao. Život se borio za sebe. Pronalazio sakrivene rezerve snage.

I dalje sam trčao.

Još malo, još dvatri koraka pa ću izbiti do ivice zgrade i parka, gde treba da skrenem nalevo, u Ulicu Orlovića Pavla, koja pored parka vodi ka Nišavi. Da li će biti kasno? Oni su već blizu. Preskočiće žicu pre nego što umaknem. Ispred mene otegla se ulica. U dubini, ona je mračna. Šta je tamo? To ranije nismo izviđali. Plan bekstva je predviđao drugi pravac. Treba skrenuti nalevo pored parka. Da li da ga promenim? Da trčim pravo Ulicom Sedmog jula i zaronim u mrak, nejasan i neispitan?

"Da, tamo je najbolje", govorio sam sam sebi. Ispred mene nije bilo nikoga. Iz male sale dopirala je sve veća galama. Dostigla je vrhunac kad stigoh do raskrsnice i ulice koja prolazi pored parka i male sale. Videh grupu ljudi u zelenim uniformama. Oni još jače zagalamiše. To nije bila vika, to je bilo divljačko, izbezumljeno urlanje. Krici iz sale odjekivali su u tihoj avgustovskoj noći i mešali se sa onima što su dolazili iz parka. Trebalo je samo te dve grupe da se spoje i da mi preseku put. Ali u mnogo čemu sam imao prednost. Još malo i biću već preko, u mračnoj ulici. Juriće za mnom, ali postoji zračak nade da se izvučem.

Međutim, tog zračka nade nestade. Pravo prema meni, iz dubine Ulice Sedmog jula, niz koju sam hteo da trčim, zasvetleše farovi automobila. U susret su mi dolazila kola. Da li sam zastao? Ne znam. Imao sam utisak da sam izgubljen.

"Tu je kraj", pomislih. U ruci sam čvrsto stezao pištolj. Desni kažiprst držao na obaraču, čini mi se da sam podizao pištolj prema slepoočnici.

"Još nije vreme, zar si se uplašio izbezumljene rulje? Budi miran i traži izlaz." A meni je izgledalo da izlaza nema. Čarobni krug je zatvoren. Kuda? Sa desne strane oficiri, ispred mene automobil. Iz parka juri rulja. Ona je već kod ograde. Pozadi haos, pakao. Tamo nemam kud. Još malo pa će mi biti za petama. Jedino je nalevo, u Ulici Orlovića Pavla, postojao zračak nade. Ograda parka prilično je visoka. Onima koji trče prema njoj trebaće vremena da je preskoče, I još jedna prednost: ta ulica je raskopana. Uređuje se kanalizacija. Kola ne mogu da idu njom. Ne mogu da me gone.

Tražio sam i dalje izlaz. Još nisam hteo da se predam. Nije još sve izgubljeno. To su poslednji koraci. Dok njih napravim, moram odlučiti na koju ću stranu. Odluku podstače još jedan mali dogaćaj. Iz grupe oficira koji su vikali kod male sale izdvoji se jedan snažan, visok čovek i potrča prema meni vičući:

— Halt! Halt!

Pogledah tamo. Da pucam, nisam imao vremena. Kola su se približavala. Za njim krenu još nekoliko njih. Kroz ogradu parka vidim siluete, sasvim blizu žice. Već sam izbio na raskrsnicu. Priklešten sa svih strana goniocima koji su se približavali, mahinalno okrenuh nalevo duž izrovane Ulice Orlovića Pavla. Trčao sam desnom stranom trotoara. Gonioci su primetili kud sam skrenuo. Tek tada nastade paklena galama. Kao da su predosećali da im plen izmiče iz ruku. Oficir koji je iza mene predvodio grupu naročito se isticao galamom.

— Halt! Halt! — neprekidno je odjekivalo izamene.

"Samo ti viči", mislio sam. Ali on je bio prilično brz. Okrenuh prema njemu ispruženu ruku. On kao da za trenutak stade. Nisam pucao, produžio sam da trčim. Mećutim, on nije bio toliko opasan kao grupa koja je dolazila iz parka. Pogledah u tom pravcu. Koliko ih je bilo, ne znam. Možda dvadeset, trideset, ili pedeset. Jedna velika gomila već je prišla žici i spremala se da je preskoči. Nalazili su se ispred mene. Iz pozadine i sa strane približavale su se i druge siluete. Bili smo blizu, razdvajala nas je samo širina ulice i žičana ograda. Već sam video lica koja su se cerila sa druge strane'žice i ruke koje su se grčevito hvatale za nju. Još malo, još koji trenutak, pa će preskočiti ogradu i preseći mi put i odstupnicu u život.

"Da li je to kraj?" još jednom se upitah. "Ne, nije", ubećivalo me je nešto. Još brže sam potrčao. Ali nešto me štrecnu. Zastadoh za trenutak. Tamo daleko ispred mene vide se neke senke koje mi dolaze u susret. One su daleko. Pre nego što stignu, skrenuću u prvu ulicu desno. Ali ova neposredna opasnost, opasnost koja je dolazila iz parka, nadnela se kao taman oblak iz koga sevaju munje i samo što nije počeo da pada grad.

Trčim koliko me noge nose. Leva mi je ruka slobodna. Njome mašem. Spotakoh se o neku dasku. Umalo što nisam pao. Ruka me zabole od udara u nešto tvrdo. Osetih neko blaženstvo. Kao da je dolazio spas. Pogledah u pravcu lica koja su se zlurado cerila na mene. Tu je u levom džepu još jedna defanzivna odšrafljena granata. U istom trenutku već sam stvorio odluku. U trku je izvukohlevom rukom. Osetih hladnoću čelika. Vremena nema. Treba dejstvovati brzo. Svaki trenutak je presudan. Naokolo nigde tvrdog predmeta. Nema mermernog stuba kao pred velikom salom. Ali u desnoj ruci je revolver. Čvrsto stegoh dršku. Zastadoh i snažno udarih revolverom po kapisli granate koju sam držao u levoj ruci. Ču se prasak kapisle. Odmah zatim šišnu vatra iz fitilja. Nisam imao vremena da je premeštam u desnu ruku. Potrčah napred, brojeći do četiri. U tom trenutku gruba je bila tačno prema meni. Vrlo blizu. Ogromna velika, ona se cerila na mene. Levom rukom bacih bombu. Video sam kako je prešla ogradu i pala meću njih. U istom trenutku legoh u kanal, iskopan za kanalizaciju ili vodovod.

Tek što sam tresnuo na dno kanala razleže se druga eksplozija. Odmah iskočih napolje. Za trenutak se okrenuh. Onaj što je trčao za mnom ležao je na ulici. Niko više nije pokušavao da se prebaci preko žice. Videla se gomila koja je ležala na zemlji. Razlegali su se krici, ali sada sasvim drukčiji. To su bili vapaji za pomoć. To su bili krici straha. Niko više nije trčao. Svako je ležao na svom mestu. Na žici ne vidim ničije ruke niti iscerena lica. Sve se najednom promenilo. Eksplozija je divljom snagom zaustavila sve one koji su pokušali da me uhvate. Niko mi više ne viče: "Halt! Halt!" Iz sale još uvek dopire galama pomešana sa uzvicima i vikom iz parka. Sada su J"ednake. Prema odsjaju svetlosti iz sale u parku videli su se ljudi koji leže na sve strane. Naročito ih je mnogo na onom mestu gde je pala granata. Vetar pirnu iz parka prema meni. Osetih opojan i prijatan miris baruta i eksploziva. Kao ukopan posmatrao sam paralisane ljude. Strah ih je prikovao za zemlju. Verovatno su očekivali novu seriju granata. Ali njih više nije bilo. Stvarno, to je bila šteta. Tog trenutka poželeo sam ih u što većoj količini. Zasuo bih njima ceo park.

Negde daleko, pozadi, oko male sale, Odjeknu revolverski pucanj, drugi, treći. Još uvek sam bio u opasnosti.

Samo za trenutak sam se zaustavio i trijumfovao u njihovom strahu i bespomoćnosti. Tada sam video da okupator poštuje samo silu i strah koj'i ona uliva. On se njoj klanja. Nje se boji i pred njom može da ustukne. Nikakvi drugi obziri za njega ne postoje.

Skočih nekoliko puta. Već sam bio na uglu Jeronimove ulice, gde treba da skrenem desno. Sa ugla pogledah niz nju. Daleko dole videle su se svetiljke. Ulica je bila mirna. U njoj nije bilo nikoga. Tu i tamo videle su se siluete civila koji su radoznalo posmatrali iz svojih kagšja ili se žurili nekuda. Još jednom se osvrnuh. Niko nije više trčao za mnom. Mene su ostavili na miru.

U parku takođe tišina. Ništa se ne čuje sem jezivih krikova ranjenika. Još niko ne prilazi da im pomogne. Svi leže kao da su pobijeni. Tuđa, nepoznata zemlja i tuđi grad obavijen noćnom tminom ulivaju im strah u kosti i navode ih da iza svakog ugla očekuju nove udarce.

Neko osećanje trijumfa razlivalo se kroz telo i ispunjavalo ga nekim slatkim, uspavljujućim dremežom. Nekoliko trenutaka ranije brojao sam, trčeći, metke u revolveru, određivao koliko će ih biti za njih, a koliko za mene. Bio sam gotovo u bezizlaznoj situaciji, uklešten sa svih strana. A sad odjednom takav preokret. Svemoćnim čarobnim štapićem zaustavio sam sve opasnosti.

Zadatak je izvršen!

Nešto čemu sam u jednom trenutku posvetio sve misli, svu volju i svu snagu, bilo je gotovo. I sačuvao sam život. Dve radosti stapale su se jedna u drugu.

Preda mnom kao da nije bilo više nikakvih prepreka. Mogu po gradu slobodno da šetam. Ali i to je bilo samo za trenutak. Još jedan pucanj iza mene trže me iz tog osećanja blaženstva. Sirena negde poče da zavija.

"Što brže napolje" pomislih, "sada će početi sa blokadom." Brzo skrenuh i zaronih u mračnu ulicu koja treba da me odvede do Crnog. Malo brži hod najbolje je odgovarao trenutnoj situaciji. Opasna zona je ostala za mnom. Svako trčanje može da izazove sumnju. Ali svaki korak, bez obzira na brzinu, nalik je na korak mačke. Oči se navikavaju na tamu u slabo osvetljenoj ulici. Svaka kuća može da bude zaseda ili iznenađenje. Samo cev pištolja stoji u desnom džepu od pantalona, dok se ruka koja čvrsto stiska dršku nalazi van njega. Negde u mom pravcu neka kola pojuriše prema gradu. Treba preći još jednu ulicu koja vodi prema mostu.

Radoznale glave vire kroz prozore i kapije. Njima su čudne eksplozije, pucnji iz revolvera i vika koja još uvek dopire iz Hotela "Park". Njima je to nepoznato, nečuveno. To golica njihovu maštu i radoznalost. Na kapiji pored koje prolazim stoje starac i baba. Jedno od njih dotače mi se rukom desnog ramena.

Je li, sine, šta se to događa? — upita me starica. Trgoh se.

Ne znam, majko. Najbolje je da idete u kuću — odgovorih, ne zadržavajući se.

Žurio sam još više. Već sam prešao jednu ulicu. Pri prelazu pogledah niz nju prema gradu. U daljini videle su se senke koje pretrčavaju i nekuda žure. S moje desne strane nalazi se neka kuća i kapija. Sve je mirno. Nikoga nema. Jedino ja idem tom ulicom. Kao da je opustela. Još malo pa ću preći glavnu ulicu. Ona je sada postala najvažnija prepreka na putu mog povlačenja. Osvetljena je. Tamo je neka gostionica i priličan metež.

Već sam bio blizu nje, ne više od pedeset koraka. Zastadoh kao ukopan i instinktivno se prislonih uz jednu poluotvorenu kapiju. Srce poče snažno da bije. Krv mi jurnu u lice. Na raskrsnici se pojavi automobil. Od farova nije se moglo videti kakav je i ko je unutra. Motor je radio. Svetlost se gasila.

Šta sada? Da li je to blokada? Ako jeste, kako da se izvučem? Pogledah prema kući u čiju sam kapiju stao. Otuda se niko nije pojavljivao. U kući se nije videla svetlost. Kola još stoje. Ne miču se. Iza mene neprijateljski vojnici. Kuda? Možda će biti najbolje da okrenem levo ili desno. Ali i tamo mogu biti postavljena kola i blokirane raskrsnice. Teško je osećati se kao u mišolovci. Po njoj čovek može da se kreće i juri na sve strane, ali iz nje ne može nikuda. Lovac u svakom trenutku može da zgrabi uhvaćenog. Na desnoj strani, gde sam malopre video one siluete kako promiču, bilo je, izgleda, još neke verovatnoće da umaknem. Treba se odlučiti brzo. Svako oklevanje može da bude kobno.

"Šta oklevaš?! Odlučuj se!" gotovo viknuh sebi.

Moju odluku pomože sam automobil. Motor jače zabruja. Srce mi još jače poče da lupa. Kola se spremaju da krenu — samo kuda? U kom pravcu? Farovi zasvetleše jače i počeše da osvetljavaju zidove kuća i ulicu u kojoj sam se nalazio. Još više se uvukoh u kapiju. To je u tom trenutku bio jedini izlaz. Srećom, kapija je bila otvorena. Gurnuh je malo više. Ona samo zaškripa. Kroz otvore izmeću vratnica posmatrao sam farove i automobil koji je polako klizio ulicom prema kapiji. Motor je ravnomerno brektao. Farovi su se dizali i spuštali prema upadanju prednjih točkova u neravnine kaldrme. Sav sam napregnut. Čini mi se da automobil ide celu večnost. Što se više približavao kapiji, izgledalo je da sve sporije vozi. Kao da će stati baš pred njom. Obuzela me je neka ludačka nervoza. Čvrsto stiskam dršku revolvera i ljutim se što nemam još koju granatu. U njihovo blagotvorno dejstvo već sam se uverio. Ali njih nema. Jedino mi preostaje da čekam. Zaklonjen, posmatram da li će kola stati. Ona idu neverovatno sporo. "Zašto", pitam se, "zašto, kog vraga, ne krenu brže?" Već su tu, naspram kapije. Gledam prema njima. Farovi su već prošli. Moja kapija je u tami. Kola su otvorena. U njima sedi nekoliko vojnika. Obuzima me neka hladna jeza. Ali oni se ne zaustavljaju. Istom brzinom, kao da mile, produžiše niz ulicu. Malo se podigoh i provirih kroz kapiju u pravcu odakle su došla kola. Tamo je sve čisto. Na raskrsnici nema nikoga. Kola i dalje polako idu niz ulicu. Pozadi se vidi samo crvena svetlost. Još koji trenutak pa ću produžiti put.

Nešto šušnu pored mene. Okrenuh se munjevitom brzinom, spreman da se branim. Instinktivno sam tamo uperio revolver. Pored mene je stajala mlada žena, verovatno dvadesetih godina. Na njoj je bila crna haljina. Stajao sam kao ukopan. Nisam znao šta da je pitam. Osetio sam se kao krivac koga su uhvatili na delu.

Ne boj se — reče ona. — Ja te posmatram od trenutka kada si stao uz kapiju.

Šta radiš tu? — upitah je, tek nešto da kažem.

Ništa — odgovori ona — to je moja kuća. Kad sam čula eksploziju ugasila sam osvetljenje i izašla u dvorište da vidim šta se dogaća.

I šta si videla? — upitah je sa nekom zlobom.

Tebe, i ništa više — odgovori ona mirno. Malo poćuta, a zatim nastavi: — Spusti taj pištolj, može da opali.

Trgoh se. Nisam ni primetio da držim na nju uperen pištolj. Bilo mi je jasno da je ona videla sve., i postade mi nezgodno da razgovaram s njom. Ona me 1e posmatrala, osećala se jačom od mene. Sad ona pređe na ispitivanje:

Kakve su to eksplozije u gradu?

Ne znam — rekoh gotovo ljutito. — Bolje ti je da ideš u kuću i tamo sediš.

To ću i da uradim, samo ne znam šta će s tobom biti — odgovori ona malo zajedljivo.

Bilo mi je dosta tog razgovora. Gledao sam za kolima koja su polako odmicala. Ona doćoše do raskrsnice i produžiše dalje. Nije bilo više vremena za gubljenje. Trebalo je što pre ići napred.

— Ne brini za mene — rekoh joj i izađoh na ulicu.

Za sobom čuh samo jednu reč.

— Srećno!

Bila je izgovorena nekim blagim, prijatnim glasom. Zastadoh, ali nisam imao vremena da se okrenem. Žurnim korakom uputih se napred. Još da prećem samo tu ulicu. Žurio sam. Sve bliže sam njoj. Osvetljena je. Tu i tamo ljudi žurno promiču. Kod gostionice neka galama. Vidi se grupa ljudi. Još malo pa sam na ulici. Zakoračih preko nje. Čini mi se da svi prolaznici gledaju u mene. Kao da očekujem da neko vikne: "Držite ga!" Još mi u ušima odjekuju reči: "Halt! Halt!" Nisam povećavao brzinu. Istim tempom prećoh na drugu stranu trotoara i utonuh u mračnu ulicu koja vodi prema Nišavi.

Preda mnom je mrak, prostranstvo. Tamo Nemci ne zalaze. Možda slučajno kakav žandarm. Ali to je retkost. Sirotinjske kućice stoje s leve i desne strane ulice kojom žurim. Bezmalo sam van opasnosti. Još samo da pregazim Nišavu. Obuze me neki prijatan umor. Ne mislim ni o čemu. Kasnije ću u mislima još jednom proći istim putem i još jednom, ili ko zna koliko puta, preživeti sve to.

Pojačano zavijanje sirene trže me i opomenu da još nisam sasvim siguran. Da li su to sirene za uzbunu ili sanitetska kola koja jure na mesto dogaćaja? One sve jače zavijaju. Kod Hotela "Park" kao da odjeknuše dva pucnja. Setih se žene sa decom. Ona je sigurno u svojoj kući. Njoj se neće ništa desiti. Preko mosta približava se huka motora. Zastadoh pored jedne bandere. Jedna za drugima, jurila su kola. Neka se od njih zaustaviše. Vojnici su iskakali i ostajali na ulici. "Blokada!" pomislih.

Sve je kasno. U blokiranom krugu neće ništa naći. Svi su na sigurnom mestu. Jedino pozni šetači na korzu i veseli gosti po kafanama moraće malo brže da potrče ako žele da izbegnu raciju i zatvor. Zlurado sam se smeškao pomišljajući na to, jer sam još uvek osećao kao da mi u ušima odjekuju kreštavi zvuci kafanske muzike i pesma pijanih ljudi. Kako bi bilo divno kad bi čovek, pretvoren u pticu, mogao da kruži po gradu, da baci pogled na hotel i vidi kako je tamo. Još bolje bi bilo kad bi čovek mogao da zaviri u dušu nacističkih oficira n termometrom izmeri veličinu njihovog straha. Oni to poštuju. To je jedino sredstvo koje može da ih urazumi i opameti.

Drugovi verovatno sede i likuju. Čudiće se samo otkuda dve eksplozije. Dogovor je bio samo za jednu. U gradu i dalje zavijaju sirene. Tamo je neka potmula galama. Huka motora meša se sa uzvicima. A sve to sliva se u neki jedinstven šum, čudan, nesvakidašnji. Sa svakim novim korakom taj šum slabi. Što dalje od njega! Što dalje odatle i što dublje u toplu avgustovsku noć. U nju se treba zagnjuriti, izgubiti. Ona je tako prijatna i blaga, slična toplom majčinom krilu na kojem se dete njiše i zabavlja dok ne zaspi.

Samo napred, što dalje i što dublje u noć!