Vreme je surovo, neumoljivo, ide dalje. Sat je otkucao devet i petnaest. Opominjao je ljude na uzaludnost čekanja. Menjao njihova raspoloženja. Prvo su živele radosti i strepnja. Zatim je došlo razočaranje. U njemu se rađala osuda i gorko neizrečeno prezrenje.

Sve se utišalo. Čak je i gitara umukla. Čuje se samo škripa dasaka pod Mikinim nogama. On je neumoran. U pokretu traži spas, umiruje sebe. Ne mora da gleda u jednu tačku kao ostali. Lakše mu je. I u ćelijama je šetao kad je očekivao mučenje. Tako je najlakše mislio.

Šta ovde ima da misli?

— Sve je gotovo. Od akcije nema ništa — rečeMika, ne zaustavljajući se i ne gledajući oko sebe. Išao je dalje. Pokušavao je da zaboravi Hotel "Park". Tragao je i maštao o novim akcijama, jošžešćim i snažnijim. Akcijama koje će zasenitipotamnelu radost, uneti veće ohrabrenje, podstaćiljude na još veće podvige.

— Uzaludno čekamo — ču se opet Mikin glas.Niko mu ne odgovara. Niko ne potvrćuje njegove misli i niko ne odriče uzaludnost čekanja. Sve je isto: ćutke prelaziti preko izneverenih nada ili ih gušiti rečima. Izneverena osećanja žive u duši. Njih niko ne može da udavi. Niko ne može da objasni zašto je noć potpuno tiha. A svi bi hteli objašnjenje. Hteli bi reči opravdanja. Ne mogu da shvate da vojnik nije izvršio naređenje. I to vojnik revolucije, koji se rađa zajedno s njom.

— Nešto mu se desilo — prekide tišinu Mijin glas.

Čudno zvuče njegove reči. Iz njih izbija prekor pomešan sa žaljenjem.

Mika se zaustavio. Pogledao je u Miju, a zatim je odlutao pogledom kroz otvoren prozor, u noć.

— Ništa mu se nije desilo. Uplašio se — rekao je suvo.

Niko mu nije protivrečio. Njegova ocena je najvažnija. On je sve pripremao. On je odabirao ljude i bio dužan da ih oceni. Brzo je osućivao ljude. Brže nego što bi trebalo, i pre nego što bi ih upoznao.

— Možda se nije uplašio. Noć krije mnoge zamke a ne samo strah — reče Nada.

Miki se nije sviđala njena kolebljivost. Pogledao ju je.

— Ništa drugo nije moglo da ga spreči. Hotel "Park" je pun oficira, a straža nije pred vratima.

Nadu obuze drhtava strepnja. Sada joj je potpuno jasno šta je trebalo da se dogodi. Shvatila je razloge svog dugotrajnog osmatranja hotela i ulica oko njega.

Straža ne mora biti pred vratima, ali su vojnici i agenti uvek oko hotela. Park preko puta hotela uvek je pun vojnika koji uveče sede u njemu. Neko je mogao da mu se ispreči na putu.

Ne verujem — odrečno mahnu glavom Mika. — Samo jedan razlog za sada prihvatam.

Još nije kasno — tešio se Mija. — Do policijskog časa ima još trideset i pet minuta.

Zaboravite Hotel "Park". Sutra ćemo izmisliti novi Hotel "Park". Akcija u njemu biće snažnija od ove koja je propala.

U sobi je bilo zagušljivo. Razgovor završen. Lica turobna. Osećanja mučna. Mika je hteo da pobegne od svega toga. Da se zagnjuri u mali vrt ispred kuće. Da potraži svežine ispod gustih bresaka.

Uputio se vratima. Rukom je pritisnuo kvaku i povukao vrata. Škripa starih, zarđalih vrata nije se čula.

Zaglušila ju je eksplozija! Prolomila se kroz noćnu tišinu. Zaparala treperav vazduh. I kao potmula grmljavina valjala se niz ulice.

Kao po komandi, svi skočiše na noge. Ništa nisu govorili. Gledali su jedan drugog. Delili međusobnu radost i šaputali srcu da mirnije kuca. Ono ludački bije. Preti da iskoči iz Mikinih grudi.

On ga zadržava čvrstim stiskom hladne kvake. Pokušava da obuzda radost koja ga obuzima. Njena snaga je silna. Daruje mu prvu akciju. Šapuće mu o početku borbe. Vraća mu poverenje u čoveka. To je za njega najvažnije: čovek. U njima se retko varao.

Odricanje od čoveka teško je podnosio. Sada je svemu kraj. Vojnik je opet njegov vojnik. Nije se uplašio. Nije dezertirao sa bojnog polja.

— Konačno, počeli smo — začu se Mijin glas.U njemu je neka svečana ustreptalost.

— Sve se dobro svršilo — reče Nada. Poleteše jedno drugom u zagrljaj. Ljubili su se.

Osećali su da rastu, uzdižu se iznad zemlje. Njihovo delo daje plodove. Narod se ne predaje. Počinje da živi pravim muškim životom.

Nada je nalivala višnjevaču u male čaše. Pružila je svakom po jednu.

— Početak treba proslaviti — reče ona.

Ukoliko je snažniji, utoliko ćemo ga skromnije proslaviti — reče Mika.

Slavlje je u srcima — dodade Ivo, koji je ćutao za vreme dugog čekanja.

Za početak — reče Mika i prinese čašu ustima.

Gutljaj slatke višnjevače preseče mu nova eksplozija. Odmaknu od usta dopola popijenu čašu.

Osluškivao je eksploziju. Bila je reska i snažna, a ne tako potmula kao prva. Donosila je sa sobom nejasnu zebnju i mračnu slutnju. Preko lica im prevlačila masku zabrinutosti.

— Šta je to? — upita se Mika. — Bila je predvićena samo jedna bomba.

Odgovora nije bilo. Umesto njega živela je tišina. U očima se videlo čuđenje, u srcima se osećao strah.

— Nešto čudno se dešađa — reče Mija.Zveket čaša više se nije čuo. Prvi udarac nije do kraja proslavljen. Gotovo sve čaše ostale su neispijene. Slatko piće je postalo gorko.

— Da li će ostati živ? — upita Nada.

— Ne znam — odgovori Mika. — Mnogo se raspitivao o životu i smrti, tražio je od mene objašnjenja. Možda... — Nije dovršio misao. Prekidoše ga revolverski pucnji koji su praskali u daljini.Činilo mu se da se šiljci zabadaju u njegovo telo.Osećao je bol i pokušavao da shvati šta se događa ispred Hotela "Park".

Pokušaji su uzaludni. Noć skriva svoje tajne. Ne dozvoljava očima da zavIre ispred hotela. Sada će početi blokada i racije,

— Ovo nije dobro — promrmlja on i ućuta. Iz očiju mu je izbijala zabrinutost. U sebi je mislio:"Nikada ga više neću videhi."

Ćutao je. Zatvorio se u sebe. Sa ostalima se prepustio mraku. Predavao se radosti što je u Nišu počela nepoštedna borba protivu okupatora, koju je smanjivala tuga što možda nikada više neće videti dečaka koji mu je darovao tu radost.

*

Na niškim ulicama zavladao je haos. Eksplozije su trgle polupijane ljude. Ugušile su kreštavu muziku i krkljave glasoVe pevača. Vratile ih u trenutak mirovanja. Pokazale im da je došao kraj bezbrižnim ćaskanjima za kafanskim stolovima. Pucnji iz revolvera naterali su ih da se uozbilje. Nemci koji su sedeli po kafanama povadili su revolvere, zbijali se u gomile. Oči su im bile zakrvavljene, prsti uzdrhtali. Neko je. viknuo: — Bežite, ljudi!

I masa je poletela, bezglavo, ludo. Jurila je ka izlazu. Tražila spas na ulicama. Pijani su se brzo treznili, poneki se valjali. Stolovi se prevrtali, kapije i prozori se razvaljivali. Prestravljena masa iz kafana susrela se sa ljotićevskom omladinom na korzu. Pomešali su se. Bežali su na sve strane. Tražili spasa u svojim kućama. One su daleko. Noge preteške. Oslobaćaju se cipela. Bacaju se šeširi i kaputi. Ostaju i ženske torbice. Vrisak ispunjava ulice. Meša se sa piskom sirena i brujanjem automobila. Nemci jure iz svojih kasarni. Opkoljavaju pojedine kvartove. Zatvaraju prolaze i hvataju prolaznike. Svakoim jesumnjiv iu svakome traže krivca. Pištaljke zvižde. Pucnji paraju vazduh. Panika postaje sve veća. Bekstvo sve brže. U nogama se traži spas. Plaća se bezbrižnost. Debeli trgovci vuku svoje stomake i proklinju njihovu težinu. Samo što dalje od mesta eksplozije, što bliže kući! Na ulicama se čuju vapaji za pomoć. Odjekuje vrisak žena koje su pevale po kafanama. Meša se sa komandama i zujanjem telefona.

Sve je oživelo!

Sve je u pokretu!

Počinje lov na čoveka. Zatvaraju se krugovi i postavljaju zasede. Traži se vojnik koji je umakao svim obručima. Pregledaju se oni koji nisu stigli do svojih kuća. U svakom čoveku se gleda krivac. Luta se za njegovim tragovima. Polazi se od mesta gde su odjeknule eksplozije. Tamo jure sanitetska kola. Iza njih izlaze lekari i bolničari. Previjaju ranjene. Sakupljaju mrtve. Njihov broj niko ne zna. Ubacuju ih u kola i odvoze u kasarne. Odatle će ih poslati u Nemačku ili sahraniti na nekom groblju u drugom mestu.

Veličina poraza sakrivaće se pred licem Niša. I fašisti su je stvarno dobro sakrivali, ali je nisu do kraja mogli sakriti.*

- - - - -

* Na U kongresu KPJ, u diskusiji o organizovanim akcijama koje je Partija preduzimala protiv okupatora, Dragi Stamenković je rekao da je prilikom ovog napada na Hotel "Park" u Nišu bilo ubijeno ili ranjeno oko 30 nemačkih oficira (Stenografske beleške sa U kongresa KŠ).