Noć pored Nišave čudna je i tajanstvena. Budi te reke teško je upoznati. Nemirna je. Tamo gde je juče dno bilo pokriveno peskom već danas se može naći vir. Takvih je mesta u Nišavi mnogo. Njima plaćaju danak neoprezni kupači. Šum vode nadjačavao je gradsku buku. Pozadi su ostale i poslednje sirotinjske kućice. Ljudi su gasili osvetljenje, zatvarali vrata i tonuli u mrak neizvesnog iščekivanja. Mesec je već izašao. Preko reke i bašta padaju duge senke visokih topola i vrba. Ti mračni prostori, zaklonjeni od mesečeve svetlosti, deluju umirujuće.

Sedoh u senku vrbe da se izujem i odmorim. Tek tada osetih svu težinu nesnosnog umora, umora koji opija i zahteva san. Samo jedan trenutak da zaspim! Ili, kad bih mogao da popijem bar čašu vode. Ali vode, osim u Nišavi, nema nigde blizu. A ona se ne sme piti. Nišava nikada nije bistra. U sebi večito nosi gomile crvenog mulja i ko zna čega još.

"Možda će biti vode na drugoj strani", pomislih. Tamo je Crni, on me strpljivo čeka. Kod njega kao da se sve nalazi: voda, odmor, sigurnost.

U žbunu nešto šušnu. Ni suviše bučno, ni suviše tiho. Ali ipak dovoljno da me trgne iz neke obamrlosti i lenjosti. Mahinalno tamo uperih revolver. Tišina, ništa se ne čuje. Osluškivao sam nekoliko minuta, gledajući u tom pravcu. Opet ništa. Noćni svet živi svojim životom, igra i pokreće se. Ne brine o ljudima koji u svakom šušnju očekuju gonioce. Sve se opet umirilo. Prepuštalo me noćnoj tnj šini. Požurih, noć je na drugoj strani reke prijatnija.

Nišava na mom prelazu nije produbila korito niti je napravila nove virove. Te večeri je bila mirna, krotka. Gazeći je, polako sam prelazio na drugu stranu. Zastadoh na sredini. Zaklonjen sam pognutom vrbom. Voda svetluca i preliva se crvenkastotamnim bojama. Ti prelivi se naročito ističu na brzacima i u plićacima gde voda prelazi preko većeg kamenja. Hladna voda osvežava i povraća snagu. Nestaje umora i sna. Krv počinje jače da struji. Već sam blizu druge obale. Voda je sve plića, a obala peskovitija.

Zviznuh ugovoreni signal.

Sa obale se ču odgovor, i jedna prilika polete prema meni. Crni nije čekao da izaćem na suvo. On dotrča do vode. Padosmo jedan drugom u zagrljaj.

Kako je dugo bilo ovo čekanje! —progovori on.

Nisam mogao brže — odgovorih mu, čvrsto stegnut njegovim rukama.

Vreme je tako sporo odmicalo da mi se činilo kao da je već prošlo dvatri sata.

Pitanja su padala jedno za drugim. U brzini, odgovarao sam na svako od njih. Kao da smo zaboravili na opasnosti koje su nam pretile.

— Čekaj da se obujem. Dug je put pred nama. Pričaću ti sve po redu — rekoh mu i za trenutak zaustavih bujicu pitanja koja mi je postavljao.

U senci žbuna, dok sam čarapom brisao pesak s mokrih nogu i obuvao se, ćutali smo i posmatrali grad. Desno od nas bila je tekstilna fabrika. Pred nama Nišava, a dalje Niš. Još se video odsjaj svetlosti. Sa ovog uzvišenja čula se huka motora i onaj poznati šum koji se mešao sa šumom reke. Crni je ćutao i gledao.

Kako li je sada tamo? — reče zamišljeno, pokazujući pokretom glave prema osvetljenom mestu.

Verovatno gužva.

Opet nastade tišina. Žurio sam da se obujem. Trebalo je preći prugu i drum i što pre izaći na brda.

Crni je i dalje bio zamišljen.

— Šta li rade naši? — upita on, okrećući semeni.

— Ne brini za njih, sve će biti u redu.Krenuli smo polako ka brdima. Levo od nas ostajala je tekstilna fabrika. Na putu i pruzi tišina. Niko se ne vidi i ne čuje.

Crni preće prvi, a odmah za njim potrčah i ja. Još malo, i pred nama se pojaviše voćnjaci i žbunje. Penjući se uzbrdo, dugo smo išli ćutke. Oko nas su bili vinogradi, i tu i tamo razbacane kućice.

S vrha se pružao lep pogled na osvetljen grad. Sedosmo da se odmorimo. Žeđ je opet počela da me muči, usne su mi se osušile. Imao sam utisak kao da su natekle. Usta su mi gorela. Pokušao sam da utolim žeđ zelenim grožđem. Ali to ne pomaže. Crni je veseo i razdragan.

— Daleko smo od grada — reče on. — Sada mi ispričaj sve kako je bilo.

Nisam mogao da se odbranim, i pored velike žeđi o kojoj sam stalno mislio. Ukratko mu opisah događaje koji su već pripadali prošlosti.

Verovatno su i ostali obavili svoje zadatke. Sutra će na Jastrepcu biti odred — sa nekim čudnim ushićenjem reče Crni. Malo poćuta, lupi me rukom po ramenu i produži:

Zamisli, imaćemo svoju vojsku, svoje partizane!

Zatim pogleda na sat. Okrete se zapadu i, pokazujući rukom, poče da objašnjava:

— Tamo, duž ovih grebena i preko padina trebada idemo. To je pravac.

U daljini, pri mesečini, nazirali su se stubovi radiostanice.

Vreme je odmicalo. Trebalo je žuriti. Još u toku noći morali smo da pređemo prugu Niš—Beograd. Teško je bilo oceniti koliko će nam za to trebati vremena.

Krenusmo. Žeđ me muči. Da je bar kap vode! Ali nje nema. U kuće je nezgodno ulaziti. Svaku od njih treba nečujno obići. Ispred sebe vidim samo leđa Crnog. Dremam. Ponekad udarim nogom o kakav kamen, ili koleno poklecne kad stopalo upadne u kakvu rupu. Crni kao da oseća težinu umora koji me pritiskuje. Zastaje. Uzima me pod ruku, a onda zajedno koračamo kroz vinograde, preko požnjevenih njiva ili neokopanih kukuruza. Na grad i događaje koji su se odigravali kao da sam zaboravio. Predavao sam se novim snovima. Uživao sam u saznanju da život korača na svojim nogama, da sam živ. Kako su opojni takvi snovi! Pred nama je put i noć. Ali ona izgleda drugačije nego ijedna druga. Zapravo, nikada ranije nisam osetio noć kao te večeri. Kako je tajanstvena i privlačna! Skriva ljude i pruža neograničene mogućnosti. Naše noćno putovanje bilo je početak dugih marševa koji su nam predstojali. U toj noći osetio sam delić tog novog, neizvesnog i privlačnog života. Života punog borbe, marševa, patnji, poraza i trijumfa. Kako će ubuduće biti, te večeri moglo je samo da se nazre. Mogli su da se vide samo obrisi slični obrisima planinskih grebena koji su okružavali grad što je ležao u dolini.

Ponoć je već davno prošla. Umor još jače pritiskuje telo. Noge se prosto mehanički dižu i spuštaju. Kolena klecaju, a grlo traži samo malo vode. Samo jedan gutljaj. Dug put ostao je za nama. Desno iznad nas, na brdu, jasno se vide stubovi radiostanice. Levo se otegla blaga padina. Ona prelazi u dolinu u kojoj leže put i pruga zastrti nekom izmaglicom. A još dalje su sela, obavijena maglom koja se diže iz te doline. Guste vrbe i voćnjaci još više ih skrivaju.

Pred nama na padini nejasno se vidi ograćen tor i mala stočarska koliba. Pogledasmo jedan drugog. Mislili smo jedno isto.

Da svratimo? — upita Crni.

Svakako! Tu ćemo naći vode.

Pođosmo brže, nadajući se vodi. Čudno je kako najobičnija stvar postaje u trenucima nužde neocenjiva dragocenost.

Pod nogama se ugiba meka gusta trava. Livade su davno pokošene. . .

Iza pastirske kućice izleteše dva psa i zalajaše. Crni ima u ruci štap. Ne uznemirava nas mnogo njihov lavež. U toru se odmaraju ovce. Pokatkad zazvoni zvono na nekoj od njih. Psi počeše još žešće da laju.

Ej, ima li koga unutra? — viknu Crni.

Šta tražite ovde po noći? — javi se glas iznutra.

Po brzini odgovora videlo se da je čobanin već odavno bio budan. U istom trenutku on izaće iz kolibe. Bio je stariji čovek. Bos, samo u košulji i gaćama, sa šubarom na glavi. U ruci je držao poveći štap. Psi, ohrabreni njegovom pojavom, još jače nasrnuše, ali ih on sa nekoliko oštrih reči umiri. Posmatrao nas je prilično nepoverljivo. Vremena su bila čudna i promenljiva. Dešavalo se svašta. Ali on, daleko od svih tih dogaćaja, nije se mnogo brinuo za njih, čuvao je samo svoje ovce i ništa drugo nije ga se ticalo. A ovakve posete u gluvo noćno doba nisu mu bile nimalo prijatne.

Šta tražite ovde? — upita još jednom.

Zalutali smo — poče Crni — ali to i nije tako strašno, put ćeš nam lako pokazati. Nego, imaš li makar malo vode?

Čobanin nas je još uvek sa sumnjom posmatrao i držao batinu iekako u pripravnosti.

— Nemam vode — odgovori.

Kao da me nešto tresnu po glavi. Cela okolina činila mi se nekako čudnom. Opet treba ići napred, i ko zna gde ćemo naći vode. Čobanin je ćutao, očigledno iznenaćen što smo se pokunjili zbog vode, a onda reče:

— Ali ima mleka. To vam može ugasiti žeć.Oči mi zasijaše. Već sam u mislima halapljivo gutao slatku belu tečnost.

— Daj nam koliko god imaš, sve ćemo platiti —reče Crni.

Starac uće u kolibu. Nešto je preturao, lupkao. Ču se zveket kašika. Uskoro se pojavi na vratima, noseći u ruci komad proje, kašike i veliku zdelu mleka.

Dok sam pio, snaga kao da mi se razlivala po telu. Popio sam bezmalo polovinu. Pružih zdelu Crnom. Pio je dugo, i on je bio žedan. Starac nas je posmatrao kako halapljivo pijemo.

— Samo pijte. Ima unutra još mleka, i to kiselog, ako hoćete.

Prva zdela mleka ipak je utolila žeć. Čobanin je bio prilično gostoljubiv. Vrag bi ga znao zašto!

Malo kasnije on iznese još jednu zdelu razblaženog kiselog mleka. U nju nadrobismo proje. Dok smo jeli, starac nas je samo posmatrao. Sedeo je malo podalje, držeći štap blizu sebe. Zdela se brzo praznila. Sa tim se menjalo i raspoloženje. Povraćala se snaga. Nestajalo je umora. Starac upita:

Da ne dolazite slučajno iz grada?

Ne — odgovori Crni — dolazimo iz Matejevca.

Starac se nakašlja, promeškolji i produži:

Sinoć su se u gradu čule neke eksplozije. Ko zna šta li je to? — Govorio je kao za sebe.

Nemoj tome da se čudiš. Dok su Nemci tu, takvih eksplozija može biti mnogo više — objašnjavao mu je Crni.

Neka idu do vraga! Ja sam daleko od njih. Izuzev ovaca, danima nikoga ne vidim.

Nisi ni ti tako daleko. Svi smo mi blizu tog zla — odgovori mu Crni.

Psi. su se umirili. Legli su malo dalje od nas i gledaju kako jedemo. Pri svakom pokretu kašike oni okreću glavu, prateći je pogledom. Pored mene ležalo je na travi još jedno parče proje. Crni ga prelomi na dva dela i baci psima. Jedan od njih uhvati u letu svoje parče.

Starac nam je pričao o svom stadu. Već se malo raskravio. Nepoverenje je popuštalo. Približio se i seo pored nas. Na štap je zaboravio.

Njemu kao da se dopadao razgovor sa Crnim. Postajao je radoznaliji.

— Šta će biti s nama, sinko? — upita on.Crni se zamislio. Očigledno je bilo da traži prost odgovor.

Posle zime dolazi proleće, je li tako, stari? ; — Jeste — odgovori starac.

E, a posle ropstva dolazi sloboda.

— Jadna naša sloboda! Ko će nam je doneti? Jedan sin mi je bio u vojsci i on je u ropstvu. Drugi se jedva iščupao. Oficiri im pobegli.

Čudno je kako se starac raspričao. Bio je prilično pronicljiv. Izgleda da je mnogo šta naslućivao. Kad on zastade, Crni produži da mu objašnjava:

Ti pitaš, stari, ko će nam doneti slobodu. Nikada nam je niko nije doneo, uvek su nam je uzimali. Slobodu moramo oteti. Ona sama neće doći. A u zemlji nas ima još dosta.

Pobiće nas Nemci i bugarski fašisti, sine. Golim rukama ništa se ne može.

Ne mogu sve da pobiju, stari — produži Crni. — Teško je uništiti ceo narod.

Starac uzdahnu. Ko zna čega se sećao. Možda mladosti, ratova ili večitog čobanskog života.

— Još ste vi mladi, još ste deca. Ne znate šta je rat. Izgubljenu slobodu teško je vratiti ako namje drugi ne vrate.

Crnom kao da se nije svidelo starčevo rezonovanje. . .

Zapamti, stari, sloboda neće doći sama. Mi možemo i mi treba da se borimo za nju. I drugi će nas pomoNi, ako se sami pomognemo. Rusi se već biju. Ako budemo sedeli skrštenih ruku, samo će se smeniti gospodari.

E, Rusija, Rusija — uzdahnu starac. Ko zna šta je u tom trenutku mislio i o kojoj je Rusiji sanjao!

Sedimo već dugo. Odmor posle prijatne večere bio je potreban. Zemlja je prosto vukla k sebi. S planina je duvao svež povetarac. Tako svež da nije bilo ni hladno ni toplo. Upravo prijatno.

O plaćanju starac nije hteo ni da čuje.

— Retki su mi ovakvi gosti, i u ovo doba — reče.Zatim se s nama rukova i požele nam srećan put.

Psi su neko vreme skakutali oko nas, a zatim se na poziv starčev vratiše k njemu. Okrenusmo se. Pored tora još je stajao čobanin i gledao za nama. Mahnusmo mu rukom. On odgovori.

Zaboravili smo da ga pitamo za put — reče Crni. Obojica se nasmejasmo.

Osetio je starac da mi znamo kud idemo — odgovorih.

Išli smo niz brdo. U noćnoj tišini nije se čulo ništa sem pesme cvrčka i odjeka zvona sa ovaca u toru. Crni je ćutao neko vreme, zatim reče:

Dobar starac.

Dobar — potvrdih i dodadoh: — Mi ćemo se dugo sećati ovog noćnog susreta i zdele mleka.

Utonuh u svoje misli. Žurno smo grabili prema pruzi. Više nas nije mučila žeć, ali nas je savladavao umor. Telo se polako klati. Ukoliko duže idemo očni kapci postaju sve teži. San nas sve jače hvata. Kolena sve češće klecaju. Telo postaje tromije i teže. Samo napred. Put i pruga su sledeći cilj. Oni nisu daleko. Voz pisnu i proće ispod nas. Tutanj njegov kao da nam je povratio snagu, opominjao na opreznost. Pruga je bila ispred nas. Retko žbunje kroz koje smo se kretali bilo je dobar zaklon.

Već smo stigli nadomak pruge. Crni ide polako, malo poguren. U ruci drži revolver. On se sagnu malo niže. Dugo je osluškivao. Zatim opet krenusmo napred. Na ivici žbunja, odakle se videla pruga, on stade. Zatim čučnu, osluškujući neki šum koj'i je dolazio prugom s desne strane. Šum se sve više pojačavao i pretvarao u nejasno kloparanje. Iza krivine pojaviše se dva svetla oka. Prema nama je jurila dresina. Legosmo na zemlju, uvukavši se još više u žbun. Ne smanjujući brzinu, ona projuri prema Nišu. Vremena nije bilo za oklevanje. U nekoliko skokova naćosmo se na samoj pruzi. Levo i desno ne vidi se niko. Potrčasmo i u trenutku se naćosmo na drugoj strani. Prešli smo još jednu malu prepreku, a onda je sve bilo za nama. Pred nama su se protegla polja zasejana kukuruzom i požnjevene njive.

Krenusmo napred. Samo što dalje od pruge.

Vreme odmiče. Prilično smo daleko od mesta gde smo prešli prugu. Umorni smo toliko da se neprekidno klatimo. Krstine žita, razbacane po njivama u nepravilnim redovima, prosto mame. Prićoh Crnom i uhvatih ga ispod ruke.

— Kako bi bilo da malo odspavamo? — upitah ga,pokazujući rukom prema razbacanim krstinama.

On se okrete. Oči su mu bile dremljive, gotovo poluzatvorene. Nešto je razmišljao. Produžih da ga nagovaram.

— Možemo — reče on. — Ionako pre zore nemožemo preći reku.

Rasturismo jednu veću krstinu. Svalih se na snoplje. Crni se opruži pored mene. Sve je tiho i mirno. Očni kapci su teški. Spuštaju se i zatvaraju. Zvezde iščezavaju. Nešto teško me pritiskuje.

Telo se opušta, postaje mlitavo. Jedino se grče prsti oko revolverske cevi.

San je dolazio lagano ali sigurno. Bez otpora sam tonuo u njega.

Ko zna koliko je vremena prošlo. Dugo smo spavali. Probudio sam se zagrejan sunčevim zracima i uznemiren nekom nejasnom galamom. Ne pokrećući se, otvorih oči. Sunce mi udari u njih. Zatvorih kapke i okrenuh glavu na drugu stranu. Trže me razgovor i neka nejasna galama. "Da nisu gonioci", pomislih. Lajalo je neko pseto. To me još više uznemiri. Možda su nam išli po tragu? Jeza mi prostruja kroz telo, a ruka mahinalno poće ka džepu gde se nalazio pištolj. Crni je spavao dubokim snom. Nimalo mu nije smetalo sunce niti galama koja je dopirala do nas. Malo se podigoh i pogledah tamo otkuda se čuo lavež pasa i razgovor ljudi. Nedaleko od nas dva čoveka i jedna devojka tovarili su na kola snopove žita. Oko njih je trčkarao pas i lajao. Razgovarali su o nečemu i žurno bacali snopove na kola. Još nekoliko krstina, pa će verovatno doći i do nas.

Polako gurnuh Crnog. On je i dalje bezbrižno spavao. Gurnuh ga malo jače. On samo otvori oči i, ne mičući se, poče da osluškuje. Najedanput se uozbilji i polako se diže, pipajući džepove. Čudilo ga je moje smeškanje.

— To neki ljudi tovare žito — umirih ga, pokazujući glavom u pravcu otkuda je dopirao razgovor. On se osmehnu i vrati na udobno ležište. Zatim zevnu i proteže se, napinjući svaki mišić svog snažnog tela. Onda kao da se nečega seti uozbilji se, gledajući me za trenutak, a zatim me udari rukom po kolenu i sa nekim samozadovoljstvom reče:

— Zaslužili smo ovako divan odmor. Čini mi seda nikada u životu nisam tako slatko spavao.

Galama je dolazila sve bliže. Čula se škripa kola koja su se kretala prema sledećoj krstini. To nas opomenu da nismo sami. Ustadosmo i očistimo jedan drugog od slame, a zatim, ne javljajući se grugš seljaka, zaklonjeni krstinama, krenusmo dalje.

Pas poče da laje trčeći k nama. Okrenusmo se. Ljudi su gledali za nama. Jedan od njih viknu:

— Šta radite ovde na mojoj njivi?

Crni se malo namršti, očigledno mu se nije svidelo pitanje. Prilično oštro odgovori:

— Ne boj se, nećemo ti pojesti njivu. — Zatim progunđa nešto u sebi kao da psuje. Mahnusmo im rukom i, ne okrećući se više prema njima, produžismo ka selu koje se prostiralo ispred nas.

Dan je bio divan. Na nebu ni oblačka. Sunce počinje da peče, ali je još sveže. Naokolo se čuje cvrkut ptica i brujanje ljudskih glasova. Samo se niotkuda ne čuje pesma. Zamrla je. Više ne odjekuje i ne razleže se poljima oko Nišave i Morave.

Ispavani i odmorni išli smo ravnomernim korakom. Za sada više nema nikakve prepreke, nikakve opasnosti. Bar tako smo nas dvojica mislili. Sigurni u sebe, veselo smo ćaskali.

Za nama je već dug put. Prošlo je dvatri sata, a možda i više, otkad smo pošli sa njive gde smo spavali Iza nas su ostala mnoga sela, voćnjaci.

Jedino smo imali teškoća dok smo prešli Moravu. Starom skelom koja je škripala kao da će se svakog časa raspasti prevezli smo se na drugu stranu. Ljudi su prolazili pored nas. Poneko bi radoznalo pogledao u Crnog, najviše devojke. Snažan, lepo razvijen, sa lepom kosom, mamio je njihove oči.

— Još samo da prođemo pored Mramora, pa smo sigurni — reče Crni kad odmakosmo od skele i ljudi.

U Mramoru je bila žandarmerijska stanica. Ponekad su tu dolazili i Nemci. Trebalo je obići. Nije bilo nužno da prođemo kroz selo. U razgovoru ni sami nismo primetili kad smo ušli u neko naselje. Kuće jedna pored druge, ušorene. Nismo obraćali pažnju na njih. I pre toga smo prolazili kroz sela i pored mnogih kuća. Niko nas nije zaustavljao, i nikoga nismo sreli. Pa šta bi moglo da se desi ovde? Daleko je Niš. Daleko su Nemci. Sve je to bilo tačno, ali nisu bili daleko nemački pomagači.

Zaneti razgovorom, nismo ni primetili kad su iz pobočne ulice izašla dva žandarma i uputila se pravo k nama.

Reč, napola izgovorena, zastade mi u grlu. Oči su se upijale u dve prilike koje nam prilaze. O ramenu im vise puške. Ne zastajući, tiho šapnuh Crnom:

— Pogledaj napred!

Ruka mi je počivala na pištolju u džepu.

Crni se neprimetno trže, ali se nikakva promena ne oseti u njegovom hodu. Jedino mu lics postade ozbiljnije, a oči, kao magnetom privučene, počivale su na žandarmima, koji su bili tridesetak koraka ispred nas.

— Šta sad? — upita šapatom Crni. I njegovadesna ruka skliznu u džep.

Približavali smo se jedni drugima ravnomernim korakom. Žandarmi su i dalje mirno držali puške o ramenu. Samo, ko da im veruje! Stari su to lisci. Za tren oka može im se oružje naći u ruci. Razmišljao sam o pitanju koje je postavio Crni. Nismo bežali. A i kuda bismo? Naokolo su ograde. Kao da smo u tunelu. Pozadi je druga ulica, a sa strane zatvorene kapije.

Pravo prema njima — rekoh šapatom. — Ne izgledaju mi sumnjivi.

I meni se čini — odgovori Crni. — Ipak otkoči pištolj. Ako nam se ma šta učini sumnjivo, treba da budemo brži od njih.

I dalje se približavamo jedni drugima. Oni koračaju mirno i razgovaraju između sebe. Jasno se čuju reči i odlomci njihovog razgovora. Nijedan od nas ne skida oči s njihovih pušaka i desnih ruku kojima, po vojnički, drže zategnut remen. Hoće li brzim pokretom skinuti puške i viknuti "ruke uvis"? Možda se pretvaraju? Ko da im veruje. Pred oči mi iskrsnu slika iz detinjstva. U selo bi dolazile patrole žandarma. Voleo sam da gledam oružje. Među njima je bio jedan stari žandarm, gotovo pred penzijom. Davao mi je praznu pušku i pokazivao kako se njome rukuje. Od tog rukovanja naročito sam zapamtio kako je odsečno bacao pušku o desno rame a zatim je uzimao na gotovs. Iako star, radio je to kao kakav mladić.

Već sasvim raspoznajem lica žandarma. Jedan od njih je star, drugi mlad i prilično ugojen. Sa strane pogledah Crnog. Lice mu je mirno. Nijedna crta se ne pomera, kao da je od kamena. Jedino desna ruka, zavučena u cep, s vremena na vreme kao da se trgne. Još koji korak pa treba da se mimoiđemo. Napetost dostiže vrhunac. Njih dvojica, zaneti razgovorom, i dalje su išli napred.

— Ne budi tako ozbiljan! Nasmej se malo! — šapatom rekoh Crnom.

Po prašnjavoj seoskoj ulici bat koraka jedva se čuo. I pored toga što žandarmi nisu na nas obraćali pažnju obojica smo bili tako napregnuti kao da dolaze baš po nas. Činilo nam se da svi znaju šta smo uradili. Međutim oni i dalje idu mirno. Tu su, sasvim blizu. Na dvatri koraka. Tek tada stariji žandarm pogleda Crnog, a odmah zatim i onaj drugi. Obojica su ga pažljivo posmatrali. Prekinu se govor. Ali niko nije zastajao, prilazili smo neusporenim korakom jedni drugima. Još jedan korak, i prođosmo jedni pored drugih. Mene nisu ni pogledali, tako da sam mogao nesmetano da ih posmatram kako blenu u Crnog. Ne osvrćući se i ne povećavajući brzinu, produžavali smo. Samo smo iskosa pogledali jedni druge.

Iza nas tupo odjekuje bat njihovih koraka. Udaljavaju se od nas. Odjeci su sve slabiji. Prostor koji nas odvaja sve je veći. Najednom kao da nestade tihog, udaljenog bata njihovih koraka. Osećali smo da su stali. Da li zbog nas? Činilo mi se da nas posmatraju. Samo očekujem da viknu: "Stoj!" Verovatno skidaju puške. Sve mi se čini da smo im sumnjivi. A možda su stali zbog nečeg drugog?

Crni se okrete prema meni. Bio je uznemiren.

— Samo mirno napred, ne zaustavljaj se — šapnuh mu.

Napregnutost je rasla. Bili smo gotovo bespomoćni. Dok smo išli prema njima, mogli smo bar da gledamo njihove ruke i puške o ramenima. Sada smo lišeni i tog preimućstva.

Ipak! Bat koraka opet odjeknu iza nas. Čuju se i reči nekog nejasnog razgovora koji se udaljava. Opet se pogledasmo. Najradije bismo potrčali.

Pribrali smo se. Sad smo već počeli da razmišljamo zašto su stali.

Otkuda da naiću baš ovuda? — ote mi se pitanje.

Verovatno idu u patrolu, pa hoće da preću skelom.

Idu da čuvaju stražu na skeli — dodadoh ja. Setih se čobanina. "Ne verujem, nije on posumnjao niti javio", pomislih u sebi. "A ljudi na njivi? Ne, ni to." Samom sebi sam postavljao pitanja i davao odgovore.

Već smo prilično odmakli. Žandarmi su bili sigurno jedno četrdeset do pedeset metara iza nas. Već nam je laknulo. Gotovo smo i zaboravili na njih. Još nešto nas je obradovalo. Malo dalje, napred, druga ulica je sekla ovu kojom idemo. Iz jedne od njih izbili su žandarmi. Već smo blizu nje.

Iza nas se nije čuo razgovor. Opet je čudno delovala ta tišina. Po nekom nagonu, okrenusmo se bez dogovora nazad. Žandarmi su stajali na ulici i razgovarali, gledajući za nama. Kad su videli da smo se okrenuli prema njima, kao da su se podsetili da treba nešto da urade.

— Ej, vi! Stanite! — viknu jedan žandarm, pokazujući rukom na nas. Obojica istovremeno krenuše ka nama.

Pogledah Crnog. Lice mu je bilo namršteno. Najednom kao da se prenu, on samo viknu:

Za mnom! — Kao opruga odskoči od zemlje, polete prema raskrsnici. U nekoliko skokova naćosmo se na raskrsnici. Iza nas tupo odjeknuše glasovi:

Stoj! Stoj! Pucaću!

Nijedan od nas ne obazre se na to. Crni skrenu levo. Tamo su bili voćnjaci, bašte. Poletesmo kao strele. Bili smo već u zaklonu. Pozadi se čulo: "Stoj! Stoj!" Odjeknu pucanj, a odmah zatim drugi. To kao da nam je dalo još više snage. Pucnji su nam govorili o ozbiljnoj opasnosti. Žandarmi se nisu šalili. Trčali su i pucali.

Crni skrenu desno, u jednu otvorenu kapiju. Odmah tu, malo dalje, nastavljao se neki voćnjak i kukuruzi. Pojurismo kroz avliju. U rukama smo gotovo instinktivno držali pištolje i mlatarali njima. Na vratima kuće videh jednu ženu koja nas je iznenaćeno posmatrala. Kokoške poleteše levo i desno. Nismo imali vremena da ih obilazimo. Samo što brže da se dokopamo kukuruza. Iza nas se čula galama. Odjeknu još jedan pucanj. Kao da se čuo bat koraka. Sve mi se činilo da su nam žandarmi već za petama. Pucnji kao da su utrostručili našu snagu. Nismo govorili ništa. Samo smo trčali i gledali da koji ne zaostane. Svom snagom jurili smo napred.

Naćosmo se na kraju dvorišta. Pred nama zatvorene vratnice. Nije bilo vremena za skidanje reze i otvaranje kapije. Preskočismo je u trku. Na drugoj strani tresnuh o ledinu koliko sam dug. Crni zastade ali produži da trči čim vide da mi nije ništa. Uletesmo u visok kukuruz. Potrčasmo kroz njega. Oštro kukuruzno lišće udaralo nas je po licu. Trava i vreže od tikava plele su se oko nogu. Do nas je još uvek dopirala vika.

Promenismo taktiku. Počesmo da trčimo duž brazde. Lišće je sve manje smetalo. Izbismo na drugu stranu njive. Pojurismo kroz voćnjak, baštu, pa opet kroz kukuruz. Već smo u podnožju brda. Pred nama je voćnjak i kukuruz.

Nismo se zadržavali. Uđosmo u gust voćnjak. Naiđosmo na veoma blagu padinu brega. Nismo mogli više da trčimo. Krsnusmo ubrzanim korakom. Znojavi i umorni, izaćosmo na brdo. Ispod nas otegla se ravnica puna voćnjaka i zelenih kukuruza. Malo ulevo videlo se selo kroz koje smo projurili kao oluja. Umoran i iznemogao, Crni zastade, gledajući me nasmejanim očima.

— Da sednemo koji trenutak. Oni su daleko za nama.

Svalismo se na zemlju, brišući znoj. Srca su nam lupala kao da hoće da iskoče. Sve je bilo pokrenuto i uzdrhtalo u nama. Svaki nerv, svaki mišić je drhtao i bio u pokretu. Crni je i dalje brisao znoj. Zatim, kao da se nečega setio, udari se rukom po glavi.

— Baš smo budale, pa kad smo prolazili pored njih, mogli smo da ih razoružamo. — Gledao me jeljubopitljivo i čekao šta ću mu reći.

Pred oči mi izađe slika dvojice naših gonilaca u trenutku kad su prolazili pored nas. Crni je imao pravo. To smo mogli da uradimo sasvim jednostavno i sigurno. Osetih da mi neki ironičan osmeh, osmeh kajanja, pređe preko lica.

— Sada je sve kasno — odgovorih nekako žalosno.

Nekoliko trenutaka je bilo dovoljno da predahnemo. Vremena nije bilo mnogo. Ko zna, ona dvojica mogla su nam se neopaženo primaći. Bilo je dovoljno voćnjaka i kukuruza. A prednost je bila na njihovoj strani. Imali su puške. Zato krenusmo dalje. Više nismo trčali, išli smo žurnim koracima. Odmicali smo sve brže i.sve dalje. Levo je ostajao Mramor. Sve je bilo tiho kao da se ništa nije dogodilo.

Telo se postepeno smirivalo. Nestajalo je drhtanja mišića. Samo se žeđ opet pojavila. Ona je pratilac svih zamora i naprezanja. Nju još više pojačava saznanje da nigde u blizini nema vode. Nigde izvora ni potoka. Ni kuće se ne vide. Pomalo čudno, ali ni ljudi nema na poljima. Zavladala je neka neobična tišina.

I dok putujemo, čas preko strnjika čas kroz kukuruze, misli lutaju po Nišu. PretražuJu njegove ulice i ljude. "Šta se tamo događa?" pitam se. Umesto odgovora, misli opet odlutaše prema vodi. Ali nje nema, iako nam je stalno pred očima. Usta su suva.

Crni ne govori ništa. Žedan je i stalno se osvrće kao da traži nešto što će mu pomoći da ugasi žeđ. Najednom zastade. Gledao je ozbiljno u daljinu. Sunce nam je grejalo leđa i nije mu smetalo da osmatra pred sobom. Opet pomislih najgore.

Da nisu žandarmi? — upitah ga.

Nisu — odgovori on nasmejano i razdragano. Zatim pođe žurnim korakom, mrmljajući nešto u sebi. Išao sam ukorak s njim. Što je brže koračao, izgledao je sve raspoloženiji. "Zašto tako žuri?" pitao sam se. Uskoro mi to postaje jasno.

Izašli smo iz kukuruza. Pred nama se ukazala velika njiva pokrivena bostanom i slamna kućica u kojoj je spavao čuvar. Svugde po njivi videle su se krupne lubenice. Požurismo još više. Mamile su nas. U ustima smo već osećali vodu i ukus bostana.

— Bolji nam izvor ne treba — reče Crni.

Doćosmo do kućice. Unutra nije bilo nikoga. Samo jedna stara ponjava i dosta slame. Crni se okretao naokolo. Viknuo je dvatri puta, niko se nije javljao. Čuvar kao da je u zemlju propao. Verovatno je otišao u selo. Vremena nije bilo. Žeđ je pritiskala. Nije se moglo dalje bez vode. Ko zna koliko bismo išli i kad bismo naišli na neki izvor!

Crni me pogleda kao da očekuje moj predlog. Ne rekoh mu ništa, već samo pogledah krupne lubenice. Bio je to prećutan, nem odgovor. Crni uđe u njivu i donese jednu veliku lubenicu. Pod nožem je pucala od jedrine. Ukaza se crvena masa i do nosa dopre prijatan miris. Tek kad smo se dobro najeli, setismo se da se lubenica može nožem odseći do kore. Pre toga, kriška bostana i dve ruke bile su dovoljne da utole žeđ.

Podne je prošlo. Sunce se klonilo zapadu. Izbegavajući sela, još uvek smo se probijali kroz kukuruze. S desne strane videli su se ogranci Jastrepca. Setih se onoga što su drugovi govorili. Stadoh, držeći Crnog za rukav.

Tamo su već naši drugovi — rekoh, pokazujući mu rukom prema Jastrepcu.

Ko će to znati?! Možda su i tamo — pokaza on prema Pasjači, čiji su se vrhovi nazirali u daljini. Zastade za trenutak, kao da razmišlja o nečemu.

Da li ćemo i mi uskoro tamo?

Ne znam kada, ali verovatno ćemo otići — odgovorih.

Obuzelo me je neko čudno osećanje. Tamo u planinama već se nalaze naši drugovi. Tu je početak nečeg novog, privlačnog. Nečeg što predstavlja čežnju za životom. Partizani! Tu reč sam ponavljao mnogo puta. Ko zna koliko ih je u šumi! Prosto mi je bilo žao što se nisam dogovorio sa drugovima da idemo pravo na Jastrebac.

U mislima i maštanju o novom partizanskom životu vreme je brzo prolazilo, a put se sve više skraćivao. Kad smo stigli na železničku stanicu Jasenice, bilo je već uveliko popodne. Sunce se sasvim približilo zapadu i izgledalo je kao da sve brže i brže tone.

Na stanici smo se zadržali kratko vreme. Ali dovoljno da nam železničarev sin ispriča "istinu" o događaju u Nišu.

Napravismo se da smo radoznali i iznenađeni. Pažljivo smo slušali to prvo objašnjenje. On je počeo da priča kako su prošle noći došli pred Hotel "Park" desetorica ljudi obučeni u civilna odela i bacili desetak bombi na nemačke oficire u sali. Posle toga naišao je automobil, oni su seli u njega i izgubili se u nepoznatom pravcu. Ima mnogo mrtvih Nemaca. Sigurno oko stotinu.

Neprimetno pogledah Crnog. On se u sebi smeškao, ali se pravio da je veoma iznenaćen i radoznao. Železničarev sin je tvrdio da je sigurno bilo tako, i nikako drugačije. Otada, počeo sam da slušam niz priča i objašnjenja. Svako koga sam kasnije slušao tvrdio je da je bilo tačno onako kako on kaže. Ali je svako pričao novu verziju i objašnjavao je na svoj način, dodajući u isto vreme mnogo svoga.

Crni nije mogao da se uzdrži. Počeo je da mu postavlja pitanja:

Da li su koga uhapsili?

Ne znam o tome ništa — odgovori železničarev sin, momak od svojih osamnaest godina.

Iz daljine su čuo pisak lokomotive. To nas prenu. Za koji minut treba da se rastanem sa Crnim. Proveli smo zajedno svega dva dana i jednu noć. Ne znam da li je to dovoljno. Ponekad su ljudima potrebni samo trenuci pa da se zbliže i zavole za ceo život. Sve zavisi od toga šta se u tim trenucima dešava. Iako kratki, oni ponekad izgledaju dugi kao večnost.

Crni me pogleda. Prestade da zapitkuje i da se zagonetno smeška. Ali ja sam mogao razumeti taj mali, gotovo neprimetni osmeh koji se pojavljivao na kraju usana.

Već se čuo tutanj voza. Ukoliko prilazi bliže, lupa točkova postaje sve jasnija, a Crni sve nervozniji. Nije hteo da se razdvajamo.

Mislim da bi bilo najbolje da ideš sa mnom u selo — poče on brzo da govori. Pogledah ga. Imao sam utisak da se boji za mene.

Ne brini. Glavno smo prešli. U vozu mi neće biti ništa, jer imam sve isprave — tešio sam ga.

Već se videla lokomotiva. Voz je usporavao brzinu. Čula se zaglušujuća škripa vagona i dahtanje mašine. Počeli smo da govorimo glasnije. Crni je i dalje navaljivao da ostanem. Voz stade. U odgovor, samo mu pružih ruku. Kratak i čvrst zagrljaj, i već uskočih u vagon. Stajao sam na stepenicama dok voz nije krenuo. Išao je sve brže i brže. U daljini, kod stanice, jedna ruka koja je uporno mahala postajala je sve manja.

Uđoh u vagon. Unutra je bilo prilično putnika. Seo sam na jedno prazno mesto. Ljudi su pričali i pretresali događaje. Opet počeh da slušam nove priče o događaju u Nišu. Ovog puta pričao ih je u poverenju čovek srednjih godina. Ljudska mašta je radila. Svako je izmišljao svoju priču.

— Napali su Nemce na nekoliko mesta — pričaoje moj sused. — Niko ne zna koliko ih je bilo. Napad su izvršili bombama i mitraljezima. Ima mnogomrtvih Nemaca. Od onih koji su ih napali dvojicasu bila ranjena, ali su ih odneli.

Putao sam, smejao se i u sebi likovao. Čudno je to osećanje kada čovek zna tajnu o kojoj se priča. Susedi su pažljivo slušali razgovor. Mnogi od njih nisu dolazili iz Niša i zbog toga su se još više interesovali. Postavljali su pitanja. Tražili su odgovor na svaku sitnicu.

Znači, nisu nikoga uhvatili — zamišljeno je govorio sused pored mene.

Nisu! Samo su mnoge pohapsili. U zatvoru je preko dvesta ljudi. Zato sam pobegao otuda. Sigurnije je kod kuće.

Ta vest me trže. O njoj sam stalno razmišljao za vreme puta. Ona mi nije davala mira, iako sam unapred bio svestan toga da žrtve moraju padati i da bez njih nema uspeha u ratu. Ipak mi je bilo žao ljudi. Setih se noći uoči napada. Setih se korza, muzike i pesme. "Da su bar uhapsili one pijanice", pomislih, "i onog debelog trgovca što je večerao ćevapčiće." Slušao sam i dalje razgovor o tom događaJu, ali su mi misli bile daleko... Kroz poluzatvorene očne kapke još jednom sam video ceo događaj.

I dok sam tako razmišljao, prekidan s vremena na vreme razgovorom suseda, voz je jurio i ostavljao za sobom stanicu za stanicom. Sunce se već spuštalo prema pasjačkom visu, koji se od Prokuplja diže na desnoj strani Toplice. U vozu je sve mirno, niko ne ulazi niti pregleda karte. Vazduh je nekako čudan. U Prokuplju se nismo dugo zadržavali. Ali tu nas dočeka novo iznenaćenje. Ljudi su ćutke ulazili i sedali na svoja mesta. Nekako su izgledali uplašeni. Na stanici je pojačana straža žandarma i Nemaca. Pregledaju stvari svakoga koji izlazi iz stanice.

Nije trebalo dugo čekati da se vidi zašto je tako. Ljudi teško čuvaju tajne. Oni kao da su ponosni što ih znaju. Osećaju se nekako nadmoćnijim od svojih suseda.

Najgrlatiji pripovedač niškog dogaćaja nije mogao da se uzdrži. Još voz nije ni krenuo, a on upita novajliju, starijeg čoveka koji je sedeo s nama:

— Šta ima novo u Prokuplju?

Čovek ga pogleda i sumnjivo zavrte glavom. Nakašlja se. Bio je nekako nepoverljiv.

— Zar ne znaš? — upita i odmah zatim dodade:— Sreski načelnik je ubijen.

Obuze me radost. I ovde je, znači, počelo. Sve je išlo kako treba i sve se u prvoj noći završilo po planu.

I stvarno, te večeri sreski načelnik u Prokuplju bio je teško ranjen. Tačno je obeležena linija borbe. U Nišu su pali okupatorski vojnici, a u Prokuplju i Leskovcu ozloglašeni domaći izdajnici.

Znao sam, akciju u Prokuplju izvršio je Goce. Bio je iz Drenovca, iz istog sela odakle i Crni. Ljudi u vagonu su pričali. Te večeri načelnik je bio i suviše zauzet konferišući sa Nemcima. Obično se oko deset sati uveče vraćao kući. Ali te večeri ostao jemalo duže. Goce, sakriven u žbunju preko puta njegove kuće, mirno ga je čekao i posmatrao stražara koji se u blizini šetao. Nije smeo ni da se pokrene. Gušio ga je kašalj. Stiskao je usta i pokušavao da misli na sve drugo samo ne na kašalj, koji ga je, kao za inat, sve više dražio. Ipak, i čekanju je došao kraj. Bilo je prošlo već deset sati kad se pojavio načelnik. Nešto dalje od kapije, on se oprostio od nekog ko ga je pratio. Polako se približavao. Goce je držao u ruci već odšrafljenu bombu. "Još malo", mislio je on u sebi i brojao koliko koraka načelnik treba da preće. Prasak kapisle malo je trgao načelnika, koji je zastao za trenutak, a odmah zatim produžio prema kapiji. Stražar ništa nije čuo. U sledećem trenutku Goce je bacio bombu, koja je udarila načelnika u leđa i otkotrljala se na kaldrmu. On se, još nesvestan šta se to dešava, okrenuo i viknuo:

— Ko se to gađa kamenjem, majku mu ...

U tom trenutku odjeknula je zaglušujuća eksplozija, koja je prekinula načelnikovu poslednju napola izrečenu psovku. U istom trenutku stražar je divlje zaurlao, bacio pušku i pobegao u mračnu ulicu. I dok je u Prokuplju nastala uzbuna, vika suseda, zujanje motora i trka nemačkih kola, Goce se neopaženo, kroz mračne uličice izvlačio u pravcu dobričkih kukuruznih polja.

I o tom slučaju, tog istog dana, u vozu sam čuo razne priče. Ne mari. Ne mora nijedna da bude tačna. Ali sve one imaju u sebi jednu istinu. Zasnovane su na stvarnim dogaćajima. Svako ih na svoj način zamišlja i doživljava u isto vreme. I ma koliko ljudi gledali na te dogaćaje sa oduševljenjem, i plašeći se šta će sutra biti, kakvu će odmazdu Nemci primeniti — većini je bilo milo. Videli su da je počelo i na jugu Srbije. Okupatoru je postajalo sve toplije. Prilično žestoko već prvog trenutka počela je da gori vatra.

Činilo mi se kao da je u vozu tesno. Predosećanje uvek nagovesti kakav dogaćaj. Nije mi se svićao tako veliki broj Nemaca i žandarma. Nešto kao da se čekalo. I stvarno, vrata se sa treskom otvoriše i u vagon ućoše žandarmi i Nemci. Osegih da mi krv jurnu u lice. I ma koliko da sam se trudio da budem miran, desna ruka nekako mahinalno poće prema džepu pantalona. Ali samo za trenutak. Već u sledećem momentu opet sam bio miran.

Tražili su isprave. Pregledali svaku legitimaciju i svaku objavu. Pružih svoju. Žandarm je dugo gledao. Sedeo sam gologlav. Kačket je bio na polici iza stvari. Bolje da ga nemam na glavi, jer sam u njemu bio za vreme akcije. Žandarm, držeći moju ćačku knjižicu i objavu, upita:

—Zašto si bio u Nišu?

— Tamo mi je otac na službi, pa sam išao poslom do njega.

Izgleda da je to bilo dovoljno ubedljivo. Pruži mi isprave i ode dalje.

Pregled je trajao još neko vreme, a zatim voz krenu. Prvo polako, pa sve brže. Tek tada odahnuh. Naslonjen na zid vagona, i pored lupe i ljuljanja padao sam u neki čudan polusan. Razmišljao sam o drugovima koji su ostali u Nišu.