Prošla su dva dana otkako sam se vratio u Kuršumliju. Za to vreme ljudi su i dalje pričali fantastične priče o akciji u Nišu. Slušao sam ih radoznalo. Unosio se u njihovu uvek novu sadržinu. Opijao se maštom ljudi. Pokušavao da zapamtim njihove priče. One su bile tako raznovrsne, primamljive i čudne. Bilo ih Je toliko da sam se prosto pitao kako je zapravo izvršeno sve to. A bilo ih je opet tako fantastičnih i nestvarnih da sam se ponekad smejao svemu tome. Šta je uopšte istina? Kakav je stvarni rezultat akcije? Već od prvog povratka istovremeno sa slušanjem tih priča, počela je u meni da se javlja neka nejasna želja. Privlačna i opasna želja koja je u prvo vreme izgledala neostvarljiva i maglovita, ali se sve više pojačavala, nostajala sve jasnija i nagonila me da razmišljam o njoj, da joj se oduprem i predam. Drugog dana ona se još više pojačala pričom o lancu stražara koje su Nemci postavili oko Hotela "Park" i o panici koja je među njima vladala. Nisu bili više tako mirni i ponosni kao ranije. Umukla je njihova muzika. Ugušili su sopstveni smeh. Plaše se svakog čoveka i zaziru od sopstvenih senki. Pre mraka ulice opuste. Na njima ostane samo tišina pomešana sa tupim koracima vojničkih čizama. Sve ostalo je između zidova. Čak i svoje vojnike zatvaraju u kasarne. Napolju su patrole sa oružjem uperenim u nevidljivog neprijatelja.

Zaželeo sam da još jednom odem u Niš.

Da prođem pored Hotela "Park" i pogledam uplašene Nemce i stražare. Želeo sam da vidim njihova lica, njihov hod. Mislio sam da ću pred sobom ugledati druge ljude.

Želja je bila sve jača, sve silnija. Prosto nisam imao snage da joj se oduprem. Uprkos mogućnosti da me neko pozna, uprkos opasnosti od putovanja u Niš posle svega što se dogodilo, želja se pretvarala u neko prijatno sanjarenje o šetnji pored parka i velike sale. O šetnji onim istim putem kojim sam prošao za vreme napada. I mada sam u sećanju čuvao sliku svega toga i mogao da nacrtam svaku pojedinost terena i događaja, ipak sam želeo da sve to vidim.

Priče su i dalje kružile. Slušao sam ih, znajući da su to samo priče. Istina je živela u meni, ali ja niti sam smeo, niti sam imao pravo da je iznosim. Ona je tih dana bila tajna i bogatstvo malog broja drugova. Pored ostalih priča, drugog dana se pronela vest da su Nemci izlepili po Nišu plakate u kojima obećavaju nagradu od sto hiljada dinara onome ko prokaže ili pomogne da se otkrije atentator.

To me je još više zagolicalo. Hteo sam da pročitam svoju sopstvenu ucenu i da vidim kako je napisana. Kakav strah i mržnja izbijaju iz nje. U meni se opet pobunilo moje neposlušno ja. Ono isto koje me je nagovaralo da bacim bombu na malu salu. Sada mi je šaputalo: "Ne idi. Niš je sada zoljino gnezdo. U njemu je svako sumnjiv. Zašto rizikuješ glavu kada ti čvrsto stoji na ramenima? Tebi je Mika rekao da ga čekaš u Kuršumliji. Zašto ne ispuniš njegovu želju?"

Nisam se slagao sa šapatom koji garantuje bezbednost i mir. U meni je živelo nešto snažnije od mira. Sada je postalo još smelije i drskije.

"Najmanje ću biti sumnjiv pred Hotelom "Park", branio sam svoju želju. Nemci nikada ne mogu zamisliti da ću im ponovo doći i pogledatn im u oči. Uostalom, moje godine i moj mali rast ne daju povoda za sumnju. "Zato idi", hrabrio sam sebe. "Nasmej se još jednom tim bahatim vojnicima. I ovo će biti tvoj ispit, još jedna potvrda tvoje snage."

Sati su odmicali. Lutao sam zajedno sa njima. Pokušavao sam da se odlučim: da odem ili da ostanem. Jedno sam morao učiniti. Povinovati se nejasnoj žudnji, ili mirno čekati Mikin poziv.

Popustio sam!

Nisam mogao da se oduprem. Želja da još jednom vidim Niš i mesto gde sam doživeo prvu ozbiljniju životnu opasnost, gde sam posejao smrt, iskliznuo iz njenog zagrljaja i osetio trijumf uspeha i čar pobede, toliko se pojačavala da sam najzad odlučio da još jednom odem na to mesto. Sve je bilo tako omamljivo i privlačno kao zelena, meka trava, puna mirisnog cveća. Sve sam prepustio toj želji, stavio još jednom sve na kocku, samo da bih zadovoljio radoznalost mašte i pohlepu tajanstvenog zova!

Na to nepotrebno putovanje odlučio sam se drugog dana uveče. I kad je odluka već bila doneta, hteo sam da je ostvarim što pre — istog časa, ako se može. Ali to se nije moglo učiniti tako brzo. Želja me nije mogla istog trenutka preneti na mesto koje me je privlačilo. Voz je tek sutra ujutro polazio za Niš. To je bila prva i najbolja mogućnost da zadovoljim tu čudnu i nedopustivu želju.

Pa i ta noć, iako burna i prepuna raznoraznih snova, prošla je. Osvanuo je sunčan dan. Treći po redu od izvršenja zadatka.

Voz je već uveliko jurio od Kuršumlije prema Nišu. Sedeo sam u kupeu i razmišljao o neobjašnjivosti svog postupka. Možda se tu krila nada da ću negde u Nišu slučajno sresti Miku. Možda želja da vidim i čujem šta se sve odigralo posle izvršenja zadatka, ili da vidim šta će Nemci preduzeti i da li će primeniti kakve represalije nad stanovništvom. Pri pomisli na to ruke su mi se grčevito stezale u pesnicu. Rasla je želja za još većom osvetom.

Vreme je prohujalo zajedno sa brzinom kojom je voz ostavljao prostor iza sebe. Bilo je po podne kad se lokomotiva zaustavila na niškoj železničkoj stanici.

Želja će mi uskoro biti ostvarena. Kroz desetak minuta biću na mestu koje me privlači. Već je počelo da me obuzima neko drhtavo uzbućenje. Činilo mi se da svi ljudi znaju zašto idem. Ali to je potrajalo samo trenutak. Već posle prvih koraka na ulici uzrujanost je popustila. Počeo sam da se smirujem.

Naokolo je vladao mir. Ljudi su išli svojim poslom. Niko se nije osvrtao na mene. Produžio sam polako trotoarom. Uzrujanost se stišavala ali sa njom nije slabila i želja da što pre dođem do Hotela "Park".

Vremena je bilo dovoljno. Do zalaska sunca i policijskog časa, koji je počinjao u osam sati uveče, mogao sam bez žurbe sve da pregledam. Zato sam i krenuo peške. Tom ulicom sam ranije išao bezbroj puta. Hteo sam da prođem još jednom, i da pogledam nije li se što izmenilo. Koračao sam polako. Teško sam zapažao stvari oko sebe. Misli su mi bile stalno kod Hotela "Park". Što sam se više približavao glavnoj ulici i spomeniku, sve više sam se vraćao u dogaćaje koji su prošli. Na ulicama nije bilo mnogo sveta. Ali meni se činilo da je već mrak, da gore svetiljke i da čujem brujanje polupijanih glasova, muziku i pesmu.

Već sam stigao na trg pored spomenika. Trg je prazan, žurno prolaze pojedinci, ne zadržavajući se. Na ulicama je mnogo više nemačkih patrola. Obično se kreću po dvojica ili trojica. Vrlo često blesnu bele metalne table na grudima njihovih vojnih policajaca.

Malo dalje od spomenika nalazi se onaj poslastičar koji mi nije dao vode. Gorko se osmehnuh pri pomisli na njega. Tu su i kafane iz kojih su one večeri odjekivale muzika i pesma. Sada je sve tiho. Ništa se ne čuje. Unutra se vide samo retki gosti. Naokolo je mir, ali u ušima mi šume glasovi slični onima koje sam slušao pre tri večeri. Sve više se udubljujem u te šumove. Sve jasnija mi je pred očima svaka pojedinost koja se odigrala. Idem polako i razmišljam o onome što je meni poznato. Već sam na uglu kod banke. Odmah desno je hotel. Skrenuh prema njemu. Opet mu se približavam. Krv mi navire u lice. Obuzima me čudno osećanje. Kao da još jednom doživljavam sve ono što je prošlo. Ipak idem polako napred. Već sam tu pred terasom.

Na svakih deset metara stoji po jedan civil. Oni su bez oružja. Liče na neku počasnu stražu poginulim okupatorskim vojnicima. Ali, u stvari, to je počast onome što je tek počelo da se dešava. To je počast borbi. Na uglovima i na ulaznim vratima stoji po jedan Nemac sa automatom preko grudi.

Sa đačkim kačketom na glavi i uskim pantalonama idem polako na izgled bezbrižno. Odelo mi je drugačije nego one večeri za vreme napada. Civili raspoređeni na straži ne interesuju me mnogo. Više me privlači esesovski stražar. Želim da mu priđem što bliže. Tu sam, pred njim. Zagledam ga. On tupo blene u mene. Ko zna šta u tom trenutku misli! Ko zna kud lutaju njegove misli! Ali jedna misao svakako mu nije mogla pasti na pamet. On sigurno nije mogao zamisliti da pred njim stoji mladić koji je one večeri bacio bombe.

Udaljih se od njega. Sve je tako jednostavno. Posmatram zgradu. Staklena strana Doma delimično je polomljena. Iznutra je zastrta zavesama. Krenuo sam polako ulicom. Prišao uglu gde je rulja fašističkih vojnika i oficira pokušala da preskoči ogradu. Još se videla izrovana zemlja, pocrnela od eksplozije. Trava pogažena, umrljana. Ostaci zavoja leže razbacani po parku.

Sada je sve tiho. Nema više muzike. Iz Doma više ne odjekuje "Lili Marlen". I tu je nestalo željenog mira. Produžio sam dalje, niz ulicu.

Zastao sam pred vratima zgrade u kojoj je radio otac.

Veliki plakat bio je zalepljen na zidu. Zadrhtah. Kako ga dosdd nisam primetio! Nemci nude nagradu od sto hiljada dinara onome ko prokaže ili uhvati živog ili mrtvog izvršioca napada na Hotel "Park".

Zanet čitanjem dugog plakata u kome su Nemci objašnjavali pojedinosti, nisam ni osetio da mi se neko približava. Osetih samo tešku ruku na ramenu i pretrnuh. Preda mnom je stajao otac i posmatrao me.

Šta ti radiš ovde? — upita namrgođen.

Došao sam ...

Našao si kad da dođeš — prekide me on. — I gde da bleneš! Hajde odlazi ...

I otišao sam još iste večeri, u susret svojoj zvezdi.