Priblažavao se mrak. Sunce je već zašlo. Na zapadu, kroz grane voćaka, videla se samo rumen. Žurio sam uskim putem kroz bašte i kukuruze na Nišavski bedem. Tu je trebalo da se sastanem sa Mikom i da od njega primim dve ručne granate i revolver.

Izađoh na Nišavski bedem. Pogledah levo i desno. Mike nema. Bedem je dugačak. Tek tada mi sinu da nismo tačno odredili gde ćemo se naći. Nešto me štrecnu. Možda ni Mika nije znao kako bedem izgleda, inače bi tačno odredio mesto. Krenuh žurno duž bedema. Naišao sam na dve- tri kućice, nekoliko stotina metara od mesta gde sam prvi put izašao na bedem. Mike nema. Sve je pusto i tiho. Sumrak se spušta k zemlji. Izvlači izmaglicu iz njene utrobe i plete je između žbunja i zelenila. Pušta je da struji između dugačkih redova kukuruza.

Osećam se usamljenim. Nigde ne vidim ljude i ne čujem glasove.

Šta da radim?

Počeo sam da bivam nestrpljiv. Žurilo mi se. Ali žurba nije ništa pomogla. Mika se nije pojavljivao. Krenuh nazad, zagledajući staze koje su s jedne i s druge strane izlazile na bedem. Šta će biti ako ga ne sretnem? Zar cela stvar da propadne zbog jedne gluposti, nejasno određenog mesta sastanka? Počeo sam da se ljutim. Stiskao sam pesnice i proklinjao svoju nepromišljenost. Ni to ne vredi. Ljutnja neće dovesti Miku. Ne pruža mi oružje. Još jednom krenuh prema kućama. Ovoga puta gotovo sam trčao. Koracima sam smanjivao vreme i prostor. Nadao sam se da ću ranije sresti Miku. Možda i on luta duž bedema i traži me. Sparno veče i trčanje ubrzo su me oznojili. Miku nisam sreo. Bedem je i dalje bio pust. Ličio je na ukleti put na koji putnici nerado izlaze. Zagledam oko kuća. Ništa. U dvorištu jedne od njih vidi se samo neka starica koja zatvara prasad.

Teško je to osećanje kad se danima pripremaš za nešto što može biti presudno po tvoj život, a sve to pada u vodu bez ikakvog ozbiljnog razloga. Osećam neku malaksalost, zamor. Prosto ne znam šta da radim. Sumrak pada. Malo dalje teško je prepoznati čoveka. Mogu još dobro da se vide obrisi. Okrenuh opet nazad, prema Nišavi, prema onom delu na koji sam prvi put izašao. Najpre požurih, a zatimuspornh korak.

"Čemu žurba? Umiri se i razmisli", govorio sam sebi.

To je bilo bolje. Počeh da se smirujem, iako me ljutina još nije napuštala. Čini mi se, kad bih ga sreo, izgrdio bih ga. Zašto tako neodređeno zakazuje sastanak?

"Da se vratim do Crnog?" pomislih. "Možda je tamo došao Mika? Normalno bi bilo da tako uradi ako me ne sretne na bedemu."

Početak bedema je tu. Nema smisla ići više prema kućama. U meni su se smenjivale ljutnja i malaksalost. Zar tako da se završi cela priprema? Nije preostajalo ništa drugo nego da krenem prema Crnom. Njega ću sigurno naći na zakazanom mestu.

Neka slutnja poče da mi se uvlači u dušu. Slike agenata koji čekaju drugaricu bile su sve jasnije. Mogli su da sačekaju i Miku, da prekrate njegov put. Grč me je stegao za grlo. Ne mogu da dišem. Odbacujem nepreciznost u određivanju mesta sastanka. Prepuštam se crnim mislima. Zar je moguće da su ga uhapsili?

Ne verujem. Mika se ne bi predao. Pucnje nisam čuo. Nešto se ipak desilo. Sprečilo ga da dođe. Umesto njega, preda mnom su sumnja i neizvesnost.

Mrak se spustio. Ponegde na nebu zasvetli neka zvezda. Nema nijednog oblačka. Noć će biti vedra, pogodna za putovanje, ali će ona biti bez uspeha i bez radosti. Opet sam postao neodlučan.

"Da idem k Crnom ili opet duž bedema?" Razmišljao sam šta je bolje. Gde je verovatniji susret? Prosto sam počeo da pogađam, kao deca sa travom hoću-neću, brojeći na prste: srešću ga — neću ga sresti. Odjednom čuh neki šum. To je verovatno vetar zanjihao stabljike kukuruza. Ali šum se ponavlja, uporno, ravnomerno. Kao da se nešto slomilo. Pogledah u tom pravcu. Neko se kretao. Trenutak počekah. Malo se sklonih u stranu. Da nije Mika? Srce poče snažno da lupa. Još jedan trenutak, i iz kukuruza na bedem izađe Mika. Ne umem da kažem šta sam osećao u tom trenutku. Bio sam ljut, i radostan. Rekao bih mu mnogo šta. Svađao bih se s njim. A opet, milo mi je što ga vidim. Neizvesnosti je kraj. On je tu, a s njim i oružje. On izađe na bedem. I sam je teško disao. Žurio se.

Šta je s tobom? — upitah ga.

Nisam mogao ranije. Nikada se sve ne može predvideti. I u mirnom životu iskrsavaju smetnje, a kamoli ovde, gde bezbroj njih radi protiv nas.

Šta se desilo?

Ništa naročito. Samo, čini mi se da u gradu nešto ne miriše kako treba. Ima nesvakidašnjih stvari. Zato budi oprezan.

Nekoliko puta sam prošao bedemom — rekoh.

Bolje bi bilo da si čekao ovde na početku — odgovori on. Nije bilo vremena za raspravljanje.

Drugi put treba određenije zakazati sastanak — rekoh mu.

Imali smo još nekoliko minuta do rastanka. Taman dovoljno za oproštaj. Polako krenusmo duž bedema u pravcu Crnog. Iz bašta se čula samo pesma cvrčaka i šum buba. Počeo je noćni život, tajanstven i pun neizvesnosti. Obavijao nas je obojicu.

Putali smo.

U ćutanju je ponekada oproštaj najiskreniji. Njime se kaže sve i ništa. Reči mogu da ispadnu grube, nepotpune. Obojici nam je prijala tišina. Oko nas je izmaglica. I život je takav. Uvek obavijen senkama i maglom. Ređe osvetljen suncem.

Mika ćutke izvadi i pruži mi prvu granatu. Bila je velika i teška. Trgoh se. Hladnoća je obuzimala ruku, širila se duž grudi i nogu. Sve postaje stvarnost. Poslednji koraci su preda mnom, prepušteni meni. Oružje znači pozdrav sa drutovima. Susret sa tuđincima.

— Te su bombe nekada nosili graničari i žandarmi — reče Mika.

Počeh da je okrećem u ruci i milujem hladni narezani čelik. "Koliko će parčadi biti kad se rasprsne?" pomislih. Lako se odšrafljivala. Sve treba isprobati. Mika mi pruži još jednu, iste veličine. Njihao sam ih u rukama.

Zašto ih meriš? — upita me Mika.

Veću za veći cilj — rekoh.

Obe su jednake. Tebi je potrebna samo jedna. Drugu čuvaj kao rezervu, ali je nemoj upotrebiti.

Stavih obe u džepove pantalona. Izgledale su kao dve velike jabuke. Morao sam da ih pridržavam rukama inače ih tanki kaiš na pantalonama ne bi držao. Mika mi pruži "vojno-državni" pištolj, pomalo zarđao. Nije bio upotrebljavan.

— Pun je. Metak je u cevi — reče Mika.

I to sam proverio. Zakočih ga. Oružje sam dobio. Sve je u tom trenutku išlo po predviđenom planu.

— To je sve što sam imao da ti predam — govorio je Mika, držeći me pod ruku — ostalo držišu glavi.

Imao sam utisak kao da mu prsti podrhtavaju. Dok je govorio, s vremena na vreme bi mi čvršće stisnuo mišicu.

Ostalo je samo još jedno: da se pozdravimo, a zatim svaki na svoju stranu.

Mika je oklevao. Stajao je na mestu i posmatrao me. U mraku mu nisam video oči. U njima bih pročitao sva njegova osećanja. Trebalo je da krene. Nije narušavao tišinu.

Pogledah put neba. Zvezde su bezbrižno sjale iznad nas. Osvetljavale su put prema Hotelu "Park".

Vukle su me prema njemu. Upozoravale me da vreme ne zna za milost. Ljudi moraju da slede njegove korake.

Prekidoh ćutanje.

Vreme je da krenem. Moraću još da svratim i do Crnog — rekoh, gledajući u Miku. On pogleda na sat.

I ja mislim da je vreme. Taman ću i ja da stignem do stana.

Zastade za trenutak, kao da traži reči:

Znači, o svemu smo se dogovorili?

Mislim da jesmo — rekoh.

On me pogleda, spustivši mi ruku na rame.

— Drži se plana i radi onako kao što smo sedogovorili. Sve će biti u redu. Po završenom zadatku Crni će te odvesti do Jasenice, a odatle ćeš vozom u Kuršumliju.

Glas mu je podrhtavao. Na ruci se osećao nemir srca. Govorio je tiho, lagano. Rečima je odugovlačio rastanak.

Kada ćemo se opet videti? — upitah ga.

O tome ne brini, naći ću te lično ili preko drutova. U Kuršumliji će znati gde se nalaziš.

Vreme je odmicalo. Trebalo je da krenem, ali nešto nas je još uvek držalo na tom mestu.

Dva puta sam ga sreo. Prvi put u Prokuplju, i ovog dana koji smo proveli zajedno. Činilo mi se kao da nas vezuju mnoge zajedničke niti i doživljaji. PosleDnji dan proveden s njim ostavio je na mene dubok utisak. Žao mi je bilo da se rastanemo. Na ljutnju zbog njegovog zakašnjenja već sam zaboravio. Teško mi je bilo, oklevao sam da mu pružim ruku spremnu na pozdrav. U toku dana on me je pripremio da mirno odem u neizvesnost, pa možda i u smrt, a sada sam počeo da oklevam. Ne iz straha, već zbog želje da još koji trenutak ostanem s njim. To je bio ujedno rastanak od svih drugova koje sam dotad poznavao. Gledao sam ga, i u njemu video i drugove u Kuršumliji, i drugove iz škole. Video sam Selju i mnoge druge. Svi su ostajali. Sa svima se trebalo oprostiti.

"Dosta je obostranog oklevanja", pomislih i pružih mu ruku.

— Vreme je!

On mi stisnu ruku. Levicu je držao na mom ramenu i gledao me neobično sjajnim očima. Bio je već mrak. Hteo je još nešto da kaže, ali je ipak ćutao i držao mi ruku.

Budi ponosan! — poče on tihim, pomalo isprekidanim glasom. — Noćas će svi drugovi i pošteni ljudi u mislima biti s tobom. Ne zaboravi, ovo ovde je početak.

Ne brini ništa. Potrudiću se da sve bude kako treba — odgovorih mu.

Zagrlismo se. Mada nismo više govorili, pretpostavljali smo i jedan i drugi da nam je to poslednji susret. Možda neko od nas dvojice već sutra neće biti meću živima. Iako nije sa mnom išao u akciju. Mikina je glava svakog trenutka bila u torbi. Život ilegalcarevolucionara je takav, večita neizvesnost i opasnost.

Vreme je, moram ići — rekoh.

Vreme je — reče Mika stežući mi ruku. — Samo hrabro i srećno!

Ne brini — odgovorih i žurnim korakom krenuh duž bedema.

Brzim korakom uputio sam se prema Crnom. Obilazio sam bašte i kuće. Presecao kukuruze. U daljini sam video stabla visokih topola i upravljao se prema njima. Ispod jedne od njih naći ću Crnog. Trebalo je da se oprostim s njim.

Koračao sam oprezno. Bojao sam se slučajnih patrola ili prolaznika. Obilazio sam sumnjiva mesta i osluškivao. Iz daljine je dopirao šum reke i visokih topola. Ništa se drugo nije čulo. Ubrzao sam korak. Približavao sam se reci pored koje sam proveo poslednji dan.

Crnog sam zatekao naslonjenog uz jedno drvo u blizini kukuruza. Odvojio se od njega na ugovoreni zvižduk.

Brinuo sam se šta je s tobom — reče on, vraćajući sat u džep.

Sve je u redu. Mika je malo zakasnio.

Jesi li dobio oružje?

Jesam — rekoh i pokazah mu revolver. On ga uze u ruke. Opipavao ga je i zagledao. Sumnjivo je vrteo glavom.

— Ovaj pištolj, izgleda, nije dobro čuvan.Izvadio je iz džepa svoj revolver i pružio mi ga.

— Uzmi, ovaj je sigurniji. Nekoliko puta samiz njega pucao. Do sada me nikada nije prevario.Ovde imam rezervni šaržer sa municijom. Ovaj tvoj pištolj zadržaću kod sebe. Meni verovatno neće biti potreban.

Uzeo sam njegov revolver. Neka toplina mi se razlivala po rukama. Gladio sam njegovu tamnu cev i osećao kako se preko čelika rađa prijateljstvo.

Crni me je posmatrao.

Kao da je oklevao. Hteo je nešto da pita. Kolebao se. Spremao sam se da krenem. Vadio sam iz džepa ligitimaciju i ostale papire koje je trebalo da mu predam.

— Nešto sam razmišljao za ovo vreme — poče on polako.

Glas mu je bio drhtav, molećiv. Pogledah prema njemu. Izmeću nas je mrak. Prišao mi je bliže. Zapahnuo me je vreli dah iz njegovih grudi. Oklevao je.

O čemu si razmišljao? — ohrabrih ga.

Kako bi bilo da poćem s tobom, biće sigurnije.

Zamislih se za trenutak. O tome ranije nisam mislio. Setih se Mike i plana. Zatim, je li potrebno da budemo dvojica? Misli su se brzo smenjivale. Ponuda je bila primamljiva, hrabrila je i unosila više sigurnosti, ali došla je u poslednjem trenutku. "Šta će reći drugovi?" pomislih. "Da sam se uplašio i poveo i njega."

— Ne — odlučno rekoh. — Ti ćeš ostati tu i radićeš onako kako smo predvideli. Nezgodno je dasada menjamo plan.

Bilo je očigledno da je hteo da mi pomogne, da svoju sudbinu poveže sa mojom. Gubio je iz vida da su već povezane. Svaka poluga je morala da obavi svoj deo posla. I nas dvojica smo morali biti na dva mesta, ali vezani istim ciljem.

U sebi sam osetio divljenje prema tom mladom čoveku koga sam prvi put sreo toga dana. Bio je uporan. Nije se predavao.

Plan akcije smo stvarali mi. Imamo pravo i da ga menjamo.

Plan je, pre svega, stvarao Mika. Mi smo samo izvršioci — branio sam svoj stav.

Iz njegovih grudi otrže se dubok uzdah. Ćutao je.

— Biće najbolje da postupimo po Mikinim savetima — tešio sam ga.

— Ne znam. Radije bih bio pored tebe. Uostalom, to će ostati naša tajna — šaputao je — niko neće znati da sam bio s tobom.

— Varaš se, Crni. Znaćemo nas dvojica.Ućutali smo. Čulo se naše disanje.

Moram da krenem — prekinuh neizvesno ćutanje.

Znači, ostaje po starom — reče Crni žalosnim glasom.

Po starom — potvrdih.

— Da vidim granate — zatraži on.Pružih mu obe.

— Pažljivo je pregledao prvo jednu, pa zatim drugu.

— U redu su — reče.

Pružih mu đačku knjižicu, legitimaciju i sve ostalo.

— Ovde imaš sve. Ako se šta desi, znaćeš ko sam.

On primi dokumenta.

Jedan trenutak smo se gledali ćutke. Crni je poslednji s kim treba da se oprostim. Posle njega odlazim u susret vatrenom krštenju.

Osetih njegov snažan zagrljaj i stisak ruke. Tela i obrazi nam se spojiše. Reči su suvišne. Vreme nas je razdvojilo. Zvalo me je da požurim.

— Čekaću te po dogovoru — reče on.

Zastadoh za trenutak. Pred očima mi iskrsnu put od Hotela "Park" do topola. Činilo mi se, predugo će čekati.

Ako ne stignem sat posle eksplozije, ti idi — rekoh.

Ali, Mika je rekao da čekam do jedanaest sati.

— To je izmenjeno. Uradi kao što ti kažem.

— Neću da menjam ništa. Ostaje po planu.

Obojica se nasmejasmo.

Istrgoh ruku iz njegove i žurnim koracima krenuh poznatim uličicama prema Hotelu "Park".

*

Za mnom su ostajale visoke topole i sirotinjske kuće. Ostajao je miris vlažne zemlje i baštenskog povrća. Ostajao je i onaj mračni deo grada.

Preda mnom su svetlije ulice. Lampe se njišu na banderama kao obešeni ljudi. Njihova svetlost je mutna, nejasna. Žurim prema centru. Hteo bih da se što pre utopim u brujanje koje dopire iz utrobe grada. Da se pomešam sa ljudima i postanem njihov sastavni deo.

Rukama milujem granate. Nešto mi zvecka udarajući u granatu u desnom džepu. Zavukoh ruku i napipah dedinu medalju. Premestih je u mali džep na levoj strani grudi. Tu će biti mirnija.

Iza mene ostaju kuće i ulice. Ostaju male kafane i njihovi posetioci. Ostaju i ljudi. Ne obazirem se na njih. Idem napred. Prošao sam i pozorište. Žurim ulicom prema spomeniku gde sam sreo Selju. S leve strane je restoran "Jastrebac". U njemu je puno sveta. Nisam se zadržavao. Upitah jednog prolaznika koliko je sati.

— Dvadeset do devet — odgovori mi postariji nepoznati čovek izvadivši sat iz prsluka.

Odahnuo sam. Do Hotela "Park" nije daleko. Hteo sam preostalih dvadeset minuta da se smirim, odmorim od žurbe i pogledam ljude i život oko sebe.

Krenuo sam normalnm korakom, na izgled bezbrižno. Držeći ruke u džepu, milovao sam gpanate i pridržavao ih rukom da mi ne spadnu pantalone.

Pištolj je bio za pojasom. Na tramvajskoj stanici kod spomenika — gužva. Desno, u restoranima i kafanicama sede ljudi, piju i večeraju. Na ulici i korzu mnogo šetača. Među njima ima prilično mladih ljudi. Setih se tog trenutka da su nekoliko dana pre toga omladinci ljotićevci išli nemačkom komandantu grada i molili ga da im odobri organizovanje igranki i matinea. Priča se da ih je Nemac prezrivo pogledao i upitao:

Zar za vas ništa ne znači što ste okupirani? Zar vas nije stid da tražite tako nešto?

Ne — odgovorio mu je vođa ljotićevske delegacije. — Nas se to ne tiče, mi smo mladi ljudi i hoćemo da se zabavljamo.

Nisu dobili dozvolu, ali su zato svako veče punili korzo i šetali se do iznemoglosti. Posmatrao sam tu bezbrižnu rulju koja je urlala od smeha i uzaludno trošila svoju snagu na kockastoj niškoj kaldrmi. To je u meni izazvalo bes.

Već sam kod spomenika. On treba da predstavlja slavnu prošlost. Ali u toj masi niko ga ne gleda.

Muzika trešti. Pevačice pevaju. Priđoh bliže da pogledam te ljude. Debele niške ćifte sede za stolovima. Pivo i ćevapčići troše se nemilice. Neki pijanac zakači papirni novac za gudalo violiniste. Ovi ljudi nemaju domovine.

Jedna žena je pevala. To je više ličilo na kreštanje. Pesme i igre smenjivale su se po narudžbi. Polako produžavam dalje. Hvata me jeza.

Osećam se usamljenim. Toliko ljudi je pored mene. Prolaze, sede i pričaju. Čujem njihove glasove. Čujem zveket čaša i tanjira. Sve je oko mene živo, u pokretu. A ja sam potpuno sam. Kao da ne postoje ljudi. Ili ja nisam u svojoj zemlji. Negde sam u nepoznatom svetu. Udaljen od svega. U tom trenutku mrzeo sam samoću. Mrzeo sam te ljude koji se zabavljaju. "Osvetiću vam se za ovo", pomislih. Sve bih dao kada bih posle eksplozije mogao da posmatram kako će ludi strah i panika uhvatiti te ljude koji se ovog trenutka vesele i bezbrižno zabavljaju.

Vreme je. Ostalo je još deset minuta. Idem prema mostu koji vodi u Nemanjin grad. Kada se dođe do njega, na uglu, kod Narodne banke, treba skrenuti desno. Ne žurim. U takvim trenucima deset minuta čekanja dugi su kao večnost, a ujedno i suviše kratki da bi čovek razmislio o svemu što mu tada prođe kroz glavu.

U glavi je zbrka. Hteo bih da se otrgnem od misli. Sve su one primamljive, zavodljive. To je prošlost ili budućnost koja na momente izgleda neverovatno lepa, ali svaka od njih postavlja uslov da budem živ. "Da li je to kolebanje?" pomislih. "Šta se to sa mnom dešava?" Za mnom se čuje cviljenje muzike i kreštavi glas pevačice. Još jednom mi izlazi pred oči slika ljudi koji su slušali tu pesmu. Većinom odvratne debele njuške.

"Zar se za njih treba tući?" pitao sam se.

Setih se Mike i njegovih reči: "Svi pošteni ljudi biće noćas s tobom."

Oni su daleko, nikoga od njih ne vidim pored sebe. Potpuno sam sam. Njih verovatno nema među onima sa debelim i masnim podvoljcima. Oni su sada u malim sirotinjskim kućama. Možda se mnogi od njih večeras opraštaju sa svojima, a sutra će biti u odredu koji treba da se formira. Počinjao sam da se utapam među te ljude. Čujem njihove glasove. Vidim osmehe koji me bodre. Oko mene je drugi Niš. Ne onaj koji prati kafansku muziku i glača kaldrmu, već onaj koji sa mržnjom gleda na sve to. Nestaje usamljenosti. Nestaje mržnje. Ja sam među svojim drugovima. Za njih koračam i za njih se radujem. Oni su sa mnom, bez obzira na to što ih ne vidim. Osećam njihovo prisustvo. U tom osećanju je snaga mojih koraka. Čvrstina s kojom stiskam ručne granate. Koraci su sve brži. Žuri mi se.

Hteo bih da odmah krenem i da sve svršim. Čekanje me ubija. "Zašto ne bih izvršio taj zadatak u deset do devet? Ništa to ne smeta", mislio sam. Ali ko zna šta je u to vreme planirano. Možda se drugovi još nisu sklonili. Možda Mika još nije stigao u svoj stan.

Nalazim se u nekom čudnom stanju. Hteo bih da se otrgnem od njega. Na pločniku se jure deca i igraju šuge. Priđoh im. Zabavna je bila njihova igra. I sam bih hteo da se umešam među njih. Potrčao sam. Bombe su me udarale po butinama. Podsećale me da sam ostareo za takvu igru. Stadoh i počeh da bodrim jednog mališana. Minuti su prolazili. Trgoh se. Već je vreme. Još ću zakasniti! Pogledah tu decu. Šta će biti s njima? Da Nemci ne počnu pucati na njih? Kako da ih sklonim odatle? To mi se sada učinilo kao najvažniji zadatak. Znam, nešto moram da učinim. Ali šta? Kako da postupim? Deca se skupiše u gomilu.

Hajdete kući, sada će policijski čas — rekoh im prvo što mi pade na pamet. Deca me pogledaše. Počeše da galame.

Hajdemo u dvorište, tamo ćemo produžiti — viknu jedan mališan. Deca odjuriše za njim. Kapija se sa škripom zatvori. Dece više nije bilo na ulici.

Vreme je. Ostalo je samo još dva-tri minuta. Krenuh prema uglu kod banke. Polako sam odšrafio obe bombe i, da bih izbegao zveckanje metala, stavio poklopce u džepove od kaputa. Poslednji trenuci su tu. Čekanju je kraj. Dolazi ono najteže.

Sada će biti jedno ili drugo. Pomislih na Miku i ostale. On verovatno sada gleda na sat. Setih se oficira koji je oglodane kosti bacao pocepanim i gladnim Cigančićima. Da li je i on unutra?

Zastao sam na uglu kod banke. Duž ulice prema hotelu nema nikoga. Daleko dole vide se neke siluete civila. Od vojnika i oficira ne vidim nikoga. Treba da krenem. Nešto očekujem. Da li je sve urađeno kao što treba? Tražim neki izgovor da postojim na tom mestu još koji trenutak. Kad krenem, više nema povratka. Negde odjeknu otkucaj sata. To me pokrenu, trže.

Napred! Vreme je!

I kao po komandi okrenuh se nadesno i polako pođoh ulicom. Idem odmerenim korakom, bez okretanja i zaustavljanja. Setih se zelenih vodnjikavih očiju, naših pobijenih vojnika, i Nemca koji me je naterao da skinem sat sa ruke ubijenog čoveka. Osetih hladnoću na ruci. Ne! To nije hladna krv pomešana sa rođenom zemljom. To je granata. Prsti su se upili u zareze. Još koji trenutak. Nigde nikoga na ulici. Oko mene je neka stravična tišina prekidana dalekim otkucajima sata.

Već sam kod terase. Sa ulice, kroz otvorena vrata, vide se samo petšest oficira kako sede za stolovima. Nema one sinoćne gužve.

Gde su oficiri?

Zašto je večeras prazna velika sala?

Muzika se ne čuje. Nešto me ošinu. Da nisu što otkrili? Da me na uglu ne čekaju sa naperenim automatima? Možda će odnekud zaštektati rafal? Ne zastajem pored vrata. Velika sala nije cilj napada. Cilj je mala sala, koja se nalazi iza ugla. "Verovatno je puna", pomislih. Koraci odjekuju tupo. Dole, prema gradu, čuje se nejasna galama, ali tu kod hotela nema nikoga. Kao da je to mesto prokleto, ljudi i žene ga obilaze. Naročito mlade devojke.

Otpustih bombu iz ruke. Raširih prste. Toliko sam stiskao granatu da sam se bojao grča. Na prstima, pod slabom svetlošću sijalice, vide se čvrsti otisci narezaka ručne bombe. Opipah pištolj. Stegnut kaišem, stajao mi je neprimećen za pojasom.

Obuze me neka drhtavica. Krv mi jurnu u lics: Na slepoočnncama bila udaraju kao čekići. Vrućina mi je. Osetih da mi se čelo orosilo graškama znoja. Već sam na uglu. Polako skrećem. Suprotna zgrada je osvetljena. Tu stanuje nemačka straža. Polako zaokrećem prema maloj sali. Još koji korak, i sve će biti u redu. Naokolo nigde nikoga. Sve kao naručeno. Setih se velike sale. Ona je prazna. Zašto? Nemam odgovora. A šta ću ako je prazna i mala sala? Šta da uradim? Da bacim granate? Ne smem da stanem i da razmislim o tome. Misli mi se smenjuju munjevitom brzinom. Ravnomernim korakom idem napred. Rastojanje se smanjuje. Još deset, još osam, još pet koraka, još tri, dva. Sada! Već sam desnom rukom stisnuo bombu. Gledam betoniranu ivicu vrata o koju treba da upalim kapislu. Sasvim sam uz njih. Napravih još dva koraka. "Udarnću", pomislih, "kapislom o drugu ivicu." Da li je to oklevanje? Da li je to strah da unutra nema Nemaca?

Vrata su otvorena, unutra gore svetiljke. Tišina. Sa ulice se sve vidi. U prolazu ugledah za stolom samo dva Nemca.

"Malo ih je", sinu mi.

"Ne bacaj granatu!" mahinalno je sledila odluka.

Ne zadržavajući se pored vrata, produžio sam dalje, istim, ravnomernim korakom. Ništa nije bilo sumnjivo. Prvi pokušaj nije uspeo. Bombu nisam bacio. Sat je već otkucao devet časova. Na izgled, ništa se nije promenilo. Ali tek tada osetih strahoviti umor Mišići su mi omlitavili. Zaželeo sam da sednem, da popijem čašu vode. Žeđ me je užasno morila. Sav znojav, gutao sam pljuvačku, ali nje nije bilo dovoljno. Usta su bila suva. Samo da mi je malo vode. Oko mene nigde nikakve poslastičarnice niti česme. Krenuo sam mahinalno prema ulici gde je tramvajska pruga. Prvo sam zaželeo da se napijem vode, a onda da razmislim o svemu.

Vreme je odmicalo. Dođoh do ulice kojom prolaze tramvaji. Oči lutaju. Tražim vode. Žeđ me nesnosno muči. Samo kap vode! Uđoh u prvu poslastičarnicu. Osećao se miris kolača i nekog voća.

Dajte mi čašu vode! — zamolih čoveka sa belom umazanom keceljom i podnadulim očima.

A šta ćeš pre vode? — nemarno se osvrte on.

Ništa, samo vodu.

Vodu ne prodajemo, ali uzmi neki kolač pa ćeš dobiti i vodu.

Tek tada mi je bilo jasno njegovo pitanje: "Šta ćeš pre vode?" "Svinja", pomislih. Zavukoh ruku u džep. Prvo u jedan, zatim u ostale. Svi su bili prazni. Setih se da nemam ni dinara kod sebe. Sve je ostalo kod Crnog. Na tezgi stoje poređane čaše sa bistrom hladnom vodom. Meni se grlo osušilo. Želeo bih makar jednu čašu, jedan gutljaj, jednu kap. Gazda me je gledao. Imao sam utisak da bi hteo iz mene da iscedi i poslednji dinar. Ne bi se ustručavao da za dinar učini i mnogo gore stvari.

— Nemam ni dinara. Prosto mi se grlo suši. Dajte mi čašu vode. To bar ništa ne košta — zamolih ga. Jedva sam izgovorio reči. Čuo se samo hrapav glas koji je dolazio iz osušenog grla.

— Ne može! Nisam ja ovde besplatan vodonoša— odgovori podnadula sova, gledajući me zlurado.

Čini mi se, nikada u životu nisam nikoga pogledao sa takvom mržnjom kao njega. Sveg bih ga izrešetao. Pomislih na zadatak. Ne rekoh mu ništa više. Samo se okrenuh i izađoh na ulicu. U blizini nije bilo nikakve poslastičarnice. Doćoh opet u blizinu spomenika. Sve sam drugo zaboravio, i mislim samo o čaši vode. Ona mi se čini kao spasonosno sredstvo koje bi mi vratilo snagu. Ali nje nema. Polako koračam pored terase jednog restorana. Tamo ne smem da ućem. Možda mi ni tamo nećedati vode. Gledam po stolovima. Za jednim kelner naplaćuje. Gosti se spremaju da idu. Na stolu stoje prazni tanjiri boce od vina i sode i — iznenada mi srce zaigra — na stolu stoji bokal sa bistrom vodom. Bez dvoumljenja ućoh na terasu. Gosti izlaze. Kelner se zadržao oko gostiju za drugim stolom. Priđoh brzo. Nasuh jednu čašu i popih je naiskap. Osetih neku novu snagu, smirenje, staloženost. Grlo više nije bilo suvo, nije me peklo. Kelner je i dalje bio zauzet oko gostiju. Drugu čašu sam počeo da pijem sa još većim zadovoljstvom. Prva je samo ugasila goruću žeć. Sa drugom je dolazilo uživanje. Već sam bio pri kraju kada osetih da me je neko uhvatio za desnu ruku, kojom sam držao čašu. Pored mene je stajao kelner. Nisam se zbunio. Uzeh čašu u drugu ruku i iskapih je.

— Gubi se odavde! — viknu on.

Pogledao sam ga mirno. Nisam ga mrzeo kao poslastičara.

Zašto? — upitah ga.

Zar misliš da je restoran zato da se po njemu motaju protuve?

Samo sam pio vode. Bio sam mrtav žedan.

On me pusti i poče da kupi posuće za stolom. Bio sam zadovoljan. Žeć me nije više mučila.

— Hvala! — rekoh i uputih se niz terasu, pitajući se da li stvarno delujem kao neka protuva.

Nasmejah se sam sebi. Opet sam na ulici. Na polaznoj tački.

Mučio me je neki čudan umor i malaksalost. Sve se to tako brzo završilo, zapravo — ostalo je nezavršeno. To me još više umara i muči. Pokušavam da analiziram ono što se malopre zbilo. Zašto nisam bacio bombu? Odluku da odustanem doneo sam tako brzo, za trenutak. Tek sada o njoj mogu da razmišljam. Možda mi se samo čini. Ona je, izgleda, doneta ranije u želji da akcija što bolje uspe. A u maloj sali bila su samo dva oficira. U velikoj ih je bilo više. Međutim, sada je sve kasno.

Sam, besciljno gledajući u ljude koji su prolazili pored mene, morao sam da odlučim šta da radim. Odustati od zadatka ili izvršiti ga po svaku cenu? Počeh hladnokrvnije da razmišljam. Vreme je protiv mene. Ono nezadrživo teče. U ovim trenucima suviše brzo. Devet sati je već prošlo.

"Svi drugovi čekaju da zadatak bude izvršen". "Utrošeno je toliko vremena, truda, planiranja. Večeras će odjeknuti pucnji u Prokuplju i Leskovcu. Kakva sramota ako na glavnom mestu ništa ne bude! Trebalo je da tu padnu fašistički oficiri. Ne obični vojnici, već oni koji naređuju izvršenje zločina, koji snose krivicu za smrt bezbroj nevinih ljudi."

"Ali", šaputala je druga strana, "drugovi su propustili da predvide i ovakvu mogućnost kakva se pojavila večeras — da u hotelu neće biti oficira. Ranije su ih posmatrali svake noći. Obe sale bile su uvek pune. Nema smisla baciti bombu na dva oficira. To je uzaludno trošenje sredstava. Ne treba noćas vršiti napad, to nije opravdano."

Pomislih da me to strah ne nagovara na takvu odluku. Stvar izgleda opravdana bar na prvi pogled. Ali da li će biti opravdana i za drugove? Ko će mi sutra verovati da je tačno to što govorim? Drugovi će pomisliti: "Kukavica, paničar, uplašio se pa nije smeo da izvrši zadatak."

"Zašto nisam pristao na predlog Crnog da poće sa mnom?" počeh da korim sam sebe. "On bi sve video. Drugovi bi nama dvojici verovali da iz opravdanih razloga nije izvršen zadatak." Ali sada je kasno. Crni je daleko. Mika takoće. On sigurno u kakvoj sobi nervozno šeta i ljuti se zbog zakašnjenja, kao ja na Nišavskom bedemu. Kad bih bar znao gde je on! Otišao bih, pozvao ga da se uveri da nema oficira. Ali to je nemoguće. Ko zna gde je. Vezu nije ostavio. Rekao je da će me sam potražiti. Svi drugovi u Nišu s nestrpljenjem očekuju šta će se dogoditi. Zašto su se povukli sa ulica u skloništa, u svoje stanove? A ja čekam, razmišmam, i sam sa sobom vodim mučan razgovor. Ljutim se na sebe što to nisam završio. U ovo vreme već bih bio na Nišavi. Možda zajedno sa Crnim. Propustio sam prvu priliku. "Da li me je strah?" pitam sam sebe. "Ne! Nije!" odgovara mi nešto prilično nesigurno. Ali ja osećam neku jezu, drhtavicu. Sve mi to liči na strah. Tako sam se osećao kada sam nekada, kao desetogodišnje dete, ugledao vuka na desetak metara ispred sebe. Tada sam plakao, zvao majku, derao se. Ali sada ne plačem, ne zovem majku, ona mi ne može pomoći. Ne, to ipak nije strah. Želeo bih da imam drugove pored sebe, ali ne da mi pomognu, već da vide da je sala prazna. Toliko je ljudi pored mene, a ja sam ipak potpuno sam. Nikoga nema da se s njim posavetujem, da mi bude svedok. "Zašto?" upitah se. "Valjda da mi opravda kukavičluk? Da nisam preterao? Pa, nije me bilo strah kada sam prošao pored vrata. Sigurno bih bacio bombu da je unutra bilo oficira". Pokolebao sam se još kod velike sale, kada^sam ih ugledao onako malo. Nikada mi u samoći nije bilo tako teško kao te večeri.

Polako sam se smirivao. Drhtavica je popuštala. Više se ne znojim, mirniji sam, grlo mi nije suvo. Nešto je na mene uticalo. Nije to bila toliko bojazan da će drugovi pomisliti da sam se uplašio, ni nesnosna nervna napetost. Bilo je to saznanje da je današnja noć jedina i poslednja kada se može izvršiti taj zadatak.

Sutra uveče policijski čas počinje u osam sati. Tada se još vidi. Biće dan. Na ulici su samo Nemci. Noć će otpasti kao saveznik. A danju je nemoguće napasti i izvući se makar i sa najmanjim postotkom verovatnoće. Vreme je bilo protiv odlaganja zadatka. Da nije tako, mogao bih drugove sledeće noći razuveriti ako su pomislili da sam se uplašio. Mogao bih za ljubav boljeg rezultata da izdržim mišljenje drugova da sam kukavica. To mišljenje bi trajalo samo jedan dan. Sve bi se to podnelo i objasnilo kad bi sutra uveče postojala mogućnost da se izvrši zadatak. Ali te mogućnosti nije bilo. Ovo je prva i poslednja noć. Moj prvi i poslednji ispit.

Jedno je bilo jasno: zadatak se mora izvršiti ove noći, pa makar bomba eksplodirala u praznoj sali. Čak i ako su Nemci saznali za napad pa se namerno povukli, treba ih napasti. Ali u tom slučaju sigurno ne bi ostavili unutra ni ono nekoliko oficira. Verovatno bi preduzeli druge mere i hapsili sve one koji bi prošli pored Doma.

Zadatak treba izvršiti. Ali kako? Po starom planu, napadom na malu salu. Pa, tamo su bila samo dvojica. Možda su sada već i oni otišli. Ili su možda došli i drugi. Velika sala je privlačnija. Tamo ima više oficira. Rezultat će biti bolji.

U glavi mi opet poče zbrka. Misli su se ukrštale kao munje kroz crne oblake. Borile se izmeću sebe. Komadale mi dušu i telo.

"Mala sala je predviđena planom, tamo baci bombu i tačno si izvršio zadatak", čuo sam nekoga da šapuće.

"Ne, to nije dobro. Tamo ih je malo. Tamo ne vredi!" govorilo je nešto drugo. "Napadni veliku salu! Tamo ih je više. To je baš ono zbog čega si hteo da odložiš zadatak. Evo, sada možeš da biraš. Ako je to bio stvarni razlog za odustajanje, a ne strah, napadni veliku salu. Izaberi nju. Zašto oklevaš?"

U slepoočnicama bije kao da udaraju maljevi. Ništa drugo ne čujem. Ni muziku, ni vrevu na ulici, ni krkljavo pevanje pijanaca. Sada sam zarobljenik svoje mašte i poprište sukoba dveju različitih ideja. Sve se vrti oko većeg zalogaja. Mala ili velika sala. One su mučilište mojih misli. Opet treba odlučiti. Naći rešenje. Prva misao se opet javlja:

"Šta čekaš, mala sala je pogodnija! Nekoliko koraka, pa si već u sigurnosti. Lakše ćeš da umakneš. Tačno izvršavaš zadatak po predvićenom planu. Nisi ti kriv što su tamo samo dvojica. Uostalom, ko te vidi? Sačuvaćeš glavu i izvršiti zadatak. I ako budu imali više gubitaka, Nemci će to svakako da prikriju. Ko će to da sazna? Glava je važna. O njoj vodi računa. I Mika je mislio na tvoju glavu kad je rešio da se napadne mala sala. Šta se kolebaš? To nije kukavičluk. To je stvarnost i razum. Njima se pokoravaj."

Slušam primamljive savete. U glavi buči. Na ulici vidim samo siluete ljudi, čujem neku buku. Idem prema spomeniku. Ne vidim nikoga, zaleteo sam se.

— Kud si zinuo? — razdra se na mene lepo obučen krupan čovek. Naleteo sam na njegov istureni stomak/ Da se brzo na sagnuh, dobio bih od njega dobru šamarčinu. Pogledasmo jedan drugoga sa pristojnog odstojanja.

"Izgubićeš ti koji kilogram kad počneš noćas da trčiš", pomislih.

Opet sam se vratio na pitanje koje me je mučilo. Na koju salu da bacim granatu? Opet razlozi, ubedljivi, privlačni. Opet čujem:

"Budi hrabar. Sam si. Ne zaboravi da svaki čovek prvo pred sobom polaže ispit. Drugima može da podvali. Sebi nikada. Zato budi iskren prema sebi. Toliko si želeo da što više oficira nastrada. U velikoj sali ima ih više. Zašto si se malopre pravio važan da ćeš odustati zbog malog broja oficira? Ovde ih ima više. Idi tamo! Na veliku salu. Ne oklevaj. Nije to tako opasno. Ulicom, do zaklona, moraš da trčiš oko osamdeset do sto metara. Mlad si. Ne plaši se, uspećeš da umakneš."

Šta da radim? Moram se brzo odlučiti i dejstvovati. Vreme prolazi. Izgleda mi, skoro će deset sati. Već sam izgubio pojam o vremenu. Pogledah na jedan sat u izlogu. Zar je moguće?! Nema više od devet i deset minuta. Sve je to prošlo tako munjevito, a meni se činilo tako dugo. Večnost je bila iza mene. Večnost sadržana u sopstvenom traženju i bežanju. Tražiti sebe najteža je stvar. Pronaći sebe najveći je uspeh u životu.

Još sam se kolebao. Razmišljao. Besciljno, po nekom prostranstvu lutale su misli i tražile nove razloge za odluku. Neizvesnost me muči, ubija. Oklevanje je gore od nerada. Jedno ili drugo. Kad se nešto odluči, onda preostaje da se odluka sprovede u život. A ja se još nisam odlučio.

Zašto baš da napadam tamo gde je više Nemaca, gde je teže povlačenje? Opet se setih puta iz Užica za Valjevo, gde sam video one mrtve vojnike.

Gledam svoje ruke. Sada su čiste, ali mi u ušima odjekuje ludački smeh Nemca kome sam dao sat.

"Na veliku salu, tamo idi! Osveti ievine žrtve! Tamo je sigurno onaj oficir koji je deci bacao koske. Možda je tamo i onaj sa druma, sa zločinačkim očima. Svi su jednaki. Što više treba da ih umre. Ne budi kukavica! Idi, ne oklevaj! Idi na veliku salu!"

"Pa dobro, neka bude tako", odlučih konačno. Izvršiću napad na veliku salu. Uvek sam voleo da se igram i da izazivam sam sebe. Naročito ovoga puta. Tek je početak rata. Hteo sam da izmerim na terazijama sopstvene savesti šta sam u stanju da učinim. Odluka me je zagolicala. Opet je počela da mi se vraća snaga. Nestalo je malaksalosti. Sve misli usredsredile su se na akciju. Vraćali su se snaga i mir. Ruke mi više nisu drhtale. Počelo je opet da mi se vraća raspoloženje. Bio sam zadovoljan sobom. Savest mi je govorila: "Dobro si uradio. Samo napred, ne oklevaj! Napred, na veliku salu!"

Vreme je prolazilo. Trebalo je brzo dejstvovati. Tek sada sam opet počeo da raspoznajem sredinu u kojoj sam se nalazio.

U kafani se još uvek čula muzika. Jecala je, kao na umoru. Neko je pevao pijanim glasom. Na korzu je bilo još dosta ljudi. Za stolovima takoće. Samo oni koji su dalje stanovali ustajali su i odlazili da se na vreme zatvore u svoje domove.

Cigančica prosi milostinju. Neko je grubo odbija. Zavukoh ruku u džep. Setih se da nemam novaJda. Ali nema ni drugog dokumenta. U brzini sam Crnom dao objavu koju sam dobio na ime nekog izbeglice. Samo se nasmejah i pomislih da mi verovatno neće biti potrebna.

Već idem prema Domu. Spomenik je ostao pozadi. Idem, po starom običaju ulicom prema mostu da bih kod banke opet skrenuo desno, prema "Parku".

Okrenuo sam se levo i desno. Nema više dece koja su se malopre igrala tu, na ulici. Ne čuje se njihov smeh niti dozivanje. Verovatno su već kod svojih majki. Obradovao sam se što su me poslušala. Bar neko ove noći da izađe u susret mojim željama. Stisnuh vilice pri pomisli na poslastičara. To sećanje opet probudi kod mene žeđ. Još malo. Već sam blizu. Gledam ispred sebe, držeći ruke u džepovima. Samo napred!