Probudio sam se.

Sunce se dizalo iznad zemlje. Grejalo je njena polja i ljude. Obasjavalo je i mene. Traka njegove svetlosti probila se kroz razgrnutu zavesu i zaustavila na mom oku. Zaslepljuje me i pali. Pomeram glavu. Lakše mi je. Sa strane posmatram svetlu stazu na kojoj lebde sitne čestice prašine. Divim se pravoj svetlosnoj liniji. Ona je najkraći put do sunca. U životu je ponekad drugačije. Pravi putevi nisu uvek najkraći. I zaobilazne staze vode do cilja.

Volim kraće puteve. Svi vode prema Hotelu "Park". Ni u snu ih nisam napuštao. Svu noć sam živeo s njima. Dva puta sam u snu izvršavao zadatak i dva puta se budio. Svi pokušaji da se umirim ostajali su bez uspeha. Stalno mi je pred očima bila slika Hotela "Park" i mase nemačkih oficira koji ulaze i izlaze iz njega. Izgledali su strašno, kao kakve utvare. Jurili su za mnom. Hteo sam da bežim, ali nisam mogao. Bili su sve bliže. Samo što me nisu uhvatili rukama koje su ličile na neke čudne kandže, i ja sam tada, kao i ranije kada sam u snu video opasnost, skakao sa zemlje i plovio kroz vazduh, slobodno, neometano. Niko nije mogao da me stigne. Utvare su ostajale daleko za mnom dok nisu iščezle. Let u snu bio je prijatan. U vazduhu sam izvodio bravure i doživljavao iznenađenja. A čim bih se spustio na zemlju, odmah bi neko počeo da me juri.

Jednom sam se snažno trgnuo i probudio. Ustao sam i pipao po mraku. U sobi prljave gostionice bilo je zagušljivo i sparno. Glava mi je bučala kao da imam temperaturu. Vodom iz bokala okvasio sam glavu, a zatim otvorio prozor. Svež vazduh jurnu u sobu. Teško je bilo odrediti vreme. Ponoć je sigurno prošla. Grad je spavao mrtvim snom. Ili se tako samo činilo.

Vetar je duvao i osvežavao kao hladna voda. S prozora se vide krovovi niskih kuća, većih, manjih i grubo sklepanih kućeraka. Svaka kuća, svaka soba skriva u sebi jedan ili više života. Sve je obavijeno nekom tajnom, stravičnom tišinom. Možda u tim sirotinjskim kućama ljudi takođe kao i ja ne mogu da spavaju. Ustaju i stoje u mračnoj sobi kod otvorenog prozora.

Život!

Svi ljudi misle o njemu. Samo, svaki na svoj način. Koliko je njih koji u noći sednu na krevet ili na tvrdu dasku i razmišljaju kako će ga učiniti boljim, lepšim i srećnijim. Možda će svoj sopstveni izgubiti. Ali živeće drugi, slični njemu. Koliko je onih koji žive samo da bi se hranili i oblačili. Za njih život nema nikakvog drugog smisla. Ali i oni ga vole i dršću nad njim. Gledaju samo da ga sačuvaju. Mislio sam o svom životu. Pitao se šta će biti s njim. Odgovor nisam mogao da naćem. Odmahnuo sam rukom i odložio traganje za odgovorom. Prepuštao sam ga vremenu, koje nije osećalo moje prikrivene drhtaje.

Ko zna koliko sam stajao prislonjen uz prozorsko okno. U gradu se ništa nije čulo. Na istoku je počinjala da rudi zora. Ophrvan umorom, zaspao sam mirnim snom.

Sada sam opet budan! Gledam u svetlost i prljave zidove. Krivo mi je što nemaju boju plamena. Nije mi se ustajalo. Dugo sam ležao u krevetu. Nisam morao da žurim. U jedanaest sati treba da na Nišavi nađem Miku. Taj poslednji dan bio je predviđen za kupanje, odmor i poslednji razgovor.

Snovi su prošli. Pokušavao sam da nešto izvučem iz njih. Ali mi se to učini glupo. Bilo je važnijih stvari o kojima je trebalo razmišljati.

Miku sam sinoć sreo na zakazanom mestu, preko puta pozorišta. Nismo se zadržavali. Krenuli smo u grad. Oči su mu sjale čudnim sjajem. Bio je uzbuđen. Dok se još videlo, prošli smo pored Hotela "Park", a zatim onim ulicama kuda treba da bežim, sve do Nišave, do mesta gde treba da je pregazim. Kada je pao mrak, oko devet sati, ponovili smo to isto. Oba puta dok smo prolazili pored hotela zamišljali smo kako će to izgledati. Za vreme druge šetnje išli smo od Narodne banke pravcem kojim ću ja ići za vreme izvršenja zadatka.

U velikoj sali svirala je muzika. Njeni zvuci su se mešali sa žagorom ljudskih glasova. Kuljali su kroz otvorena vrata i hvatali nas u nerazumljive zamke. Bežali smo od njih. Ostavljali smo siluete ljudi koje sam nazirao kroz čipkane zavese. Duge su i nezgrapne. Kreću se po sali kao da plešu. Zbunjivala me je njihova nestvarna veličina. Unosila je u moju dušu zebnju i hladnoću.

— Ovde ne treba bacati bombe — po drugi put meje opominjao Mika. — Tvoj cilj je mala sala. Odande ćeš vrlo lako da umakneš.

Koračali smo dalje. Ostavljali veliku salu i potmule zvuke koji dopiru iz nje. Obišli ugao visoke, sive zgrade i lagano se približavali maloj sali.

Srce mi snažno bije. Izaziva ubrzano disanje. Pogled mi je prikovan za osvetljena vrata kroz koja dopire zveket čaša i promuklo smejanje. Obuzima me nejasno uzbuđenje. Plamen mi sve jače liže uz obraze. Ruke se grče kao da stiskaju oružje.

Sutra uveče!

U ovo vreme!

Zaželeo sam da tog trenutka prekinem svetlost i smeh. Da završim šetnju koja lomi i mrcvari.

Trenutne želje ostaju sa koracima. Naše su ruke prazne. Mir će živeti još jednu noć.

Proćosmo pored male sale. Bila je puna. Sa ulice, kroz ulazna vrata, videla se grupa oficira. Sedeli su i pili. Gledali smo ih samo trenutak. Toliko koliko nam je trebalo da prođemo pored vrata.

Odahnuh! Ruke mi omlitaviše. Koraci su postajali sve tromiji. Sve se udaljavalo od mene, ostajalo za mnom. Ispred nas su bile žmirkave svetiljke i pogurena ljudska tela koja su nekuda žurila.

Moje misli su bile u maloj i velikoj sali. Meću ljudima koji su bezbrižno pili.

— Da li su uvek obe sale tako pune? — upitahMiku. '

— Uvek — odgovori on. — Već duže vremena jedan drug ih kontroliše. Izgleda da u ovo vreme večeraju.

Osvrnuo sam se. Tražio sam ljude koji čuvaju Hotel "Park". Nije ih bilo. Kao da su zaboravili na večito otvorene oči koje prate svaku vojsku.

Nigde ne vidim stražara — šapnuh Miki.

Od straže nema opasnosti. Ona je u dvorištu — objašnjavao je Mika pokazujući glavom prema vrtu.

Produžili smo polumračnom ulicom, prema Nišavi. Sve je bilo jasno: vreme, način izvršenja zadatka, pravac kojim treba umaći. Nije bilo ničeg nejasnog, nepredvićenog. Samo jedna stvar me je mučila. Nadnosila se nada mnom kao senka. Živela sa mojim mislima. Koračala po neravnoj ulici. Šaputala zlokobne slutnje. Hteo sam i nju da uklonim. Rečima da je odgurnem od sebe. Nadao sam se olakšanju i verovao da ću posle toga biti hrabriji.

Mika je koračao pored mene. Približavali smo se prašnjavoj svetiljci, koja je rasipala slabu svetlost po ulici. Njena snaga nije mogla da savlada mrak. Noć nas je zaklanjala. Nije dozvoljavala da jedan drugome vidimo izraz lica i očiju. Tama mi je pomagala da savladam kolebljivost i zatražim odgovor.

— Sve smo do tančina predvideli — počeh naizgled staloženim glasom — ali jedna stvar je ostala nejasna. O njoj zapravo nismo govorili, mada smo je neprekidno osećali. Ona je i sada izmeću nas.

Mika je usporio korake. Zagledao se u mene. Osećao sam kako me prožima pogledom. Pokušavao je da odgonetne misli koje me muče. Da unapred otkrije moje nejasne želje i slutnje.

— Pretpostavimo da ne mogu pobeći — produžavao sam. — Da sam ranjen ili da se desilo nešto drugo. Kako da postupim? Da se ubijem ili da dozvolim da me uhvate?

Mika stade. Posmatrao me je prodorno svojim plavim očima. Bio je to čudan pogled. Čas se činio pun sažaljenja, čas je iz njega izbijao neki neobičan sjaj. Gledao me je i ćutao.

Čekao sam odgovor.

— To je teško pitanje — poče on polako, naglašavajući svaku reč. — Meni je nemogućno da odgovorim ukratko Mogu samo da ti objasnim kako migledamo na to. Kako gledamo na pitanje života i smrti!

Prvi put sam sa nekim od drugova razgovarao o problemu života i smrti. Tražio objašnjenje. Tragao za istinom. Ona mi je bila nužna. Reč je bila o mom životu. Slušao sam Miku s napregnutom pažnjom.

Mika je govorio:

Najdragocenije što čovek može da žrtvuje za svoj narod — to je život. Mećutim, drugo je pitanje da li mi, bez obzira na težinu situacije u kojoj se možemo naći, imamo pravo da sebi oduzmemo život.

On zastade za trenutak, pogleda me i upita:

Da li si ikad bio uhapšen?

Nisam — odgovorih.

da li si čuo za hapšenja i prebijanja naših drugova u zatvoru?

— Jesam.

Onda si verovatno čuo — produži on — kako je policija mučila naše drugove. Kako su ih streljali. Čuo si kako su umirali revolucionari kod nas i u Sovjetskoj Rusiji.

— Slušao sam mnogo o tome.

Onda ću dakše moći da ti odgovorim i objasnim tu stvar nastavi on. — Protiv klasnog neprijatelja i proti» okupatora treba se boriti svim silama i do kraja. Kad kažem do kraja, mislim i onda kada čovek umire. Svojom smrću on treba da pokaže kako umiru komunisti. Treba da uplaši neprijatelja, da ga demorališe. Treba da ga natera da mu se divi. Govorio je o tome padajući u vatru. Slušao sam ga, gutajući svaku reč.

— Neprijatelj treba da dršće. Mi ćemo ginuti i umirati. Ali mi to ne smemo da činimo nečujno, tiho. Smrt svakoga od nas treba da odjekne ako ne dalje, a ono bar do dželata, da krvnici vide kako umiremo. U smrt, mada nije nimalo prijatna, treba ići vedro, s pesmom, s parolama koje slave slobodu.

Još smo stajali u mestu. Mika je pričao kako su naši drugovi umirali u demonstracijama i na streljanjima. Kako su bili mučeni u zatvorima, a nikada nisu progovorili ni jedne reči. U meni je rastao gnev pomešan sa mržnjom. Predavao sam se njima i pripadao njihovim opojnim dražima. Mržnja je nešto čudno. Budi pritajene, uspavane strasti. Izaziva želju za osvetom i prkosom. Ona me opija, ali ne daje željeni odgovor.

Nikada nisam bio u zatvoru. Nisam bio mučen. Ne znam kako izgleda bol na sopstvenom telu. Možda će to biti i suviše teško. Nisam isprobao dokle moje telo može da izdrži.

Znam — rekoh mu — sve su to izdržali naši drugovi. Ali ja nisam nikada mučen, ne znam šta mogu a što ne mogu da izdržim.

Voliš li svoje drugove i svoj narod? — ugšta me on, gledajući me pravo u oči.

Volim — odgovorih.

Reči su mi ličile na zakletvu. Drhtava jeza prožimala mi je telo. Nešto me je uzdizalo sa zemlje.

— Ako bi te ikada uhvatili i mučili, uvek misli na ljude koje voliš i, bez obzira na muke, nikada ne zaboravi da će te oni prezreti ako ih izdaš. Zato mukama suprotstavi poštovanje svojih drugova.

Mučenje! Ljubav! Poštovanje!

Reči su jasne. Osećanja maglovita. Nedostaje bol da ih potvrdi ili porekne. Da odgovori na pitanje o životu i smrti. Ne uopšteno, već konkretno, o mom životu ili o mojoj smrti.

Mika je morao da mi odgovori. Bio sam uporan, nasrtljiv. Kad zastade, rekoh mu:

— Mene interesuje tvoje mišljenje o onome šta treba da učinim ako ne uspem da pobegnem.

Čini mi se teško mu je da odgovori. Zastajkuje, premišlja. Mrmlja nerazumljive reči. Uklanja pogled od mojih očiju. Plaši se da mi saopšti presudu. Ali nema kud. Pitao sam ga otvoreno. Mora da odgovori jasno. On zastade. Pogled mu se upi u mene. Iz njega je izbijala odlučnost, istina.

— Ako te na zadatku uhvate živog, sigurno će te streljati. Tvoj slučaj nije kao slučajevi u predratno doba. Sada je rat. Pre toga svakako će te mučiti dapriznaš ko je sve ovo organizovao, ko su ti drugovi i roditelji. Ako si siguran — naglašavao je on svaku reč — da možeš izdržati sve muke, a da ništa ne odaš, onda sve metke iz revolvera potroši na njih.Ako nisi siguran u to, onda poslednji zadrži za sebe.— Za trenutak je zaćutao. Onda završi nekako tiho,svečanim glasom, jasno naglašavajući poslednje reči: — O tome treba da odlučiš sam.

Krenusmo prema gradu. On je teško disao, izgledao je zabrinut. Objasnio mi je sve.

Prepustio je meni da sam odlučim.

Koračali smo neravnom ulicom, svetiljke su žmirkale. Usamljene siluete promicale su pored nas. On me uze pod ruku.

— Hteo bih da ti objasnim i drugu stranu toga pitanja — reče on.

Na koju misliš? — ugštah ga, trgnuvši se iz svojih misli.

Malopre ti rekoh — išao je za svojim mislima — da čovek nema prava da oduzme sebi život. On ga je dobio od prirode i samo ona ima prava da mu ga oduzme.

Čini mi se da to nije dovoljan razlog kada se uporedi sa onim što si malopre kazao — primetih.

Nije. Ovo je više teorijska stvar. Ali samoubistvo u teškom trenutku, to je neka vrsta pomoći neprijatelju.

On zastade. Bio je polumrak. Nije mogao da vidi izraz moga lica. Osećao je da se u meni javlja neka težnja na koju on nije hteo da utiče.

— Kakve to veze ima sa pomaganjem neprijatelju?

— upitah ga.

Ako je neko opkoljen pa se u bezizlaznom položaju ubije, onda je mrtav, i umesto da poslednji metak ispali u neprijateljskog vojnika, on ga potroši na sebe. Ako se ne ubije, još je živ. Uvek je neizvesno kada će ga neprijatelj ubiti. A do smrti mogu da se promene mnoge stvari.

Kakve?

Bekstvo, na primer osloboćenje iz zatvora ili nešto drugo — odgovori on.

Ali ako ne može da izdrži mučenje? — ugštah ga.

Onda treba postupiti kao što sam malopre rekao. Muke nisu opravdanje za izdaju.

Njegovo objašnjenje nije bilo dovoljno. Izgledalo je nepotpuno. Dozvoljavalo je jednu ili drugu mogućnost. A ja sam hteo tačan odgovor.

— Jasno mi je tvoje obrazloženje — počeh opet.

— Tako se gleda na to. Glavno je ne izdati. A da bise to sprečilo, sva su sredstva dozvoljena. Ali šta bi ti odabrao kada bi se našao u takvoj situaciji?

On duboko uzdahnu. Razmišljao je. Još čvršće me steže ispod ruke.

Šta bih ja odabrao? — poče polako i pomalo setno. — O tome sam i sam razmišljao. Odabrao bih smrt od neprijateljske ruke, i u smrt bih pošao po nosno i prkosno.

Da li bi mogao da izdržiš mučenje? — upitah ga.

— Bih! Bio sam i hapšen i mučen — odgovori on. Produžili smo da koračamo ćutke. Već smo bili u centru grada. Retki prolaznici promicali su pored nas. Približavao se policijski čas, kad će ulice opustiti i odjeci zamreti. Odjekivaće samo lupa teških koraka i bahati smeh nemačkih vojnika.

Rastali smo se, svaki sa svojim mislima, s tim da se sledećeg dana naćemo na Nišavi.

Nepomično sam ležao na prljavom krevetu i još jednom proživljavao razgovor s Mikom. Sunce je visoko. Unutra je još sveže. Zurim u jedan ugao. Muve lete po sobi i zuje. Kad njih ne bi bilo, bio bih još mirniji. Oterah muvu s nosa, a zatim se okrenuh na drugu stranu. Pogled mi se zaustavi na velikoj paučini u uglu sobe. Usred nje crni se nešto nepomično. Mrzi me da ustanem i pogledam. Strpljivo posmatram. Muve lete naokolo. Čekam. Jedna od njih udari u mrežu. Zakači se. Poče da se otima. Bez uspeha. U tom trenutku crna tačka hitro krenu prema njoj. U meni se nešto lomilo. Dražila me je paukova mreža i njegovo čekanje u zasedi. Posmatrao sam ga kako hitro plete konce oko muve. Zamotava je i vezuje. Osećao sam nejasnu jezu.

Naglo ustadoh i pođoh prema paučini.

"Nećeš je uvući u svoju jazbinu", pomislih.

Jednim pokretom rasturih paukov brlog. Muva odlete kroz prozor. Pogledom sam pratio njen let i lagano prilazio prozoru.

Crne esesovske uniforme učiniše mi se kao bezbrojne kolone pauka koji svugde razapinju svoje mreže. U njih hvataju ljude, vezuju ih i muče. Mrtva tela predaju nezajažljivim jamama. Setih se Mike. Šta je s njim? Kako li je proveo noć u zarobljenom gradu? Kako gleda na ovo jutro? Mnoge noći prospavao je ispod njegovih krovova. Ali ova noć nije kao prošle. U njoj živi neizvesnost sledećeg zalaska sunca i mrak što se vuče ulicama. Niš se posle policijskog časa pretvarao u mrtav grad. Svako se zatvarao u kuću, navlačio debele zavese ili gasio osvetljenje. Ulicom su odzvanjali tupi koraci potrola, i tek bi ponegde odjeknuo puščani pucanj ili rafal iz automata.

*

Mika je ležao na uskom krevetu, otvorenih očiju. Zurio je u mrak. Pokušavao je da dozove san i odmori telo. A san nije dolazio. Razbijalo ga je potmulo brujanje muzike koja je dopirala iz daljine.

Zvuci su ga podsećali na Hotel "Park". Činilo mu se da čuje pijane glasove koji dopiru iz male i velike sale. Sve je daleko a sve tako blizu. Kao da se šeta pored hotela. Zagleda njegove osvetljene prozora i široku terasu. S leve strane, iz parka, dopire šum lisnatog drveća. Tamo je sve mračno i podmuklo. Otuda dopire nejasna zebnja.

Mika je želeo da se oslobodi Hotela "Park", da zaspi. Nemoguće je. Uvek bi se vraćao na hotel. Lutao oko njega i razmišljao o sutrašnjoj večeri.

Sve je pripremljeno. Izvršilac je već tu. Oružje će biti doneto. Vodič će stići na vreme. Plan je gotov. Sve, sve je predvićeno, do tančina. Ili možda nešto nije? On nešto naslućuje? Šta je to? Ne zna!

Oseća neku neizvesnost koja ga muči i koja mu ne da da spava. Lebdi nad njim, živi iznad čoveka koji se poverio njegovoj volji, njegovim odlukama i planovima. Ne usuđuje se da ga gleda. Boji se ružnog kraja. Strepi za čoveka koji treba da izvrši zadatak i da ostane živ. Možda bi mu bilo lakše da to sam izvrši. Ako pogine, poginuće sam, a ne neko drugi. Da li je dovoljan jedan čovek za takav napad? Zašto nije predvideo sa Smajom, još na prvom sastanku, veću grupu ljudi? Ne! To ne! I suviše je opasno izložiti veću grupu. Bolje je jedan čovek. Ipak, postoje mogućnosti da sam izvrši zadatak.

Sumnje su čudne. Beži od njih i od sebe. Neće da ih saopšti glasno. Neće da se zavarava ni varljivim nadama. U ratu je sve moguće. Smrt i život. Sumnja i nada. Sumnja je najgora. Nadnosi se nad njega kao mračna noć. Muči ga, nagoni da se prevrće po tvrdom krevetu, da traži spas od nasrtljivih misli. One su i u polusnu navaljivale sa svih strana. Borile se sa telom koje je vapilo za odmorom. Borba je bila duga, mučna. Završila se nejasno. San je došao kao prozirna magla. Sa njim su došli i košmarni snovi.

Rafal se razleže u noći. On se trže. Osluškivao je eho koji se udaljavao i nestajao u noći. Sa njim je odlazio i nemiran san. Ostajale su otvorene oči i tišina. Ništa se više ne čuje, izuzev slabog šuma vetra. San je razbijen. Misli su opet tu. Dve stvari se uvek sukobljavaju: ateitat treba da uspe, a izvršilac da ostane živ. I jedno i drugo treba da bude sigurno. A ni jedno ni drugo nije sasvim sigurno.

Dok je razmišljao o tome, nije ni znao da vodi bitku sa dve vrste hrabrosti koje obično poseduju oni koji komanduju. Te večeri nije odvajao ličnu od komandantske hrabrosti. Kaže se da su dobri samo oni komandanti koji poseduju i jednu i drugu. Čovek lično hrabar u stanju je da sam učini mnogo šta. Lakše mu je da sam izvrši napad. On se toga ne boji. Ali ako taj isti zadatak treba poveriti drugim ljudima, onda se javlja strah. Šta će se njima desiti? Hoće li ostati živi?

Dve hrabrosti su ili dve suprotnosti ili apsolutno jedinstvo snage.

Augo je razmišljao o tome i borio se da zaspi. Ali tek je pred zoru, izmučen nesanicom i razmišljanjem, uspeo da se smiri i da ponovo zadrema.

Odavno je svanulo. Na ulice niko nije izlazio. Bile su puste. Život je prvo počinjao u kućama, da bi po prestanku policijskog časa uzavreo i na ulicama koje su čuvali okupatorski vojnici. Posmatrao sam to svetlo jutro i ljude koji su bojažljivo izlazili iz kuća. Usamljenost ih je zbunjivala i plašila. Broj ih je hrabrio. U gomili su nalazili skrovište i utehu.

Razmišljao sam o njima i o njihovom svakodnevnom životu. Razmišljao sam o svom poslednjem danu.

Kako da shvatim poslednji dan pred akciju?

Kao poslednji dan života ili kao poslednji dan pred izvršenje zadatka? Možda i jedno i drugo. A začudo, bio je izvanredno lep, sunčan. I ne suviše topao. Na nebu nigde nijednog oblačka. Svež vetar je pirkao duž ulice. Stara, prljava gostionica, u koju su me primili da prenoćim bez prijave, ostala je u tesnoj uličici. Na nju sam već i zaboravio. Retki su ljudi koji noć pred pogubljenje provedu u čistoj, prijatnoj sobi i u kao sneg beloj postelji. Naši drugovi su uvek iz prljavih zatvorskih ćelija odlazili u smrt.

Napolju je sve lepo. Ljudi su gotovo nasmejani. Svaka sitnica me privlači. I čini mi se da je nikada pre toga nisam video. Prosto mi je žao što sve to nisam zapazio ranije. Čini mi se da još nisam završio bezbroj stvari. Čudno, kako život izgleda lep kada mu se približava kraj! A ja sam voleo drugi život. Ne onaj prošli, sirotinjski. Voleo sam život slobodan, bez pauka i paukovih mreža.

Polako idem prema spomeniku. Na terasi jednog restorana sede nemački oficiri, jedu i piju. Prišao sam im bliže, da ih pogledam. Hteo sam da im vidim oči. Nisu me udostojili pogledom. Otkuda su oni mogli zamisliti zašto sam hteo da ih vidim! Oni su nas potcenjivali. A tukli su ih mali, obični ljudi, koje su oni u svojoj mašti pretvarali u gorostase.

Pored ograde se skupila gomila gladnih, bosonogih Cigančića. Gutali su očima hrpe pečenog mesa i hleba na stolu. Okrenut deci sedeo je krupan oficir. Imao je zelene, zlobne oči, kratak nos i kratko podšišanu kosu. Prestao je da jede. Pio je pivo i gledao decu u ritama. Pokazujući glavom na njih, poče nešto da govori ostalim oficirima. Oni su se smejali. Zatim uze parče hleba i baci ga preko ograde. Deca ga uhvatiše u letu. Za njim se povedoše i ostali oficiri. Začetnik ove igre onda poče da uzima oglodane kosti sa svog tanjira i da ih baca jednu po jednu. Cigančići su ih hvatali u vazduhu, ne znajući da su to već oglodane kosti. Sa ljutnjom su ih zatim bacali u prašinu. Oficiri su se grohotom smejali.

Obuze me jeza i stid. Požurih da se što pre udaljim. Jedino što sam tog trenutka poželeo bilo je da onaj krupni oficir zelenih očiju doveče bude u sali Hotela "Park".

*

Grupe mladog sveta sa kupaćim gaćicama u ruci jure prema Nišavi. To mi za trenutak skrenu misli. Još malo pa ću na plaži naći Miku. Treba požuriti. Biće prijatnije provesti vreme brčkajući se u vodi nego lutati prašnjavim ulicama.

Nešto me zadržava.

Oproštaj sa gradom, u kome sam toliko puta pre toga bio i koji mi se tog poslednjeg dana činio tako lep, nije bio nimalo jednostavan.

Ali trebalo je biti tačan. Nezgodno je da Mika nepotrebno čeka. Put prema Nišavi vodi pored zgrads u kojoj stanuje i radi moj otac. Krenuh tom ulicom. Nisam verovao da ću ga sresti. Ali ipak, pođoh suprotnim trotoarom.

Prolazeći pored zgrade, pomislih na njega. Verovatno je unutra. Želeo sam da ga vidim, a nisam smeo. Bilo je dovoljno što sam prošao pored kuće u kojoj živi. S tim mislima stadoh pred ulazna vrata. Gledao sam u suprotnom pravcu. Ko zna koliko dugo. Nešto mi je šaputalo: "Uđi, nađi neki izgovor." Ali izgovora nije bilo. Rastrzan između želje i dužnosti, pođoh dalje.

Mika me je čekao na zakazanom mestu na plaži. Svuda duž Nišave bili su kupači. Omladina, starijn ljudi ili cele porodice. Mika se sunčao. Bila je to za njega retka prilika, a tog dana i najsigurnije sklonište. Oko našeg mesta je prilična gužva. Veća grupa mladića i devojaka kupala se u najbližem viru i sunčala na pesku u blizini našeg drveta.

Čekaš li dugo? — upitah ga, sedajući pored njega,

Ne tako dugo — odgovori on smešeći se.

Kao što vidim, naše mesto nije loše, moći ćemo mirno da se odmorimo — rekoh mu.

Bićemo bezbedniji među ovim ljudima.

Mika široko mahnu rukom u pravcu golih tela ispruženih na toplom pesku.

Seo sam pored njega. Belina njegove kože odudarala je od tamne puti ostalih kupača. Za njega nije bilo dovoljno sunca. Živeo je u njegovoj senci. Kretao se po mraku. Tragao za putevima koji će ga odvesti do ukradenog sunca. Danas nam je sunce naklonjeno. Grejaće nas kao i sve druge ljude. Daće nam snage za duža lutanja po mračnim dolinama.

I ova noć je prošla — radovao se Mika. — Iduća će biti svetlija.

Svaka noć može biti svetla — odgovorih. — Sve zavisi od ljudi.

Zatim počeh da mu pričam kako sam proveo poslednju noć. Kroz reči je ponirao u moja osećanja. Merio moju hrabrost. Lutao za tragovima kolebljivosti.

Trudio sam se da sakrijem ostatke zebnje i straha. Potiskivao sam ih i zatvarao u male, uske ćelije svoje duše. Želeo sam da ostanu u njima kao večiti zatočenici. Trudio sam se da sve preostale prostore prepustim hrabrosti. Da se utešim njome. Hrabrost i strah su bili podjednaki gospodari i tela i duše. Živeli su kao blizanci i svađali se oko tela. Borili se za mrvicu uspeha i nadmoći. Kad sam mu ispričao ono o Cigančićima i oficiru koji je bacao kosti, Mika ućuta i uozbilji se. Vilice je stisnuo, a sa strane mu poigravahu mišići.

— To su ljudi svoje vrste — reče on. — Oni nemaju osećanja. Za njih ništa nije sveto.

Izmeću nas se uvukao mrak. Senke vojnika u zelenim uniformama zaklonile su sunce, ugušile vrevu kupača. Umesto žagora, iz daljine odjekuje potmula jeka vojničkih bubnjeva i brektanje teških mašina.

Mučila me je ta neman. Nametala mi mnogobrojna pitanja i ostavljala ih bez odgovora.

— Dokle će oni ovako? — uggatah Miku. — Napreduju u Rusiji, zauzeli su celu Evropu.

Iz njegovih očiju blesnu nejasan plamen.

— Neće dugo. Crvena armija je moćna. Ona ih"pušta" samo unutra da bi mogla na svom terenu da ih tuče! Budi bez brige, kroz nekoliko meseci Rusi će biti pred Berlinom.

Govorio je tiho, ali dugo, vatreno objašnjavajući šta će sve biti. Po njegovom — Crvena armija će razbiti Nemce. Njen uspeh je siguran. I ostali narodi treba da ustanu protiv Nemaca, da se bore za svoju slobodu.

— Zamisln, ako svaka zemlja u Evropi svojom borbom veže po deset nemačkih divizija, šta njima ostaje za ruski front? Ništa. A već je počelo. U Norveškoj se narod ne predaje, u Poljskoj tuku Nemce.Videćeš, sada će početi u Grčkoj, Albaniji — govorio je Mika.

Slušao sam ga, pažljivo. Oko mene je opet postajalo svetlije. Senke su ponirale u zemlju. Sunce je sijalo bez senki. Obasjavalo nas je i hrabrilo. Činilo mi se da je sloboda već tu. Prosto bih zapitao prvog Nemca: "Šta čekaš? Zašto ne ideš? Zar ne vidiš da je rat nzgubljen?" Pomislih na akciju koju treba da izvršim. Nekako mi je bilo žao da poginem. Sloboda će — uskoro.

Pričao je sa zanosom. Gutao sam svaku njegovu reč. U meni je nešto raslo. On kao da je to osećao. Najednom zastade, zagleda se u mene i poče da se smeje.

— Skidaj se, šta čekaš! Današnji dan ne bi trebalo da bude posvećen ovako ozbiljnim razgovorima.

Počeh da se svlačim, zapitkujući ga i dalje.

Poletesmo u vodu. Toplo je i prijatno u njoj. Pljuskanje je posebna čar. Naročito ako su nekome otvorena usta, pa mu pomognete da se napije vode. Miki nisam ostao dužan. Čudno, činilo mi se kao da ga poznajem već dugi niz godina.

Zastadoh u plićaku. Pred mene proće zgodno devojče. Gledao sam dugo za njom dok je skladnim zamasima sekla površinu vode. Bila je među najlepšima na plaži. Pratio sam svaki njen pokret. Zaplivah prema njoj. Pokušao sam da napravim neke podvodne podvige da bih skrenuo njenu pažnju. Nije me udostojila nijednog pogleda. Pravila se kao da je ništa osim nje same ne zanima. Povukoh se malo dalje, pa sam je odatle posmatrao poluotvorenih očiju. Neko me pljusnu vodom. Zagrcnuh se. Odjeknu ženski smeh. Jedna vesela devojčica, crnih nasmejanih očiju, posmatrala me je i smejala se.

— I suviše si se zagledao — dobaci mi u šali, u kojoj je bilo nešto ljubomore i zlobe. Pogleda me još jednom i onda poče plivati, očito prkoseći lepotici koju sam pre toga posmatrao.

Na ramenu osetih nečiju ruku. Mika me je zvao napolje. Izađosmo na suvo i legosmo na pesak blizu naših stvari. Bilo je to lepo i prijatno mesto. Nešto kasnije, hodajući kao kakva princeza, lepotica izađe iz vode i leže da se sunča nasuprot nama. Gledao sam je zamišljeno, ali je nisam video.

Mika kao da je osećao o čemu mislim. On je već bio čovek u godinama. Znao je šta mi predstoji da uradim. Obojica smo raščistili sa pitanjem šta mi se tamo može desiti. Možda smo obojica o istom razmišljali.

— Imaš li devojku? — upita on posmatrajućime blago.

Osetih kako me obli rumenilo. Stideo sam se. U mojim godinama momci su se u selu ženili, a u školi se hvalili naveliko svojim ljubavnim podvizima.

— Nemam — odgovorih.

On zastade za trenutak, pogleda u pravcu devojke koja je ležala, pa produži:

Možda si nekada voleo?

Ne, nisam nikada — brzo odgovorih kao da sam se stideo toga. A onda zamišljeno produžih:

Ja i ne znam šta je to ljubav. Ponekad, kada vidim neku devojku, uzdrhtim, ali ne znam da li je to ljubav.

— Ne! To je mladost, to nije ljubav — reče Mika. Naša susetka se izazovno okretala, kao da uživa u tome što ispred našeg nosa ističe jedre obline svoga tela.

Jesi li ti voleo? — upitah Miku.

Jesam, nekada — odgovori on zamišljeno.

Zar više ne voliš?

On se okrete meni. Duboko uzdahnu i odgovori polako:

— Ona više nije živa.

Kako to, šta se desilo s njom? — upitah ga uznemireno.

Ubili su je u policiji.

Zašto?

On me pogleda. Čudio se mojoj naivnosti. Ali je bio strpljiv.

— Zašto? Iz istog razloga zbog koga bi ubili itebe, mene i sve ostale koji se ne mire sa sudbinom i okupacijom. Ona je bila divna devojka. Mučili su je do poslednjeg daha. Nije priznala ništa i umrla je.

Bilo mi je žao što sam uopšte postavio to pitanje. Osećao sam da ga je to rastužilo i odvelo daleko od mesta gde smo se nalazili. Primakoh mu se bliže. On ne reče više ništa, samo mi stište ruku.

Za trenutak sam prestao da mislim o sebi. Mislio sam o neprekidnom ubijanju i umiranju. Smrt je bila stalni pratilac ljudskih koraka.

Mika je bio zamišljen. Najednom, kao da je išao za svojim mislima i prekinutim životima, poče tiho da govori:

Tako je bilo oduvek. Neko još ne počne da živi, ili je tek napravio prvi korak u životu, a već mora da umre.

Zašto? — upitah ga. — Zbog čega se ljudi ubijaju? Zar im je premalo zemlje, hleba?

Mika se ironično osmehnu.

Zbog čega se ubijaju? Zbog stomaka i njegovog nezajažljivog apetita.

Ne razumem — rekoh.

Teško je u nekoliko reči odgovoriti na to pitanje. Osnova je u otimanju, u nasilju i u otporu. Jedni pokušavaju da ubijaju, drugi moraju da se brane. Ubijaju i jedni i drugi, ali je pravo na strani onih koji se brane. Zato se mladi ljudi odupiru. Ne dozvoljavaju da im nezajažljivi isprazne utrobu, oduzmu vazduh i vodu, i zabrane da slobodno lutaju po neograničenom prostoru. Sve je u stomaku. Radi njega ljudi žive i radi njega umiru.

Čudno su mi zvučala ova njegova jednostavna objašnjenja. Nisam shvatao teoriju o stomaku. Za mene su bili važniji oblaci na horizontu i sunce na nebu. Mislio sam o svemu. A najviše o mladim ljudima koji se ne mire sa sudbinom.

— Posle ovog ubijanja svet će izgledati drugačije. Isteraćemo okupatore. Uništićemo one kojiim pomažu i koji nam otimaju parče hleba. Učinićemo i nešto što u našoj prošlosti niko nijepostigao. Ubićemo ideju o međusobnom ubijanju. Zaone koji doću posle nas postojaće samo prirodnasmrt.

Slušao sam ga. Sav njegov govor i objašnjenja situacije u kojoj smo se nalazili bili su sračunati na to da shvatim da nikakva žrtva za slobodu nije velika. Pa ni sam život. U ratu je to obična stvar. Utoliko jednostavnija i lakša ukoliko je ljudi bolje shvate.

Nikada pre toga nisam vodio tako otvoren razgovor o životu i smrti. O prošlosti i budućnosti. O istoriji koja je deo prohujalog vremena i istoriji koja dolazi.

Mika se nije zaustavljao. Išao je za svojim mislima. Vodio me za svojim rečima. Podsećao na prošlost. Njome me hrabrio za budućnost. U tome su ga pomagale istorijske ličnosti. Pozivao ih je iz svih vremena. Spartaka i njegove pobunjene robove. Pugačova i pobunjene seljake. Pričao je o Čapajevu, Hajduk-Veljku i Sinćeliću. Kroz njegovu priču mogao se osetiti dah Ćele-kule.

— Narod nikada ne zaboravlja one koji su seborili za njega — govorio je Mika. — Može se mnogo šta desiti, ali narod ništa neće zaboraviti niti oprostiti.

Naša susetka se protezala, i teško je bilo otrgnuti pogled od njenog vitkog tela. Miki kao da je smetala njena blizina. Poče da je napada.

— Pogledaj je. Neosporno, lepa je. Ali ko znada li ima šta u glavi. To je verovatno kći kakvogniškog gazde. Uhranjena, dobro odnegovana. Ruke jojnisu žuljevite. Ta ista devojka, koja nikoga ne gleda ili se bar tako pravi, sutra će posle akcije uHotelu "Park" pustiti mašti na volju, a nikada neće znati da je bila blizu nas — završi on.

Njemu se očito nije dopadalo njeno ponašanje. Meni se učinilo interesantno. Golicalo je moju radoznalost. Mamilo mladost.

— Hajdemo u vodu! — viknu on.

Potrčasmo prema Nišavi. U njoj se zaboravlja jedna strana života. I mladost koja se sunča, i vreme koje prolazi brzo i polako. Oseti se samo sloboda zamaha, sečenje talasa i gibanje tela. U vodi je bilo prijatno. Tog poslednjeg dana vreme kao da je htelo da nas obaspe toplinom i lepotom. Mnogo sveta je došlo na kupanje. Svi oni traže utehe i tu zaboravljaju mnoge teškoće: glad, bedu, okupaciju. Na kupanju, kad se svuku, ljudi ostanu onakvi kakvi jesu, bez lepih i sirotinjskih odela, sa bogatstvom koje im je poklonila priroda.

Ne znam koliko smo ostali u vodi. Kod našeg velikog lisnatog drveta čekalo nas je iznenađenje. Tu su sedela dva čoveka. Jedan od njih bio je obučen u široke pantalone, sivu košulju i letnje cipele, a drugi u poluseljačko odelo. Imao je crnu kosu i guste crne veđe.

— Imamo goste kod našeg drveta — rekoh Miki dok smo se probijali između kupača.

— To su pozvani gosti — dobaci on u šali.Prišli smo im. Mika se s njima rukovao veoma srdačno. Obojica su me radoznalo posmatrala. Mika reče:

— Mijo, to je drug Vojin.

Prvi od njih, Mijo, čvrsto mi steže ruku. Merio me je od glave do pete. Činilo mi se da mu je nešto sumnjivo.

— Ovo je drug Crni — reče Mija.

Mladić dvadesetih godina gledao me je svojim sjajnim, tamnim očima.

— Doneli smo vam nešto za ručak — reče Mija.Lagano je seo na zemlju i skinuo peškir sa korpe. Prostro ga je po travi i spustio na njega hleb i činije sa jelom. Sve je to radio polako, bez žurbe kao dobra domaćica koja odugovlačenjem ručka gostima povećava apetit.

Jeli smo lagano. Utoljavali smo glad i zamor posle plivanja. Snaga se vraćala. Crni je počeo da se svlači.

Dok smo jeli, Mika je razgovarao sa Mijom. Nisu obraćali pažnju na mene. Kao da nisam postojao. Odlutali su u jedan drugi, meni nepoznat svet. Mika je postavljao pitanja i dobijao kratke odgovore.

Je li sve spremno za večeras?

Jeste, naći ćemo se na mestu gde smo se našli preksinoć. Tamo ćemo sačekati rezultat akcije.

Ja mislim da se za izvesno vreme preselim tamo — reče Mika.

Slušao sam njihov razgovor. Bio je iseckan, ali ee iz njega ipak mogla dobiti slika danonoćnog ilegalnog života.

Zašto? — upita ga Mija, pomalo zabrinuto.

Učinilo mi se da me je sinoć neko pratio. A neki sumnjivi tipovi muvaju se oko kuće.

Dobro, možeš ostati nekoliko dana. U međuvremenu, videću još za dva-tri mesta — reče Mija.

Rezerva nikada nije suvišna. Za koji dan stići će ovamo još jedan drug, moraćemo i njega da smestimo.

Kratki prekidi, ispunjeni ćutanjem njih dvojice i galamom kupača zamenjivali su mozaični razgovor. Mika je postavljao pitanja pre nego što će uzeti sledeći zalogaj. Dok je žvakao hranu, pažljivo je slušao odgovor.

Je li za njega gotova legitimacija? — upitao je pokazujući očima na mene.

Ne možemo da je napravimo. Nemamo njegove slike — odgovori Mija. — Umesto legitimacije izradićemo mu objavu. Za obmanu je dovoljno i takvo parče papira.

Zar mi je potrebna za vreme akcije? — upadoh u njihov razgovor.

Da — odgovori Mika.

Nije loše da se zametne trag. Biće nezgodno za tvoje roditelje ako Nemci saznaju ko si.

Neću imati nikakvih legitimacija uza se — rekoh.

Neće biti suvišno ako budeš imao neku lažnu objavu — reče Mija.

Kako želite — rekoh — samo, meni se čini da mi neće biti potrebna.

U meni je već davno sazrela odluka zbog koje mi nisu bile potrebne nikakve isprave.

Mika je produžavao da govori o dokumentima.

Je li gotov pečat?

Jeste teško ga je razlikovati od originala. Njime možemo da potvrćujemo objave za putovanja. Zedino moramo da spremimo formulare. Tvoja legitimacija biće gotova sutra. Bićeš izbeglica — reče Mija.

Mika se na ovo nasmeja, govoreći u šali:

— Pa i jesam neka vrsta izbeglice, iako moj Kragujevac nije daleko.

Razgovor prestade za trenutak. Obojica kao da su o nečemu razmišljali. I ja sam ćutao i razmišljao. Kroz pitanja i odgovore nazirao sam jedan nevidljivi život. Sve je bilo zaklonjeno od pogleda ljudi! Sve je išlo svojim tokom. Ništa nije moglo da zaustavi ili uguši život. U njemu sam osećao snagu koja me bodri. Mika prekide tišinu:

Jesu li svi drugovi obavešteni o večerašnjoj akciji?

Sve je u redu. Niko posle pola devet neće biti na ulici. Poneko je sklonjen van grada — odgovori Mija.

Osetih izvesnu usamljenost. Dolazila je sa mrakom i praznim ulicama. Na njima neće biti mojih drugova. Biću prepušten sam sebi i slučajnim prolaznicima. Biću prepušten i pogledima zelenih očiju koje neprekidno vidim pred sobom.

— Sve teče po planu. Posle akcije mogu da nastanu pretresi i racije. Sinoć sam uputio — produžavao je Mika — one drugove na Jastrebac. Biće sutra na formiranju odreda. To su dobri drugovi. Dok sam razgovarao s njima, imao sam utisak da jedva čekaju da počne borba. Neki od njih su već učestvovali u akcijama u Beogradu.

Pri pomenu odreda, Mija se osmehnu. Hteo je, izgleda, nešto da kaže, ali se kolebao. Pogleda u Miku i opet se nasmeši krajem usana:

Kada ćemo mi k njima?

Svi ne možemo u odred. Ovde će da se bije tsža bitka. Ali ne brini. Ići ćemo ponekad da ih obiđemo, i to će biti dovoljno. Posetićemo i njega. — Mika se smešio i tapšao me po ramenu.

Mija ništa ne odgovori, samo uzdahnu.

Neka bude spreman kurir za Beograd — reče Mika, gledajući u Miju.

Kada treba da krene? — upita Mija.

Najbolje je sutra uveče, do tada ćemo dobiti sve izveštaje. Naše vesti će mnogo obradovati drugove.

I vreme je da iz Niša krene prvi borbeni izveštaj — dopunjavao je u šali Mija.

On se spremao da ide. Ko zna kakve poslove je trebalo još da obavi. Ustajući, reče Miki:

Još jednom ću navratiti ovamo. Do tada ću rešiti sva pitanja koja imam sa onim drugom.

U redu — reče Mika. — Bićemo ovde.

Vi budite bez brige — produžavao je Mija. — Nekoliko skojevaca je naokolo. Ako primete što sumnjivo, doći će da ti jave.

Dobro — reče Mika.

Mija se polako udaljavao u pravcu bašta rasprostrtih pored Nišave. Mika je gledao za njim nekim setnim pogledom.

— Kada bismo imali desetak takvih drugova, lako bismo osvojili Niš — reče on.

Prišao nam je Crni. Sa njega se slivala voda.

— Tamo je prijatnije — reče on pružajući sena pesak pored nas.

Uživao sam gledajući njegovo snažno telo i široka ramena. Zanimalo me je da li je ta mišićava snaga u skladu sa snagom njegovog duha. Hrabrost je bila važnija od nabreklih mišića.

Ostavili smo ti nešto ručka — reče mu Mika.

Već sam jeo, ali posle kupanja to uvek dobro dođe — odgovori on.

Mika nas je posmatrao obojicu. Kao da je merio naše snage i slučajnu povezanost. Prvi put se vidimo i prvi put nas pogledi čvrsto spajaju. Crni je moj vodič, oči kroz noćnu tminu. Posle zadatka prepušten sam njegovom pogledu i opreznim koracima.

Mika je prstima preturao pesak i nešto crtao po njemu.

— Konačno, da s vama dvojicom uredim sva pitanja.

Okrenusmo se i primakosmo se još bliže njemu. On produži šapatom, obraćajući se Crnom:

Šta su ti rekli drugovi u vezi sa tvojim dolaskom ovamo?

Rekli su mi da iz Niša treba da odvedem jednog druga do Jasenice, odakle će produžiti vozom za Prokuplje ili će ići sa mnom u selo.

Ništa više? — upita Mika.

Ništa više — odgovori Crni.

— Onda da pređemo na stvar. To je drug koga večeras treba da vodiš — reče mu Mika, pokazujući na mene. — On će večeras izvršiti napad na nemačke oficire, zatim će doći k tebi, a posle toga ćete peške krenuti za Jasenicu.

Crni nije znao da se takva akcija priprema u Nišu. Mika ga je prvi obavestio o tome. Bio je iznenađen. Čas je gledao u Miku, čas u mene. Jabučica mu je poigravala u grlu. Prstima je lomio suvu grančicu.

Pa ja to ranije nisam znao — reče pomalo isprekidanim glasom.

Nije ni bilo potrebno — odgovori Mika, smeškajući se njegovom iznenađenju.

Preko puta nas bila je Ristićeva tekstilna fabrika. Mika je gledao prema njoj. Nešto je razmišljao, dok me je Crni posmatrao.

Mislim da je najbolje da se sastanete negde ovde i da pregazite Nišavu malo iznad Ristićeve fabrike, a zatim da zaobićete Crveni krst.

Dalje je već lako — upade Crni. — Preći ćemo. Nišavu i Moravu negde u pravcu Mramora. Posle toga, preko polja i kukuruza nije daleko do Jasenice.

Dobro bi bilo da vas dvojica razgledate taj kraj i pronaćete najpovoljnije mesto za prelaz preko Nišave. Za to vreme ja ću otići u grad na jedan kraći sastanak — reče Mika.

Dok se Mika oblačio, nas dvojica ustadosmo. Probijajući se pored kupača, išli smo prema gornjem toku Nišave. U početku, razgovor je bio škrt. Ličio je na čarkanje. Obojica smo bili radoznali. Mećusobno smo se ispitivali i proveravali. Tragali smo za osobinama koje će nas spojiti u nerazdvojnu celinu. Nismo ni slutili da ona već postoji. Živi izmeću nas i zajedničke staze pretvara u jedan put. Već smo odmakli nekoliko stotina metara od tekstilne fabrike. Na suprotnoj strani videlo se neko veće žbunje. U sredini reke rasla je nakrivljena vrba.

— Čini mi se da će ovo mesto biti najbolje za prelaz — rekoh.

Zastadosmo na obali.

Vrba u sredini može biti dobra orijentacija. Samo ako je voda plitka, bolje mesto ne treba da tražimo — slagao se Crni, gledajući na suprotnu stranu.

Da probamo — rekoh.

Zagazismo u Nišavu. Voda je bila plitka. Na najdubljem mestu nije dopirala iznad kolena. Na drugoj strani odmah iza usamljenih žbunova, prostirali su se kukuruzi, a malo više voćnjaci i vinogradi. U blizini nije bilo nikakvih kuća. Okrenusmo se prema Nišu. Na mestu gde je ostao Mika bila su visoka stabla. Od njih prema gradu nizale su se bašte i kućice.

Nekoliko puta pregazismo Nišavu. Oko vrbe je svuda bio plićak. Voda nam je išla na ruku. Tu bar nije bilo nikakve prepreke.

Mislim da je najbolje da me čekaš ovde, kod ovog žbuna — rekoh Crnom.

Možda je bolje da te čekam na drugoj strani, kod visokog drveća.

Iz njegovog predloga izbijala je želja da se naće što bliže, kako bi mi lakše pomagao.

Nema potrebe — počeh da ga odvraćam. — Odavde imaš dobar pregled. Nišavu ću lako i sam pregaziti. Ako bude potrebno, daću ti znak da doćeš do mene.

Kako ti želiš — reče Crni — samo, kako ću te poznati?

— Kad dođem do Nišave, zviznuću kao slavuj — rekoh mu.

Odmah isprobah nekoliko puta taj zvižduk. On je pažljivo slušao. Uvek sam ga na isti način ponavljao.

Polako su odnosi između nas postajali sve prisniji. Nešto nas je spajalo i vezivalo. A najviše zajednička opasnost. Ona uvek zbližuje ljude. Guši sitne strasti i čvrsto cementira prijateljstvo.

Crni se okrenuo prema bregu koji se dizao iznad tekstilne fabrike. Pogled mu je lutao njegovim grebenom i gubio se prema Mramoru i Malom Jastrepcu.

— Ovim grebenom ćemo opet obići Niš. — Pokazivao je rukom posivele njive i vinograde rasutena padinama grebena. Bilo je jasno, poznavao ga je. Ko zna koliko je puta prošao tim pravcem! Krenuli smo da se nađemo s Mikom.

*

Sunce se već davno klonilo zapadu. Dugačke senke drveća pružale su se prema istoku. Kupači su počeli da odlaze.

Kad smo se vratili do visokih topola. Mika nas je čekao. Sedeo je ispod drveta i pušio. Zamišljeno je posmatrao ljude kako odlaze prema gradu.

Trgao ga je naš smeh.

Jeste li se dogovorili? — upita on.

Sve je u redu — reče Crni, zatim se zamisli za trenutak i dodade: — Vreme nismo utanačili.

Neka čeka pola sata, biće dovoljno, jer od hotela dovde nema više od petnaest minuta brzog hoda — rekoh.

— To je malo — reče Crni. — Najbolje je da čekam jedan sat posle eksplozije.

Mika je razmišljao kao da nešto proračunava.

— Ako ne bude eksplozije, čekaj ga do deset sati.Ako čuješ eksploziju čekaj do jedanaest. Ukoliko dotada ne dođe, vrati se sam — reče mu Mika.

Sva trojica pogledasmo jedan drugog. Kao da se i suviše istrčao, Mika kroz neprimetan osmeh dodade obraćajući se Crnom:

— Ne brini, nećeš otići sam.

Crni je do tančina objašnjavao kojim ćemo pravcem ići. Mika je slušao i s vremena na vreme stavljao primedbe.

Vreme je neprimetno odmicalo. Nismo ni primetili koliko se sunce približilo zapadu. Na nas niko nije obraćao pažnju. Takvih kupača bilo je prilično. Bilo je ugodno sedeti i grejati se na zrackma zalazećeg sunca. Lepotica koja je sedela i sunčala se ispred nas davno je promenila mesto.

Još jednom je došao Mija. Bio je nešto zabrinut. Krišom je bacao poglede oko sebe. Mika ga je pažljivo posmatrao. Prilazio je polako. Ćutke je seo pored nas i spustio na zemlju paket umotan u čistu hartiju.

Je li sve u redu? — upita Mika, gledajući ga pomalo uznemireno. Izgleda da je dobro poznavao svaki izraz Mijinog lica.

Policija je tražila drugaricu koja je došla iz Beograda — reče Mija prilično uznemiren.

I šta je bilo? Jesu li je uhapsili? — upita Mika namrštivši čelo. Iznad veđa pojaviše mu se duboke bore. On prestade da crta po pesku. Nestrpljivo je očekivao Mijin odgovor.

Nisu. Nije bila kod kuće. Ali su dva agenta ostala da je čekaju — govorio je polako Mija.

—'Šta ste preduzeli da je upozorite?

— Jedan drug je otišao na mesto sastanka da je pronađe, a dvojica su blokirali ulicu s obe strane. Ako naiđe obavestiće je da ne ide kući.

Sva trojica zaćutasmo. Pomisao na drugaricu koja može biti svakog časa uhapšena i koju čekaju u zasedi nije nam davala mira.

Da li je još nešto moglo da se preduzme da se ona obavesti? — upita Mika.

Za sada ništa više. Nemam nikoga više na raspolaganju. Jedino ću odmah odavde poći ka mestu kud je otišla na sastanak. To je sve što se još može učiniti.

Dobro, uradi tako — reče Mika i duboko uzdahnu, zavrtevši glavom.

Smeškajući se, Mija mi pruži jednu objavu.

— Ne verujem da će ti biti potrebna. Ali ipak,neka ti se nađe.

Pogledah je. Glasila je na ime izbeglice iz Hrvatske.

Jedino ako padnem to ih donekle može zavesti na pogrešan put — rekoh, zagledajući objavu sa svih strana. Kolebao sam se da li da je uzmem. Nešto mi je govorilo: "Ne treba ti, bolje je bez nje." Ipak je stavih u džep.

Je li sve ostalo u redu? — upita ga Mika pošto nas dvojica završismo razgovor oko objave.

— Jeste — odgovori Mija.Zatim se sagnu i razvi paket.

— Ovo je pripremila moja majka. Ne zna za koga je, ali sam joj rekao da što bolje pripremi. Kadsam odlazio od kuće reče mi: "Ne zaboravi da pitaš drugove jesu li zadovoljni pitom."

Za trenutak se setih svoje majke. Gotovo ceo dan na nju nisam ni pomislio. Ona je daleko. Misli da sam kod oca, na sigurnom mestu. Bezbrižna je, svakako. Kako može da dirne sitna pažnja nepoznate stare žene koja u drugovima svog sina gleda rođenu decu! Bio sam zbunjen. Nisam znao šta da mu kažem. Mija kao da je to video, čvrsto me zagrli i privuče k sebi.

Dok smo, umorni od plivanja, jeli odlično pripremljenu pitu, Miji priđe lepo razvijen mladić. Mija se izdvoji, izmenja s njim nekoliko reči, a zatim se vrati.

Tri nemačka vojnika idu duž obale — reče sedajući pored nas.

Traže li nekoga? — upita Mika.

Ne izgleda. Njihov hod liči na šetnju.

Bolje je da ideš — požurivao ga je Mika. — Imaš li pištolj kod sebe?

Imam — odgovori Mija.

Onda idi. Doveče u petnaest do devet naći ćemo se na odrećenom mestu — objašnjavao mu je Mika, gledajući s vremena na vreme u pravcu odakle je trebalo da naiću nemački vojnici.

Mija ustade.

— Dobro, videćemo se večeras.

Zatim se okrete meni, pogleda me svojim crnim očima. Čudan i neodrećen je bio taj pogled. Bilo je u njemu neke neiskazane tuge, beskrajnih želja i iskrenog bodrenja. Obgrli me rukom oko ramena. Bio je gotovo za glavu viši od mene.

Videćemo se negde na Jastrepcu! — reče on.

Sigurno ćemo se videti — odgovorih mu.

On me pljesnu rukom po ramenu. Pozdravi se sa Crnim i zamače izmeću zelene boranije i kukuruza.

Duž Nišave, pored same obale, šetala su tri nemačka vojnika. Jedan od njih lupkao se prutom po čizmama. Požudno su posmatrali kupačice i nešto šuškali između sebe. Bili su naoružani pištoljima. Posmatrali smo ih ispod oka.

Ovi nemaju zlih namera — reče Crni.

Izgleda, zanimaju ih žene. Samo im nikada ne veruj. Najopasnije je pseto koje ne laje — objašnjavao je Mika svoje iskustvo s nemačkim vojnicima.

Oni prođoše pored nas i produžiše uz Nišavu. Išli su još jedno sto metara. Dalje nije bilo kupača. Okrenuše se nazad. Koračali su polako. Sada su bili bliže nama. Crni priđe svom odelu. Bilo mu je na dohvat ruke.

Zašto privlačiš to? — upita ga Mika, zagonetno se smeškajući.

Ne treba im verovati. Sigurniji sam kad mi je na dohvat ruke.

Koje je marke? — ugšta ga Mika.

"Vojno-državni" — odgovori Crni.

Nemci polako prođoše pored nas. Zaneti posmatranjem neke žene daleko ispred sebe, nisu na nas uopšte obraćali pažnju.

Vidiš li ih kako idu? — upita Crni.

Vidim, samo neće dugo. Budi bez brige, gledaćemo ih i kada budu bežali — odgovori mu Mika, posmatrajući Nemce, koji su se polako udaljavali put grada.

Pogled mi je slučajno odlutao prema baštama. Na ivici jedne od njih stajao je Mija i gledao za Nemcima. Kada zamakoše za jedno drvo, on pogleda prema nama. Videći da ga posmatram, nasmeja se, mahnu rukom i zamače u zelenilo.

Ostalo je još malo vremena do zalaska sunca. Razmišljao sam sve više o onome što se približavalo. Misli su lutale prema Hotelu "Park" i njegovim gostima. Mika kao da je to osećao, pa bi i sam često pogledao na sat i retke kupače koji su uporno sedeli pored Nišave. Nisu nam bili smetnja; naprotiv, bilo bi bolje da ih je više.

Još malo pa ćemo ostati sami — reče Crni.

Uskoro ćemo svaki na svoju stranu. Ja ću morati da odem po oružje — reče Mika.

Hteo je nešto da mi kaže. Tražio je način kako da počne. Trebalo je nešto reći, nešto poslednje. Još malo vremena je ostalo. Kasnije nećemo moći više da razgovaramo. Hteo sam nešto da poručim.

Ako se što desi, javite na neki način ocu. Ali samo u slučaju da poginem.

Zašto ne ako budeš živ? — upita Mika.

Znaš kakvi su roditelji. Mogu nešto da pokušaju i da upropaste i sebe i ostale, bez potrebe.

Verujem da nećemo imati potrebe da javljamo loše vesti. Sve će se dobro svršiti!

On je znao da je to moj prvi susret sa naoružanim neprijateljem. Susret oči u oči. Znao je šta znači moralna priprema. Opet je govorio. Opisivao borbu, likove, i pričao ranije neispričane dogaćaje o ljudima koji su hrabro umirali. Govorio je kako će izgledati naša zemlja uskoro, kad bude slobodna. Budući život izgledao je lep. Pri pomisli da ga neću videti bilo mi je stvarno žao.

Crni je samo ćutao i posmatrao čas jednog, čas drugog. Nije se mešao u razgovor, ali i on je, kao i ja, gutao svaku reč.

I, što je najvažnije — govorio je Mika — tvoj prvi udar ovde biće po fašističkim oficirima, esesovcima. To nisu obični ljudi. To su zločinci koji izdaju narećenja da se ubijaju nevini ljudi i pale naša sela i gradovi. To će donekle delovati pozitivno i na nemačke vojnike.

Tvrde su to glave. Teško mogu ma šta da shvate — reče Crni.

Kako koji — pravdao je Mika svoju tvrdnju — mi ih još ne poznajemo. Videćemo kakvi će biti.

Ti ćeš doveče biti sam — obrati se meni. — Niko od naših drugova neće biti u blizini. Moraš da se uzdaš u sebe i da dejstvuješ prema stvarnoj situaciji. Nemoj da prenagliš. Trezveno razmisli o svemu. Čim baciš bombu, što brže doći do Crnog.

Ako uspem nesmetano da prićem hotelu, sve ostalo će biti lako. Naročito posle eksplozije oni će biti zbunjeni i neće se odmah snaći — produžavao sam njegove misli.

Pazi na stražu u kući preko puta hotela. Isto tako, brzo moraš da skočiš od vrata da ne nastradaš od svoje eksplozije. Od male sale u nekoliko skokova bićeš van opasnosti. Biće sve dobro.

Kao da je video kako ću dejstvovati. Nije zaboravio da mi napomene i najsitnije stvari. Izgleda, postajao je nestrpljiviji od mene. Taj napad je planiran danima. Sve je predvićeno, sve sračunato — i sve povezano sa akcijama u Prokuplju i Leskovcu.

Sutradan, Nemci će biti kao izbezumljeni. Juriće na sve strane. Verovatno će i hapsiti.

A šta će biti ako primene represalije? — upitah ga.

Ako ih primene, tu se ništa ne može učiniti. Oni neće postići ono što žele. Narod će ih još više omrznuti. Biće gore za njih. Kad bismo se bojali represalija, uopšte se ne bismo borili protiv njih. Sedeli bismo kod kuće. Nemci to i žele. Ali, varaju se, to im neće uspeti.

On me pogleda i zaćuta za trenutak.

— Biće sve dobro. Budi ponosan što ti Partija poverava ovaj zadatak — reče on i ustade.

Nešto mi prostruja kroz grudi. Neki čudni žmarci klizili su mi kroz ruke, noge i sve delove tela.

Počesmo da se oblačimo. I poslednji kupači spremali su se da odu. Vreme je bilo poodmaklo. Poslednji dan pred izvršenje zadatka bio je na izmaku. Zoš nekoliko sati i nastupiće taj trenutak. Prošlo je dosta vremena u pripremama. Ponekad je lakše ne čekati toliko dugo. To iscrpljuje i zamara. Još malo, odjeknuće eksplozija. Uspeh ili neuspeh? Verovao sam u ono prvo.

Mika se obukao. Mi smo se još oblačili. Iutao je i posmatrao nas.

Dogovorili smo se o svemu — obrati se on meni.

Da — rekoh.

Kao što sam ti objasnio, u osam sati predaću ti pištolj i bombe na Nišavskom bedemu — reče on, a zatim se obrati Crnom:

Mi se više nećemo videti. Ti svoj zadatak znaš. Čekaj do odrećenog vremena i odvedi ga do onog mesta, kao što smo se već dogovorili.

Sve će biti u redu — reče Crni.

Mika se pozdravi sa Crnim i žurno ode kroz bašte prema gradu. Pogledah Crnog.

— Da prošetamo pored Nišave. Imamo još vremena — predloži on.