Mnoge poluge stavljene su u pokret. A trebalo je da sve besprekorno funkcioniše u trenutku izvršenja. Od prvog susreta sa Seljom mnogo šta je bilo učinjeno. Ali je i mnogo ostalo još da se uradi. Veći broj sastanaka i dogovora održan je, ali ih je još mnogo predstojalo. Jedan od tih sastanaka, održan u blizini Prokuplja, kod rastovničke vodenice, bio je posvećen niškom zadatku. Na njemu je trebalo da se reši pitanje prenošenja oružja za izvršenje atentata.

Na taj sastanak, u određeno vreme, hitalo je iz raznih tgravaca nekoliko drugova.

Niz pošumljene padine Pasjače, koja se diže visoko iznad Prokuplja, spuštao se čovek srednjeg rasta, crne iuti i kose. U prvi mah teško je bilo odrediti mu starost. Crni brkovi isticali su strogost i ozbiljnost njegovog koščatog lica. Tamne oči odavale su plemenitost duše. Spuštao se oprezno, ispituJući oko sebe žbunje i prilaze. Po njegovom držanju videlo se da poseduje sigurnost starog ilegalca. Bio je to Smajo, drug koji je davno pre rata stavljen van zakona. Izbegavao je ili obilazio žandarmske zasede. Spavao u kućama drugova, uvek budnih čula, očekujući iznenadnu lupu na vratima i oštre reči žandarma ili agenta. Rat i kapitulacija nisu ništa izmenili. Sad su žandarmi zajedno sa fašističkim vojnicima i policijom nastavili da gone i njega i stotine njegovih drugova.

Ali na njegovom se licu ne ogleda samo opreznost. S vremena na vreme usne mu se razvuku u zadovoljan osmeh. Pogotovu kad desnom rukom pomiluje dršku revolvera pripasanog ispod seljačkog gunja. Često ju je milovao. Revolver, čist, podmazan, izgledao je nezamenljiv u ovim trenucima. A da li je stvarno bio nezamenljiv? Da li to hladno gvožđe može da zameni topla i verna duša čoveka? Da, ljudi, njihova vernost, njihova spremnost da prihvate oružje — to je bilo najbitnije. To ga je i mučilo. Na sastanku u Nišu odlučeno je da se diže ustanak i da se stvaraju odredi. Njemu je palo u dužnost da ode na teren i da ih, zajedno sa ostalima, organizuje.

A kako će dalje biti?

Hoće li Toplica i Jablanica, u kojima je godinama radio, postati uporište reakcije ili uporište revolucije?

On je imao razloga da bude zabrinut i da o tome razmišlja. Toplica i Jablanica bile su, po oceni reakcije, njeno uporište. I stvarno, pre rata tu je u mnogim kućama visila na zidu fotografija bliskog ili daljeg roćaka koji je bio žandarm, graničar, oficir, činovnik ili pandur. Ali Smajo je više nego iko osećao i znao nešto drugo. Ti ljudi nisu služili reakciju iz obesti ili zadovoljstva, već zbog bednog života i parčeta hleba za kojim su išli. On, koji se tu rodio i odrastao, znao je veličinu ponosa tih ljudi, veoma osetljivih na svoju nacionalnu čast. Ne vole okupatora, bez obzira na to ko je on, niti izdaju koja je dovela do propasti stare Jugoslavije. Tu su, pored toga, ustaničke tradicije iz ranijih borbi za nacionalno osloboćenje i herojske borbene tradicije Leskovca i drugih mesta.

Već se približio mestu sastanka. Zastade za trenutak da oslušne i osmotri, a zatim, opet laganim koracima, produži da se spušta. Razmišljao je o predstojećem sastanku. On je, zapravo, bio produženje onoga u Nišu. Samo, ovde je trebalo rešiti jedno konkretno pitanje.

Već je tu. Kratak zvižduk i odgovor iz šume javili su da je sve u redu. Još jednom se osvrnu u pravcu otkuda je došao, a zatim skrenu u šumu.

Tom mestu nije samo on prilazio.

Idući tog popodneva od železničke stanice u Prokuplju prema Rastovnici, ni Grujo nije znao zašto mu je Smajo rekao da dođe u rastovničku vodenicu. Celim putem od Kuršumlije do Prokuplja razmišljao je o tome. Predosećao je nešto, nazirao je skori početak akcija i borbi. Od okupacije je živeo ilegalno u Šatri, malom zabačenom selu kod Kuršumlije, gde mu je sestra bila učiteljica. To je bilo dobro skrovište i baza za rad po okolnim selima. Sada je sve prošlo. Sve njegove misli bile su usredsređene na sastanak sa Smajom. U Prokuplje je došao vozom.

Oprezno se približavao Rastovnici. Tamo, kod vodenice, trebalo je da pronađe Vidaka. Njega nije bilo teško poznati. Bio je invalid. Hramao je na jednu nogu.

Grujo je srećno izbegao kontrolu na stanici. Ali to mu ipak nije smetalo da dobro pregleda teren kojim se kreće. S vremena na vreme pogledao bi na sat i zapalio cigaretu, po svom starom običaju pevušeći neku makedonsku pesmu. One su ga podsećale na rodni kraj.

Stazama i seoskim putevima, pored prokupačkih vinograda zasejanih po padinama koje se dižu na desnoj strani Toplice, on je, brišući znoj, žurno išao na mesto sastanka.

U isto vreme, ali drugim putem, hitao je još jedan drug. Živahan i vedar, pešačio je prema rastovničkoj vodenici. Gladio je svoje plave brkove i ponešto, s vremena na vreme, mrmljao na slovenačkom jeziku. Ne bi se moglo reći da je ljut, jer mu se lice razvlačilo u osmeh. Daleko je zaobišao žandarmerijsku stanicu u Gariću i žurio sporednim putevima. Očigledno mu nisu bili nepoznati.

Rekli su mu da će na sastanku biti nešto važno. Predosećao je da uskoro treba da počne ta davno očekivana borba. Za taj početak on je mnogo učinio. Njegova Slovenija je daleko, ali on je našao novi rodni kraj, svoje drugove i istog okupatora. Srce mu je poigravalo od radosti. Gledao je vrhove Pasjače, a kada bi zastao da se odmori, okrenuo bi se prema Jastrepcu. Lanac visova, osvetljen kosim zracima sunca, ocrtavao se na horizoitu. Slobodan je zpao da će za koji dan otići u pravcu tih planinskih vrhova. Otuda će se vratiti u ovaj grad kao slobodan čovek. Toj želji najbolje odgovara ilegalno ime koje nosi. Ili će možda ostati tamo na tim visovima? I ta misao, u masi ostalih koje su na njega navaljivale, prostruja njime. On samo mahnu rukom i nasmeja se krajičkom usana.

Seti se svoje majke. Ona je u to vreme ilegalno živela u Nišu. Verovatno će i ona uskoro doći u odred. Treba ga samo organizovati. Početak je težak, posle će sve biti lakše. Pogleda na sat. Još ima vremena. Sede da se odmori. Sa brežuljka se videla rastovnička vodenica. Oko nje nije bilo nikoga.

*

Podne je već prošlo. Sunce se polako bliži zapadu. U hladu šume koja se prostire iznad vodenice sede njih petorica. Dvojicu od njih, Smaja i Miku, već poznajemo. Pored njih su naša dva putnika, Grujo i Slobodan, a nešto dalje Vidak iz Rastovnice. Op sa pogodnog mesta posmatra okolinu. Neko je mogao da prati Gruja i Slobodana i da se, nepoželjan, nađe na sastanku.

Kao i uvek, bez obzira na ozbiljnost sastanka, Grujo se šalio i unosio vedrinu i smeh. Kao da su došli da se zabave, pa i ne primećuju kako vreme odmiče. A ono je proticalo. Nikada ga nije bilo dovoljno. Prosto je bežalo. I njima se odjednom učini da je na izmaku.

Kao po komandi, lica prisutnih se uozbiljiše, smeha nestade, zavlada tišina. Smajo poče da govori.

Iznosio je političku situaciju u svetu, stanje na istočnom frontu; govorio je o snazi Partije i o borbi partizanskih odreda u drugim krajevima zemlje. A onda zastade za trenutak, pogleda prisutne i poče da govori s nekim čudnim žarom:

— A sada, drugovi, došlo je vreme da i mi počnemo. Sve je spremno: ljudi, oružje, komandni kadar.Odredili smo vreme. Za koji dan Jastrebac više neće biti pust. Tamo će početi da živi naš partizanski odred. Otuda će dopirati vatra našeg oružja...

Sve više se unosio i uzbuđivao. Govorio je žustro, vatreno. Svi su ga slušali zaustavljena daha.

— Videćete drugovi — nastavljao je on — za kratko vreme prokrstarićemo ove krajeve uzduž i popreko, a jednog dana, koji nije daleko, doći ćemou Prokuplje ...

Gledali su ga i verovali mu. To o čemu je govorio bio je njihov davnašnji san. On je govorio dalje, usplamteo i uzbuđen, kao da je sloboda već tu. Treba je samo rukom dohvatiti; a onda se trgao, pogledao Gruja i Slobodana, i tišim glasom produžio:

— A sada da prećemo na pitanja koja treba da rešimo. Kao što rekoh, za dvatri dana na Jastrepcu će biti formiran Toplički partizanski odred. Ali pre toga, uoči njegovog formiranja, mi smo predvideli nekoliko akcija protiv neprijatelja. Jedna odnjih izvršiće se u Nišu. Ona treba da odjekne celim krajem. Početak, drugovi, mora biti snažan.

Potajno se u Grujovoj duši razgarao plamen. Osećao je da su ga zbog toga pozvali na ovaj sastanak. Unapred je pokušao da sebi dočara sliku te akcije koju je želeo da izvrši. Pratio je Smajovo izlaganje bez ijednog pokreta, pun uzbućenja. Prosto je hteo da uhvati i njegovu neizrečenu misao.

Smajo je nastavljao:

— Tu akciju u Nišu planirao je okružni komitet. Drugovi su predvideli sve, i ona će sigurno uspeti. U izradi plana učestvovao je i jedan oficirkomunist.

"Pazi, bogati", pomisli Grujo, "već imamo i oficire!"

— U isto vreme odjeknuće pucnji i ovde, u Prokuplju i Leskovcu. Tako će neprijatelj odjednom osetiti našu snagu i širinu udara.

Zastade za trenutak. Pogleda u Gruja i Slobodana i nastavi da objašnjava.

— Vas dvojica određeni ste da odnesete u Niš oružje za izvršenje ove akcije. Oružje ćete predatidrugu Miki.

Oni se okrenuše k njemu, a on se osmehnu i klimnu glavom.

— Posle toga ćete uzeti neki materijal i... —tu zastade za trenutak, kao da uživa u tome kakavće utisak na njih učiniti njegove sledeće reči... —i onda ... onda ćete, drugovi, ići u odred.

On stade, a Grujo i Slobodan se pogledaše kratkim, dubokim pogledom. Njih dvojica biće meću prvim partizanima! Zajedno će deliti zlo i dobro. Radostan osmeh obasja im lica. Nastade kratak žamor.

— Kakvo oružje treba da prenesemo? — upitaSlobodan.

Mika ga pogleda. Okrete se Smaju i reče:

Ja ću im to reći. — Zastade malo, a zatim produži, obraćajući se Gruju i Slobodanu: — Ovde ćete dobiti dve kragujevačke defanzivne bombe i jedan pištolj. Sve to donećete u Niš sutra po podne. Ti znaš javku — obrati se Slobodanu — i mesto gde me možeš naći. Grujo neka te sačeka u gradu dok me pronaćeš.

Kako ćemo putovati? — upita ga Grujo.

Obući ćete seljačka odela — nastavio je Mika — i kao seljaci peške otići u Niš.

Smajo ih je gledao. Video je njihovo uzbuđenje i radost zbog skorog odlaska u šumu. Obuzimala ga je toplina. Za koji dan uzvitlaće se godinama pripremana bura.

Grujo se vrpoljio, hteo nešto da pita, nešto mu je ostalo nejasno. Ni Smajo ni Mika nisu rekli ko će izvršiti zadatak. Njega je to kopkalo, potajno je želeo da on bude izvršilac.

— Druže Miko, ti ne reče ko će da izvrši zadatak.

Smajo i Mika se pogledaše, shvatiše želju koja je iza tog pitanja krila i Mika blago odgovori:

To ovog trenutka nije važno, saznaćete kasnije.

A sada — produži on — vas dvojica ne morate više da se razdvajate. Odmah uzmite oružje. Slobodan zna gde će dobiti odela. Tamo ćete se presvući, a onda pravo za Niš.

Polako su se razilazili. Mika im doviknu:

Do viđenja do sutra!

Do viđenja u Nišu — odgovoriše Grujo i Slobodan.

Malo zatim Smajo i Mika krenuše prema Prokuplju Spustili su se niz padine Pasjače.

Jedno vreme išli su ćutke, prateći u mislima Gruja i Slobodana. Mika prvi prekide tišinu:

Znači, sledeći put videćemo se u odredu?!

Svakako — odgovori Smajo. — Veza je ovde u Prokuplju, naći ćeš nas preko nje. Jastrebac je velik.

Javićemo vam kako je uspela akcija u Nišu — reče Mika.

Ne brini, ako uspe, odmah ćemo čuti kako je bilo. Odjeknuće to vrlo brzo — reče Smajo, gledajući sa jednog visa u pravcu raštrkanih sirotinjskih kućica, podignutih na kraju grada. U jednoj od njih trebalo je da prenoći.

Stalno brinem o jednoj stvari — reče Mika.

O čemu?

Bojim se da nam izvršilac akcije ne nastrada.

Preduzmi sve mere predostrožnosti. Za početak to bi bilo loše. Sutra još jednom razmotri s njim plan. Uostalom, rizik uvek postoji. Samo, ja verujem da mu se neće ništa dogoditi.

Pred ulazom u grad stisnuše jedan drugom ruku. Mika je te večeri putovao za Niš, a Smajo sutra uveče na Jastrebac, do Ajdanovačkog manastira. Na tom mestu bilo je predvićeno formiranje Topličkog odreda.

Bilo je već prošlo podne kad su Grujo i Slobodan ušli u Niš. Sa štapom u ruci, neobrijani, prašnjavi i umorni od hoda, još više su ličili na seljake. Prepešačili su taj dugi put od Prokuplja do Niša a pred zoru su se malo odmorili u nekoj slami. Nigde nisu naišli ni na kakvu kontrolu. Sve se završilo kako treba. Već dugo su prolazili kroz grad. Bili su blizu mesta gde je trebalo otići na javku.

Obojica nisu mogla da idu. Pošao je samo Slobodan. Grujo je ostao pred jednom gostionicom, pravom prčvarnicom kakvih je u Nišu bilo sijaset. U njima je sirotinja uvek mogla da dobije kiselog mleka i čanak pasulja. U toj gostionici trebalo je da Grujo sačeka Slobodana. Kod njega su ostale bombe i pištolj.

Grujo sačeka nekoliko trenutaka pred vratima dok Slobodan nije zamakao iza ugla, a onda uđe. Izabra sto pored prozora i sede.

Ćelavi gazda mrzovoljno ga odmeri pa mu priđe.

— Donesi mi porciju pasulja — reče mu Grujo.

Posle napornog puta pasulj mu je odlično prijao. Činilo mu se da bolje jelo nije mogao poželeti. Jeo je polako, gurmanski. Sa hranom je dolazila i snaga. Iščezavao je umor. Sve je odlazilo sa vremenom i suncem, čije su senke postajale sve duže. Klizile su preko ulice i pele se uz prozor stare kafane. Grujo je posmatrao senke i mislio na sunce.

Odjednom pogleda na sat. Slobodana još nema. Začudio se. Već je trebalo da se vrati. Duga čekanja su nezgodna, povećavaju opasnost, unose nemir u dušu i nervozu u prste. Grujo je dobovao no stolu ili čvrsto stezao kašiku. Počelo je da ga obuzima nestrpljenje. Još brže je lupkao prstima po stolu. Osluškivao je korake koji su dopirali sa ulice, stalno pogledajući na vrata.

Slobodana nema!

Proće još desetpetnaest minuta. Ništa. "Da nije uhvaćen?" pomisli. U Nišu to nije bilo ništa neobično.

Zalogaji su postajali tvrdi. Sa njima je dolazila gorčina. Punila mu je utrobu. Više nije jeo. Čekao je nestrpljivo. Najednom ga uhvati još veća nervoza. Pored prozora prođoše dva žandarma.

Ruka mu pođe u džep. Prsti se zgrčiše oko drške revolvera. Prigušeno škljocanje je oslobodilo kočnicu. Sada je bio sigurniji. Između sebe i žandarma mogao je da ispruži revolver i zaustavi njihov hod. Vrata se otvoriše. Oni s puškama u ruci uđoše. Grujo oseti groznicu koja se širila od potiljka. Išla je niz kičmu i ruke. Unosila hladnoću u telo i plamen u oči. Jednom rukom je dalje milovao u džepu pištolj, a drugom stezao bombu. "Ovi su došli po mene. Zašto ne uzmu puške na gotovs? Ako se samo maknu, pucaću. Biću brži od njih". Ipak, ostao je miran i sedeo za stolom, prateći pogledom žandarme. "Sigurno su uhvatili Slobodana, pa sada dolaze po mene." Nije mogao da se oslobodi tih misli.

Žandarmi, kao za inat, gledaju po kafani. Unutra ima još ljudi. Da li traže njega ili mesto da sednu? Uputiše se njegovom stolu. Hoće li da puca? Ruka steže pištolj i podrhtava. Žandarmi idu k njegovom stolu, ali se ne obaziru na njega. Sačuvao je hladnokrvnost. Oni sedoše na drugi kraj dugačkog stola. Puške su im preko krila. On se malo primiri. Ruke se oslobodiše pištolja i bombe. Gazda dođe do njih. Poručiše pasulj.

Grujo se našao u nezgodnom položaju. Slobodana nema. Žandarmi pored njega. "Možda se pretvaraju", pomisli on. "Svakog trenutka mogu da me ščepaju za vrat."

Još jedna nezgoda.

Mada je dobro prerušen od učitelja je postao pravi seljak, ipak nešto nije u redu; ruke su mu glatke, fine, bez ikakvih žuljeva. Zato ne sme da ih izvuče iz džepova. Boji se, oni će posumnjati. Šta mu preostaje nego da čeka. Da plati ne može, videće mu ruke.

Slobodana nema!

Prošao je već ceo sat. "Šta je s njim?" neprestano mu se vrtelo po glavi. Morao je da sačuva izgled mirnog seljaka koji se ni za šta na svetu ne interesuje, a sve je u njemu podrhtavalo.

Žandarmi pojedoše pasulj, platiše i izađoše. Jedan deo tereta svali mu se s duše. Odahnu. Znači, nisu njega tražili. Ušli su za svojim stomakom. To ga ohrabri. Verovatno je sa Slobodanom sve u redu. Plati pasulj i izađe. Gledao je u pravcu kud je otišao Slobodan. Kad vide da ga nema, vrati se unutra i sede za isti sto. Prošlo je već više od jednoga sata. A Slobodan se ne vraća. Šta da uradi s oružjem? Da se vrati? A zadatak? Kako će biti izvršen? Nikoga nije poznavao. Slobodan je bio jedina veza. Ništa ne preostaje, mora i dalje da čeka. Dokle, ni sam ne zna. Možda do mraka.

Već se bio prepustio sudbini kad se na vratima iznenada pojavi Slobodan.

Šta je s tobom? — upita Grujo sav narogušen,

Ne ljuti se, nisam mogao ranije, čekao sam Miku. Kad sam već jednom ušao u kuću gde je javka, nisam mogao da izlazim pa opet da se vraćam — odgovori Slobodan raspoložen i nasmejan. On sede pored Gruja, prijateljski ga gledajući plavim očima.

Grujo je još uvek bio ljut, mada je počeo da se smiruje, zadovoljan što se sve ovako završilo. Slobodan je bio pored njega. To je bilo najvažnije.

Jesi li video Miku? — upita ga Grujo.

Jesam. Čeka da mu donesem materijal. Sav je zauzet akcijom. Mi brzo moramo iz grada.

Grujo ga ozbiljno pogleda. Još mu nije bilo sve jasno. U njemu je još uvek tinjala nada.

Pa, ko će izvršiti zadatak? — upita nestrpljivo.

Neki dečak od osamnaest godina — odgovori mu Slobodan.

Sam?

Sam!

Grujo ga tek sad začućeno pogleda.

Šta je njima, kako mogu da povere takav zadatak detetu? — poče on žustrim šapatom. — Ne verujem da će zadatak uspeti, nije tako jednostavno napasti na Dom gde su nemački oficiri.

Budi bez brige — tešio ga je Slobodan — sve će biti u redu. Mika kaže da je potpuno siguran u uspeh.

Ja ipak nisam ubeđen — ostao je Grujo uporan u svom tvrćenju. — I da trud ne bi bio uzaludan, ili da taj dečak ne bi nepotrebno nastradao, imam jedan predlog.

Kakav? — upita ga Slobodan, oči mu zasjaše, pogađao je šta Grujo misli. I on je isto mislio.

Predloži Miki da nas dvojica to izvršimo i da se vratimo u toku noći.

Slobodan ga pogleda smeškajući se zagonetno.

Ja sam to isto mislio. Uzaludno je da pokušavam. Mika neće pristati, ali, ako baš želiš, mogu još jednom da pokušam.

Ako još jednom pokušaš, možemo uspeti, ako ne, sigurno je da nećemo postići ono što želimo.

Iz gotovo prazne kafane izaćoše na ulicu. Dan je bio sunčan i topao, vuneni gunjevi i suviše teški. Prolazili su pored Nemaca. I uvek kada bi već prošli, značajno bi pogledali jedan drugoga.

Ovde će biti gadne gužve — šapatom mu reče Slobodan.

I trke — dopuni Grujo Slobodanove misli. — Vreme je da osete gde su.

Bili su blizu mesta gde je čekao Mika. Slobodan ode do njega. Posle kratkog vremena vrati se sa dva paketa.

Jesi li predao oružje?

Jesam.

— Nije pristao da mi izvršimo zadatak?

Nije — odgovori Slobodan zamišljeno, nekako ljutito. — Kaže da su današnja deca već odrasli ljudi.

Šta imaš u paketima?

Ne znam. Nije važno. Svaki paket je vrednost za sebe.

Svaki uze po jedan zavežljaj i izgubiše se u vrevi ulice koja vodi prema drumu za Jastrebac.