Osvanuo je i taj poslednji dan, trideset prvi jul, lep, sunčan. Moj odlazak nikom nije izgledao čudan. Obično sam i ranije oko prvog odlazio ocu po novac.

Bio sam malo nervozan. Uzbuđivala me je lepota dana i trenuci poslednjeg stiska ruke. Posmatrao sam tamnocrvene krovove kuća iznad kojih se dizala treperava izmaglica. Lebdela je i nestajala put čistog neba. Uznosila me je sa prašnjavog tla i opijala drhtavim uzbuđenjem.

Pozdravljao sam se s dragim krovovima i ljudima koji su živeli ispod njih. Prepuštao sam se izmaglici da me nosi u svet nejasnih snova, u mesto gde se čovek ponovo rađa i stvarno postaje čovek. Osećao sam se kao pred ispitom. Preslišavao sam sebe i ocenjivao sastav komisije.

Čudna su vremena.

Trebalo je da komisija svojim životima potvrdi moju zrelost.

Pred kućom je sedela moja mala sestra i igrala se na pesku. Ona ni o čemu ne razmišlja. Samo me je jednog dana upitala zašto je vojska promenila uniforme. Dugo sam morao da joj objašnjavam ko su vojnici u zelenim uniformama. Ona sada nije ni mogla da zamisli da će ti vojnici biti članovi moje ispitne komisije.

— Pogledaj šta sam našla — razdragano je govorila trčeći k meni.

U ruci je držala staru dedinu medalju.

Uzeo sam je i zagledao se u nju. Likovi na medalji činili su se kao potamnele senke. Delovali su ukočeno, mrtvo.

Hoćeš li da mi daš to? — upitah je. Vragolasto se nasmejala.

Daću ti dinar za sladoled — pogađao sam se. Njen osmeh je postao širi, oči svetlije. Obrisao sam medalju o pantalone. Nije mi bilo jasno kako je dospela na đubrište. Možda se majka uplašila ratnih rekvizita pa je se jednostavno rešila.

Čvrsto sam je stezao u ruci. Činilo mi se da čujem dedin glas koji mi šapuće o jurišima u prošlom ratu. Sve je to san. Deda je odavno mrtav. Ostala je samo ta medalja. Poneo sam je sa sobom.

Iz kuhinje je dopirala lupa posuđa. Uputih se tamo.

Želeo sam da krenem nešto ranije. Zakasniti na voz bila bi velika greška. Ako ne doćem na vreme, gde ću posle naći Selju! On bi to mogao da shvati pogrešno. "Uplašio se", pomislio bi. Zadatak bi izvršio neko drugi. Život bi tekao dalje. Samo bi između nas dvojice ostala senka. Nju ne bi uklonio ni zalazak sunca.

Priđoh majci. Njen pogled je bio miran. Ruke joj nisu zadrhtale. Na licu i kosi lebdelo je sivilo. Noć je ostavila svoje tragove.

Dok mi je saopštavala poruke za oca, posmatrao sam bore na njenom licu. Pažljivo sam pratio oštrinu njenog pogleda i trudio se da zapamtim svaku crtu njenog lica.

Kao da joj je to smetalo.

Zašto me tako gledaš? — upita me.

Uvek te na rastanku tako posmatram, samo ti to ranije nisi primećivala.

Osećao sam kako me miluje toplinom svoga osmeha. Kad je završila sa porukama, reših da se pozdravim s njom. Za nju je moj odlazak bio nešto sasvim obično. A za mene nešto drugo.

Zbogom! — rekoh.

Do viđenja i vrati se što pre! — odgovori ona.

Čim svršim posao vratiću se. Nemoj ništa da brineš — rekoh joj i strčah niza strmu padinu.

Bilo mi je žao da je ostavim, a ipak, žurio sam da se što pre udaljim. Oči ponekad mogu da izdaju.

Išao sam prema stanici i posmatrao svet oko sebe. Sve mi je bilo lepo. Iznad grada je čisto nebo. Izmaglica je iščezla. Ostavila me zemaljskim putevima da me odvedu u svet varljivih snova.

Žurim prema njima. U sebi se pozdravljam sa drugovima. Moj put je za njih tajna, kao i za moju majku. No jednoga dana svakako će saznati. To me ushićuje. Nagoni me da još više pružim korak i da u njegovoj dužini nađem njihovo divljenje. Ono je čudno. Njihovi osmesi me bodre, ulivaju mi hrabrost. Šapuću mi kako se snovi pretvaraju u život.

Voz je već tutnjao.

Kuršumlija je daleko za nama. U jednom uglu vagona, neuznemiravan ni od koga, razmišljao sam o drugovima;

Miša verovatno sada čita u nekom hladu knjigu "Kako se kalio čelik". Juče sam mu je dao. Ona oduševljava. Svako ko je pročita zaželi da bude nekakav Korčagin. A posle, na sastanku, Miša će kao obično, odmereno, tiho ali ubedljivo, govoriti: "Ovakvi treba da budu naši drugovi." Kad sutra počne borba, šta će biti s njim? Želeo sam da u šumi budemo zajedno. U njega sam imao veliko poverenje. Svidelo mi se kako u jednoj gužvi zamalo što nije izvukao Švabi pištolj iz futrole. Da se vojnik nije slučajno odmakao, ostao bi bez pištolja.

Voz tutnji. Povija se prema krivinama. Vijuga telom kao zmija. Za njim ostaje duga linija tamnog dima. Levo i desno su požnjevena žita. Vide se ljudi na njivama. Neka sumorna tišina nadnela se nad zemljom. Sve je vedro i čisto. Pa ipak mučno i prljavo. Čovek teško diše. Ne mogu da se oslobodim zagušljivog zadaha uglja i nejasnih misli. Neprekidno me progone. Bežim od njih prema dedinoj medalji. Milujem rukama njene neravnine i razmišljam o njoj kao o simbolu iščezlih veličina. Na njoj ne piše koje simbole predstavlja. Ne sećam se zašto ju je deda dobio. Znam samo da mi je s vremena na vreme pokazivao, a zatim zaključavao u drveni sanduk koji je doneo iz vojske.

Voz se zaustavlja na stanicama i opet ide dalje. Klizi po glatkim šinama i nosi me sve bliže Selji. Milujem rukama njene neravnine i razmišljam sam i lik čoveka sa kojim će me upoznati. Neko drugi treba da bude pored mene za vreme napada.

Njegov pogled će pratiti moje korake dok se budu micali po mraku.

Kakav je to čovek? — pitao sam se. Kakve su mu oči, lice, ruke? Nada sve zanimalo me je njegovo srce i snaga koja otuda izbija. Sa nepoznatim čovekom povezivao sam svoj život i nisam strepeo od toga. Imao sam osećanje sigurnosti. Ono je izviralo iz srganizacije kojoj sam pripadao. U njoj nema mesta za ljude bez srca i duše.

Niko od putnika me ne interesuje. Kao da ne postoje. Sedim između njih. Slušam žagor oko sebe, gli ne razumem ni reči. Sve se slivaju u jedan šum.

Usamljen sam.

Zaokupljen svojim mislima. Prepušten vozu koji juri nesmanjenom brzinom. Uvlači vagone u tunel. Kupa ih u dimu zaostalom od lokomotive. Maramicom pritiskam nos i zaustavljam dah. Svež vazduh me povraća. Oči se raduju kućama koje se naziru u daljini.

Voz ulazi u stanicu. Bezbroj puta sam ovde silazio dok sam išao u poljoprnvrednu školu. Sićoh i sad, i bez zadržavanja se uputih prema Gariću.

Još malo pa ću se ponovo sastati sa Seljom.

Put je prašnjav, siv. Vuče se izmeću opaljenog žbunja. Sav je ranjav, prekriven izlokanim rupama i sasušenim tragovima koje su utisnule gusenice teških tenkova. Nogama dižem prašinu i obilazim rupe. Posmatram ostatke rata koji žive na njemu. Pored mene projuri poneki nemački automobil, čeze ili kakva kola sa konjskom zapregom. Nemački automobili još uvek slobodno bruje ovim drumom. Niko ih dosad nije zaustavljao. Ali za koji dan će k na ovom putu odjeknuti pucnji. Plamen će ostavljati izgorele olupine.

Izađoh iza krivine. Levo šumi Toplica, a desno se dižu strme padine Pasjače. Ispred mene je most na potoku koji se kotrlja sa vrha Prosjače. U letnjim danima potok ponekad presuši. Ali zimi, i kad padnu kiše, prosto podivlja. Juri i lomi se o stene koje mu se ispreče na putu. Tu negde, kod tog mosta, mora biti ono što tražim. Osećam njegovu blizinu. Nečije oči su uprte u mene. Osvrćem se oko sebe. Gledam po visovima na desnoj strani, pretražujem kamenje i žbunje. Zviždim da upozorim da je neko na putu. Niko ne odgovara, samo se čuje šum Toplice i vetra koji duva s Pasjače.

Od samog mosta, duž leve obale potoka pruža se put koji vodi prema Rastovnici. Prećoh ga. Već sam jednom nogom zakoračio na most. Neko pozadi mene viknu:

Ej!

Osvrtoh se. Iznad puta, kod jednog kamena, stajao je Selja i mahao mi rukom.

— Doći gore! — viknu on.

Okrenuh se, i sav zaduvan ustrčah do kamena gde je on stajao.

Dugo sam te čekao.

Voz je sad stigao. Po starom običaju, mora uvsk da kasni — odgovorih mu.

Imao sam to u vidu.

Gledao me je ispitivački i pomalo radoznalo.

Kako se osećaš? — upita me.

Dobro — odgovorih kratko.

Verujem da si dobro razmislio o svemu. I da nisi došao, ne bih ti zamerio. To nije lak zadatak.

Kako možeš tako da misliš!? — rekoh mu gotovo prekorno.

Nemoj da se žalostiš. Hteo sam da vidim da s.e nisi predomislio.

On nije ni sanjao kakve sam sve pripreme izvršio i kakvim iskustvom sada raspolažem. Uze me lod ruku i, gledajući me sa strane, povede uzbrdo.

— Hajdemo malo više. Tamo ću te upoznati sajednim drugom.

Radoznalost poče da me kopka. Vukla me je prema šumi koja se nalazila ispred nas.

Ko je taj drug? — upitah.

To je drug Mika. Ovo je poslednji put što se nas dvojica vidimo. Ubuduće, on će s tobom rešavati sva pitanja oko napada na Hotel "Park".

Pogledao sam ga malo iznenaćeno. Nije mi bilo pravo što on neće biti u Nišu. Nešto se odvajalo od mene i ostajalo u praznom prostoru. Činilo mi se da ću biti prepušten samom sebi. Selja kao da je to osetio.

— Nemoj da se brineš — tešio me je. — Mikaje dobar drug. On u takvim poslovima ima više iskustva nego ja.

Pešačili smo desetak minuta. S desne strane bila je šuma. Selja zviznu dvaput kratko i jedanput dugo. Iz šume se pojaviše dva čoveka. Meću njima jedan srednjeg rasta, plavih očiju smeće kose, sa većim zaliscima. Išao je prema nama, veseo i nasmejan.

— Evo, to je drug Mika.

Mika nam priće. Posmatrao me je ispitivački, od glave do pete. Trudio sam se da taj pogled što bolje izdržim. Nisam oborio oči. Pokušavao sam da sagledam dubinu njegovog pogleda. Da osetim čoveka koji je stajao preda mnom. Nešto toplo mi je strujalo po telu. Osvajao me je osmeh koji je lebdeo na njegovom licu. Iz stiska njegove ruke izbijala je snaga i prisnost.

Uđosmo dublje u šumu. Drug, koji je došao sa njim, ostao je da pazi na put. Mika se interesovao za najsitnije stvari iz mog života. Pitao me je za roditelje, o kući, o bratu i sestri, o svakojakim sitnicama.

Šta mu je sve to trebalo?

Selja mi je rekao da si pristao da izvršiš ovaj zadatak?

Da, izvršiću ga.

Nasmešio se krajem usana. Pogledi nam se susretoše. Lice mu je dobijalo ozbiljan, više zabrinut izraz.

— Samo, to nije šetnja pored hotela ni igra fudbala.

— O svemu sam razmislio. Dopala mu se moja odlučnost.

Meni je milo što učestvujem u organizovanju tog posla.

Biće vruće švapskim oficirima — dodade Selja, smeškajući se.

U to ne sumnjam — reče Mika.

Znaš li da rukuješ oružjem? — upita me Mika.

Znam.

Dobro?

Da.

I bombama znaš da rukuješ?

Znam.

Da li si ih bacao?

Jesam — odgovorih i pogledah Selju koji je nekom grančicom čeprkao po zemlji i jednog mrava skretao s njegovog puta. Ali mrav se uvek vraćao na staru stazu i pokušavao da se probije prema mravinjaku.

Razgovor izmeću Mike i mene bio je neka vrsta čarke — ispitivanja. On se trudio da utvrdi hoću li biti u stanju da izvršim zadatak. Ja sam sa svoje strane nastojao da budem što kraći. Nisam želeo da ga pre akcije i suviše uveravam.

O detaljima napada uopšte nismo govorili. Za to smo imali vremena. Ipak, trebalo je utvrditi vreme i mesto našeg sastanka u Nišu.

Seljo, kad ideš na Jastrebac? — upita Mika, prekinuvši za trenutak razgovor.

Sutra uveče. A trećeg avgusta ujutro sastaćemo se na određenom mestu. Tada ćemo već imati svoj odred.

U to vreme mi ćemo u Nišu biti gotovi s ovim poslom — reče Mika gledajući u Selju. Zatim se okrete meni:

A sada, da se nas dvojica dogovorimo. Ti ćeš danas da otputuješ u Niš. Prespavaćeš u nekoj gostionici. Ostale pojedinosti utvrdićemo kasnije.

Gde ćemo se naći u Nišu? — upitah ga.

Čekaj da razmislim. Sutra u osam uveče. Znaš li gde je zgrada Narodnog pozorišta?

Znam!

A park preko puta?

I to znam — odgovorih.

Naći ćemo se u tom parku. Posle toga imaćemo vremena da pogledamo Hotel "Park" i da se dogovorimo kako ćeš izvršiti zadatak i kojim putem ćeš se povući posle toga.

Biće dobro da pogledamo kako uveče izgleda oko hotela — rekoh.

Imaćemo dovoljno vremena za sve — govorio je Mika klimajući glavom. — Ocu nemoj da se javljaš — produžio je. — Najbolje je da ne zna da si u Nišu. A pre akcije dokumenta ćeš ostaviti kod drugova. Ako bi se što desilo, da ne znaju ko si. Podrobno ćemo sve to još utvrditi kad se budemo našli u Nišu.

Kako stoji sa oružjem? — interesovao sam se. — Ja ništa nisam poneo sa sobom.

— Oružje će sutra biti u Nišu. Smajo je već odredio drugove koji će ga doneti — nastavio jeMika, obraćajući se Selji.

Prvi put sam čuo to ime.

Jedna bomba i pištolj biće dovoljno.

Bolje je imati dve bombe — upadoh sa svojim predlogom.

Mislim da je u pravu — reče Selja — samo, pištolj treba da bude ispravan i isproban.

Do upotrebe pištolja sigurno neće doći — hrabrio me je Mika.

Šta znaš — reče Selja.

Ono što je bilo neophodno, rešeno je. Vreme je bilo da se pođe. Ustadosmo sva trojica. Mika mi pruži ruku. Opet me je obuzimala toplina.

Dakle, sutra ćemo se videti u Nišu — reče on.

Da, u osam sati uveče u parku preko puta pozorišta — ponovih.

Selja i ja polako krenusmo prema putu kojim sam došao. Kod istog kamena gde me je sačekao, Selja stade.

— Ja dole ne idem. Odavde ćeš produžiti sam.Videćemo se posle akcije, a dotle... želim ti mnogo uspeha.

Brzo strčah na put i poćoh nazad prema Prokuplju.